GLAVA 17

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

Životopis Episkopa Ignjatija Brjančaninova

GLAVA 17

Zimu 1866/1867. godine, preosveceni Ignjatije je proveo u radu na pripremi za stampu izabranih izreka i dogadjaja iz zivota svetih monaha, koji cine sesti tom njegovih dela, koji je izdat tek posle njegove smrti pod nazivom “Otacnik”. Zajedno sa tim, on nije prekinuo ni da nastavlja i druge delom zapocete, delom dopunjene, ranije napisane clanke. Te zime, on je napisao clanak “O trpljenju stradanja”, “O odnosu coveka prema njegovim strastima”, i znacajno je dopunio “Razgovor starca sa njegovim ucenikom o Isusovoj molitvi”.

Dani su prolazili, nista se naizgled nije menjalo. Ljudi iz njegovog okruzenja su navikli da ga gledaju stalno bolesnog, slabih snaga, ali pritom neprekidno obucenog, stalno zauzetog radom za pisacim stolom, ili u molitvenom podvigu – i nista vidno nije pokazivalo blizinu njegove smrti; iako se on ponekad zalio na bol srca, bolest nogu i druge nevolje, sve je to prolazilo, kao povremene pojave i prilicno uobicajene, tako da nimalo nisu menjale poredak dnevnih zanimanja. Bez obzira na razlicite nevolje o kojima je govorio onima iz njegovog okruzenja – niko nikada nije cuo njegov bolesnicki jauk. On je vise puta govorio da se, suzdrzavajuci se od jaukanja zbog bolesti, on uci da trpi sve sto dolazi, a po obicaju atonskih podviznika, ne skidajuci se ni danju ni nocu, do samog casa smrti, on kao da je tim spoljasnjim poretkom zivota sakrio od okruzenja koliko je opasno njegovo stanje.

Godine 1867,16. aprila, na dan svetlog Hristovog vaskrsenja, odsluzivsi liturgiju, preosveceni se tako umorio da su ga sa mukom doveli do kelije. Bio mu je potreban polucasovni odmor, kako bi prikupio snagu da uzme hranu. Istog tog dana, on je objavio onima iz svog okruzenja da ga posle vecernje niko ne uznemirava, jer od tog casa tog dana nece nikoga primati, objavivsi kao razlog te odluke “svoju potrebu pripremanja za smrt”.

Narednog dana, sedamnaestog, bio je rodjendan cara imperatora Aleksandra Nikolajevica, i preosveceni je prestojao liturgiju u oltaru, ali je izasao da odsluzi blagodarni moleban, pri cemu je citao zavrsnu blagodarnu molitvu sa tako snaznim, duboko blagodatnim izrazom, da je skrenuo opstu paznju na taj slucaj. Ko je mogao da pretpostavi da je to bio poslednji izlazak svetitelja iz njegovih kelija – iz kojih po povratku vise nije izlazio, iako je njegov uobicajeni zivot u trudovima, u podvigu, u bolestima tekao nepromenjivo uobicajenim redom.

Dvadeset prvog aprila, iz Petrograda su stigli treci i cetvrti tom njegovih dela, koji su tek izasli iz stampe. Preosveceni se prekrstio i proslavio Boga, i ne otpakovavsi, ne pogledavsi knjige, naredio je da se one ostave do dolaska njegovog brata Petra Aleksandrovica iz Petrograda. Njegova ravnodusnost bila je potpuno suprotna briznom i prirodno delatnom karakteru, i ranijem zanimanju preosvecenog za izdavanje njegovih dela, na sta je on gledao kao na obavezno ispunjavanje svog duga. Ne moze da se ne primeti da je pritom, dolazak njegovog brata bio krajnje neodredjena okolnost, pa se pomenutom odlukom preosveceni potpuno povukao od posla, koji je po prirodnom poretku njemu, kao arhipastiru i autoru, bio najblizi od svih njegovih zemaljskih poslova. U to vreme, objasnjavajuci arhimandritu Justinu svoje duhovno stanje, on mu je govorio da je izgubio svaki osecaj prema svemu zemaljskom, da je cak izgubio zanimanje za ukus hrane, pri cemu je dodao: “Ja necu dugo potrajati.” – Svome omiljenom kelijniku, Vasiliju Pavlovu,[1] vise puta je ponavljao da je veoma korisno moliti Gospoda za obavestavanje o danu smrti. “Veoma je dobro” – rekao je on – “ako Gospod nekoga obavesti o smrti koja se priblizava, samo sto ti izvestaji ne bivaju uvek tacno odredjeni, zbog toga da bi covek prebivao u neprestanom strahu. Sveti Tihon je molio Gospoda: ‘Kazi mi Gospode, kada cu ja umreti?’ – Njemu je bilo receno: ‘U nedeljni dan’, ali nije bilo receno tacno u koji. Dakle, i pripremaj se u ‘svaku nedelju'”. Dvadeset treceg aprila, u nedeljni dan, u Nedelju svetog apostola Tome, preosveceni je ceo dan proveo na postelji, zbog opste slabosti. Sledeceg dana, u ponedeljak, on je pisao nastojatelju Nikolo-ugrjesskog manastira arhimandritu Pimenu da je tako slab, da ceka smrt, i dalje kaze: “Juce (u nedelju), citav dan sam prelezao, cekao sam smrt, a danas ponovo vrim.”

Jos u vreme Strasne sedmice vladika je govorio da je imao mali udar, ali posto nije ostavio nikakve tragove bolesti, taj slucaj nije izazvao nikakvu ozbiljnu opasnost. Dvadeset petog aprila, udar se ponovio. Arhimandrit Justin je trazio blagoslov da posalje po doktora, ali preosveceni je sa resenoscu, u mirnom i spokojnom raspolozenju, odlucno rekao: “Nije potrebno”; ponovio je nekoliko puta: “Meni je tako lako – dobro!”

Dvadeset sedmog, u cetvrtak, preosveceni je molio jednog od svojih najblizih, jeromonaha Kalista, da ga namaze borovom mascu: po zavrsetku mazanja on je trazio oprostaj od Kalista i rekao je da je prihvatio tu uslugu od njega poslednji put. Na pitanje jeromonaha: zar mu se mast ne dopada? – odgovorio je: “Ne, nego su moji dani odbrojani.”

Dvadeset osmog, u petak, posle rucka, preosveceni je po obicaju legao da se odmori, ali je ubrzo ustao, trazivsi da mu daju caj. Kelijnik Vasilij, primetivsi neobicno crvenilo lica, pitao je za razlog. Vladika je objasnio da je to posledica blagog udara, koji nije izazvao nikakvu narocitu povredu, ali se on oseca toliko lose da ocekuje smrt. Zbog tih reci, koje su pogodile mladica tugom i uzasom, svoju prvu misao izrazio je pitanjem: “Kako cu ja ziveti bez vas vladiko – pa i sada je veoma tesko?” Vladika je odgovorio: “Da, bacuska, veoma, veoma tesko, tako tesko da ti ne mozesni zamisliti: i ja sam mislio o tebi i predao sam, kako sebe, tako i tebe, volji Bozijoj.” Kada mu je dosao stariji kelijnik, koji je bio ekonom njegove kelije, jerodjakon Nikanor, i predlozio da posalju po doktora, vladika je odbio taj predlog. Ranije je on, ne jednom, govorio onima oko njega: “Kada ja budem umirao ne saljite po doktora, dajte mi da umrem kako sleduje hriscaninu – u paznji, bez smucivanja i rasejavanja vasom brigom”. Arhimandrit Justin kaze da je jos pocetkom prosle zime, povodom razgovora o licu koje je dozivelo paraliticni udar, vladika rekao: “I ja cu umreti od udara.” Arhimandrit je poceo gotovo da prigovara, govoreci da je to za njegov telesni sastav, mrsavost i nacin zivota neverovatno, ali je vladika, kratko potvrdivsi svoje reci promenio temu razgovora. U petak uvece vladika se umirio, i naredio je da za subotu pripreme za kupanje, ali ustavsi ujutru, dovoljno zivahan, rekao je da mu je bolje, i dodavsi: “A juce samo sto nisam umro” promenio je odluku o kupanju, rekavsi: “Jos nije potrebno.”

Tih poslednjih dana svog zivota, preosveceni je prema svima bio zagrejan neobicnom miloscu, koja kao da je ublazila tugu. Ta milost i nezemaljska radost koja od nje potice, sijali su na licu bolesnika. Jednog od tih poslednjih dana, vladika je, oprastajuci se sa svojim kelijnikom, odgovorio na njegov poklon i prastanje poklonom do zemlje u strahopostovanju, rekavsi: “Ti meni, bacuska, oprosti.” Izgled starca, pun divnog smirenja, doveo je kelijnika do suza. Tih dana, vladika mu je vise puta govorio da “je njemu tesko da spusta um na bavljenje zemaljskim” i povukavsi se od opstenja sa svima, on gotovo da nije vise ziveo na zemlji.

Tridesetog aprila, u Nedelju zena mironosica, u sedam sati izjutra, kelijnik Vasilije, usavsi u spavaonicu[2] preosvecenog, pronasao je orlec[3] ispred ikona nesklonjen, sto se desavalo veoma retko – najvecim delom ga je preosveceni, buduci da ga je uvek upotrebljavao prilikom ispunjavanja kelijnog pravila, sam sklanjao. Umivsi se, on je po obicaju ispio bogojavljensku vodicu i izasao je u trpezariju da pije caj, naredivsi Vasiliju da pospremi spavaonicu.

Popivsi dve casice caja, on je pozurio u svoju unutrasnju keliju. Po isteku osmog sata, pred samu propoved na kasnoj liturgiji, Vasilije, ulazeci k njemu sa uobicajenom molitvom, nasao ga je kako lezi na postelji, na levom boku, licem prema zidu. Primetivsi da vladika, uvek veoma pazljiv, nije obracao paznju na to sto je on usao, kelijnik je u pocetkuto pripisao narocitoj udubljenosti pri molitvenom delanju, sto se ponekad desavalo sa njim. Stojeci neko vreme, Vasilije je ponovio molitvu, ali – odgovora nije bilo. Zagledajuci pazljivo, on je primetio da je ruka vladike pokrivena samrtnickim bledilom; prisao je blize i uverio se da je vladika vec skoncao. Njegova glava, koja je lezala na uzglavlju, bila je malo nagnuta napred, dlan leve ruke bio je podignut nagore, kao u molitvi, a desna ruka, spustena niz telo, lezala je pored otvorenog kanonika.[4] Zapravo, pobozan polozaj tela bio je razlog zbog kog kelijnik nije mogao brzo da prihvati da je on vec presao u vecnost. Smrt, dolazeci svetitelju Hristovom, zatekla je njegov um zanet molitvoslovljem; zapocevsi ga na zemlji, on je bio prizvan na beskonacno slavoslovlje Boga – na nebu.

Episkop Ignjatije se odavno pripremao i cekao je dolazak smrti, naoruzan neprestanom molitvom imenom Gospoda Isusa Hrista, i smrt, porazena Hristom, postovala je zivot u Hristu, dolazeci slugi Hristovom prema njegovoj zelji u tisini usamljenosti, u casu molitve, sa paznjom udubljenom u molitvoslovlje; – cak je izabrala takav polozaj tela koji nece narusiti blazenost svetitelja koji odlazi, koji je sav svoj zivot posvetio duhovnom delanju koje je Gospod zapovedio: pokajanju i placu. Isavsi tim putem, nije mogao a da se ne priblizi blazenstvima koja su obecana u Jevandjelju za te vrline.

Lice umrlog episkopa, kada su telo preneli na sto, sijalo je svetlom radoscu,koja nije zemaljska. Na levoj slepoocnici bila je primetna plava zila, koja se spustala oko uha, po obrazu, sa linijicama crvene boje – verovatno je pratila put kojim je smrt usla u telo.

Razgovarajuci sa jednim od njemu bliskih ucenika o jevandjelskim zapovestima, sveti Ignjatije je rekao: “Svaka javna vrlina, nije moja vrlina, po ucenju samog Gospoda, koji je zapovedio da se svako jevandjelsko dobro cini tajno.” I upravo je sva velicina njegovog zivotnog podviga, u svom neopisivom obimu, ostala tajna njegove duhovne kelije, koja je ispovedana i otkrivena, koliko je to bilo moguce, u njegovim delima, ali je u svojoj punoci poznata jedino Bogu. Tom tajnoscu, koja je odlikovala svu njegovu zemaljsku delatnost, prema tacnom smislu jevandjelskih zapovesti, preosveceni Ignjatije je obelezio i svoj konacni, predsmrtni podvig. Povezujuci njegovo pripovedanje kelijniku o obavestavanju odozgo svetog Tihona o danu njegove smrti “u nedeljni dan”, sa pismom preosvecenog arhimandritu Pimenu, da je on prelezao svu Tominu nedelju, ocekujuci smrt, i na kraju, na dan smrti (nedelja), naredjenje njegovom kelijniku da pozuri da mu sto brze pripremi spavaonicu, navodi na misao da je i njemu bio otkriven dan njegove smrti, i odredjen isto kao i svetom Tihonu, kao “nedeljni dan”.

Radi utehe nama, svojim osirotelim duhovnim cedima, vladika je ostavio odredjeno uputstvo o svom zemaljskom zivotnom putu, o tome kuda je on stremio zivotom, i gde je – verujemo – stigao. “Ja sam uzet,” – kaze on u predgovoru cetvrtom tomu svojih dela – “uznesen sa sirokog puta, koji vodi u vecnu smrt, i postavljen sam na tesan i mucan put, koji vodi u zivot. Tesni put ima najdublje znacenje: on podize sa zemlje, izvodi iz pomracenja sujetom, uzvodi na nebo, uzvodi u raj, uzvodi Bogu, postavlja pred Njegovo lice u nezalaznu svetlost, radi vecnoga blazenstva.”

Divno je sto se na taj isti praznik, u Nedelju zena mironosica, upokojio i prepodobni Nil Sorski, poznati delatelj umne molitve; ta istovetnost dana smrti kao da potvrdjuje primetnu slicnost unutrasnjeg podviga naseg savremenog otselnika, kako po karakteru, tako i po njihovim plodovima, sa osnivacem otselnickog zivota u Rusiji, u davnini. Sve to, naravno, ne moze biti znacajno za svakoga, ali oni koji poznaju molitveno podviznistvo svetitelja iz licnog sazivota sa njim, ili koriste njegove spise, ne mogu da to ne sabiraju u srcu, kako bi u sebi izgradili svesteno secanje na svog duhovnog oca i nastavnika.

Tri dana i tri noci stajalo je telo episkopa Ignjatija u njegovim kelijama, nepromenjivo cuvajuci svetli izraz lica, a zatim je bilo preneto u sabornu manastirsku crkvu svetog Nikolaja. Kada je prosao sesti dan, 5. maja, u petak, zaupokojenu liturgiju i opelo odsluzio je episkop Jonatan, episkop kinisemski, vikar kostromski. Po njegovoj odluci, opelo je sluzeno po cinu pashalnog sluzenja, a po zavrsetku opela, on je izgovorio nadgrobnu besedu i oprostio se od pokojnika, a posle njega se oprostilo svestenstvo, sasluzitelji, manastirsko bratstvo i svi prisutni, na celu sa upravnikom Kostromske provincije, T. S. Dorogobuzinovim. Zatim je telo, u otkrivenom kovcegu, bilo noseno u litiji oko crkve svetog Nikolaja, i uneto je u bolnicku manastirsku crkvu sv. Jovana Zlatoustog i prepodobnog Sergija Radonjeskog, gde su posle uobicajene litije zatvorili poklopac i kovceg je spusten u grobnicu iza leve pevnice.

Po opstem misljenju, opelo pokojnika je na njih ostavilo pre utisak crkvene svecanosti nego zalosnog obreda. Ucenici vladike su se prisecali njegovih reci: “Moze se videti da li je pokojnik u milosti Bozijoj, ako je prilikom pogreba njegovog tela tuga onih koji ga okruzuju razvodnjena nekakvom neshvatljivom utehom.”

Iako je svih dana pre pogreba broj okupljenih ljudi bio prilicno veliki, na dan pogreba, bez obzira na izlivanje Volge, koje je stanovnistvu sa one strane reke otezalo prelazak u manastir, okupilo se oko pet hiljada ljudi.

Blazeni koje si izabrao i primio, Gospode! Neka ih pamte iz narastaja u narastaj!


NAPOMENE:

1. Sada monah petrogradske Nevske lavre.

2. Vladika je zauzimao svega dve sobe, prijemnu u kojoj je bila i trpezarija, i kabinet, koji je ujedno bio i spavaonica.

3. Orlec je cilim okruglog oblika, sa izvezenim orlom na njemu, koji se postavlja pod noge episkopa pri bogosluzenju i molitvi.

4. Kanonik, grc. – crkvena knjiga koja sadrzi u sebi razne kanone, akatiste i jos neke molitve (prim. prev.).

%d bloggers like this: