GLAVA 6

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

Životopis Episkopa Ignjatija Brjančaninova

GLAVA 6

Ruka promisla, koja je do sada nevidljivo pokrivala lutalicu bez utocista, dotakla se srca preosvecenog Stefaia, vologodskog episkopa: arhipastir je prozreo duhovna stremljenja mladog Brjancaninova i umilostivio se prema njemu. Preosveceni Stefan je toliko zavoleo Dimitrija Aleksandrovica da se zivo zauzeo za njega, i ta ljubav vladike bila je vidljivi znak blagonaklonosti Bozije prema zrtvi srca, koju je prinosio novi Avelj: ona je nagovestavala povoljan ishod svih iskusenja podnesenih na putu ka monastvu, zato sto je arhipastir u svojim rukama drzao onaj venac koji je trebalo poloziti na glavu mladoga borca, izmucenog u borbi sa svetom, telom i djavolom. Kada se oporavio od bolesti, Dimitrije Aleksandrovic nije zeleo da se vrati kod roditelja, nego se, po blagoslovu vladike, nastanio u Semigorodskoj pustinji. Mesto na kom se nalazila ta obitelj povoljno je uticalo na usostavljanje njegovog zdravlja; on se sa novom revnoscu predao svojim uobicajenim duhovnim zanimanjima; bogomisliju i molitvi u tisini usamljenosti kelije. Ovde je napisao svoj “Plac monaha”, u kom se ispoljilo zalosno stanje duse koja pojacano tezi Bogu ali je razbijena zivotnim tegobama, zbog cega joj je preostao samo plac na rusevinama njenih stremljenja. Dimitrije Aleksandrovic nije dugo ziveo ni u Semigorodskoj pustinji; ubrzo, 20. februara 1831. godine, po njegovoj molbi, preosveceni ga je premestio u usamljeniji Dionisijev manastir, u Glusickoj pustinji, gde je i naimenovan u poslusnika. U to vreme, dogodio se i prvi susret preosvecenog Ignjatija sa tadasnjim igumanom Nikolo-ugrjesskog manastira, arhimandritom Pimenom. O. Pimen, tada jos mladi trgovacki sin, ovako opisuje spoljasnjost poslusnika Brjancaninova: “Prvi put sam imao priliku da vidim Brjancaninova na obali reke Zolotuhe (u Vologodu): ja sam bio na levoj obali, a on je setao desnom. Kao sad da ga vidim: visokog rasta, vitak i stasit, svetlosmedj, kovrdzav, sa prelepim tamnobraon ocima; na njemu je bio ovciji kozuh, prekriven nankingom[1] boje graska, na glavi poslusnicka kapa.” Dalje se pripovedac odusevljava njegovim uzvisenim drzanjem, skromnim ponasanjem, stajanjem u crkvi na bogosluzenju sa najvecim strahopostovanjem, i na kraju, samim govorom, koji opisuje sledecim recima: “Bez obzira i na njegove mlade godine, bilo je ocigledno da je Brjancaninov mnogo citao otacke knjige, da je veoma solidno poznavao Jovana Lestvicnika, Jefrema Sirijskog, Dobrotoljublje i dela drugih podviznika, i zato je njegov poucan i zanimljiv govor, pruzao uzivanje u najvecoj meri.”[2]

Medjutim, roditelj Dimitrija Aleksandrovica, i u vreme njegovog boravka u Glusickom manastiru, nije prestajao da izrazava zelju za ispunjenjem svojih potreba: on je uporno trazio to da sin napusti manastirski zivot i stupi u drzavnu sluzbu. Tada je novonastali poslusnik poceo moliti arhijereja da mu ucini milost i da, s obzirom na porodicne okolnosti, ubrza njegov postrig u monastvo. Preosveceni, dobro znajuci duhovno raspolozenje Brjancaninova, odlucio je da ispuni njegovu molbu. Kako bi izdejstvovao dozvolu Svetog sinoda, on je pozvao Dimitrija Aleksandrovica da dodje iz Glusickog manastira u Vologod, i rekao mu je da se priprema za postrig; ujedno mu je rekao i da to cuva kao tajnu, od rodbine i poznanika, kako bi izbegao nekakve pritiske sa njihove strane, koji bi mogli biti prepreka tom delu, jer on je nameravao da izvrsi njegov postrig neocekivano za sve. Takav polozaj je bio neugodan, u tako vazno vreme: onaj koji se pripremao za postrig bio je prinudjen da boravi u svratistu, i da se usred svetovne neobuzdanosti priprema za veliki obred.

Godine 1831, 28. juna, preosveceni Stefan je izvrsio obred postrizenja Brjancaninova u malu shimu, u sabornoj crkvi Vaskrsenja, i nazvao je Dimitrija – Ignjatijem, u cast svestenomucenika Ignjatija Bogonosca, koga Crkva slavi 20. decembra i 29. januara. Monah Ignjatije je u pocetku slavio prvi, a kasnije poslednji od tih dana, kao svoj imendan. To ime, Ignjatije, ukazuje jos i na prepodobnog Ignjatija, kneza, vologodskog cudotvorca, cijs mosti pocivaju u Priluckom manastiru, gde se cuvaju i mosti prepodobnog Dimitrija Priluckog – zastitnika novopostrizenog monaha, od njegovog krstenja. Tako je on dobio ime po dvojici cudotvorca, koji pocivaju u jednoj obitelji. Za ime jednoga, koje je dato na krstenju, vezano je secanje na okolnosti rodjenja, a ime drugoga, izreceno na postrigu, dato je kao znak secanja na slicnost zemaljske sudbine novpostrizenoga sa prepodobnim, poreklom iz knezevskog roda. Rodjaci Brjancaninova koji su 28. juna dosli u crkvu na bogosluzenje bili su krajnje zaprepasceni zbog neocekivanog svestenog cina ciji su posmatraci oni postali. Cetvrtog jula iste te godine, preosveceni Stefan rukopolozio je monaha Ignjatija u jerodjakona, a 25. istog tog meseca – u jeromonaha, i privremeno ga postavio pri arhijerejskom dvoru, koji se u Vologodu nalazi uz sabornu crkvu, iza iste ograde koju cine zidine tvrdjave iz vremena cara Ivana Groznog. Radi obucavanja u svestenosluzenju, novorukopolozeni je bio postavljen u gradsku crkvu Spasa, obicno pod rukovodjenjem svestenika Vasilija Nordova, koji je na kraju postao protojerej i staresina vologodske saborne crkve.

Roditelji novopostrizenog monaha, podrazumeva se, sa nezadovoljstvom su gledali na taj dogadjaj, narocito je Aleksandar Semjonovic bio pogodjen njime; njegova volja – na kojoj je on tako uporno istrajavao – nije ispunjena: svi planovi vezani za svetsku karijeru njegovog sina su se rusili, mastanja o njegovoj blistavoj buducnosti su iscezla. Sin je u ocima oca postao beskorisni clan drustva, koji je izgubio sve sto mu je otac preneo vaspitanjem. Zensko srce, manje istrajno u suprotstavljanju okolnostima i uvek popustljivije u odnosima, ucinilo je da Sofija Atanasjevna blagonaklonije posmatra postupak sina; ali duhovna strana je bila i njoj strana, tako da su svetovna shvatanja odnela prevagu. Sve to, naravno, nije imalo nikakvog znacaja za monaha, koji je sam sebe dobrovoljno doveo u taj polozaj, prinudjen da zaboravi sve svetovne veze i rodbinska osecanja; ali okolnosti za monaha Ignjatija nisu bile takve da je mogao ostati bezosecajan na to nezadovoljstvo roditelja. Posle postriga, on je morao da boravi u domu, koji se nalazio izvan grada, a koji je pripadao njegovom rodjaku i krsnom kumu Dimitriju Ivanovicu Samarinu, i bio je prinudjen da prima novcanu pomoc od jedne svoje rodjake (gdje Vojejkove). Boravak u Vologodu ga je primoravao da se cesto krece u krugu rodbine i poznanika; mnogi od njih su poceli da ga posecuju, i trazili su od njega da im uzvraca posete. Mladih godina, prijatne spoljasnjosti, on je bio predmet interesovanja citavog vologodskog drustva, svi su govorili o njemu, svi su zeleli da se zblize sa njim. To ga je neminovno uvlacilo u svetovnu rasejanost i direktno se sukobljavalo sa onim zavetima koje je tek izgovorio u oltaru. Sve spoljasnje okruzenje pustinoljubivog monaha bilo je suprotno njegovim zeljama, dojadile su mu gradske glasine i poceo je da moli svog pokrovitelja, preosvecenog Stefana, da ga otpusti da ide u Glusicki manastir; ali preosveceni, nameravajuci da mu da mesto koje odgovara njegovim sposobnostima i njegovom blagocestivom nastrojenju, koje mu prilici i po njegovom odnosu prema drustvu, zadrzavao ga je pored sebe. Ubrzo se pokazalo takvo mesto: krajem 1831. godine, upokojio se upravitelj Pelsemskog Lopotovog manastira, jeromonah Josif. Nalozeno je da obred pogrebenja izvrsi jeromonah Ignjatije. Godine 1832, 6. januara, on je imenovan na mesto upokojenog, a 14. januara mu je dato zvanje upravitelja, pri cemu je na njega polozen nadbedrenik.


NAPOMENE:

1. Nanking – prvobitno kineska, veoma gusta i jaka pamucna tkanina, obicno zute boje (nazvana po kineskom gradu Nankingu) (prim. prev.).

2. Secanja arhimandrita Pimena.

%d bloggers like this: