FARISEJ- PRVI DEO

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

FARISEJ

PRVI DEO

Braco! Pazljivo razmotrimo narav Gospoda Boga, Spasitelja naseg Isusa Hrista. Videcemo da se On nikada ne sablaznjava o gresnike, koliko god bili teski njihovi grehovi. Nema, takodje, primera u celom Jevandjelju da su se sveti apostoli sablaznili o bilo koga. Suprotno ovome, fariseji se neprestano sablaznjuju, sablaznjuju se o samog Svesavrsenog, o ocovecenog Boga; sablaznjuju se dotle da osudjuju Njega kao prestupnika, da ga predaju sramnoj smrti; Spasitelja raspinju na krstu, izmedju dvojice razbojnika! Iz ovoga prirodno sledi zakljucak da sklonost ka sablaznjavanju jeste teska bolest duse, osobina fariseja. Treba brizljivo paziti na srce i umrtvljavati u njemu osecanje sablaznjavanja o bliznjega duhovnim rasudjivanjem crpljenim iz Jevandjelja.

Jevandjelje je svezavetna i svesveta knjiga! Kao sto se sunce odrazava u cistim vodama, tako je u Jevandjelju izobrazen Hristos. Ako zelis da ugledas Hrista, ocisti um i srce pokajanjem! Tada ces ugledati u Jevandjelju Hrista, istinitog Boga, Spasitelja palih ljudi; ugledaces u Jevandjelju koje osobine mora da ima Isusov ucenik, prizvan da se nauci krotosti i smirenju kod samog Gospoda. U tim bogopodrazateljskim vrlinama naci ces blazeni pocinak svojoj dusi.

PRVI DEO

Usao je jednom prilikom Gospod u dom carinika Mateja: pretvarajuci carinika u apostola, seo je ovaploceni Bog za trpezu sa gresnicima. Videvsi to, fariseji su se sablaznili. Zasto, – govorili su oni Isusovim ucenicima – zasto sa carinicima i gresnicima ucitelj vas jede i pije?[1]

Recite, najpre, fariseji, zasto nazivate te ljude gresnicima? Nije li tacnije nazvati ih srecnicima i blazenima, andjelima, heruvimima, zato sto je Bog blagovoleo da sedne u njihovo drustvo? Zar nije bolje da kazete: “I mi smo gresnici! I nas primi, milosrdni Isuse, kraj nogu Tvojih. Onim Gresnicima Ti, Srcevicu i istiniti Sudijo, dao si prednost u odnosu na nas time sto si nas mimoisao i seo sa njiMa. Nasi su grehovi ocito tezi od njihovih. Sa njima sedis: nama dozvoli bar da se priljubimo uz Tvoje noge.”

Nema svetog mirisa smirenja u mracnim pravednicima, bogatim istinom pale covekove prirode, istinom laznog sveta, demonskom istinom. Oni osudjuju svakog gresnika kojeg Gospod prima i ne vide da on tako postaje istinski pravednik, oni drsko osudjuju Gospoda, odbacuju Gospoda, i govore: Ucitelj vas. Daju onima da shvate da oni Njega ne priznaju za svog Ucitelja.

Odgovor Gospodnji je odgovor na svaki uzrok skrivene bolesti fariseja, na celokupno stanje njihove duse. Taj odgovor sadrzi u sebi strasnu osudu i odbacivanje od lika Bozijeg svake ljudske prividne pravednosti, sjedinjene sa osudjivanjem bliznjega. Ne trebaju – rekao je Gospod – zdravi lekara nego bolesni. Nego idite i naucite se sta znaci: Milost hocu, a ne zrtvoprinosenje. Jer nisam dosao da zovem pravednike no gresnike na pokajanje.[2]

Jednom prilikom, u subotu, isao je Gospod sa svetim svojim ucenicima i apostolima kroz polja zasejana usevima. Ucenici su osetili glad i poceli da kidaju klasje; trljali su ih rukama, cistili zrna, i jeli zrnevlje. Fariseji su, videvsi to, rekli Gospodu: Gle, ucenici tvoji cine sto ne valja ciniti u subotu.[3] Gospod im je spomenuo Davida i svestenike i objasnio: David je narusio obredni zakon kada je ogladnio, a drugi narusavaju zakon zato sto im to dozvoljava jedna odredba zakona[4], a onda je opet poceo da ponavlja farisejima strasnu zamerku: Kad biste pak znali sta je to: Milost hocu, a ne zrtvoprinosenje, ne biste osudjivali nevine.[5]

Kako sitnicavo, kako zlonamerno osecanje sablazni! Pretvara se da se do detalja tacno drzi forme zakona, a gazi sustinu zakona. Mracni i slepi fariseju! Pocuj sta ti Gospod govori: Milost hocu. Kada uvidis nedostatak bliznjega, umilostivi se nad bliznjim svojim: to je ud tvoj! Slabost koju danas vidis u njemu sutra moze da postane tvoja slabost. Sablaznjavas se jedino zbog toga sto si gord i slep! Ispunjavas neka spoljasnja pravila zakona, i zato se divis samom sebi; prezires, osudjujes bliznje, u kojima zapazas narusavanje nekih sitnica, a ne primecujes ispunjenje velikih, skrivenih vrlina koje Bog voli, nepoznatih tvom nadmenom, okrutnom srcu. Nisi dovoljno gledao u sebe; nisi video sebe: samo zbog toga ne priznajes da si gresnik. Zbog toga i nije omeksalo tvoje srce, nije se ispunilo pokajanjem i smirenjem, zato nisi shvatio da ti je jednako kao i svim ostalim ljudima potrebna Bozija milost, spasenje. Strasno je ne priznati da si gresnik! Isus se odrice onoga koji ne priznaje da je gresnik: Nisam dosao – govori On – da zovem pravednike no gresnike na pokajanje. Kakvo je blazenstvo priznati da si gresnik! Koji prizna da je gresnik, taj dobija pristup ~Isusu. Kakvo je blazenstvo ugledati svoje grehove! Kakvo je blazenstvo gledati u svoje srce! Ako se zagledas u svoje srce, zaboravices da na zemlji ima gresnika osim tebe samog. Ako nekad i pogledas na bliznje, svi ce ti izgledati neporocni, prekrasni, kao andjeli. Gledajuci u sebe, razgledajuci svoje gresne mrlje, postajes uveren da je milost Bozija jedino sredstvo tvog spasenja, da si nedostojni sluga i zbog narusavanja, ali i zbog nedovoljnog ispunjavanja Bozijih zapovesti, zbog ispunjavanja koje je slicnije iskrivljivanju nego ispunjavanju. Posto je samom tebi potrebna milost, ti nju obilno izlivas na bliznje, imas za njih jedino milost. Kad biste pak znali sta je to: Milost hocu a ne zrtvoprinosenje, ne biste osudjivali nevine. Nisam dosao da zovem pravednike no gresnike na pokajanje.[6]

Milosrdni Spasitelj nas Gospod Isus Hristos nije odbacio pokajane carinike i bludnice, nije prezreo ni fariseje: On je dosao da isceli coveka od svih njegovih bolesti, izmedju ostalih i od farisejstva, a ta bolest je posebno tesko izleciva samo zato sto smatra i proglasava da je upravo ona zdravlje u procvatu, sto odbacuje lekara i lecenje, sto sama hoce Da leci bolesti drugih, i to tako sto jedva primetno zrnce vadi iz neznog oka udarajuci u njega teskim brvnima.

Pozvao je jedan farisej Gospoda da sa njim obeduje. Usavsi u kucu farisejevu, sede za trpezu[7] – pripoveda Jevandjelje

O milostivom Gospodu. Mozda je farisej i imao dobru volju i neku veru prema Gospodu, ali je, primajuci Hrista, i proracunavao koji stepen dobrodoslice da ukaze gostu. Da nije bilo tog proracunavanja, zasnovanog na misljenju o svojoj pravednosti i vrednosti, sta bi sprecilo fariseja da istrci u susret bozanskom posetiocu, da sa strahopostovanjem padne pred Njegove svete noge, da prostre pod Njegove noge dusu, srce. Nije to ucinio – farisej je propustio blazenu priliku da ukaze postovanje Spasitelju kao Spasitelju. Propusteno je zgrabila jedna zena iz tog grada, poznata gresnica: pohitala je u farisejev dom sa sudom miomirisnog mira, usla u kucu, tamo gde je bila trpeza, i pocela da kvasi noge Spasiteljeve suzama, i svojom kosom da ih otire, da noge Spasiteljeve celiva i maze mirisom.

Ne vidi slepi farisej vrlinu koja se desava pred njegovim ocima i izoblicava hladnocu, mrtvilo njegovog srca. Sablazan i osuda narastaju u njegovoj dusi. On pomislja: Daje on prorok, znao bi ko i kakva ga se zena dotice; jer je gresnica.[8] A zasto umanjujes Boga kad ga nazivas prorokom? Zasto nazivas gresnicom onu koja vise od tebe postuje Boga? Zadrhti, umukni: prisustvuje Sazdatelj! Njemu pripada sud nad Njegovim tvarima; Njemu je jednako da oprosti i pet stotina dinara i pedeset dinara greha tj. duga: On je svemoguc i bogat beskrajno. To farisej obicno ispusta iz svog proracuna! Kada vidi da je bliznji duzan pet stotina dinara, on ne obraca paznju na svojih pedeset, cak ih ne smatra dugom – dok odluka Bozijeg suda obznanjuje da ni jedan ni drugi nemaju sta da vrate, da je obojici podjednako potreban oprostaj duga. A kad oni ne imadose da mu vrate, pokloni obojici.[9] Nedostatak smirenja, od koga i nastaje bolest farisejstva, najvise sprecava duhovno napredovanje. Dok oni koji su pali u teske grehove sa zarkom revnoscu i skrusenog duha prinose pokajanje, zaboravljaju ceo svet, vide neprestano svoj greh i oplakuju ga pred Bogom, dotle pogledi fariseja postaju dvostruki. Njegov greh, za njega beznacajan, ne privlaci na sebe svu njegovu paznju. On pamti, zna neka svoja dobra dela, i na njih polaze nadu. On vidi nedostatke bliznjih, no kad ih uporedjuje sa svojim, smatra da su njegovi laki, oprostivi. Sto vise izrasta u njegovim ocima sopstvena pravednost, tim vise se umanjuje blagodatna pravednost, u tim slucajevima uzalud darovana pokajnicima. To slabi, unistava osecanje pokajanja. Umanjivanjem osecanja pokajanja hod prema duhovnom napredovanju postaje tezi; unistavanjem osecanja pokajanja covek skrece sa spasonosnog puta na put uobrazenosti ~i samoobmane. On postaje tudj svetoj ljubavi prema Bogu i bliznjima. Oprastaju joj se grijesi mnogi – rekao je Gospod o blazenoj gresnici – jer je veliku ljubav imala; a kome se malo oprasta malu ljubav ima.[10]

Onaj ko je zarazen bolescu farisejstva lisava se duhovnog napredovanja. Pretvrdo je tlo njive njegovog srca, i nema na njemu zetve: za duhovno donosenje ploda neophodno je srce obradjeno pokajanjem, omeksano, ovlazeno duhom milosti i suzama. Lisiti se napredovanja – to vec znaci naneti sebi najvecu stetu! No steta koju nanosi farisejstvo ne ogranicava se na besplodnost duse: smrtonosna zaraza farisejstvom najcesce ima veoma pogubne posledice. Farisejstvo cini covekova dobra dela neplodnim, i, sto je jos gore, usmerava ih ka tome da upravo ona donesu zlo njegovoj dusi i osudu pred Bogom. Gospod je to izlozio u prici o fariseju i cariniku, koji su se zajedno molili u hramu Bozijem.[11] Procenjujuci sebe, farisej nije nalazio razloga za pokajanje, za osecanje iskrene skrusenosti, vec je, suprotno ovome, nalazio razloga da bude zadovoljan sobom, da se divi sebi. On je video u sebi post, davanje milostinje, ali nije video one poroke koje je video, ili je nameravao da vidi kod drugih, i o koje se sablaznio. Kazem nameravao da vidi, zato sto su kod sablazni oci velike; on vidi u bliznjem i takve grehove kojih u tom bliznjem uopste nema, koje je pronasla farisejska masta, vodjena lukavstvom. U svojoj samoobmani farisej prinosi za svoje dusevno stanje hvalu Bogu. On skriva svoje preuznosenje, i ono se skriva od njega, pod maskom blagodarenja Bogu. Pri povrsnom pogledu na Zakon, njemu se ucinilo da je on Bogu ugodni izvrsilac Zakona. On je zaboravio da je zapovest Gospodnja, po recima psalmiste, veoma siroka[12] da pred Bogom ni nebesa nisu cista,[13] da Bogu nisu po volji zrtve, cak ni svespaljenice, ako ih ne prati skrusenost i unizenost duha,[14] da Zakon Boziji treba usaditi u samo srce radi dostizanja istinske, blazene, duhovne pravednosti. Ta pravednost pocinje da se pojavljuje u coveku sa osecanjem siromastva duhom[15]. Slavoljubivi farisej misli da blagodari, da proslavlja Boga: Boze, hvala ti – govori on – sto nisam kao ostali ljudi: grabljivci, nepravednici, preljubnici.[16] On nabraja neskrivena sagresenja, koja mogu da vide svi; ali o dusevnim strastima, o gordosti, lukavstvu, mrznji, zavisti, licemerju, ne govori ni reci. A upravo one cine fariseja! Upravo one pomracuju, umrtvljuju dusu, cine je nesposobnom za pokajanje! Upravo one unistavaju ljubav prema bliznjem, i radjaju sablazan, punu hladnoce, gordosti i mrznje! Slavoljubivi farisej misli da blagodari Bogu za svoja dobra dela, no Bog se okrece od njega, Bog iznosi protiv njega strasnu osudu: Svaki koji sebe uzvisuje ponizice se.[17]

Kada se farisejstvo poveca, kada sazri i ovlada dusom, tada su njegovi plodovi uzasni. Nema bezakonja pred kojim bi ono zadrhtalo, na koje se ne bi odlucilo. Fariseji su se usudili da hule na Svetog Duha. Fariseji su se usudili da nazovu Sina Bozijeg demonom. Fariseji su dozvolili sebi da tvrde da je ocoveceni Bog, Spasitelj, koji je dosao na zemlju, opasan po drustveno blagostanje, po gradjanski zivot Judejaca. I cemu sluze sve te zapetljane izmisljotine? Da pod izgovorom spoljasnje pravednosti, pod maskom zastite naroda, zakona, religije zasite svoju nezasitu zlobu krvlju, da prinesu krv na zrtvu zavisti i slavoljublju, da izvrse bogoubistvo. Farisejstvo je strasan otrov; farisejstvo je uzasna dusevna bolest.

Potrudicemo se da nacrtamo lik fariseja tako sto cemo uzimati slikovite opise iz Jevandjelja, da bi svaki koji pazljivo pogleda u taj strasni, cudovisni lik mogao brizno da se, po zapovesti Gospoda, cuva od kvasca farisejskog:[18] od nacina misljenja, od pravila, od nastrojenosti fariseja.

Farisej se zadovoljava ispunjavanjem spoljasnjih religijskih obreda i izvrsavanjem nekih vidljivih, dobrih, cak i neznaboscima bliskih dela, i zato ulizicki sluzi strastima, i pri tome stalno nastoji da ih prikriva, mada mnoge od njih i ne vidi u sebi i ne razume da bas one stvaraju u njemu potpuno slepilo prema Bogu i celokupnom bozanskom ucenju. Do poznanja, pa stoga i vidjenja da u nama deluju dusevne strasti moze nas dovesti pokajanje, no farisej je nedostupan za osecanje pokajanja. Kako moze da omeksa, da se ispuni duhom milosti, kako da se unizi srce koje je zadovoljno sobom? Nesposoban za pokajanje, on nije sposoban da gleda svetlost Bozijih zapovesti, koje prosvetljuju oci uma. Mada i cita Pismo, mada vidi u njemu te zapovesti, on se u svojoj pomracenosti ne zaustavlja na njima: one nekako neprimetno nestaju iz njegovog vidokruga, i on ih nadomesta svojim besmislenim, nakaznim umovanjima. Moze li sta, zaista, biti cudnije, nesuvislije od farisejskih umovanja pomenutih u Jevandjelju! Ako se ko kune hramom – tvrdili su fariseji – to nije nista; a ako se kune zlatom hramovnim, kriv je.[19] Farisej ostavlja ispunjavanje Bozijih zapovesti, dakle samu sustinu Zakona, i tezi prefinjenom ispunjavanju spoljasnjih sitnica, cak i po cenu ociglednog narusavanja zapovesti. Svete Bozije zapovesti, u kojima je vecni zivot, farisej ostavlja bez ikakve paznje, potpuno ih zaboravlja! Dajete desetak – govorio im je Gospod – od metvice i od kopra i od kima, a ostaviste sto je preteznije u Zakonu: pravdu i milost i vjeru… Vodji slijepi, koji ocijedjujete komarca a kamilu prozdirete.[20]

Od svih dusevnih strasti slavoljublje je najskrivenija strast. Ta strast se vise od svih drugih maskira pred ljudskim srcem, pruza mu zadovoljstvo koje se cesto uzima kao tesenje savesti, kao bozanska uteha. Upravo je slavoljublje kvasac koji je stavljen u fariseja. On sve cini da bi ga ljudi pohvalili, on voli da i njegova milostinja, i njegov post, i njegova molitva imaju svedoke. On ne moze da bude ucenik Gospoda Isusa, koji zapoveda svojim sledbenicima da preziru ljudsku slavu, da idu putem unizenja, lisavanja, stradanja. Krst Isusov za fariseja je sablazan. Njemu je potreban Mesija slican Aleksandru Makedonskom ili Napoleonu I, sa gromoglasnom slavom osvajaca, sa trofejima, sa plenom! Misao o nebeskoj, duhovnoj slavi, o slavi Bozijoj, vecnoj, o samoj vecnosti nedostupna je za njegovu dusu koja puze po zemlji, u zemaljskom prahu i trulezi. Farisej je srebroljubiv. Njegovo srce je tamo gde je njegovo blago. Tamo je njegova vera, tamo su njegova osecanja, tamo je nada, tamo je ljubav! Samo usnama, krajem jezika on ispoveda Boga, a srcem ga odbacuje. Nikad on ne oseca Bozije prisustvo, ne vidi promisao Boziji, ne zna iskustveno sta znaci strah Boziji. Za njegovo srce nema Boga, nema ni bliznjih. On je sav zemaljski, sav telesni, sav u vlasti dusevnih strasti; one ga pokrecu, one ga vode, vuku u svako bezakonje; on zivi i radi jedino radi samoljublja. U toj dusi podignut je idol ;a. Idol se neprestano kadi tamjanom, neprestano se kolju zrtve. Kako mogu u toj dusi da se sjedine sluzenje svesvetom Bogu i sluzenje mrskom kumiru? Ta dusa je u strasnoj zapustenosti, u strasnom mraku, u strasnom mrtvilu. To je mracna pecina, u kojoj zive jedino ljute zveri, ili, jos bolje, ljuti razbojnici. To je grob, ukrasen spolja za covecije culne oci, tako lako obmanljive, a iznutra ispunjen mrtvim kostima, smradom, crvima, svime necistim, Bogu mrskim.

Farisej, dalek od Boga, ima potrebu da se pokaze pred ljudima koji sluze Bogu; ispunjen svakim bezakonjem, on ima potrebu da pred ljudima stvori utisak da je pun vrlina; nastojeci da ugodi svojim strastima, on ima potrebu da svojim postupcima da privid cestitosti. Fariseju je preko potrebna maska. Farisej uopste ne zeli da bude istinski pobozan i vrlinski: sve sto zeli je da ljudi misle da on zaista jeste takav, i zato se oblaci u licemerje. Sve je u njemu izmisljotina, ,^v1e je tvorevina maste! Dela, reci, sav zivot njegov – sve je to neprestana laz. Njegovo srce, kao mracni pakao, prepuno je svih strasti, svih poroka, neprestanog mucenja. I upravo to pakleno srce odaje prema bliznjem neljudsko, ubistveno osecanje sablazni i osude. Farisej – uvek pun brige o tome da izgleda pravedan pred ljudima, a u dusi cedo satane – hvata iz Bozijeg zakona neke crte, ukrasava se njima, ali sve zato da neiskusno oko ne bi u njemu prepoznalo Bozijeg neprijatelja, da bi mu, kao prijatelju Bozijem, poverovalo i tako postalo njegova zrtva. Farisej ne osudjuje u bliznjem zlo, ni porok, ni narusavanje Zakona. Ne! Kako on moze da osudjuje zlo kad je upravo on njegov prijatelj i naprsnik? Njegove strele upucene su u vrlinu. No da bi udarci bili precizniji, on klevece vrlinu, pripisuje joj zlo, sablaznjuje se o to zlo, i, ostavljajuci utisak da pogadja to zlo, on u stvari ubija njemu mrskog slugu Hristovog. Fariseju! Ti vodis na pogubljenje neduznog, i to za zlocin koji si ti sam za njega izmislio. Tebi pripada pogubljenje, bas kao i zlocin. Zar te cini radosnim to sto ucenik Hristov, podrazavajuci Hrista, bez reci ispija casu stradanja koju si mu ti pripremio? Nesrecnice! Uplasi se samog cutanja, velikodusnog i tajanstvenog. Kao sto sada, Isusa radi, cuti sledbenik Isusov, tako ce na strasnom, sveopstem sudu progovoriti za njega Isus, izoblicice bezakonika kojeg ljudi nisu prepoznali i poslace ga u vecnu muku. Fariseji su izmislili zlocine za samog Bogocoveka, oni su priredili za Njega mucenje, oni su kupili Njegovu krv, oni su se licemerno pravili da Njega nisu razumeli.

Najveci zlocin na zemlji pocinili su fariseji. Uvek su oni bili odani, i do sada su odani svom paklenom pozivu. Oni su glavni neprijatelji i gonitelji istinske, hriscanske vrline i poboznosti, oni se ne zaustavljaju ni pred kakvim sredstvom, ni pred kakvim zlocinom. Protiv njih grmi odredjenje Gospodnje: Zmije, porodi aspidini, kako cete pobjeci od osude za pakao? Zato, evo,ja cu vam poslati proroke i mudrace i knjizevnike; i vi cete jedne pobiti i raspeti, a druge sibati po sinagogama svojim, i goniti od grada do grada; da dodje na vas sva krv pravedna sto je prolivena na zemlji od krvi Avelja pravednoga do krvi Zaharije, sina Varahijina, kojega ubiste izmedju hrama i zrtvenika. Zaista vam kazem da ce sve ovo doci narod ovaj.[21] Ispunile su se reci Gospodnje, i do sada se ispunjavaju: zarazeni farisejskim kvascem u nepomirljivom neprijateljstvu sa istinskim Isusovim ucenicima, oni ih gone, cas javno, cas prikrivajuci se iza klevete i sablazni; zedno, neutoljivo traze njihovu krv.

“Gospode Isuse Hriste, pomozi slugama svojim! Daruj im da Te razumeju, i da slede Tebe, Tebe koji kao jagnje na zaklanje vodjen bi i kao ovca nijema pred onim koji je strize ne otvori usta svojih.[22] Daruj im da cistim okom uma gledaju Tebe, i da se, stradajuci u blazenom cutanju, kao da su pred Tvojim ocima, obogacuju blagodatnim darovima, da osecaju u sebi mirotvorno strujanje Svetog Duha, koji javlja slugi Tvome da moze biti Tvoj jedino ako se pricescuje casom stradanja koju si Ti izabrao da bude sudbina prebivanja na zemlji i Tvoja i Tebi bliskih.”


NAPOMENE:

1. Mt 9,11.

2. Mt 9,12,13.

3. Mt 12,2.

4. Ponz 23, 5.

5. Mt 12, 7

6. Mt12, 7, 9, 13.

7. Lk 7, 36.

8. Lk 7, 39.

9. Lk 7, 42.

10. Lk 7, 47.

11. Lk 18.

12. Ps 118,96.

13. Jov 15,15.

14. Ps 50.

15. Ps 39, 9 i Mt 5, 3.

16. Lk 18,11.

17. Lk 18,14.

18. Mt 16, 6.

19. Mt 23,16.

20. Mt 23,23 i 24.

21. Mt 23, 33-36.

22. Ic 53, 7.

Oglasi
Published in: on Listopad 21, 2008 at 5:31 pm  Komentari isključeni za FARISEJ- PRVI DEO  
Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,

FARISEJ – DRUGI DEO

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

FARISEJ

DRUGI DEO

Gospod je izgovorio u svetom Jevandjelju mnogo zapovesti, i sve one uvode u coveka misli i osecanja potpuno suprotna dusepogubnom, covekomrskom farisejstvu. Te zapovesti unistavaju sama nacela na kojima se farisejstvo temelji i zasniva. Pazite se i cuvajte se – govori Gospod – kvasca farisejskog.[1] Jevandjelist Matej objasnjava da je recima kvasac farisejski Gospod nazvao farisejsku nauku,[2] a jevandjelist Luka razume pod tom recju njihovo licemerje.[3] To je jedno te isto: iz licemernog ponasanja nastaje farisejski nacin misljenja i farisejsko ucenje i obrnuto: farisejsko ucenje i farisejski nacin misljenja odgajaju licemera, a za njega nikakav greh nije strasan, nikakva vrlina nije dostojna uvazavanja; on se nada da svaki greh moze da se prikrije, oprosti, opravda, da licemerje moze da zameni svaku vrlinu.

Gospod je predao svojim ucenicima pravo, iskreno ponasanje, utvrdjeno na svetoj mudrosti, a ne na lukavstvu – ponasanje iz koga svetli cista vrlina i koje svojom nebeskom lepotom privlaci ljudske poglede i srca. Tako da se svijetli svjetlost vasa pred ljudima, da vide vasa dobra djela i proslave Oca vasega koji je na nebesima.[4] Fariseji su, suprotno ovome, zeleli da samo izgledaju pravedni, brinuli su iskljucivo o tome da pred ljudima, pred masom, obicno malo razboritom, predstave i predstavljaju da su upravo oni sluge Bozije. I danas se moze videti da fariseji pribegavaju svim mogucim smicalicama da bi njihova samo naizgled dobra dela blistala sto jace pred ljudima, a zlodela bila opravdana politickom nuznoscu, maskom pravednosti i mudre dalekovidosti, zeljom da se dopustanjem manjeg zla spreci vece, i ostalim opravdanjima koja tako obilno izviru iz srca ispunjenog lukavstvom. Gospod zabranjuje takvo ponasanje veoma snaznim izrazima. Vi ste – govori On – oni koji se pravite pravedni pred ljudima, ali Bogzna srca vasa;jer sto je u ljudi visoko, gadost je pred Bogom.[5] Fariseji su nastojali da zakonima prikrivaju svoje dusevne strasti, dejstva, njihove plodove. Dusevne strasti u senci i hladu zakona obicno pustaju duboko korenje u dusu, postaju debelo drvo jer obuhvataju granama svu covekovu delatnost, to jest prodiru u sve njegove misli, u sva osecanja, u svako delovanje. Sveti Pimen Veliki je rekao: “Ako covekovoj gresnoj volji pomognu zakoni, on se predaje razvratu i propada.”[6]

Ako covek ne traga, i to bezinteresno, za vrlinom pred Bogom, nego, naprotiv, trazi slavu vrline pred ljudima, u njihovom bezvrednom, nepostojanom, promenljivom misljenju, onda on nije sposoban da pozna hriscansku veru, da primi Hristovo ucenje, jer je za to ucenje potrebno srce koje priznaje da je gresno, i ispoveda svoj greh. Kako vi mozete vjerovati kada primate slavu jedan od drugoga, a slavu koja je od jedinoga Boga ne trazite?[7] Gospod oduzima u svojim ucenicima svaku hranu za slavoljublje. On hoce da srce zrtvenik bude ocisceno od necistog idola, od svega sto pripada idolopoklonstvu. Gospod zapoveda da cinimo sva dobra dela u tajnosti. I milostinja, po Njegovoj zapovesti, neka bude u tajnosti, i post neka bude u tajnosti, i molitva – u zatvorenoj kleti! Nasa dobra dela moraju biti sakrivena od ljudi, ali i od nas samih, da ljudi ne bi kvarili nasu dusu pohvalama i da nas samo nase srce ne bi varalo i vrsilo preljubu, i time narusavalo sveti savez sa svetim smirenjem. Da ne zna ljevica tvoja sta cini desnica tvoja.[8] To nije dovoljno! Gospod je zapovedio da se odreknemo sebe u kratkotrajnom zemaljskom zivotu, da narusimo sve zakone, svaku pravdu radi jevandjelske pravde. A u cemu se sastoji jevandjelska pravda? U stradanjima, u krstu! Ka njima priziva Spasitelj svoga ucenika i tu vrsi odabir medju zvanima, tu odvaja kukolj od psenice, tu obelezava svojim pecatom izabrane! I koji ne uzme krst svoj i ne podje za mnom, nije mene dostojan. Koji cuva zivot svoj, izgubice ga, a koji izgubi zivot svoj mene radi, naci ce ga.[9]

Braco! U podnozju Hristovog krsta slozimo i sahranimo sva misljenja sveta o casti, o uvredama, o ponizenjima, o gubicima, o nepravdi, o ljudskim zakonima i o ljudskoj pravednosti. Postanimo jurodivi Hrista radi! Postavimo svoje obraze da nas po njima pljuju, udaraju! Nasa stara, zemaljska cast neka se prospe u prah unizenja! Ne gledajmo sa zaljenjem i brigom na nase propadljivo imanje: neka ga razgrabe i raznesu vihori, kada budu dopusteni! Ne pozalimo nase telo u voljnim podvizima i u nevoljnim stradanjima! Naucimo se od Gospoda Isusa Hrista Njegovom tajanstvenom cutanju, tom najuzvisenijem bogoslovlju i govornistvu, koje zadivljuje i andjele! Svet nije priznao da On, Bog ovaploceni, jeste pravedan: zar od sveta da trazimo pravednost? Odrecimo se nje u podnozju Hristovog krsta! Ne budimo zveri koje lovci i druge zveri napadaju, ranjavaju i ujedaju, no postanimo slicni Jagnjetu Bozijem ovde na zemlji, za vreme naseg kratkotrajnog zemaljskog stranstvovanja – i On ce nas uciniti slicnima Sebi u vecnosti, u kojoj nasem blazenstvu nece biti kraja i mere. I ovde, u zemaljskom izgnanstvu, vernom Isusovom uceniku prilazi Duh Sveti, Utesitelj, nanosi na njegovu dusu neiskazano blazenstvo buduceg zivota, a ono oduzima od njega osecaj stradanja i uvodi ga u nevidljivo, sveto nasladjivanje, nezavisno od coveka i okolnosti. Pred tim nasladjivanjem nistavne su sve zemaljske naslade, cak i one zakonite.

Glavna karakteristicna osobina licemera, prva strela koju on pusta na bliznjeg, jeste sablazan i iz sablazni proizasla osuda bliznjeg. U naumima zlotvora sablazan je cesto pritvorna, izmisljena, kao toboze opravdan izgovor za zlodelo, koji blagovremeno priprema i zlodelo i opravdanje zlodela; sablazan u onima koji su jos zarazeni starim Adamom, makar oni bili dobronamerni i tezili ka spasenju, jeste osobina starog coveka i veoma ozbiljna i uporna bolest. Ta bolest sprecava pokajanje, od koga dolazi ociscenje. Sablazan je bolesni pogled na slabosti bliznjeg, pri kome te slabosti narastaju do nesagledive, nakazne velicine. Sablazan je cedo samoljublja, i useljava se u onu dusu koja se kloni ljubavi prema bliznjem i pravilne ljubavi prema sebi. Gospod je tu bolest uporedio sa brvnom, prema kome svako javno sagresenje bliznjeg predstavlja tek trun. Ne sudite – rekao je Gospod – da vam se ne sudi. Jer kakvim sudom sudite, onakvim ce vam se suditi; i kakvom mjerom mjerite, onakvom ce vam se mjeriti… Licemjere, izvadi najprije brvno iz oka svoga, pa ces, onda vidjeti izvaditi trun iz oka brata svoga.[10] Moramo na silu odvlaciti sebe od osudjivanja bliznjih tako sto cemo strahom Bozijim i smirenjem ogradjivati sebe od tog osudjivanja. Da bismo oslabili i, sa Bozijom pomoci, potpuno iskorenili iz svog srca sablaznjavanje o bliznjeg, moramo se uz svetlost Jevandjelja udubljivati u sebe, paziti na svoje slabosti, ispitivati svoje gresne teznje, pobude i stanja. Kada nas greh privuce na sebe nase poglede, necemo imati kada da nadgledamo nedostatke bliznjeg, da ih primecujemo. Tada ce nam svi bliznji izgledati prekrasni, sveti; tada ce svaki od nas smatrati da je najveci gresnik u svetu, jedini gresnik u svetu, tada ce nam se siroko otvoriti vrata, narucje istinskog, stvarnog pokajanja.

Veliki Pimen je govorio: “Mi i nasa braca smo kao dve slike. Ako covek, gledajuci sebe, nalazi u sebi nedostatke, onda on u svom bratu vidi savrsenstvo. A ako sam sebi izgleda savrsen, onda, poredeci sa sobom brata, nalazi da je brat los.”[11] Najveci Boziji ugodnici narocito su brinuli o tome da vide da su gresnici, toliki gresnici da su sagresenja bliznjih, javna i velika, njima izgledala beznacajna, oprostiva. Prepodobni Sisoje je rekao avi Oru: “Daj mi pouku.” “Imas li ti poverenja u mene?” – upita ga ava Or. “Imam” – odgovori Sisoje. “Idi” – rece mu ava Or – “i cini ono sto ja cinim.” “A sta je to sto ti cinis, oce?” – upita ga ava Sisoje. Starac rece: “Ja vidim da sam gori od svih ljudi.”[12]

“Ako covek dostigne to stanje” – govorio je Pimen Veliki – “o kome je apostol rekao: Cistima je sve cisto,[13] onda ce videti da je gori od svake tvari.” Brat je upitao starca: “Kako mogu da mislim da sam gori od ubice?” Pimen je odgovorio: “Ako covek dodje do stanja na koje je apostol ukazao, i vidi coveka koji je pocinio ubistvo, reci ce: ‘On je jednom ucinio taj greh, a ja ubijam sebe svakog dana.'” Brat je prepricao Pimenove reci drugom starcu. Starac je odgovorio: “Ako covek dodje do stanja takve cistote, i uvidi grehove brata, onda ce njegova pravednost progutati taj greh.” Brat je upitao: “Kakva je njegova pravednost?” Starac je odgovorio: “Svakodnevno okrivljivanje sebe.”[14]

Eto istinskih slusalaca i tvoraca jevandjelskog Zakona! Izgnavsi iz svojih srca osudjivanje i sablazan, oni su ispunili sebe svetom ljubavlju prema bliznjem tako sto izlivaju na sve milost, i miloscu lece gresnike. Sveti oci su rekli za velikog Makarija Egipatskog da je bio kao zemaljski bog – sa tako silnim milosrdjem podnosio je nedostatke bliznjih. Ava Amon je, udubljujuci se neprestano u sebe i izoblicavajuci nedostatke svoje duse, dosao u duboko smirenje i svetu prostodusnost. Od mnostva ljubavi prema bliznjem on nije video u bliznjem zla, zaboravio je da zlo postoji. Jednom prilikom dovedose kod njega – posto je bio episkop – devojku koja je zacela i rekose mu: “Taj i taj je ucinio ovo, nalozi na njih epitimiju.” Amon oseni krstom njen stomak, zatim naredi da joj daju sest pari belog platna, i rece: “Kada dodje vreme da rodi, ako umre ona sama, ili njeno dete, da se ima za sahranu.” A oni sto su optuzivali devojku rekose: “Sta cinis? Nalozi na njih epitimiju!” On odgovori: “Braco! Ona je blizu smrti! Sta jos da se radi s njom?” – i otpusti je.

Dosao je jednom prilikom ava Amon u jedno boraviste monaha da bi sa njima obedovao. Jedan brat iz tog mesta se ponasao veoma zbunjeno: zena mu je dosla u posetu. Saznala su to ostala braca; zbunili su se, a kad su se okupili na dogovor, odlucili su da isteraju brata iz kolibice. No kad su saznali da se tu nalazi episkop Amon, dosli su kod njega i molili ga da i on podje sa njima da pregledaju keliju tog brata. Doznao je to i brat: sakrio je zenu pod veliki drveni sud, i okrenuo dno suda prema gore. Ava Amon je to shvatio, i, radi Boga, pokrio sagresenje toga brata. Kada je sa mnostvom brace dosao u keliju, seo je na taj drveni sud i naredio da pretraze keliju. Keliju su pretrazili: zenu nisu nasli. “Sta ovo znaci?” rece ava Amon braci: “Neka vam Bog oprosti vase sagresenje.” Zatim se pomoli, i naredi svima da izadju. Za bracom izadje i on sam. Izlazeci, milostivo uze za ruku okrivljenog brata, i rece mu sa ljubavlju: “Brate! Pazi na sebe!” Tako se sveti Amon udaljavao od osudjivanja bilo koga, i lecio je gresnike time sto je omeksavao njihova srca i privodio ih miloscu ka pokajanju.

Koliko nas Gospod odvodi od ponora sablazni i osudjivanja, koliko se istinske sluge Gospodnje udaljavaju od tog strasnog, pogubnog ponora, toliko nas, suprotno tome, djavo vuce u taj ponor, prikrivajuci ga raznim opravdanjima. Jedno od satanskih opravdanja je nerazumna revnost, koju mnogi drze za poboznu, svetu revnost.

Covek kojeg vodi nerazumna revnost” – govori sveti Isak Sirijski – “nikada nece moci da dostigne mir misli. Dalek je on od tog mira, od radosti. Ako mir misli jeste potpuno zdravlje, ako revnost jeste suprotna miru, onda lukava revnost nije nista drugo do teska bolest. O covece! Ubedjen si da opravdanu revnost protiv tudjih nedostataka dovodis do najveceg stepena, a u stvari odgonis zdravlje svoje duse. Postaraj se, postaraj se o zdravlju svoje duse! A ako zelis da lecis bolesne, shvati da je bolesnicima vise potrebna paznja nego bezdusnost. Pri tome, dok ne pomazes drugima, dovodis sebe u stanje teske bolesti. Takva revnost u coveku nije znak mudrosti nego bolesti duse, znak nedostatka duhovnog znanja, znak velikog neznanja. Pocetak premudrosti Bozije, tihost i krotost, ta svojstva velike i snazne duse, plod su razumnog nacina misljenja, i upravo ona nose ljudske bolesti.”[15]

Greh sablazni i osudjivanja je tako podesan za ubijanje ljudi i zato tako omiljen djavolu da njemu nije dovoljno to sto je izazvao u nasem srcu lukavu i od jevandjelskog razuma daleku revnost, sto je izazvao gorde pomisli, uvek povezane sa ponizavanjem i preziranjem bliznjega: ne, on sprema i ocita lukavstva da bi ulovio nepazljive u sablazan i osudjivanje. Ava Pimen je govorio: “U Pismu je receno: Sto videse oci tvoje, govori.[16] No ja vam savetujem da ne govorite cak ni o onome sto ste opipali svojim rukama. Jedan brat je tako bio obmanut: ucinilo mu se da njegov brat gresi sa zenom. Dugo se on borio sa samim sobom; napokon je prisao, gurnuo ih nogom, misleci da su to bas oni, i rekao: ‘Prestanite, hocete li jos dugo?’ Ispostavilo se da su to bili snopovi psenice. Zato sam vam i rekao: ‘Ne izlazite ruglu, cak i kad opipate svojim rukama’.”[17]

Greh osudjivanja je toliko protivan Bogu da se On gnevi i odvraca od samih svojih ugodnika kada oni sebi dozvoljavaju da osudjuju bliznjeg: On oduzima od njih svoju blagodat, a to se vidi iz mnogobrojnih primera koje su crkveni pisci sacuvali radi koristi i poucavanja hriscanskih pokolenja. Nikakva pravednost ne daje pravo da osudjujemo brata koji gresi: Gospod moze veoma ugodno da mu daruje istinsku pravednost, neuporedivo vecu od one koju mi mislimo da nalazimo u sebi. Mozemo mi biti pravedni gotovo koliko i sam Bog; no cim osudjujemo bliznjeg, mi odbacujemo Boziju pravdu, umesto nje uvodimo svoju pravdu, ili pravilnije, bolest farisejstva. Ako osudjujes bliznjeg, ti krades vlast Boga, vlast jedinog kome pripada sud nad Bozijim tvarima – krades vlast Hristovu, koji ce suditi zivima i mrtvima u poslednjem danu.[18]

Cudesni Jovan Savait pripovedao je o sebi: “Jednom prilikom, dok sam ziveo u pustinji nedaleko od manastira, dosao je brat iz manastira da me poseti. Upitah ga: ‘Kako zive oci i braca?’ ‘Dobro, zbog tvojih molitava’ – odgovori on. Zatim ga upitah za jednog brata koga je bio los glas. On mi odgovori: Veruj, oce, taj brat nastavlja da zivi kao i pre.’ Na to rekoh: ‘Oh!’, i odmah dodjoh u zanos. Vidim: stojim pred Golgotom, u Jerusalimu. Gospod nas Isus Hristos stoji na Golgoti, izmedju dvojice razbojnika. Pohitam da se Njemu poklonim. Tada – vidim – Gospod se okrenuo prema andjelima koji stoje pred Njim, i govori im: ‘Oterajte ga – on je prema meni antihrist: predusrecuci moj sud, osudio je svog brata.’ Dok su me izgonili, i dok sam izlazio, na vratima se zapetlja moja mantija, zape za njih. Tamo sam je i ostavio. Istog trena dodjoh sebi, i rekoh bratu, ovom sto je dosao da me poseti: Tezak je za mene ovaj dan.’ On me upita: ‘Zasto tako, oce?’

Svoje vidjenje, koje sam mu otkrio, dopunio sam recima da je skinuta mantija znak da je od mene oduzet pokrov Boziji i pomoc Bozija. Od toga dana udubio sam se u pustinju, lutao u njoj sedam godina, ne uzimajuci hleb, ne ulazeci pod krov, i ne besedeci ni sa jednim covekom. Nakon tog vremena opet sam video Gospoda: On mi je vratio moju mantiju.”[19]

Braco, pazimo na sebe! Postarajmo se da ocistimo sebe od telesnih, a onda i od dusevnih strasti, od slavoljublja, neverovanja, lukavstva, zavisti, mrznje, srebroljublja, i ostalih slicnih bolesti koje se razvijaju i dejstvuju, po svoj prilici, u samoj dusi, bez ucesca tela, zbog cega se i nazivaju dusevnim. Rekoh “po svoj prilici”: one uticu i na telo, ali se taj uticaj ne da izmeriti, i zato je za mnoge neprimetan i nesaznajan. Dok budemo pazili na sebe i cistili sebe od tih strasti, zasejace se postepeno u nama ljubav prema bliznjem, a od nje ce oslabiti i unistice se osecanje sablazni o bliznjeg i pomisao da ga osudjujemo. Nikad ne smecimo s uma da pravde ugodne Bogu nema izvan siromastva duhom. Opravdavajmo bliznje, i osudjujmo sebe, da bi nam Bog darovao svoju blagodat i milost, dakle ono sto On daruje jedino unizenima i milostivima. Amin.


NAPOMENE:

1. Mt 16, 6.

2. Mt 16, 12.

3. Lk 12, 1.

4. Mt 5,16.

5. Lk 16, 15.

6. Azbucni paterik.

7. Jn 5,44.

8. Mt 6, 3.

9. Mt 10, 38, 39.

10. Mt 7, 15.

11. Azbucni paterik.

12. Azbucni paterik.

13. Tim 1, 15.

14. Azbucni paterik.

15. Slovo 89.

16. U izvorniku: Pric 25, 8.

17. Azbucni paterik.

18. Zitije prep. Vasilija Novog, mitarstvo osudjivanja, Cetiminej, 26. mart.

19. Azbucni paterik.