GLAVA 8

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

Životopis Episkopa Ignjatija Brjančaninova

GLAVA 8

Namera igumana Ignjatija da se preseli iz Lopotovog manastira imala je u osnovi cisto fizicki uzrok. Njegovom potkopanom organizmu bila je potrebna klima, ako ne juzna, onda u najvecoj meri suva, a ne mocvarna. Srecan zbog zanimanja moskovskog vladike, on bi bio zadovoljan Nikolo-ugrjesskim manastirom; ali drzavna volja ga je postavila na mnogo siru delatnost.

Polozaj Sergijeve pustinje, u pogledu klime, nije nudio cak ni one pogodnosti koje je imao Lopotov manastir.

Obala Finskog zaliva, ciji talasi se razlivaju u pravcu same obitelji, nikako nije mogla pomoci u obnavljanju fizicke snage. A u duhovno-moralnom pogledu, novo mesto boravka bilo je daleko neugodnije u poredjenju sa prethodnim; ono je zahtevalo dvostruki duhovni podvig, jer je bilo okruzeno trnjem svetovnih glasina i sujete, koje je neminovno moralo povredjivati duhovnog coveka. Samo su ga ziva vera u promisao Boziji i dobra savest u ispunjavanju monaskog zaveta poslusanja, koje je arhimandrit Ignjatije pokazivao u odnosu na carsku volju, mogle osnaziti prilikom stupanja na to novo popriste. On je tu stupio kao istinski monah; nasuprot licnim interesima, on se brinuo jedino o dobru obitelji koja mu je poverena. Kao verni podanik i monah, on je cvrsto odlucio da tacno ispuni volju ljubljenog monarha, i da od pustinje koja mu je poverena nacini obitelj koja ce biti uzor u svakom pogledu.

Sergijeva pustinja, osnovana 1734. godine, i smestena blizu samog Petrograda, pored sadasnjeg petrogradskog zeleznickog puta, bila je, kao sto je receno, pod upravom vikarnih episkopa. Takav administrativni polozaj ni najmanje nije isao na ruku njenom materijalnom stanju, a blizina prestonice cinila ju je raskrsnicom za stanovnike prestonice koji putuju, sto je veoma neugodno delovalo na duhovni zivot bratstva obitelji. Manastirska zdanja, pocev od crkve prepodobnog Sergija do poslednjih manastirskih sporednih zgrada, odavno su bila zapustena. U crkvi, kada se pristupilo njenoj popravci, samo jedan zid se pokazao kao upotrebljiv; zgrada za upravitelja, povijena unutra, skoro da nije postojala, stajala je zakljucana i nije se mogla zagrejati; smestaja za novopristiglog upravitelja nije bilo, i on je bio primoran da odsedne u domu za invalide, koji je sagradjen pri manastiru sredstzima grofova Zubovih, i koji je bio na njihovom izdrzavanju. Tamo su mu bile dodeljene dve sobe u koje se smestio, zajedno sa osam ljudi, bratijom, vecinom monaha; citavo bratstvo koje je zatekao bilo je sastavljeno od trinaestoro ljudi: osam monaha, tri poslusnika i dva iskusenika. Bez obzira na tako neznatan broj bratije, medju njima nije bilo poretka koji prilici manastiru. Zapustenost u materijalnom, raspustenost u moralnom pogledu, carovali su svom snagom. U takvom stanju je Sergijevu pustinju zatekao novi upravitelj. Obitelji je bio potreban takav upravitelj. Delom promisla, ili molitvama prepodobnog Sergija, sto godina po osnivanju pocelo je njeno obnavljanje, kako materijalno, tako i duhovno. Dostojanstvena licnost upravitelja i njegova asketska duhovnost, odgovarali su stanju obitelji i onom naznacenju sa kojim ju je primio. Medjutim, napori i brige zbog spoljasnje obnove i dobrog ustrojenja, i odnosi svake vrste prema visima i nizima, ostavili su svoj pecat na bolesnom monahu strogog poodviga. Po njegovom sopstvenom priznanju, ozaloscenja od strane ljudi, koja su ga sustigla do tada, bila su “umerena”.

“Kako bi ih iskusio”, govori on u svom “Placu”, “bilo je potrebno posebno popriste. Nedokucivim delima promisla, ja sam premesten u tu obitelj, susednu severnoj prestonici, koju, dok sam ziveo u prestonici, nisam zeleo cak ni da vidim, smatrajuci je po svemu neodgovarajucom u odnosu na moje duhovne ciljeve. Godine 1833. bio sam pozvan u Sergijevu pustinju i postavljen sam za njenog upravitelja. Sergijeva pustinja me je negostoljubivo primila. Prve godine po dolasku u nju, pogodila me je teska bolest, druge godine druga, trece treca; one su unistile ostatke mog oskudnog zdravlja i snage, postao sam izmozden, neprestano stradajuci. Ovde su se podigli i zapenusali zavist, zlorecje, kleveta, ovde sam se ja podvrgao teskim, dugotrajnim, ponizavajucim kaznama, bez suda, bez najmanje istrage, kao beslovesna stoka, kao bezosecajni idol; ovde sam video neprijatelje koji disu nepomirljivom zlobom i zedju za mojom pogibelji.”[1]

Iz tog pregleda stupanja oca arhimandrita Ignjatija u novu obitelj, ocigledno je da se njegova upraviteljska delatnost, od samog pocetka, mora deliti na dve grane: na spoljasnje ustrojstvo i unutrasnje dobro uredjenje. Prvo delo upravitelja bila je obnova hrama prepodobnog Sergija i kapitalna popravka zgrade upraviteljskih kelija. Evo sta je on pisao 1834. godine, u svojoj molbi tadasnjem mitropolitu Petrograda Serafimu, kako bi dozvolio da se u obitelji izvedu neophodna izgradnja i popravke: “Pregledajuci manastirske gradjevine, nasao sam da su one bez izuzetka u veoma losem stanju. Takvo stanje su uvideli moji prethodnici, koji su upravljali manastirom, preosveceni episkopi reveljski i zato su blagovremeno pripremili novcanu sumu (do pedeset hiljada rubalja u novcanicama) i znatnu kolicinu cerpica, imajuci za neizostavan cilj: cuvanje starih i izgradnju novih zdanja.” Radovi su zapoceti naredbom Petrogradske eparhijske uprave, kojom je dozvoljena upotreba sakupljenih pedeset hiljada rubalja u novcu i pripremljenog cerpica. Grofica Orlova takodje je pomagala svojim bogatim prilozima. Crkva i zgrada upraviteljskih kelija, kao jednofasadna zdanja, povezani su novom, dvospratnom zgradom, na cijem gornjem spratu je veoma udobno bila izgradjena prostrana bratska trpeza, a u donjem se nalazila kuhinja, pekara, i druge prostorije domacinstva. U vreme izgradnje tih zgrada, iste te 1834. godine tokom leta, potpuno neocekivano, obitelj je posetio car imperator. Dosavsi iz Petrograda, oko sest sati posle podne, On sam, usao je u crkvu i pitao je monaha kog je sreo: “Da li je arhimandrit kod kuce?” “Kazi da stari drug hoce da ga vidi.” Dosao je arhimandrit, u pratnji njegovog nezamenjivog druga oca Mihaila Cihacova. Car se blagonaklono i nezno poneo prema njima, pitao ih je za njihovog treceg prijatelja Teodorova, koji je zajedno sa njima stupio u manastir, i na odgovor da se Teodorov vratio u svet i ponovo u sluzbu, primetio je: “Izgleda da mu se manastirski hleb ucinio suv, a tebi je”, obratio se Cihacovu, koji se znatno popunio, “isao na korist”. Tada su dosli carica imperatorka i car naslednik. Naravno, sakupilo se mnogo naroda, i sav taj narod bio je svedok ocinskog zanimanja, koje je oduvek bilo karakteristicna crta odnosa pokojnog imperatora prema pocivsem vladici Ignjatiju. Car je zeleo podrobno da pogleda zgrade koje se grade, i smatrao je da je neophodno obnoviti sabornu crkvu, zbog cega je zapovedio arhimandritu da podnese predracun, po poretku, nadleznoj sluzbenoj vlasti. Nacinjeni predracun utvrdjen je 25. decembra 1835. godine, i drzavnim dopisom bilo je odredjeno da se iz blagajne Petrogradske blagajnicke komore isplati 96 808 rubalja i 19 kopejki, za popravku Trojickog sabornog hrama. Obnova je zavrsena 1838. godine, a 1842. godine, u tom hramu su izgradjene bogate pevnice, od sume koju je prilozila imperatorka Aleksandra Teodorovna.

Prva briga upravitelja, vezana za unutrasnje duhovno blagostanje obitelji, bila je ustanovljavanje strogog poretka u svemu, saglasno manastirskim ustavima: crkveno bogosluzenje je pocelo da se odvija u harmonicnom cinu, uzviseno i svecano, sto je dopunjavalo i privlacno horsko pevanje, razgovetno citanje, ceremonijalno stajanje, pokloni i dolicna kretanja uopste, uredjeno prebivanje kod trpeze, veoma prigodne odezde, a urednost i cistoca u svemu, davali su okruzenju izgled prefinjenosti, sjedinjenog sa prostotom, koji su oplemenjivali samu prirodu monaha. Upravitelj se udubljivao u kelijni zivot svakoga, ustanovio je spasonosno provodjenje vremena u citanju monaskih knjiga, vrsenje poslova po poslusanju, prema mogucnostima, unosio je duh istinskog monastva u bratstvo, pobudjujuci svakoga na paznju, prihvatanje saveta i pouka u moralnom zivotu, na utvrdjivanje sebe po rukovodjenju svetootackih spisa. On je prenosio bratiji svoj nacin misljenja i poglede na monastvo, bio je otac i ucitelj svih, primajuci ih radi otkrivanja pomisli, pouke i duhovnog stanja. Vrata kelije oca arhimandrita bila su otvorena; njemu su slobodno dolazili od prestarelih monaha svestenosluzitelja do mladih poslusnika, zbog cega je sve bratstvo pocelo ciniti jednu veliku porodicu, kojom je upravljao jedan otac, povezanu savezom saglasja i duhovnog jedinstva, oduhovljenu i rukovodjenu uzvisenim ucenjem oca ucitelja. Narocito je, kaze Cihacov, delatnosti nastojatelja pomagalo njegovo umece da izabere ljude i njegovo poznavanje ljudskog srca, kojim je on umeo da vezuje ljude za posao koji im poverava. On je tezio da razvije u coveku predanost poslu koji mu je nalozen, i ohrabrivao je (tu predanost) pohvalama, cak i nagradama i unapredjenjima. Okruzujuci se sposobnim i snaznim ljudima, on je brzo dostigao svoje ciljeve i sprovodio je svoje namere tacno ih ostvarujuci.


NAPOMENE:

1. Asketski ogledi, tom 1

%d bloggers like this: