GLAVA 9

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

Životopis Episkopa Ignjatija Brjančaninova

GLAVA 9

Bilo je mnogo napora, prepreka, neuspeha, zalosti i iskusenja, kako za samog upravitelja, tako i za bratiju koja ga je okruzivala, koja je dosla sa njim; sama neugodnost mesta na kom se manastir nalazio, stojeci na prometnoj raskrsnici prigradskih kuca prestonice, bila je za njih tezak unutrasnji krst, nevidljiv svetovnim ocima. Ovde je arhimandrit Ignjatije, iskustveno uceci svoja duhovna ceda unutrasnjem nosenju krsta, koje je udeo svakog blagocestivog hriscanina, a tim pre monaha, sam za njih bio primer dobrodusnog trpljenja i nosenja svoga krsta bez roptanja, cime je, uz pomoc blagodati, dostigao toliko veliku duhovnu silu, da je takvo nosenje krsta u mnogim slucajevima bilo prijatno za njega. Tako, nastavljajuci gore navedeni clanak “Placa”, on govori o sebi: “Ovde je milosrdni Gospod udostojio mene da poznam neizrecivu radost i mir duse; ovde me je On udostojio da osetim duhovnu ljubav i sladost u ono vreme kada sam sreo mog neprijatelja, koji je trazio moju glavu, i u mojim ocima lice tog neprijatelja izgledalo je kao lice svetlog andjela. Iskustveno sam poznao tajanstveno znacenje Hristovog cutanja pred Pilatom i judejskim arhijerejima. Kakva je sreca biti zrtva poput Isusa! Ili ne! Kakva je sreca biti raspet blizu Spasitelja, kao sto je nekada bio raspet blazeni razbojnik, i zajedno sa tim razbojnikom, iz ubedjenja duse, ispovedati: ‘Dostojno delima mojim primicu: Sjeti me se, Gospode, kada dodjes u Carstvu svome.'” (Lk 23, 4142).[1] Recima utehe zalosnim monasima, duhovni krstonosac ovako poucava o toj stvari, koja je, mozemo reci, nasusni hleb istinskog monaskog zivota: “Sledimo Hrista! Smirimo se poput Njega! Poput Njega, nemojmo odbiti da se procujemo kao licemeri i umno poremeceni – nemojmo postedeti nasu cast, nemojmo sklanjati lice od pljuvanja i obraz od udarca, ne trazimo ni slavu, ni lepotu, ni naslade koje pripadaju ovom svetu; izvrsimo zemaljsko stranstvovanje, kao tudjini, koji nemaju gde da sklone glavu; primimo, primimo uvrede, ponizenja i prezir od ljudi, kao ono sto neodvojivo pripada putu koji smo izabrali; borimo se, javno i tajno, sa pomislima gordosti, svim silama odbacimo te pomisli naseg starog coveka, koji trazi da ozivi svoje ja, pod raznim izgovorima slicnim istini. Tada ce se Sin Boziji, koji je rekao: Uselicu se u njih, i zivjecu u njima (2 Kor 6, 16), javiti u nasem srcu, i dace nam vlast i silu da svezemo jakoga, opljackamo njegove sudove, stanemo na aspidu i vaziliska,[2] i pogazimo ih.”

“Odbacimo roptanje, odbacimo tugovanje nad nasom sudbinom, odbacimo zalost srca i melanholiju, od kojih slabe duse stradaju vise nego od samih nevolja. Odbacimo svaku misao o osveti i uzvracanju zla za zlo. Moja je osveta, ja cu vratiti (Rim 12,19), rekao je Gospod.”

“Hoces li tegobe da podnosis sa lakocom i udobnoscu? – Smrt radi Hrista da prizeljkujes. Ta smrt neka neprestano stoji pred tvojim ocima. Umrtvljuj sebe svakodnevno, uzdrzavanjem od svih grehovnih pohota tela i duha; umrtvljuj sebe odbacivanjem svoje volje i odbacivanjem samoopravdanja, koji dolaze od laznog razuma i kroz lukavu savest starog coveka; umrtvljuj sebe zivo zamisljajuci i oslikavajuci svoju neminovnu smrt. Data nam je zapovest da sledimo Hrista, uzevsi svoj krst. To znaci? Mi smo duzni da uvek sa radoscu i veseljem, umremo za Hrista…”

“Onaj koji zeli da umre za Hrista, kakvu nevolju, kakvu zalost nece velikodusno pretrpeti?”[3]

Zajedno sa neophodnom izgradnjom i utvrdjivanjem poretka unutar obitelji, upravitelj arhimandrit Ignjatije morao je svoju delatnost okrenuti i na druge grane njenog uredjenja, tacnije, na zemljisno imanje i seosko domacinstvo. Kada je stupio na manastirsku upravu, on nije nasao nijednu medju na manastirskoj zemlji. Prema poslovodstvu obitelji, izgledalo je da su svu zemlju, koja je stecena kupovinom jos od strane osnivaca pustinje, nezakonito koristili seljaci privrednici iz sela Podmanastirskog naselja,[4] a manastir je pak imao samo 25,5 desetina,[5] koliko je zauzimao povrtnjak i livada – i da su sva nastojanja manastira da se obnovi njegovo pravo na tu zemlju, bez obzira na neospornost njegovih dokumenata, ostala bez uspeha. Godine 1835. arhimandrit je izasao sa molbom za ponovno utvrdjivanje medja na manastirskoj zemlji i najbrzem razmatranju prava na posedovanje zemlje koju su seljaci nepravedno prisvojili, a takodje i o dodeljivanju dela sume manastiru, saglasno najvisoj naredbi, objavljenoj 4. juna 1835. godine, prema kojoj manastirima, kako bi im se pomoglo u sredstvima za zivot, treba dodeliti priblizno od 100 do 150 desetina zemlje, radi osnivanja zemljoradnickog domacinstva. Spor sa seljacima resen je 1836. godine, tako sto je, iako je priznato da zemlja pripada manastiru, zbog teskoce da se sa nje isele seljaci, koji su se tu nastanili 1765. godine, odluceno, sa saglasnoscu upravitelja, da se zemlja podeli na dva dela: istocna strana, na kojoj je manastir, po liniji od severa ka jugu, predaje se njemu, a zapadna, na kojoj su se naselili seljaci, da se ustupi njima. Saglasnost sa tim ustupkom, upravitelj je divno izrazio u njegovom pismu bivsem drzavnom sekretaru, pri primanju molbe, knezu A. N. Golicinu. “Vasa Svetlosti”, pisao je arhimandrit, “vasa uobicajena snishodljivost mi daje hrabrost da vas uznemiravam najpokornijom molbom, ali veoma lakom za vas; ona se sastoji u sledecem: nasa obitelj odavno vodi spor zbog zemlje koja, prema tapiji, planu i zvanicnoj knjizi razgranicenja, pripada njoj, ali je osporena od strane drzavnih seljaka koji su se samovoljno naselili na njoj. Ministar finansija, razmotrivsi stvar, premda je i nasao da zemlja po svoj pravdi pripada Sergijevoj pustinji, medjutim, zbog problema preseljenja seljaka, odredio je da se zemlja podeli ovako: stranu, na kojoj se nalazi manastir, predati manastiru, a onu na kojoj su se naselili seljaci – seljacima. Ovo njegovo misljenje je doslo pred komitet ministara. Mislim da bi se prepodobni Sergije pre saglasio da ustupi deo svog imanja, nego da ucini zalost seljacima, preseljavajuci ih, cemu se ovi prosti ljudi nece drugacije povinovati, nego ce se predati neutesnoj zalosti i gorkim suzama. Zato sam i ja, poverenik prepodobnog Sergija, kako u ovoj stvari, tako i u ostalima, koje se ticu njegove obitelji, duzan da uzimam u obzir milosrdje svog nastojatelja, i da budem zadovoljan resenjem ministra finansija. Podrzite ovo resenje u kabinetu ministara. Eto u cemu se sastoji sva molba Vasoj svetlosti od poverenika obitelji prepodobnog Sergija.”

U vreme dok je vodjen spor o zemljisnom posedovanju, upravitelj je postavio domacinska nacela, time sto je prekinuo davanje u arendu nevelikog komada zemlje, koji je ostao u posedu obitelji, i zaveo je na njemu povrtnjak, poboljsao je vocarstvo, znatno je povecao jabuke u vrtu. Odvojen od manastirske svojine, letnjikovac je, od samog pocetka problema ostavsi bez ikakvog obradjivanja, zarastao u korov i pretvorio se u blato. Ciscenje i isusivanje blata bio je posao tokom jedne godine. Namislivsi da obezbedi izdrzavanje manastira uvodjenjem racionalnog seoskog domacinstva, arhimandrit Ignjatije je trazio od mitropolita Serafima dozvolu da pozajmi iz kapitala komisije duhovnih skola 45 000 rubalja, sa otplatom kapitala u ratama, i kamatom od 8 % godisnje. Ta suma je bila potrebna za pokretanje stocarstva, zemljoradnicko orudje, teglece konje, najam ljudi i druge potrebe i gradjevine domacinstva.

Po najvisoj odluci, komisija je odobrila samo 30 000 rubalja, ali je doprinos oca Mihaila Cihacova, koji je prilozio 40 000 rubalja u novcanicama, na licno, samovlasno raspolaganje arhimandritu, omogucio da se taj posao dovrsi, i da se ostvari moguce prosirenje i poboljsanje stocarstva i citavog seoskog domacinstva. Manastir je poceo citave godine da koristi povrce iz svog povrtnjaka; razanog hleba je neretko bilo dovoljno za citavu godinu, bez obzira na znatno povecani broj bratije, ogromne rashode na darivanje bogomoljaca u praznicne dane i prehranjivanje svih manastirskih radnika; ovsa i sena bilo je toliko da se svake godine prodavalo za sumu od jedne do jedne i po hiljade rubalja. Stocarstvo je snabdevalo bratsku trpezu obiljem mlecnih proizvoda; pored salaskih zemljoradnickih zdanja, koja su kostala do 20 000 rubalja u novcu, sa susarom za susenje hleba i supama za detelinu, napravljeni su i drugi seoski objekti neophodni obitelji.

Unapredjenje i sirenje domacinstva, i prihodi od bogomoljaca, koji su u velikom broju dolazili u obitelj, omogucili su da se izdrzava veci broj bratije, potreba koju su povecavali kako sami bogomoljci, tako i ceste potrebe vlasti za jeromonasima koji bi sluzili u floti. Arhimandrit je 1836. godine poceo moliti eparhijsku upravu da se bratstvo uveca za sest jeromonaha. Sveti sinod, na cije razmatranje je predata ta stvar, 23. maja 1836. godine, doneo je sledecu odluku: “Imajuci u vidu” – pise Sinod – “da Sergijevu pustinju, koja se nalazi blizu prestonice, posecuju mnogi bogomoljci, i da se u njoj, pod upravom sadasnjeg upravitelja, moralno stanje bratstva, poboznost i poredak medju njima i u samom crkvenom sluzenju osetno popravljaju, i da njeni monasi cesto odlaze da sluze u mornaricu, na prekomorskim putovanjima, Sveti sinod smatra da je pravedno i korisno, umesto onog sto je predlozeno od strane eparhijske uprave, da se u toj pustinji samo poveca broj jeromonaha za sest ljudi, da se ona prevede iz drugorazredne u prvorazrednu, i da joj se dodeli ljudstvo i opste odrzavanje kao prvoklasnom manastiru, i time da se omoguci pustinji mogucnost da priprema veci broj dobrih monaha, i da se odrzi njeno dostojanstvo u misljenju naroda, radi bogomoljstva koje se tu sliva.” Ovo resenje, kojim se izrazava priznanje najvisoj duhovnoj upravi Sergijeve obitelji, zbog tadasnjeg napredovanja, potvrdjeno je posle najviseg Svedrzavnog izvestaja, 3. juna 1836. godine. Posledica toga bilo je brzo povecanje broja bratije, koji je 1837. godine, dosao cak do 42 coveka. Nedostajao je smestaj za sve. Promisao Boziji ubrzo je pokazao pomoc: u to vreme, u pustinju je stupio Makarov, poreklom od petrogradskih trgovaca, koji je skoncao u toj pustinji kao shimonah. On je obitelji prilozio na koriscenje sav svoj dobro steceni kapital, koji je cinilo 50 000 rubalja u novcu. Od te sume, 40 000 je upotrebljeno, 1840. godine, za izgradnju vece drvene zgrade na kamenom temelju, unutar manastirske ograde, za kelije bratije; 10 000 je upotrebljeno za osnovne zivotne potrebe obitelji.

Delokrug arhimandrita Ignjatija jos je rasiren kada je 22. juna 1838. godine odredjen za ustrojitelja svih manastira Petrogradske eparhije. Tu sluzbu on je nosio sve do samog njegovog izabranja na episkopsku katedru. I na tom sluzenju on je zadobio opste poverenje i uvazavanje, kako upravitelja manastira tako i brace monaha, spajajuci za sve u svom liku, i tvrdorazumnog predstavnika administrativne vlasti, i, za one koji su trazili duhovni savet – starca, iskusnog rukovoditelja, uvek spremnog da sa ljubavlju pomogne bliznjem, duhovnim savetom ili recju duhovne utehe.


NAPOMENE:

1. Asketski ogledi, tom 1

2. Vazilisk mit. Legendarni kraljevski zmaj koji je, toboze, svojim pogledom zadavao smrt (prim. prev.).

3. Asketski ogledi, tom 1.

4. Rus. sloboda – naselje sa slobodnim stanovnistvom (prim. izd.).

5. Desetina – mera za povrsinu, jednaka 1, 09 hektara (prim. prev.).

%d bloggers like this: