GLAVA 14

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

Životopis Episkopa Ignjatija Brjančaninova

GLAVA 14

Preosveceni je doputovao u Nikolobabajevski manastir 13. oktobra 1861. godine. Sa njim su dosli: iguman Justin, koji je uz njega upravljao kavkaskim arhijerejskim domom, blisko duhovno cedo episkopa, jeromonah riznicar Kalist, jedan od poslusnika Sergijeve pustinje, jeromonah Teofan, nekada duhovnik stavropoljskog arhijerejskog doma, pri Andrejevskoj crkvi, jedan od monaha Nikiforovske pustinje, Olonecke eparhije i nekoliko poslusnika.

Poslednji su se na Kavkazu nalazili pod duhovnim rukovodjenjem jeromonaha Teofana, koji se, isto kao i iguman Justin i jeromonah Kalist, sam koristio savetima i duhovnim usmerenjima vladike Ignjatija. Tako su sve licnosti koje su dosle sa Kavkaza u babajevsku obitelj cinile jednu duhovnu porodicu, i njihov jednodusni nacin delovanja uticao je na sav unutrasnji i spoljasnji zivot obitelji.

Nikolobabajevski manastir nalazio se na desnoj obali reke Volge, gde se u nju uliva mala reka Solonica, koja deli kostromsku manastirsku obalu sa granicom Jaroslavske provincije. Iza obe te reke, manastir poseduje male livade za kosenje. Stanovnici Jaroslavlja su oduvek bili naklonjeni Nikolo-babajevskom manastiru i sa posebnim strahopostovanjem i verom postuju svetinju koja je u njemu – cudotvornu ikonu svetog Nikolaja. Po svoj prilici, povoljan polozaj obitelji, koja se nalazila na polovini puta izmedju dva provincijska grada Jaroslavlja i Kostroma, i pored jednog od prvih vodenih puteva, trebalo je da povoljno uticu na njeno materijalno blagostanje, ali u stvarnosti nije bilo tako: pridoslice sa Kavkaza zatekle su taj opsteziteljni manastir sa svega 60 rubalja u gotovini, i dve hiljade rubalja duga, i to pred sam ulazak u zimu, bez ikakve zalihe hleba i pripremljenih drva; ratarstvom se u manastiru uopste nisu bavili. Uredjenju obitelji mnogo je pomogla okolnost da je, jos pre dolaska preosvecenog Ignjatija, njen bivsi nastojatelj, iguman Partenije, po sopstvenoj zelji i molbi, bio premesten od strane eparhijske vlasti u Nadjejevsku pustinju, iste te Kostromske eparhije, i njegovu duznost odmah je preuzeo iguman Justin: za uredjenje manastira odredjen je jeromonah Kalist, a jeromonah Teofan je postao drugi duhovnik. Cin bogosluzenja, poredak zivota u kelijama, bratska trpeza i kuce, sve je krenulo nabolje. Uvedeno je redovno ratarstvo na zemlji koja pripada manastiru, oko 80 desetina, delom blatnih, delom pod pescanim nanosom, zbog cega je izvrseno uredjivanje polja, prokopani su kanali radi isusivanja blata i kroz njih je blatna voda spustena u Volgu. Zapoceto je preuredjivanje kelija, odredjenih za samog episkopa, i kapitalna popravka kelija za bratiju i nastojatelja. Ta zgrada, sa jedne strane okrenuta prema Volgi – bila je dvospratna, a druga, unutar manastira – jednospratna; smatrali su da je potrebno da se ona ojaca poprecnim gvozdenim sinama, zato sto je ona, zbog vlaznosti tog mesta i zbog neravnomernog sleganja, znatno ispucala u tom pravcu. Gostoprimnica za one koji dolaze, koja se nalazila u sklopu same ograde manastira, iznutra je sva bila prepravljena i pristojno namestena.

Prve godine posle dolaska vladike Ignjatija na Babajku, posetio ga je njegov stari drug Cihacov, i taj susret im je bio poslednji u zivotu. Obojica su uvidela da za poslednjeg nije dobro da napusti svoje mesto boravka, u Sergijevoj pustinji, u koju je on ulozio sve svoje imanje i gde ce uzivati potrebnu paznju tokom bolesljive starosti. Krajem juna 1862. godine, u babajevsku obitelj dosao je da zivi rodjeni brat vladike, P. A. Brjancaninov, koji je izmolio otpust sa sluzbe na duznosti stavropoljskog gradskog guvernera, i preselio se u manastir, kao bogomoljac.

U maju 1862. godine, episkop Ignjatije je posetio preosvecene: Platona u Kostromu, Nila u Jaroslavlju i Irineja u Tolgskom manastiru, blizu Jaroslavlja; posle tog putovanja vise nigde nije izlazio iz manastira, osim voznje kocijama po okolini manastira, po lepom vremenu. U sedam casova ujutru, on je pio caj, koji je smatrao neophodnim, kao sredstvo koje zagreva krv, i govorio je: “Evo sta znaci starost, ne napijes se caja i ne mozes Bogu da se pomolis.” Od devet casova, prihvatao se posla ili je izlazio na liturgiju ili je nadgledao poslove koji su se izvodili; primao je posetioce, najvecim delom bolesne seljake, koji su uzimali lekove od vladike (homeopatija). Okupljalo se veoma mnogo takvih bolesnika; jedan od kelijnika je zapisivao u knjigu njihova imena, godine i vrstu bolesti, a vladika je odgovarao kome je dat kakav lek, koliko puta ga je primio i dijetu, ako se pokazalo da je ona potrebna. Lecenje je teklo uspesno, ali je posle tri godine prekinuto zbog mnogobrojnog okupljanja bolesnih, koji su narusavali osamu svetitelja. Po isteku dvanaestog casa, vladika je rucao. Njegova trpeza je bila prosta i jeo je veoma umereno. U petnaest casova, on je pio caj na koji je uvek pozivao i nekoga od bratije, i ugoscenje je uvek zavrsavao razgovorom, spasonosnim za dusu. Posle vecernje, do dvadeset casova, primao je sve monahe i poslusnike kojima je bio potreban u duhovnom smislu, kao i posetioce sa strane. Od dvadeset casova, vladika se zatvarao u svoje kelije; spavao je obicno ne skidajuci se, nocu je obuvao cizme od valjane vune, zbog bolesti nogu, koje su odavno promrzle. Tako je bio uredjen kelijni zivot preosvecenog Ignjatija na Babajki.

Dolaskom preosvecenog Ignjatija u manastir, okupljanje naroda na bogosluzenja znatno se uvecalo; crkva svetog Nikolaja, koja je mogla da smesti ne vise od 600 ljudi, postala je tesna, i sva manastirska bratija i okolno stanovnistvo poceli su da izrazavaju zelju da se izgradi novi hram, na mestu sabornog hrama Iverske Majke Bozije, koji dospeo u opasno stanje, i koji je bio sastavljen od sest malih crkvica, od kojih je u cetiri bilo zabranjeno vrsiti bogosluzenje, jer su se stvorile velike pukotine u svim pravcima kamenih svodova. Pojavio se priloznik – izvodjac kamenih radova, mestanin Jaroslavlja Teodotov, koji je obecao da ce sve kamene radove izvesti sa svojim radnicima besplatno, i da ce dati za pocetne radove 1 000 rubalja. Preosveceni je iz Petrograda pozvao arhitektu kojeg je poznavao, profesora Akademije umetnosti I. I. Gornostajeva, i predao mu je svoju velicanstvenu ideju za novi hram, koju je ovaj ostvario u svom projektu. Kako bi se porusio razruseni saborni hram, bilo je potrebno izdejstvovati dozvolu Svetog sinoda, preko ober-prokuratora; a takodje je bila potrebna i najvisa potvrda i odluka za izgradnju novog hrama. Medjutim, manastir je morao da pozuri sa rusenjem hrama, zato sto su se radnici Teodotova, u slucaju da se ne dobije resenje, spremali da odu u Petrograd, na svoje poslove, a tada bi i Teodotov bio prinudjen da odustane od onoga sto je obecao, sto bi bio veliki gubitak za graditelje hrama.

U subotu, prve nedelje Velikog posta, car je po pristupanju svetim tajnama blagoizvoleo da se seti da oberprokurator ima poslove o kojima treba da sacini izvestaj i trazio je da se upozna sa njima. Ober-prokurator, direktor njegove kancelarije, nacelnik odeljenja – svi kroz cije ruke je prosao predmet o babajevskom hramu, bili su pricasnici tog dana. Car je primio k znanju prilog Teodotova i izvoleo je da odobri razrusenje starog hrama. Istog tog dana, odluka je telegrafom poslata, preko Jaroslavlja u Babajevski manastir; sva manastirska bratija bili su pricasnici, ali vladika je o tome bio obavesten drugog dana – u nedelju na dan Nedelje pravoslavlja, posle liturgije, koju je on sam sluzio. Tako se odigrao dogadjaj koji zasluzuje da bude pomenut: prvi korak u izgradnji novog hrama ucinila su lica koja su sva, bez izuzetka, neposredno pre toga pristupila pricescu Svetim Hristovim Tajnama – vidljivi znak blagoslova Bozijeg na zapoceti posao. U ponedeljak druge nedelje posta, zapoceto je razrusavanje starog hrama. Radovi su tekli brzo, cigla je pripremana u ciglanama koje su podignute uz manastir, a na licu mesta je vadjen grubi kamen koji je upotrebljen za coklu. Mesto je rascisceno, jer je novi hram podignut malo dalje ka dubini obale i oznacene su razmere temelja; tvrdo tlo nije zahtevalo ucvrscivanje stubovima. Bilo je planirano da se pocetkom proleca zapocne izgradnja objekta. Cekala se potvrda projekta, koja je kasnila. Ministar saobracaja je smatrao da su arhitektonske linije na njemu suvise smele da bi se mogle pouzdano izvesti; tek posle licnih objasnjenja arhitekte Gornostajeva, ministarstvo se saglasilo sa potvrdom. Tako je projekat hrama u cast cudotvorne ikone iverske Majke Bozije bio pripremljen za svedrzavni izvestaj, koji se sa svoje strane, zbog razlicitih okolnosti, protegao do kraja maja, i tek je dvadeset prvog dana tog meseca, na dan praznovanja Majke Bozije, Vladimirske Ikone, car je odobrio da se potvrdi projekat. “Nad izgradnjom hrama Bogomajke”, pisao je vladika svom bratu – “ocigledan je prst Bogomajke. Ljudima koji se trude na nekom poslu daruje se pomoc; ujedno im se daje da se izbore sa preprekama i da se pomuce, radi njihove dusevne koristi, kako bi se to delo ocistilo od primesa sujete i drugih zanosa, kako bi ono bilo izvrseno u bogomudrom smirenoumlju. Takav je, uobicajeno, tok dela kojima je Bog pokrovitelj.”

Za izgradnju novog hrama novac su davali gradjani Jaroslavlja i Kostroma, koji su bili naklonjeni manastiru. Episkop jaroslavski Nil sa simpatijama je gledao na zelju gradjana da svake godine u litiji prenose cudotvornu ikonu svetog Nikolaja iz Babajevskog manastira u jaroslavsku sabornu crkvu. Kostromski episkop Platon izrazio je svoje odobrenje i Sveti sinod, ukazom od 4. jula 1866. godine, prihvatio je i odobrio litiju jaroslavskog arhipastira. Od tada, ta ikona se svake godine nosi u Jaroslavlje, kada je susrecu i prate desetine hiljada zitelja.

%d bloggers like this: