GLAVA 7

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

Životopis Episkopa Ignjatija Brjančaninova

GLAVA 7

Lopotov manastir, koji je osnovao prepodobni Grigorije Pelsemski, vologodski cudotvorac, nalazi se u Kadnikovskom srezu, u Vologodskoj guberniji, na 40 vrsta od Vologoda i na 7 od Kadnikova, smesten na obali reke Pelsme, koja se uliva u Suhonu, na sumovitom i mocvarnom mestu. Manastir je bio gotovo razrusen, jer je bila namera da on bude ugasen: crkva i ostale gradjevine bile su krajnje oronule, prihodi su bili oskudni, nedostajale su najneophodnije zivotne namirnice, a zato je i bratije bilo veoma malo. Trebalo je uloziti mnogo napora i briga, kako bi se sve popravilo, obnovilo, kako bi se dopunili nedostaci u svakom pogledu. Novi upravitelj nije padao duhom; energicno se prihvatio posla. Uskoro su potekli prilozi blagocestivih stanovnika Vologoda, koji su slavili secanje na prepodobnog Grigorija; monasi iz manastira u kojima je kao poslusnik boravio upravitelj Ignjatije, poceli su se sabirati u njegovu obitelj, i za kratko vreme su u njoj sacinili bratstvo od 30 ljudi. Bogosluzenjs je ustrojeno prema odgovarajucem poretku: obitelj se obnovila i spolja i iznutra, nije se mogla prepoznati u odnosu na stanje u kakvom ju je primio upravitelj Ignjatije. Ali koliko je to kostalo njega samoga? … Po pripovedanju jednog ocevica koji je posetio manastir Lopotov u zimu 1832. godine, upravitelj Ignjatije smestio se u strazarnicu kod svetih dveri, dok je bila u toku izgradnja nove kelije za nastojnika.

Srce Aleksandra Semjonovica je smeksalo kada je video mladog sina u cinu koji prilici starackom uzrastu, i koji dakle mnogo obecava za buducnost. Tamo gde nije mogla imati uticaja unutrasnja, duhovna strana, uspela je spoljasnja, i ona je u potpunosti pokazala svoj blagotvoran uticaj na Sofiju Atanasjevnu. Sin upravitelj je poceo cesto boraviti u roditeljskom domu: njegove snazne reci o istinama zagrobnog zivota porazile su srce majke, koja je cesto bolovala i koja je osecala blizinu svoje smrti. Majka se hranila duhovnim besedama sina; njena shvatanja su se izmenila; od telesnih postala su duhovna; ona je zahvaljivala Bogu sto ju je udostojio da se njen prvenac nadje medju Njegovim sluziteljima, buduci da je ranije to smatrala svojom velikom nesrecom. Takva promena kod roditeljke, na kraju njenog zivota, neizrecivo je radovala sina, svestenomonaha. Upucena njegovim poukama i molitvama, Sofija Atanasjevna je mirno skoncala 25. jula 1832. godine. Obred opela odsluzio je sam iguman Ignjatije, u hramu sela Pokrovsko. Divno je da prilikom tog bogosluzenja sin nije pustio nijednu suzu nad bezivotnim telom majke! I to se nije dogodilo zbog uzdrzanosti, koja prilici onome koji predstoji svestenosluzenju ili zbog hladnoce osecanja prema porodici, nego je predstavljalo posebnu crtu duhovne licnosti. Osecanje u njemu bilo je zivo, sinovska ljubav prema majci u svojoj prirodnoj meri, ali je u njemu dusevni covek bio zamenjen duhovnim; osecanje telesnog srodstva bilo je u potpunosti prozeto duhovnom ljubavlju, koja je nalagala da se ne gubi glava u zalosti za prolaznim, nego da se usnuloj zeli jedino blazeni udeo – u vecnosti. Zato se takva porodicna osecanja kod monaha Ignjatija nikada nisu ispoljavala na svoj uobicajen nacin; ona su se kod njega odrazavala kroz duboku misao i molitveno, bezmolvno osecanje straha Bozijeg, uz potpuno spoljasnje spokojstvo.

U Lopotovom manastiru, upravitelja Ignjatija utesio je susret i ponovno zajednicko prebivanje sa njegovim omiljenim drugom Cihacovim. Cihacov je postao aktivni pomocnik upravitelja Ignjatija u ustrojavanju obitelji; imao je odlican glas, dobro je znao crkveno pevanje i sastavio je veoma dobar hor, koji nije malo uticao na to da se u obitelj privuku mnogi bogomoljci. Upravitelj Ignjatije ga je obukao u rasu i rukovodio u duhovnom zivotu.

Stupivsi na novo popriste, na mesto staresine monaskog opstezica, o. Ignjatije je bio “ava” monaske zajednice, u punom smislu reci. Odlomak koji sledi, iz njegovih asketskih spisa, otkriva nam kakav duh ga je vodio kada je poucavao monahe: “Ovde cu reci o ruskim manastirima, moju ubogu rec, rec – plod dugogodisnjeg iskustva. Mozda ce, zapisana na papiru, ona nekome dobro doci! – Oslabio je monaski zivot, kao i uopste hriscanski, oslabio je monaski zivot zato sto se on nalazi u neraskidivoj vezi sa hriscanskim svetom koji odvajajuci slabe hriscane u monastvo ne moze traziti od manastira snazne monahe, poput drevnih, kada je i hriscanstvo koje je zivelo u svetu obilovalo vrlinama i duhovnom snagom. Ali jos uvek manastiri, kao utvrdjenje Svetoga Duha, bacaju zrake svetlosti na hriscanstvo; jos uvek je tamo hrana za pobozne; jos uvek je tamo cuvanje jevandjelskih zapovesti, jos uvek je tam.o strogo i dogmatsko i moralno pravoslavlje; tamo se, mada retko, krajnje retko, nalaze zive tablice Svetoga Duha. Primetno je da su svi duhovni svetovi i plodovi izrasli iz onih dusa koje su, daleko od poznanstava unutar i van manastira, uzgajale sebe citanjem Svetog pisma i svetih otaca, uz veru i molitvu nadahnutu smirenim, ali snaznim pokajanjem. Gde nije bilo takvog uzgajanja, tamo je – besplodnost.”

“Sta cini vezbanje monaha, zbog cega i jeste – samo monastvo? Ono se sastoji od izucavanja svih zapovesti, svih reci Spasitelja, u njihovom usvajanju umom i srcem. Monah postaje posmatrac dve ljudske prirode: pale prirode, grehovne, koju on vidi u sebi, i obnovljene prirode, svete, koju on vidi u Jevandjelju. Deset zapovesti Starog zaveta odbacile su samo grube grehe, Jevandjelje leci samu prirodu, obolelu od greha, koja je padom stekla grehovne osobine. Monah je duzan, pri svetlosti Jevandjelja, da stupi u borbu sa samim sobom, sa svojim mislima, sa osecanjima srca, sa osecajima i zeljama tela, sa svetom, neprijateljskim Jevandjelju, sa svetodrscima koji se trude da zadrze coveka u svojoj vlasti i zarobljenistvu. Svesilna istina ga oslobadja (Jn 8, 32); oslobodjenog od ropstva grehovnim strastima uoblicava, obnavlja, uvodi u potomstvo novoga Adama, sveblagi Duh Sveti…”[1]

Episkop vologodski Stefan, videci neumorne i korisne napore upravitelja Ignjatija na obnovljenju i blagoustrojenju lopotovske obitelji, proizveo ga je u cin igumana, 28. maja 1833. godine; medjutim, mocvarno okruzenje Lopotovog manastira odnelo je i poslednje ostatke zdravlja, i na kraju ga je sasvim smestilo u bolesnicku postelju. Cihacov je patio u dusi zbog svog igumana, i ne videci nikakav drugi izlaz u ocajnom stanju, osmelio se da mu predlozi svoju misao – da se presele iz Lopotovog manastira negde na drugo mesto. Iguman je odobrio tu misao, i bilo je odluceno da Cihacov ode u svoj zavicaj, u Pskovsku guberniju, da se zauzme za njihov premestaj u jedan od tamosnjih manastira. Upucen blagoslovom svog igumana, Cihacov se uputio na nameravani put. Stigavsi u Petrograd, on se obratio grofici Ani Aleksejevnoj Orlovoj – Cesmenskoj, sa kojom je, nesto ranije, imao priliku da se upozna. To je bilo prilikom prvog njegovog putovanja iz Lopotovog manastira, kada je isao u svoj zavicaj zbog porodicnih poslova; tada je on prvi put sreo groficu u novgorodskom Jurjevskom manastiru, u kelijama igumana, cuvenog arhimandrita Fotija. Grofica je ljubazno primila Cihacova, i prilozila je Lopotovom manastiru nekoliko knjiga i 800 rubalja. Od tada, Brjancaninov i Cihacov su uzivali blagonaklonost grofice Orlove, sto je trajalo do same njene smrti. I tada je grofica Ana Aleksejevna takodje srdacno primila Cihacova, smestila ga u svoj dom, snabdela ga svime sto mu je potrebno, i aktivno je pocela da se zalaze za premestaj igumana Ignjatija iz Lopotovog manastira.

Cihacov, nalazeci se u prestonici, u krugu uglednog drustva koje je posecivalo groficu, vec je nameravao da se vrati nazad u Lopotov manastir, ali grofica ga je zadrzala i savetovala mu je da se predstavm moskovskom mitropolitu Filaretu koji se tada nalazio u Petrogradu. Cihacov se javio na Trojicko podvorje. Visokopreosveceni je blagonaklono primio lopotovskog monaha, i rekao je: “Meni nisu nepoznati zivot i osobine igumana Ignjatija”, i ponudio mu je mesto igumana Nikolou-grjesskog trecerazrednog manastira, u svojoj eparhiji, ako on zeli tu da se preseli, obecavajuci da ce mu kasnije obezbediti i bolje. Cihacov je zahvalio milostivom vladici, i usudio se da pred njim izrazi bojazan da ce igumanu Ignjatiju biti neugodno da sam zatrazi otpust iz vologodske eparhije, jer ga je postrigao licno arhijerej vologodske eparhije, koga ce mozda razalostiti takav postupak njegovog postriznika. “Dobro”, rekao je mitropolit, “ja cu predloziti to pred Slnodom, i nadam se da me nece odbiti.” Sledeceg dana, iz Sinoda je poslata naredba u Vologod, preosvecenom Stefanu, da se iguman Lopotovog manastira Ignjatije premesti u Nikolo-ugrjesski manastir, gde ga je, posto bude predao svoj manastir, trebalo smesta poslati.

Preosveceni Stefan je blagonaklono gledao na ovaj dogadjaj. Uputivsi igumana Ignjatija sa svojim blagoslovom na novo mesto sluzenja, on je o njemu dao sledecu ocenu, u svom obracanju mitropolitu moskovskom, 28. novembra 1833. godine: “Iguman Ignjatije, posle postriga u monastvo 1831. godine, po ukazu Svetog sinoda, nalazio se u bratstvu trecerazrednog Glusickog manastira, i svojim pohvalnim osobinama i svojim obrazovanjem u naukama, uvek je privlacio moju narocitu paznju, zbog cega je bio uzet u vologodski arhijerejski dom i, posle rukopolozenja u jerodjakona, a zatim i u jeromonaha, bio je ukljucen u saborno svestenosluzenje, gde su sve vise i vise bile primetne njegove izuzetne sposobnosti, ukrasene pohvalnim vladanjem. Godine 1832, 6. januara, ja sam postavio njega, Ignjatija, umesto upokojenog upravitelja jeromonaha Josifa u Lopotovom manastiru, za upravitelja. Dok je bio na ovoj novoj duznosti koja mu je nalozena, obrascem svog primernog zivota, utvrdjivanjem poretka u manastiru, saglasno manastirskim pravilima i ustavima, tacnim prikupljanjem svega sto dolikuje manastiru, privlaceci narocitu paznju javnosti, uspeo je da izazove usrdje kod postovalaca svete obitelji, i tako je poboljsao uslove u Lopotovom manastiru, koji je vec bio dospeo u potpuni pad i rasulo, a sada je u najkracem vremenu doveden u najbolje stanje, i to: 1) pribavljanjem skupocenih srebrnih svetih sasuda, Jevandjelja i odece, i mnogih drugih crkvenih bogosluzbenih predmeta, i 2) izgradnjom kelija za igumana i bratiju, a zatim i popravkom mnogih starih manastirskih gradjevina. Kako je njegova, Ignjatijeva, sluzba korisna za svetu obitelj, a zatim i odjeci u javnosti o njegovim pohvalnim osobinama, ubedili su me da ga ove godine, 28. maja, radi njegovog ohrabrenja za nastavak takvog sluzenja, proizvedem u igumana, ostavljajuci ga u istom tom uhodanom Lopotovom manastiru kao upravitelja, na toj izuzetno pohvalnoj sluzbi igumana Ignjatija, o kojoj je bilo potrebno obavestiti Vase visokopreosvestenstvo.”

Cihacov, obradovan tako uspesnim ishodom svog putovanja, uputio se iz Petrograda u rodni kraj, u Pskovsku guberniju, kako bi obavestio svoje roditelje. Ovde, ubrzo po dolasku, primio je pismo od grofice Orlove-Cesmenske, u kojem ga ona obavestava da su svi dogadjaji iz zivota igumana Ignjatija i njega samog dosli do saznanja cara imperatora Nikolaja Pavlovica, i da je Njegovo carsko velicanstvo izvolelo da se seti svojih pitomaca, pa je naredio mitropolitu moskovskom da igumana Ignjatija pozove ne u Moskvu nego u Petrograd, kako bi se licno predstavio njemu, pri cemu je dodao da ga, ako mu se Ignjatije dopadne isto kao ranije, on nece prepustiti mitropolitu Filaretu. Visokopreosveceni Filaret, radi ispunjenja te najvise volje, zvanicnim pismo 15. novembra 1833. godine, imenovanim na episkopa vologodskog Stefana, moli ga da, sto pre je moguce, posalje igumana Ignjatija pravo u Petrograd, a svojim posebnim svojerucnim pismom igumanu Ignjatiju, on je trazio da on, bez ikakvog dvoumljenja, dodje kod njega u Petrograd, u Trojicko podvorje. “To naredjenje mora biti neodlozno ispunjeno”, pisao je moskovski vladika, “jer to nije moja volja.”

Dvadeset sedmog novembra iguman Ignjatije js predao Lopotov manastir svom blagajniku, a 30. novembra je otputovao u Petrograd. U to vreme, tu je stigao i Cihacov, nestrpljivo ocekujuci dolazak svog igumana. Dosavsi u prestonicu, iguman Ignjatije se odmah predstavio mitropolitu Filaretu, koji ga je primio na svom Trojickom podvorju, gde je on i sacekao vreme kada je bilo odredjeno da se javi caru.

U naznaceni dan i cas, iguman Ignjatije se predstavio caru u Zimskom dvorcu. Car se obradovao videvsi svog pitomca, “a radost”, pise Cihacov, “da se pojavi pred voljenim carem, punoca osecanja zahvalnosti za sve milosti monarha, dovodili su do ushicenja punog strahopostovanja toplu dusu verno odanog monaha”. Posle nekoliko objasnjenja car je izvoleo reci: “Ti mi se dopadas, kao i ranije! Ti meni dugujes za vaspitanje koje sam ti dao, i za moju ljubav prema tebi. Nisi hteo da mi sluzis tamo gde sam ja nameravao da te postavim, izabrao si put po svojoj volji – na njemu mi i vrati svoj dug. Ja cu ti dati Sergijevu pustinju, hocu da ti zivis u njoj i da od nje nacinis manastir, koji ce u ocima prestonice biti obrazac manastira.” Zatim je on poveo igumana u odaje carice imperatorke Aleksandre Teodorovne. Ulazeci kod nje, upita je prepoznaje li ona tog monaha? Na odrican odgovor, on je pozvao igumana po prezimenu. Carica se vrlo milostivo ponela prema svom nekadasnjem stipendisti, i primorala ga je da blagoslovi svu njenu decu. Car je odmah nalozio da dovedu oberprokuratora[2] Sinoda, Necajeva, koji je izvestio Njegovo velicanstvo da Sergijeva pustinja ima posebno naznacenje – ona je predata vikarnom episkopu petrogradskog mitropolita, i njene Prihode koristi episkop umesto izdrzavanja od duhovne administracije. Tada je car naredio da se izracuna koliko je velika suma prihoda koju vikarni episkop dobija od manastira, i da se u toj razmeri njemu obezbedi isplacivanje sume iz kabineta, a manastir da se preda pod punu upravu upravitelja kog je on odredio. Ober-prokurator je preneo Svetom sinodu najvisu volju, i preosvecenom Benediktu, tada vikarnom episkopu, data je naredba Sinoda da preda pustinju igumanu Ignjatiju, a sam da prima 4.000 rubalja u novcu, kao izdrzavanje iz kabineta. Tada je, po naredjenju Sinoda, iguman Ignjatije uzveden u cin arhimandrita, sto je bilo izvrseno 1. januara 1834. godine u kazanskoj crkvi, a petog dana istog tog meseca, novi upravitelj je dosao u svoju obitelj, u pratnji Cihacova i dvadesetdvogodisnjeg mladica Jovana Malisova, tek primljenog medju kelijnike, koji je kasnije, kroz 23 godine, postao naslednik svog starca u upravljanju obitelji, u cinu arhimandrita.


NAPOMENE:

1. Asketski ogledi, tom 1.

2. Ober – glavni; prokurator – lat. poslovodja, zastupnik, opunomocenik (prim. prev.)

%d bloggers like this: