GLAVA 5

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

Životopis Episkopa Ignjatija Brjančaninova

GLAVA 5

Mladi poslusnici su se u potpunosti predali podviznickom zivotu: drzali su se samoce, izbegavali su mnostvo ljudi, cuvali su se od utisaka iz spoljasnje sredine koji su stetni za bezmolvije, izbegavali su nepotrebne susrete i suvisna poznanstva, kako bi drzali sebe u strogom cutanju i cuvanju uma. Sve njihove dusevne sile bile su usmerene na bogomislije i molitvu. Posebna prostorija u manastirskom vrtu, izvan svake komunikacije, omogucavala im je zeljeni mir: mladi podviznici su se radovali svom otselnistvu. Tako su oni proveli zimu 1829. godine. Dimitrije Aleksandrovic, prirodno obdaren sposobnoscu knjizevnog stvaralastva, voleo je da sozercava slike prirode i da iz njih uzima sadrzaje svoje bogomisli, koje je izrazavao svojim vestim perom. Tu je on napisao svoj “Vrt u vreme zime”. Toj vrsti knjizevnog stvaralastva pripada i drugo njegovo delo: “Drvo zimi, pred prozorom kelije”, koje je napisano malo ranije, u Svirskom manastiru. U ta dva dela iskazane su misli i osecanja bogomislene duse, koja se predala religioznom sozercavanju, pod uticajem molitvenih stanja koja iskuse samo bezmolvnici. Ali ubrzo se dogodilo da mladi podviznici treba da izvuku korist od smirenog utocista u Ploscanskoj pustinji: pripremalo im se tesko iskusenje. Izmedju osnivaca pustinje, jeromonaha Markela i starca o. Leonida, nastala su neslaganja, koja su primorala poslednjeg da napusti Ploscansku pustinju i preseli se u skit Optinske vavedenjske pustinje, koja se nalazila u Kaluskoj guberniji. Brjancaninov i Cihacov su takodje dobili naredbu da odmah napuste obitelj i odu “bilo kuda”. Manastirska bratija se razalostila zbog bezrazloznog proterivanja smernih mladih poslusnika koji nikoga nicim nisu ozlojedili, i ispratili su ih sa osecanjem dubokog sazaljenja i postovanja njihovog tihog i strogog zivota, davsi im pet rubalja za put, koje su zajednicki prikupili. Bilo je tesko dvojici drugova da sa mrsavim novcanikom putuju po nepoznatoj zemlji, nemajuci u vidu odredjeno mesto; oni su se trudili, koliko je moguce, da skrate svoje putovanje i uputili su se u Bjeloberesku pustinju, iste te Orlovske gubernije. Za vreme putovanja, oni su bili u Svenskom manastiru gde se u to vreme, u zatvornistvu, podvizavao jeromonah Atanasije, jedan od ucenika ranije pomenutog moldavskog starca Pajsija Velickovskog. Dimitrije Aleksandrovic je posetio zatvornika i mnogo mu je koristio dusekorisni razgovor o blagotvornosti placa, sto pominje u svojim “Asketskim ogledima”, navodeci reci zatvornika koje su se duboko urezale u njegovu dusu: “Onog dana kada ne placem zbog sebe kao palog smatram da sam u prelesti.” Ni Bjelobereska pustinja nije dala utociste za zivot sirotim putnicima, i oni su, produzivsi dalje, stigli u Optinsku pustinju, gde se nastanio o. Leonid sa ucenicima. Iguman Mojsej nije bio saglasan da ih primi kod sebe, ali se starija bratija sazalila nad ocajnim stanjem skitnica, i nagovorili su igumana da ih ne otera. U maju 1829. godine, Brjancaninov i Cihacov su se smestili u Optinskoj pustinji, drzeci se poretka zivota koji im je bio odredjen u ploscanskoj obitelji.

Boravak Dimitrija Aleksandrovica i njegovog druga u Optinskoj pustinji nije ni izbliza bio onakav kao u Ploscanskoj. Iguman ih je gledao neblagonaklono, bratija se bas nisu odnosila prema njima sa poverenjem. Imali su mnogo nevolja zbog usamljenickog nacina zivota; sama manastirska hrana, pripremana na dugotrajnom posnom maslu, stetno je delovala na slabi i bolesljivi organizam Dimitrija Aleksandrovica. Oni su odlucili da sami sebi pripremaju hranu; sa velikim naporom su uspevali da izmole prekrupu i krompir, pa su kuvali corbu u svojoj keliji; umesto noza su upotrebljavali sekiru, hranu je pripremao Cihacov. Tako teska i neprijatna situacija, naravno, nije mogla dugo potrajati: ona je imala za posledicu telesnu iscrpljenost i jednog i drugog. Prvo je od nje postradao Dimitrije Aleksandrovic, toliko da se nije mogao drzati na nogama; o njemu se starao Cihacov, koji je po telesnom sastavu bio snazniji od njega; ali ubrzo je i on zanemocao, zahvacen groznicom. Tada je za bolesnog druga brinuo Dimitrije Aleksandrovic; i mada ga je usrdno sluzio, i sam je padao od krajnje iznemoglosti.

Majka Dimitrija Aleksandrovica bila je bolesna. Bolest – kao vesnik smrti – obicno menja raspolozenje ljudskog srca. Sofija Atanasjevna, u dusi je oprostila postupak svoga sina; materinsko osecanje je progovorilo u njoj; ona je pozelela da se vidi sa sinom. Aleksandar Semjonovic, pod uticajem tih okolnosti i sam je smeksao i napisao je sinu da on nece ometati njegove namere, i da on dodje majci, i istovremeno sa pismom, poslao je za njim i pokrivena kola. Dimitrije Aleksandrovic je pohitao roditeljima. On je krenuo zajedno sa bolesnim drugom Cihacovim, jer je Aleksandar Semjonovic bio toliko pazljiv da nije zaboravio da pozove i njega. Ali susret u roditeljskom domu ni izdaleka nije bio takav kako je obecano u pozivu. Zdravlje bolesne roditeljke Brjancaninova se unekoliko popravilo, i pomirljivo osecanje koje se iznenada javilo u ocu zbog opasne situacije – bolesti zene, nestalo je. On je hladno primio sina. Majka, mada je bila i srdacna, ponasala se suzdrzano. Tako je lutanje od jednog manastira do drugog, tezak polozaj u poslednjem, bolest majke i njena posledica – trenutni izliv roditeljskih osecanja – sve je to posluzilo samo da bi izvuklo mlade ljude iz utocista svete obitelji, i postavilo ih na raniji put, lice u lice sa svetovnim iskusenjima. Za neprijatelja covekovog spasenja nema pogodnije zamke nego sto je napustanje zidina manastira, od strane poslusnika, pod bilo kakvim, naizgled dobrim, izgovorima. Samovoljni izlazak iz manastira – uvek je njegova zamisao.

Mladi ljudi su se smestili pod svetovni krov, u zasebnom usamljenom krilu kuce, u nameri da nastave svoje monaske podvige, i za svoje duhovne potrebe su se obracali mesnom seoskom svesteniku, smatrajuci svoj boravak tu samo privremenim. Ali nije tako mislio Aleksandar Semjonovic. On se okrenuo svojoj ranijoj misli da vrati sina svetovnom zivotu, i na sve nacine je pokusao da ga nagovori da stupi u drzavnu sluzbu; rodbina i poznanici su mu upucivali poglede sa istom tom mislju; majka, iako se ponekad zanimala za njegova ucenja o spasenju duse i drugim uzvisenim istinama hriscanskog zivota, nije imala toliko samostalnosti da bi se potpuno predala njegovim savetima. Sablazni koje su im kruzile pred ocima, zbunjivale su podviznike, sum mnostva je narusavao njihovo bezmolvije. Mladim ljudima poceo je tesko da pada boravak medju mirjanima, i razmisljali su o tome kako da se, sto pre, sklone iz svetovnog drustva, koje je nespojivo sa monastvom, i da se ponovo smeste negde u manastir. Posto su pocetak zime 1829. godine proziveli u selu Pokrovsko, sledece 1830. godine, u februaru mesecu, oba druga su krenula da traze podesno utociste u manastirskim zidinama; uputili su se u Kirilo-novojezerski manastir. U to vreme, tamo je u miru boravio arhimandrit Teofan, poznat po svom svetom zivotu i primernom rukovodjenju obitelji, a nastojnik je bio iguman Arkadije, njegov blizak ucenik i podrazavalac njegovog nacina upravljanja. O. Arkadija odlikovala je prosta priroda; on je prepoznao u dvojici mladih pridoslica duh istinskog monastva, i sa ljubavlju ih je primio u svoju obitelj. Ali drugovi se nisu dugo radovali novom mestu boravka: neumoljiva priroda im je dokazala da se covek ne sastoji samo iz duse, nego i iz tela. Novojezerski manastir nalazio se na ostrvu prostranog jezera. Vlazna klima od isparenja vode izaziva zestoku groznicu kod nenaviknutih i slabih organizama. Ubrzo je njen stetni uticaj osetio Dimitrije Aleksandrovic; on je dobio groznicu i tri meseca je trpeo njene mucne simptome, bez ikakve medicinske pomoci. Na kraju su pocele da mu oticu noge, tako da vise nije mogao da ustane sa postelje. U junu, kada groznica tamo narocito besni, roditelji su poslali kocije po sina, kako bi ga prevezli u grad Vologod. Tesko je bilo to vreme za Dimitrija Aleksandrovica: on je bio prinudjen ponovo da se vrati tamo odakle je hteo da se spase bekstvom. U Vologodu, Dimitrije Aleksandrovic se smestio kod svojih roditelja, i poceo je da koristi medicinska sredstva za groznicu koja ga je mucila, koja je tako duboko pronikla u njegov organizam da je ostavila svoje tragove na citav njegov dalji zivot. Cihacov, koji je takodje postradao od klime novojezerske obitelji, otisao je u Pskovsku guberniju, radi susreta sa svojim roditeljima, 13. avgusta, iste te 1830. godine. Drugovi su se rastali kako bi, svaki posebno, oprobali svoje snage u borbi sa stihijama svetovnog zivota.

%d bloggers like this: