GLAVA 13

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

Životopis Episkopa Ignjatija Brjančaninova

GLAVA 13

Dolaskom proleca 1859. godine, preosveceni Ignjatije se veoma saosecajno poneo prema pitanju poboljsanja zivota seljaka, ukidanjem vlastelinskog prava. Duboko ga je rastuzilo pogresno tumacenje volje cara – oslobodioca, izvrtanje reci “sloboda” – “volja”, koje su blagoizvoljenjem monarha darovane njegovim podanicima. Tim povodom preosveceni je nacinio dva dopisa, koji su cirkularno razaslani po eparhiji. I u jednom i u drugom bili su izlozeni jevandjelski pogledi na to pitanje, i preporucivalo se svestenstvu da se rukovodi tim gledistem, u slucaju odnosa sa parohijanima, kada im se oni obrate radi saveta ili urazumljivanja u vezi seljackog pitanja.

U leto iste te godine, preosveceni je obisao zapadni deo svoje eparhije, posetio je parohije i manastire Crnomorja, i oko dva meseca je proveo u Tamani. S jeseni, on se bavio trazenjem i uredjenjem novog smestaja za bogosloviju, koja je bila smestena u iznajmljenoj kuci, tesnoj i neudobnoj, i gde je rok najma vec isticao. Sudelovanjem lokalne gradske uprave doslo je do veoma pogodnog najma za tu namenu, na dugo vreme, u privatnim kucama, u brdovitom i najzdravijem delu grada, pored crkve sv. apostola Andreja Prvozvanog, na arhijerejskom sumskom letnjikovcu, koja se na tom mestu granici sa glavnim trgovackim gradskim trgom. Bilo je mnostvo posledicnih pitanja, koja su pokrenuta proizvodnjom, mnogo davnasnjeg nezadovoljstva izmedju parohijana i svestenstva, i jos veci broj pitanja nastalih zbog uznemirujucih sukoba sreskih gradjanskih vlasti sa duhovnim, koji su ili bili zavrseni mirnim usaglasavanjem, ili su dovedeni u red i reseni; od mnostva njih, ostala je samo nistavna kolicina nezavrsenih, tako da se uopste moze reci da je eparhija dovedena u potpuno blagostanje.

Medjutim, problemi nisu prestali da progone episkopa Ignjatija i na tom njegovom polozaju, a smrt mitropolita Grigorija ostavila ga je bez najblizeg coveka, koji je prijateljski saosecao sa njim. Tada ga je sustigla i veoma teska bolest: prirodni osip, zajedno sa visokom temperaturom. Dugo je potrajalo njegovo ozdravljenje, njegove snage su pocele primetno da slabe, i on je odlucio da trazi da ode pravo u mirovinu, u vec poznati Nikolo-babajevski manastir; krajem jula 1861. godine, predao je izvestaj Sinodu i pismom se obratio caru imperatoru.

Evo sadrzaja tog pisma:

“Carujuci monarh, Najmilostiviji car!

Osecajuci iznemoglost snaga od bolesti, koja traje vec oko cetrdeset godina, i neprestano cuvajuci u svojoj dusi zelju da okoncam dane u usamljenosti, ja sam Svetom sinodu predao izvestaj, u kojem, obavestavajuci o stanju svog zdravlja, molim da budem oslobodjen upravljanja eparhijom i da mi se prepusti uprava nad opsteziteljnim Nikolo-babajevskim manastirom, na Volgi, u Kostromskoj eparhiji, kao sto je to ucinjeno sa mnogim arhijerejima, po oslobadjanju od eparhijskih poslova. Ona milostiva paznja, koje su me udostojili Vasi vladajuci roditelji, koji su me nazivali svojim pitomcem, dopusta mi da se obratim Vasem carskom velicanstvu, sa najponiznijom i najuverljivijom molbom. Ne radi nekakve moje zasluge ili dostojanstva kojih ja nemam – nego radi secanja na Vase pokojne roditelje, ucinite mi milost i naredite da se ispuni moja molba, podarite mi moljeno utociste u kojem bih mogao na miru okoncati svoje dane, uznoseci nedostojne i uboge molitve Bogu, za blagostanje Vas i citavog Vaseg carskog doma, i za pokoj i vecno blazenstvo Vasih roditelja, kojih se neprestano secamo.”

“U osecanjima vernog i podanickog najpoboznijeg uvazavanja i najpotpunije odanosti, imam radost biti…” i ostalo “24. jula 1861. godine”. Petog avgusta, sacinjen je otpust sa odredjenjem penzije od 1000 rubalja godisnje; na kraju, ona je po najvisoj naredbi povecana dodatkom od 500 rubalja.

Godine 1861, 19. septembra, car je posetio Kavkaz, ali nije bio u Stavropolju, nego je upoznavajuci se sa ponovo osvojenom zemljom iza Kubana, pitao grofa Evdokimova (ciji glavni stan je bio u Stavropolju) za preosvecenog, i preko njega mu je poslao orden sv. Ane I stepena, koji nije cekao vladiku u Stavropolju, nego mu je postom poslat u novo mesto boravka.

Pri odlasku iz Stavropolja, isto kao ranije iz Petrograda, preosveceni nije imao vlastitih novcanih sredstava; ponovo je morao pribeci pomoci sa strane, kako bi se razracunao sa nekim dugovima i pokrio troskove puta. Na putu, prolazeci kroz Moskvu, svratio je kod svog starog znanca, preosvecenog Leonida, episkopa dmitrovskog, vikara moskovskog, i gostovao je kod njega dve nedelje, zbog bolesti. Dogodio mu se nervni udar u desnu nogu, i iako su preduzete medicinske mere i on dobio nekakvo olaksanje, ipak ga je, od tada, neprestano mucila slabost te noge.

U vreme svog prebivanja na Kavkazu, preosveceni nije napustao svoj duhovno-knjizevni rad. Osim pouka koje je usmeno govorio, ovde je napisao knjigu “Prinos savremenom monastvu”, koja cini peti tom njegovih dela. U njoj, on savremenom monastvu prenosi savete o monaskom zivotu, kroz pravila spoljasnjeg ponasanja i unutrasnje dusevne delatnosti, primenjujuci ih na raznorazna sluzenja, kojima su izlozeni monasi u nase vreme. Sacinio je pouke: “O razlicitim stanjima prirode ljudske u odnosu prema dobru i zlu”, “O vidjenju duhova”, i “O spasenju i hriscanskom savrsenstvu”.

Pouku o vidjenju duhova preosveceni je sastavio na osnovu sopstvenih iskustava. Iskustva te vrste on je dozivljavao tokom vece polovine svog duhovnog zivota i prikazivao ih je u svojim knjigama, posmatrajuci ih, kako sa duhovne, tako i sa fizicke strane.

%d bloggers like this: