GLAVA 16

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

Životopis Episkopa Ignjatija Brjančaninova

GLAVA 16

Mnogo pre svoje smrti, preosveceni Ignjatije je poceo da se priprema za nju i cesto se u svojim razgovorima doticao odluka u slucaju smrti. Za pet godina (1862. godine), on je sacinio duhovno zavestanje, koje je overeno 20. jula 1863. godine u Domu gradjanskog suda u Kostromu, kojim je sva svoja dela predao u vlasnistvo i na raspolaganje svom bratu Petru Aleksandrovicu Brjancaninovu. U avgustu 1864. godine, on je govorio svom bratu: “Nasa majka je takodje bila bolesna pred smrt, kao i ja, sve na nogama, i apetit je bio dobar; a kad je doslo vreme – za tri dana bolest je ucinila kraj svemu. Molim te, kada ja budem umirao, ne pomisljajte da zovete doktora, dajte mi da umrem kao hriscanin – ne stvarajte guzvu. O mojoj smrti ne obavestavajte rodbinu i na cekajte ih radi pogreba, nego kada me predate zemlji, onda ih obavestite… Ja ti govorim unapred, kako bi ti znao, i kako u tom casu predsmrtne bolesti ne bi zaboravio i brinuo se. O tome, kako i gde da me sahrane, ne govorim nista i nista ne zavestavam zato sto ne zelim da uplicem bliznje izvan granica svog zivota, a osim toga, to se skoro nikada ne ostvaruje.”

Dosla je 1866. godina, stampani su treci i cetvrti tom dela preosvecenog Ignjatija, njegova “Asketska propoved” i “Prinos savremenom monastvu” ili “Saveti”; medjutim, njegove fizicke snage su vidno slabile, tako da su njegova duhovna deca, koja su dolazila iz Petrograda, bila zaprepascena promenom sa kojom su se suocila videvsi duhovnog oca iznurenog bolescu i prevremenom starackom nemoci. Bez obzira na takvu fizicku slabost, dusevna zivahnost ga nije napustila. “Ne bojte se”, pisao je on jednom od svojih duhovnih ceda, koja su se bavili korekturom njegovih dela koja su izdavana, “ja necu umreti dok ne zavrsim svoje delo sluzenja covecanstvu i dok mu ne predam rec istine, iako sam zaista tako oslabio i iznemogao u telesnoj snazi, kao sto vam izgleda.”

Godine 1866, 14. avgusta, nikolo-babajevsku obitelj su posetili njihova imperatorska visocanstva, naslednik Aleksandar Aleksandrovic i veliki knez Vladimir Aleksandrovic. Vladika, poklanjajuci caricu svetu ikonu blagovernog kneza Aleksandra Nevskog, docekao ga je sledecim recima: “Svemoguci Bog, u teska vremena za Rusiju, osenio je nebeskim blagoslovom i nebeskom pomoci blagovernog kneza Aleksandra Nevskog, neka tim blagoslovom i pomoci oseni i Vase imperatorsko Visocanstvo u velikom sluzenju Bogu i covecanstvu, koje Vam predstoji.” Zatim, urucujuci Vladimiru Aleksandrovicu ikonu svetog ravnoapostolnog kneza Vladimira, rekao je: “Vase imperatorsko visocanstvo! U starini, dva velika kneza – Ravnoapostolni i Monomah – nosila su ime Vladimir. Blagocesce, mudrost i hrabrost su odlikovali njihov zivot. – I sada veliki knez, koji nosi ime pozeljno za Rusiju, neka obraduje Rusiju tim osobinama koje toliko dobra donose narodu kada ga ozare iz svetilista – carskog doma.” Razgovor sa uzvisenim posetiocima, u keliji vladike, ticao se manastira. “Manastiri su bolnice”, govorio je preosveceni – “to je utociste za ljude koji saznavsi svoju nemoc da sacuvaju sebe, svoju dusu, ziveci u svetu, odlaze u to pribeziste i donose u njega svoja shvatanja, svoje navike, svoje poroke, svoje strasti, koje su razvijene obrazovanjem koje su dobili u svetu – zato se moralno stanje manastira nalazi u potpunoj zavisnosti od moralnog nastrojenja naroda. Razvracuje se narod, razvracuju se i manastiri. U njih se potkralo mnogo toga za osudu, mnogo rdjavog; ali i pored svega toga, oni cuvaju svoj karakter pribezista, za one koji zele da se sacuvaju od vecne pogibli; oni su bolnice za duse beznadezno bolesnih, oni su utociste vernosti Pravoslavnoj Crkvi i prestolu. Izvolite, Vase visocanstvo, obratite paznju na tu okolnost, da nema drugog staleza, osim monaskog, u kom se ne bi mogla kovati izdaja prestola. Monastvo i manastiri su zato narocito progonjeni od strane zlonamernih partija, zato sto su oni odani veri i prestolu i podrzavaju ta osecanja kod onih koji se zblizavaju sa njima i koji se potcinjavaju njihovom duhovnom usmeravanju. Jednom nogom ja sam vec u grobu i ne trazim nista za sebe, i nista mi nije potrebno, nego Vasem visocanstvu saopstavam sustu istinu, radi istine; molim Vase visocanstvo, podrzavajte manastire radi tog dobra koje donosi njihovo postojanje.” – Njihova visocanstva su se veoma blagonaklono odnosili prema vladici, obodrili su ga svojim zanimanjem za njegove reci. Njihova poseta je ostavila najprijatniji utisak na preosvecenog, i on ga je, pred onima iz svog okruzenja, nazvao “vidjenjem svetila koja izlaze”.

%d bloggers like this: