GLAVA 4

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

Životopis Episkopa Ignjatija Brjančaninova

GLAVA 4

Godine 1827, 6. novembra, Dimitrije Aleksandrovic je dobio zeljeni otpust. Bio je otpusten u cinu porucnika i smesta se, kroz Petrograd, uputio u Aleksandro-svirski manastir, o. Leonidu, kako bi pod njegovim rukovodjenjem poceo monaski podvig. Dosavsi u Petrograd, obucen kao prost covek, u kozuhu, nasao se u stanu Cihacova. Ovde su se dogovorili da obojica stupe u manastir i to odmah, po mogucnosti. Cihacov je istog trenutka napisao molbu, navodeci kao razlog prilike u domu, ali nije dobio udovoljenje i morao je jos ostati u sluzbi.

Napustanje sluzbe Dimitrija Aleksandrovica dogodilo se bez znanja roditelja, i zato je, prirodno, navukao na sebe njihov gnev. Oni su sinu ukinuli materijalnu pomoc, i prekinuli su sa njim cak i pismene odnose. Na taj nacin, ulazak Dimitrija Aleksandrovica u manastir pratilo je potpuno materijalno siromastvo; on je bukvalno ispunio zapovest o nesticanju u samom pocetku monastva, i mogao je potpuno opravdano reci sa apostolom, kao istinski ucenik Hristov: Eto, mi smo ostaviti sve i za tobom posli (Mt 19,27). U svom “Placu” on je ovako izrazio svoja osecanja, sa kojima je stupio na taj novi zivotni put: “Ja sam stupio u manastir, kao sto se izbezumljeni, pokrivsi oci i odlozivsi razmisljanje, baca u oganj, ili na pucinu, kao sto vojnik, nosen srcem, juri u krvavi boj, u ociglednu smrt. Moja zvezda vodilja, dobra misao, dosla je da mi svetli u samoci, u tisini, ili tacnije u mraku, u manastirskim burama.[1]

Bespogovorno poslusanje i duboko smirenje odlikovali su vladanje poslusnika Brjancaninova u manastiru. Za prvo poslusanje odredjeno mu je sluzenje pri kuhinji. Kuvar je bio nekadasnji kmetski kuvar Aleksandra Semjonovica Brjancaninova. Istog dana kada je stupio u kuhinju, dogodilo se da je bilo potrebno ici u ambar po brasno. Kuvar mu je rekao: “No sta, brate, idemo po brasno!” i bacio mu je dzak za brasno, tako sto ga je svog zasuo belom prasinom. Novi poslusnik je uzeo dzak i posao. U ambaru, rasirivsi dzak sa obe ruke, i, po uputstvu kuvara, prihvativsi ga i zubima, kako bi bilo lakse sipati brasno, on je u srcu osetio novo, nepoznato duhovno kretanje, kakvo jos nikada nije iskusio: sopstveno smireno vladanje, potpuno zaboravljanje svoga “ja”, sto mu je tada pricinilo takvo zadovoljstvo, da je on citavog zivota pominjao taj dogadjaj. Izmedju ostalih poslusnika, bio je odredjen da postavi veliku ribarsku mrezu u jezero Svirskog manastira. Jednom, mreza se nekako zamrsila u dubini. Monah, koji je bio od prostih ljudi, cije zaduzenje je bio lov, znajuci da Brjancaninov zna da pliva i da moze dugo ostati pod vodom, poslao ga je da razmrsi mrezu. Ne obaziruci se na jaku jesenju hladnocu, Dimitrije Aleksandrovic je bespogovorno ispunio naredbu, koja se krajnje ubitacno odrazila na njegovo slabo zdravlje – on je jako ozebao. Slicni slucajevi poslusanja i smirenja ucinili su da je sva manastirska bratija pocela ocigledno da se odnosi sa uvazavanjem prema Brjancaninovu, ukazujuci mu prednost nad ostalima, sto je njega veoma mucilo, zato sto se, ziveci u manastirskom bratstvu, on cak trudio da prikrije svoje poreklo i obrazovanje, radujuci se kada su ga, ne znajuci, smatrali za nesvrsenog bogoslova.

Stupivsi u manastir, Dimitrije Aleksandrovic se svom dusom predao starcu o. Leonidu, u duhovno rukovodjenje. Te odnose je odlikovala iskrenost, otvorenost, i bili su savrsena slika drevnog poslusnistva, u kome nije ucinjen korak bez znanja ili dozvole ucitelja. Svaki pokret unutrasnjeg zivota takvih poslusnika odvija se pod neposrednim nadzorom starca; svakodnevna ispovest pomisli daje im mogucnost da savesno paze nad sobom, i cuva monaha pocetnika od stetnog delovanja onih pomisli koje kada se ispovede, poput pokosene trave, ne mogu vise nicati sa ranijom silom. Iskusni nadzor starca duhovnika otkriva najskrivenije tajne duse, i ukazuje na strasti koje su se tamo ugnezdile, i na taj nacin izuzetno pomaze samokontroli.

Ispovest cistoga srca, svagdasnja predanost starcu i svecelo odsecanje volje pred njim, nagradjuju se duhovnom utehom, lakocom i mirnim stanjem duha, koji su svojstveni bestrascu.

Taj vid prvobitnog podviznistva i u drevno vreme, kada su pustinje i manastiri obilovali duhovnim starcima, bio je udeo malog broja poslusnika, a jos redje se srece danas, kada je primetno manje duhovnih staraca. Dimitrije Aleksandrovic, kao sto je receno, u svemu se povinovao volji svog duhovnog oca, sva pitanja i nedoumice je resavao neposredno sa njim. Starcu nije bilo tesko da poucava svog mladog pitomca, vodio ga je putem spoljasnjeg i unutrasnjeg smirenja, uceci ga delatnom zivotu.

“Jednom”, pripoveda I. A. Barkov, veoma blagocestiv covek, dostojan svakog poverenja, “dosao je kod mene, iz Svirskog manastira, o. Leonid, zimi: bio je zestok mraz i mecava, i starac je dosao u saonicama. Kada je on usao kod mene, ja sam potrcao da donesem samovar i pomislio: starac nije dosao sam, verovatno ima neki kocijas – i ja sam poceo da molim starca da i njemu dozvoli da udje. Starac se slozio. Ja sam pozvao neznanca, i nisam bio malo iznenadjen kada je pred mene izasao mlad, lep covek, sa svim obelezjima plemickog porekla. On se smireno zaustavio kod praga. ‘A ozebao si, plemicu’, obratio mu se starac, a zatim je meni rekao: ‘Znas li ko je to?’ – To je Brjancaninov.’ Tada sam se lagano poklonio kocijasu.”

O. Leonid je preduzeo taj krajnje smirujuci nacin rukovodjenja svog ucenika, mladog oficira Brjancaninova, bez sumnje zbog toga da bi pobedio u njemu svako visokoumlje i samomnjenje, koji obicno prate svakog coveka plemickog porekla i obrazovanog coveka koji dolazi medju proste ljude. Starac je postupao kao nelicemerni nastavnik, u duhu istinskog monastva, po primeru svetih otaca; neprekidno je podvrgavao svog ucenika iskusenjima, a takvo okusanje smirenja nije moglo da se ne dopadne plemenitom poslusniku, koji se sa iskrenom ljubavlju prema Bogu predao monaskim podvizima.

Kasnije te godine, javila se potreba da se o. Leonid sa svim ucenicima preseli iz Svirskog manastira, zbog mnogobrojnosti te obitelji, na drugo mesto. Oni su se uputili u Ploscansku pustinju, u Orlovskoj eparhiji; Dimitrije Aleksandrovic je posao sa starcem, zajedno sa ostalim ucenicima. U to vreme, u Ploscansku pustinju je pristigao i Cihacov. Drugovi su razmenili srdacne pozdrave, obradovali se sto su se ponovo sjedinili u tihom utocistu manastirske usamljenosti, i poceli su ziveti kao ranije, zajedno, vezujuci se savezom najsvetijeg prijateljstva. Takav zivot udvoje, odvojeno od drugih ucenika, blagoslovio je i starac Leonid.


NAPOMENE:

1. Asketski ogledi, tom 1.

%d bloggers like this: