SLOVO O SPASENjU I O HRIŠĆANSKOM SAVRŠENSTVU

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

SLOVO O SPASENjU I O HRIŠĆANSKOM SAVRŠENSTVU

Mnogi govore o spasenju, mnogi zele da se spasu, ali ako ih upitate u cemu se sastoji spasenje, tesko da ce umeti da daju odgovor. Nije nimalo strasno kada bi se stvar zavrsila samo time sto ne umeju da nadju odgovor. Ne: stetna posledica koja proizilazi iz ovoga veoma je vazna. Neznanje u cemu se sastoji spasenje daje nasim dejstvima na popristu vrline neodredjenost, nepravilnost. Mi verovatno cinimo mnogo dobrih dela, ali u sustini cinimo veoma malo dela spasenja. Zasto? Odgovor je veoma jednostavan: zato sto ne znamo u cemu se sastoji nase spasenje.

Da bismo znali u cemu se sastoji nase spasenje, treba unapred da znamo u cemu se sastoji nasa propast, zato sto je spasenje neophodno jedino onima koji su propali. Onaj ko trazi spasenje samim tim nuzno priznaje da je propao: da je drutacije, zbog cega bi trazio spasenje?

Propali smo tako sto smo unistili nase zajednicarenje sa Bogom i stupili u opstenje sa palim i odbacenim duhovima. Nase spasenje se sastoji u raskidanju opstenja sa satanom i u obnavljanju zajednicarenja sa Bogom.[1]

PRVI DEO

Celokupni ljudski rod nalazi se u propadanju, u padu. Lisili smo se zajednicarenja sa Bogom, u samom nasem korenu i izvoru: u nasim praroditeljima, posredstvom njihovog dragovoljnog sagresenja. Oni su bili stvoreni neporocni, nepricasni grehu i propadljivosti; od samog svog stvaranja postali su pricasnici Svetog Duha; kada So dobili ljudsku prirodu, ujedno smo dobili i ono natprirodno zbog sjedinjenja sa Bozijom prirodom. Kada su dragovoljno odbacili da se potcine Bogu, kada su dragovoljno krenuli da se pokore djavolu, oni su izgubili zajednicarenje sa Bogom, svoju slobodu i dostojanstvo, predali su sebe u potcinjenost i robovanje palom duhu. Dragovoljno su odbacili zivot, prizvali u sebe smrt; dragovoljno su narusili celinu onoga sto im je darovano prilikom stvaranja dobra, otrovali su sebe grehom.[2] Kao poceci ljudskog roda, preneli su, i ne prestaju da prenose svoju zarazu, svoju propast, svoju smrt celom covecanstvu. Adam je stvoren po svesvetom liku i oblicju Bozijem, i imao je obavezu da stvori odgovarajuce potomstvo, ali je oskrnavio lik, unistio oblicje, stvorio potomstvo po meri tog oskrnavljenog lika i unistenog oblicja. Sveto pismo, koje je posvedocilo da je covek stvoren po liku Bozijem,[3] vec lisava tog svedocanstva Adamovu decu. Pismo govori da su se rodili po Adamovom oblicju,[4] to jest onakvi kakav je Adam postao nakon pada. Zbog gubitka oblicja lik je postao nepotreban.[5] Od svakog coveka, koji ulazi u zivot pada, Pismo donosi zalosnu ispovest: U bezakonjima se zaceh, i u gresima rodi me mati moja.[6] Ljudi su postali neprijatelji Boga, svog Tvorca.[7]

Bog je, po neizrecivoj milosti Svojoj, ponovo prizvao ljudski rod u zajednicarenje sa Sobom. To je ucinio na najcudesniji i potpuno nepojmljiv nacin. Jednim od svoja tri Lica, svesvetom Recju, On je primio covecanstvo tako sto se zaceo u utrobi Presvete Djeve dejstvom Svesvetog Duha, bez uobicajenog ljudskog zaceca od muskog semena, bez zaceca koje je svim ljudima prenelo gresnu zarazu. Tako se pojavio u ljudskom rodu neporocni covek, a takvim je sazdan i praotac. Taj neporocni covek je, kao i prvosazdani, bio pricasnik Bozije prirode, ali u neuporedivo vecoj meri: prvosazdani je bio sveti covek po blagodati, a ocoveceni Bog je postao Bogocovek. Sve ljudske grehove On je uzeo na sebe. On je mogao to da ucini zato sto je, iako covek, bio i svemoguci, svesavrseni Bog. Uzevsi sve covecije grehe na sebe, On je prineo sebe na iskupiteljsku zrtvu pravednosti Bozijoj za gresno covecanstvo: On je ucinio iskupljenje zato sto je mogao to da ucini. Neograniceno i beskonacno Sveti iskupio je svojim stradanjima i smrcu mnogobrojne, ali ogranicene ljudske grehove – i Sveto pismo potpuno opravdano svedoci o Njemu: Gle, Jagnje Bozije koje uzima na se grijehe svijeta.[8] Bogocovek zamenjuje pred Bogom ceo svet i svakog coveka. I drustvene i pojedinacne vrline pale ljudske prirode izgubile su znacenje u ocovecenju Boga: zamenilo ih je veliko delo Bozije – da vjerujete u Onoga koga On posla.[9] U tom velikom Bozijem delu sastoji se i spasenje, sto je posvedocio sam Spasitelj: A ovo je vjecni zivot (spasenje) da poznaju tebe jednoga istinitoga Boga i koga si poslao Isusa Hrista.[10] Vrline hriscanina moraju da proizilaze iz Hrista, iz covecije prirode koju je On obnovio, a ne iz pale prirode. Posto nas pad nije sadrzan u istrebljenju dobra iz nase prirode – to je karakteristicna odlika pada odbacenih andjela – nego u mesanju naseg prirodnog dobra sa neprirodnim zlom u nama, onda nasa pala priroda ima njoj svojstvena dobra dela i vrline. Ta dobra dela cine i neznabosci, i muslimani, i svi koji su daleko od Hrista. Ta dobra dela i vrline, oskrnavljeni primesom zla, nedostojni Boga, sprecavaju zajednicarenje sa Bogom, sprecavaju nase spasenje. Odbacimo to prividno dobro, ili, pravilnije, to najvece zlo! Odbacimo delatnost pale prirode! Predajmo se delatnosti koju nam nalaze vera u Hrista! Prestanimo da provodimo zivot po uputama naseg palog razuma, po teznjama naseg palog srca! Pocnimo da provodimo zivot po jevandjelskim zapovestima, po zahtevima Bozije volje. Ako budemo tako ziveli, bicemo spaseni.

Oni koji dobrim delima pale prirode daju nezasluzeno visoku cenu, ti upadaju u najvecu i po dusu stetnu gresku. Oni upadaju, ne shvatajuci to, u ponizavanje i odbacivanje Hrista. Cesto pitaju: “Zasto ne bi bili spaseni neznabosci, muslimani, luterani, i svi slicni, otvoreni i skriveni neprijatelji hriscanstva? Pa i medju njima ima mnogo veoma vrlinskih ljudi.” Ocigledno je da pitanje i prigovor proizilaze iz potpunog neznanja, u cemu se i sastoji ljudska propast i spasenje. Ocigledno je da se takvim pitanjem i prigovorom ponizava Hristos i iznosi misao da iskupljenje i Iskupitelj nisu bili neophodni ljudima, da ljudi mogu da se spasu i sopstvenim sredstvima. Krace receno: tim pitanjem i prigovorom odbacuje se hriscanstvo. Vrline pale covecije prirode imale su svoju cenu, kao i starozavetna pravila, do Hristovog dolaska, jer su privodile coveka u stanje u kome on postaje sposoban da primi Spasitelja. Svjetlost je dosla na svijet, rekao je Bogocovek o svom dolasku ljudima, a ljudi vise zavoljese tamu negoli svjetlost; jer njihova djela bijahu zla. Jer svaki koji cini zlo mrzi svjetlost i ne ide ka svjetlosti, da se ne razotkriju djela njegova, jer su zla. A ko istinu tvori, ide ka svjetlosti, da se vide djela njegova,jer su Bogu ucinjena.[11] Onima koji su zavoleli greh svojstveno je da odbacuju Hrista zato sto Hristos zapoveda gresnicima da ostave greh koji su zavoleli. Ljubiteljima vrline je svojstveno da priticu Hristu i prilepljuju se uz Hrista zato sto je Hristos ispunjenje (punoca) dobra kojeg vole.

Bog ne gleda koje ko, nego je u svakom narodu mio njemu onaj koji ga se boji i tvori pravdu.[12] Ove reci izgovorio je sveti apostol Petar o neznaboscu, kapetanu Korniliju, kojeg je Bog prizvao ka veri. Teznja ka istinskoj vrlini pripremila je Kornilija i ucinila ga sposobnim da primi spasenje.

Tako treba razumeti rec mio, objasnjava sveti Jovan Zlatousti, veliki ucitelj Crkve;[13] tako tu rec objasnjava i sveti jevandjelista Luka u Delima apostolskim. Kornilije jeste bio neznabozac, ali je ostavio idole i molio se prilezno jedinom istinitom Bogu, i cinio mnoge milostinje narodu. Jednom prilikom, za vreme molitve, javio mu se andjeo Gospodnji i rekao mu: Kornilije! Molitve tvoje i milostinje tvoje uzidjose na spomen pred Bogom. I sad posalji ljude u Jopu i dozovi Simona prozvanoga Petra (apostola); on ce ti kazati rijeci kojima ces se spasti ti i sav dom tvoj.[14] Kornilijeve molitve i milostinje bile su toliko uverljive da je milosrdni Gospod pogledao na njih, ali one same po sebi nisu donele spasenje Korniliju. One su ga osposobile da poveruje u Hrista, a spasenje mu je donela vera u Hrista. To je tacna ocena dobra pale prirode! To dobro ima cenu onda kada privodi Hristu. A kada se ono zadovoljava sobom i time odvaja od Hrista, tada ono postaje najvece zlo, oduzima od nas spasenje, dakle, ono sto daruje Hristos, i sto to dobro samo po sebi nikako ne moze doneti.

Dejstvu prirodnog dobra slicno je dejstvo Starog zaveta. Do Hristovog dolaska odvajanje od prirodnog dobra smatrano je odstupanjem od Boga, a nakon Hristovog dolaska, zelja da se ostane uz njega postala je odstupanje od Boga.[15] Stari zavet je bio sluzitelj spasenja, jer je pripremao ljude za veru u Hrista, koja daruje spasenje, ali za Judejce, koji su hteli da zauvek ostanu pri Starom zavetu, on je postao posrednik, orudje propasti. Kobna greska Judejaca sastoji se u tome sto su, zbog svoje gordosti i uobrazenosti, Starom zavetu, njima od Boga datom zavetu, dali potpuno drukcije znacenje od onoga koje mu je dao Bog, i tako, radi Starog zaveta, te izrazajne senke Istine – Novog zaveta, odbacili Novi zavet, sto su radi senke odbacili ono sto je ta senka predizobrazavala, sto su radi privremenog rukovodstva ka spasenju odbacili samo spasenje, i time odbacili Iskupljenje i Iskupitelja.

Jednako pogubna je i greska onih koji, zaslepljeni zbog svoje gordosti i uobrazenosti, daju svojim dobrim delima, delima pale prirode, vrednost koju ta dela realno nemaju. Prepodobni Makarije Veliki govori: “Razbojnik i lopov je onaj koji ne ulazi na vrata, nego prelazi na drugom mjestu,[16] takav je i onaj koji sam sebe opravdava, bez Hrista, jedinog koji opravdava.[17] Svi sveti su ostavljali svoju pravdu, trazili Boziju pravdu, i u njoj zadobili (svetu) ljubav, skrivenu od prirode,”[18] oskrnavljene padom. A posto pad zaista jeste oskrnavio prirodu, onda to znaci da priroda ima oskrnavljenu pravdu. Svi bijasmo kao necisti, i sva nasa pravda kao necista haljina.[19] Od pete do glave na palom coveku nema nicega zdravog.[20] Objasnjavajuci ove reci proroka, sveti oci kazu da zlo koje nas je pogodilo nije zahvatilo samo jedan deo: ne, ono je zahvatilo celo telo, obuzelo celu dusu, ovladalo svim njenim silama.[21] Nije ostao u nasoj prirodi nijedan delic kojeg greh nije ozledio, zarazio: sve sto cinimo ima u sebi primese zla. Kada je voda pomesana sa vinom ili sircetom, onda svaka njena kap sadrzi u sebi primesu; tako i nasa priroda, zarazena zlom, sadrzi primese zla u svemu sto cini. Celokupno nase nasledstvo i dostojanstvo je u Iskupitelju.[22] Covjek se ne opravdava djelima zakona nego vjerom u Isusa Hrista.[23] Da bismo usvojili Iskupitelja zivom verom, moramo potpuno da se odreknemo svog zivota,[24] to jest, ne samo gresnosti nego i pravednosti nase prirode. Teznja da se zadrzi pravda nase grehom oskrnavljene prirode u sustini je delatno odbacivanje Iskupitelja. Odvojiste se od Hrista (otudjili ste se od Hrista) vi koji sebe zakonom Mojsijevim ili prirodnim opravdavate, i od blagodati otpadoste,[25] govori apostol. Ako pravednost kroz zakon biva, onda Hristos uzalud umrije.[26] To znaci da u misljenju (mudrovanju) koje dopusta da nakon pojave hriscanstva covecija pravda ima vrednost pred Bogom sigurno postoji bogohulni stav koji kvari celo to misljenje, kvari stav da je Hristos neophodan za spasenje, a takvo misljenje je jednako odbacivanju Hrista. Kada je video fariseje kako se naprezu da zadrze svoju pravdu, Gospod im je rekao: A sada kazete: vidimo, tako vas grijeh ostaje.[27] Nisam dosao da zovem pravednike no grjesnike na pokajanje.[28] To znaci: oni koji ne smatraju svoje grehe gresima, a svoju pravdu dronjcima, isprljanim i iscepanim kroz opstenje sa grehom i satanom, otudjuju se od Iskupitelja, jer i kada ga ispovedaju, mozda ustima, oni ga svojom delatnoscu i u svom duhu odbacuju. Sveti apostol Pavle, neporocan i pravedan po prirodnom i Mojsijevom zakonu, smatrao je da njegova pravednost nije nista drugo do steta prema prevashodnome poznanju Hrista Isusa, Gospoda. On se odrekao svoje pravednosti: Sve za trice smatrah, da bih Hrista dobio, govori veliki Pavle, ne sa svojom pravednoscu, koja je od zakona, nego onom koja je po vjeri u Hrista, pravednoscu od Boga na osnovu vjere.[29] Trazimo da se opravdamo u Hristu, a nadje se da smo i sami grjesnici:[30] ne mozemo da pristupimo Hristu ni da ga usvojimo ako iskrenog srca ne priznamo da smo gresnici, propali gresnici, koji nemaju nikakvog licnog opravdanja, nikakvog licnog dostojanstva. Jer djelima zakona nijedno tijelo nece se opravdati pred Njim. A sada se bez zakona javila pravda Bozija, posvjedocena od Zakona i Proroka. I to pravda Bozija kroz vjeru u Isusa Hrista za sve i na sve koji vjeruju, jer nema razlike. Jer svi sagrijesise i liseni su slave Bozije. A opravdavaju se darom, blagodacu njegovom, kroz iskupljenje, koje je u Hristu Isusu.[31]

Po neizmenljivom zakonu podviznistva, obilno saznanje i osecanje svoje gresnosti, darovano od strane Bozije blagodati, prethodi svim ostalim blagodatnim darovima. Ono priprema dusu za primanje tih darova. Dusa nije sposobna da ih primi ako pre toga ne dodje u stanje blazenog siromastva duhom. “Kada um uvidi svoja sagresenja i shvati da ih ima onoliko koliko ima zrna peska u moru, onda je to znak da je dusa pocela da se prosvetljuje, da je zdrava.”[32] Kada je dosao u to stanje, sveti Tihon Voronjeski je rekao: “Poznajem svoje grehe: to je pocetak pokajanja.[33] Pokajmo se, priznajmo da nicega nismo dostojni. Blagi i milosrdni Bog udostojava Bozije ugodnike onoliko koliko shvate da su nedostojni.[34] Sta je, zaista, nase? Slabost, truleznost, tama, zloba, grehovi.”[35] Cuvajmo se smrtonosne zablude! Plasimo se odricanja od Hrista, i ne zaboravimo da je ono obicno spojeno sa zabludom! Plasimo se sigurnog gubitka spasenja zbog usvajanja laznog, veri neprijateljskog misljenja! Opreznost je danas jos potrebnija zato sto se danas neobicno snazno siri propoved o visini vrlina i uspeha palog covecanstva, i pri tome se uopste ne skriva cilj da se svi primame na popriste tih vrlina i tog napredovanja. Ta propoved ismejava svesveto dobro hriscanstva i nastoji da prema njemu ulije prezir i mrznju.

Dela spasenja su dela vere, dela Novog zaveta. Tim delima ne ispunjavamo svoje shvatanje, svoju volju, vec volju svesvetog Boga, koja nam je otkrivena u jevandjelskim zapovestima. Ako zeli da nasledi spasenje, hriscanin mora da ucini sledeca dela:

1. Da poveruje u Boga onako kako Bog zapoveda da se veruje u Njega, to jest da prihvati od Boga otkriveno ucenje o Bogu, da prihvati hriscanstvo i da zna da se ono cuva u svoj cistoti i punoci u okrilju Pravoslavne crkve, da je tu Crkvu Bog zasadio na istoku, da se ona prosirila sa istoka po celom svetu, ali da do sada prebiva u celosti samo na istoku, i da sadrzi od Boga predano hriscansko ucenje u neizopacenom obliku, bez izmena i bez primesa ljudskih i demonskih ucenja.[36] Onaj koji prilazi Bogu, govori apostol, taj treba da vjeruje da Bog postoji i da On nagradjuje one koji ga traze.[37] Hriscansko ucenje je objavljeno celom svetu kroz propoved, a primljeno je verom. Ono je bozansko ucenje, bogootkriveno ucenje, ono prevazilazi ljudski razum i zato i ne moze biti prihvaceno drugacije nego osecanjem srca, verom. Vera je po svom prirodnom svojstvu sposobna da u um primi i u srcu usvoji ono sto je za um nepojmljivo i sto uobicajena ljudska moc rasudjivanja nije u stanju da primi. Koji povjeruje i krsti se, rekao je Gospod, bice spasen, a koji ne vjeruje bice osudjen.[38]

2. Kada covek poveruje, on mora da prinese pokajanje za svoj prethodni dragovoljno gresni zivot, i cvrsto da resi da provodi bogougodni zivot. Po Svetome koji vas je pozvao, zapoveda sveti apostol Petar hriscanima, budite i sami sveti u svome zivljenju, kao ceda poslusnosti ne povodite se za predjasnjim zeljama iz vremena vasega neznanja.[39] Niko ne moze ni usvojiti Boga, ni prebivati u usvajanju Boga, a pri tome dragovoljno ostajati i prebivati u gresnom zivotu. Svima koji pristupaju Bogu Novi zavet javlja da je pokajanje prvi uslov pristupa Bogu. Propovednik koji je poceo propoved Novog zaveta, veliki Jovan Preteca, preteca Gospodnji, poceo je svoju propoved pozivom na pokajanje. Pokajte se, govorio je on odbacenim ljudima, ponovo pozvanim na zajednicarenje sa Bogom, priblizilo se Carstvo nebesko.[40] Ovim recima poceo je svoju propoved sam Bogocovek: Od tada poce Isus propovijedati i Govoriti: Pokajte se, jer se priblizilo Carstvo nebesko.[41] Rec Bozija je zapovedala svojim svetim apostolima da tim recima pocinju propoved kada ih je poslala da idu najpre izgubljenim ovcama doma Izrailjeva, odavno zaostalim u propasti, iako im je darovana praslika zajednicarenja sa Bogom. I hodeci propovijedajte i kazujte da se priblizilo Carstvo nebesko.[42] Bog nas poziva na veru i pokajanje. Taj poziv moramo poslusati radi spasenja: takva poslusnost je ispunjenje svesvete Bozije volje.

3. Oni koji su poverovali u Boga i odbacili gresni zivot radi stupanja u zajednicarenje sa Bogom stupaju u to zajednicarenje kroz prvu hriscansku tajnu, kroz sveto krstenje. Krstenje je rodjenje za Boziji zivot. Ne mozemo uci u prirodno postojanje ako se ne rodimo po zakonu prirode; ne mozemo stupiti u zajednicarenje sa Bogom – a u tome se i sastoji nas istinski zivot, ili nase spasenje – ako ne stupimo u hriscanstvo kroz sveto krstenje. Takva je Bozija uredba. Krstenjem stupamo u banju novoga rodjenja,[43] to jest u onaj sveti zivot koji je Adam dobio prilikom stvaranja, i padom izgubio, a Gospod nas Isus Hristos nama vratio. Ako se ko ne rodi odozgo, ne moze vidjeti Carstva Bozijega. Ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne moze uci u Carstvo Bozije.[44] Mi se radjamo u telu i time smo potomci naseg praoca po telu, Adama, koji nam daje zivot zajedno sa vecnom smrcu, no posredstvom svetog krstenja mi prelazimo u duhovno potomstvo Bogocoveka, a po svedocenju proroka On je BOG silni, otac vjecni, knez mirni,[45] On nas radja duhovno i unistava u nama pocetak smrti, zasadjen rodjenjem po telu, i daruje nam vecni zivot, spasenje, blazenstvo u Bogu. O onima koji su poverovali u Boga i onima koji su preporodjeni svetim krstenjem sveti Jovan Bogoslov govori: A onima koji ga primise dade vlast da budu ceda Bozija, onima koji vjeruju u ime njegovo, koji se ne rodise od krvi, ni od zelje tjelesne, ni od zelje muzevljeve, nego od Boga.[46] Sveto krstenje nas cini decom Bozijom, i time vaspostavlja nasu slobodu (koja nam je data prilikom stvaranja, ali smo je izgubili prilikom pada), vaspostavlja snagu volje, prepusta nasoj vlasti da ostanemo deca Bozija ili da odbacimo usinovljenje.[47] Tako je u raju Gospod prepustio slobodnoj volji nasih praroditelja da vecno prebivaju u blazenstvu ili da ga izgube. Zbog toga moramo veoma paziti, to jest moramo veoma revnosno paziti na sebe, da ne skrenemo.[48] Sveto krstenje pecati druga sveta tajna, koja sledi neposredno posle njega, a to je sveto miropomazanje. Sa razlogom smo rekli da se ta tajna pecati, zato sto sveto krstenje sa pravom mozemo nazvati uslovom, zavetom izmedju Boga i coveka. Miropomazanje je pecat koji pecati taj uslov.

4. Prebivanje u usinovljenju Bogu, dobijenom na svetom krstenju, odrzavamo zivotom po jevandjelskim zapovestima;prebivanje u usinovljenju gubimo odstupanjem od zivota po jevandjelskim zapovestima. I jedno i drugo posvedocio je sam Gospod: Ako zapovijesti moje odrzite, ostacete u ljubavi mojoj. Ko u meni ne ostane, izbacice se napolje kao loza, i osusice se, i skupice je, i u oganj baciti, i spaliti.[49] Da bi bio spasen, neophodno je da onaj koji je krsten u Hrista zivi po Hristovim zakonima.

5. Kada nas Bogocovek svetim krstenjem rodi za spasenje,On nas zatim uvodi u veoma blisko zajednicarenje sa Sobom posredstvom druge velike, nedokucive tajne, tajne Evharistije, a posredstvom nje sjedinjujemo i mesamo[50] svoje telo i svoju krv sa telom i krvlju Bogocoveka. Koji jede moje tijelo, rekao je Gospod, i pije moju krv u meni prebiva i ja u njemu. Koji jede moje tijelo i pije moju krv ima zivot vjecni. Ako ne jedete tijelo Sina Covjecijega i ne pijete krvi njegove, nemate zivota u sebi.[51] Posredstvom ove tajne Bogocovek nas je potpuno otrgnuo od srodstva sa starim Adamom i uveo u najblize srodstvo, u jedinstvo sa Sobom. Kako nece biti spaseni oni koji sa Bogocovekom cine jedno? Gdje je trup ondje ce se i orlovi sabrati,[52] koji se hrane tim telom, svedoci sveto Jevandjelje. Dostojnim i ucestalim uzimanjem duhovne hrane, koja je sisla sa neba i daje zivot svetu, postacemo duhovni orlovi, vinucemo se iz nizija telesnog stanja u visine duhovnog stanja, uzletecemo tamo gde je svoju coveciju prirodu i svoje telo vazneo Bogocovek, koji je po svojoj Bozijoj prirodi odiskona bio u Bogu Ocu, i nakon iskupljenja ljudskog roda svojom covecijom prirodom seo sa desne strane Oca.

6. Da bi nam pomogao u nasoj nemoci, da bi izlecio rane greha dobijene posle krstenja, da bi podrzao svetinju kojom smo u celosti zapecaceni na svetom krstenju, Bog nam je darovao tajnu ispovesti. Ova tajna obnavlja i vaspostavlja stanje dobijeno na svetom krstenju.[53] Tajni ispovesti treba da pribegavamo cesto, ako je to moguce: dusa coveka koji ima obicaj da cesto ispoveda svoja sagresenja uzdrzava se od greha zato sto stalno misli na predstojecu ispovest. Suprotno od ovoga, grehove koje ne ispovedamo lako ponavljamo, bez ikakve bojazni.[54]


NAPOMENE:

1. Trebnik, Poredak svetog krstenja.

2. Poslanica svetog Grigorija Palame monahinji Kseniji.

3. Post 1,27.

4. Post 5, 3.

5. O razlici izmedju lika i oblicja Bozijeg u coveku vidi delo sv. Dimitrija Rostovskog, Letopis, tom 4, str. 15, izd. 1840. god.

6. Ps 50, 7.

7. Pim 5,10.

8. Jn 1, 29.

9. Jn 6, 29.

10. Jn 17,3.

11. Jn 3, 19-21.

12. Dap 10, 34, 35.

13. Beseda dvadeset treca, na Dela apostolska.

14. Dap 10, 36.

15. Gal 5,4.

16. Jn 10,l.

17. Beseda 31, gl . 4.

18. Beseda 37, gl . 2.

19. Ic 64,6.

20. Ic 1,6.

21. Prepodobni ava Dorotej, Pouka 1, O odbacivanju sveta.

22. Prepodobni Marko Podviznik, Dvesta poglavlja o duhovnom zakonu, pogl. 4.

23. Gal 2,16.

24. Lk 14, 26. Ovaj zahtev potvrdjuju svi jevandjelisti.

25. Gal 5, 4.

26. Gal 2,21.

27. Jn 9,41.

28. Mt 9,13.

29. Flp 3,49.

30. Gal 2, 17.

31. Rim 3,20-24.

32. Sveti Petar Damaskin, knjiga 1, clanak 2, Dobrotoljublje, tom 3.

33. Kelijska pisma, tom 15, pismo 73.

34. Kelijska pisma, tom 15, pismo 70.

35. Kelijska pisma, tom 15, pismo 11.

36. Trebnik, Poredak ispovesti.

37. Jev 11,6.

38. Mk 16, 16.

39. 1 Pt 1, 15, 14.

40. Mt 3, 2.

41. Mt 4, 17.

42. Mt 10, 7.

43. Tit 3, 5.

44. Jn 3, 3, 5.

45. Ic 9, 6.

46. Jn 1,12,13.

47. Prepodobni ava Dorotej, Pouka 1.

48. Jev 2,1.

49. Jn 15,10,6.

50. “Pomesaj Sebe sa nama, i zamesaj Svoje telo u nama.” Ove reci svetog Jovana Zlatoustog navode sveta braca Ksantopul u 92. glavi svog dela o tihovanju i molitvi. Dobrotoljublje, tom 2.

51. Jn 6, 56, 54, 53.

52. Lk 17, 37.

53. Trebnik, Poredak ispovesti.

54. Lestvica, Pouka 4, gl. 53.

Oglasi
Published in: on Listopad 18, 2008 at 1:50 pm  Komentari isključeni za SLOVO O SPASENjU I O HRIŠĆANSKOM SAVRŠENSTVU  
Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,

SLOVO O SPASENjU I O HRIŠĆANSKOM SAVRŠENSTVU – DRUGI DEO

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

SLOVO O SPASENjU I O HRIŠĆANSKOM SAVRŠENSTVU

DRUGI DEO

Jevandjelje navodi dva blazena stanja: stanje spasenja i stanje hriscanskog savrsenstva. Jedan bogati i uvazeni judejski mladic je pristupio Bogocoveku i zamolio ga da mu kaze koje dobro treba da ucini da bi imao vecni zivot, odnosno spasenje. Judejcu, to jest onome koji pravilno veruje u Boga, Gospod je odgovorio: Ako zelis uci u zivot, drzi zapovijesti.[1] Na mladicevo pitanje koje su to zapovesti, Gospod je ukazao samo na one zapovesti koje odredjuju Bogu ugodne odnose svakog pravovernog prema bliznjem, ali nije spomenuo zapovesti koje odredjuju covekov odnos prema Bogu: one su bile poznate mladom Judejcu, i mladic ih je sve sacuvao, barem po spoljasnjosti. Moralna i religiozna bolest Judejaca za vreme dolaska na zemlju ocovecenog Boga se izmenila.

Bolest je promenila samo svoju spoljasnjost, ali je u sustini ostala isto ono sto je bila i pre: teznja ka otpadnistvu od Boga. Judejci nisu pokazivali onu neodoljivu sklonost ka idolopoklonstvu koja je celi milenijum, od njihovog izlaska iz Egipta do preseljenja u Vavilon, plela zamke da razrusi njihovo duhovno i gradjansko blagostanje. Satana jeste vukao Judejce ka tome da mu se poklone i odstupe od Boga, ali ne posredstvom idola kojima bi se oni klanjali: ne, on je za njih smislio i pripremio drugo, delotvornije lukavstvo, drugu, pogibeljnu provaliju, neuporedivo dublju i mracniju. Satana je ostavio Judejce da samo po spoljasnjosti budu sluzitelji istinskog Boga. I vise od toga: satana ih je odvukao ka pojacanom i nepravilnom uvazavanju obrednih pravila i drevnih predanja, a u isti mah ukrao postovanje Bozijih zapovesti; uvukao ih u veoma detaljno i slozeno izucavanje Bozijeg zakona po slovu, a u isti mah ukrao od njih izucavanje Bozijeg zakona zivotom; poznavanje Bozijeg zakona po slovu satana je upotrebio kao sredstvo za uvlacenje u najuzasniju gordost, u najuzasniju uobrazenost, zbog koje su oni sebe nazivali decom Bozijom, i predstavljali se drugima kao deca Bozija, a u sustini su bili neprijatelji Boga i deca djavola.[2] Pod izgovorom da ostaju verni Bogu, oni su odbacili Boga; pod izgovorom da zajednicare sa Bogom, oni su odbacili zajednicarenje sa Bogom, zarazili se satanskom mrznjom prema Bogu i zapecatili tu mrznju bogoubistvom.[3] Sve se to desilo zato sto su ostavili Bogu ugodni zivot. Sve se to desilo zato sto su ostavili one odnose prema bliznjem koje je Gospod zapovedio, pri cemu, spolja gledano, sacuvani odnosi prema Bogu postaju mrtvi. Zato Judejca koji je pitao kako da ima zivot vecni Gospod uznosi u od Boga zapovedjene odnose sa bliznjima. Tako i svaki pravoslavni hriscanin, ako zeli da predje iz nemarnog zivota u zivot ispunjen paznjom, ako zeli da se bavi svojim spasenjem, mora prvo da obrati paznju na svoje odnose sa bliznjima. U tim odnosima on mora da ispravi ono sto podleze ispravljanju, da prinese iskreno pokajanje pred Bogom zbog toga sto vec ne podleze ispravljanju, i unapred odredi sebi delatnost blagougodnu Bogu. Pola imanja svoga, rekao je Gospodu carinik Zakhej, dacu siromasima, i ako koga necim ostetih, vraticu cetvorostruko. Zatim je cuo najradosniju odluku sveblagog i svemoguceg Boga, koji je i sada isto toliko blag i isto toliko svemoguc: Danas dodje spasenje domu ovome;jer i ovo je sin Avraamov. Jer Sin Boziji dodje da potrazi i spase izgubljeno.[4] Avramovog potomka po telu Bog je priznao za potomka onda kada je odlucio da vodi Bogu ugodni zivot: iz ovoga sledi da do tada on nije bio priznat, bez obzira na pravo po telu. Isto vazi i za hriscanina: dok provodi dragovoljni gresni zivot, protivan jevandjelskim zapovestima, on i nije hriscanin, iako ima pravo da se tako zove, jer se krstenjem prikljucio svetom hriscanskom plemenu. Kakva je korist od ispovesti recima, ako se odbacuje ispovest delima? I tada cu im javno kazati, obecao je Gospod onima koji ne haju za ispunjenje jevandjelskih zapovesti: Nikad vas nisam znao; idite od mene vi koji cinite bezakonje.[5]

Ko hoce da se spase, taj mora da ispuni sve jevandjelske zapovesti, ciju potrebnu celovitost cuva jedino sveta Pravoslavna crkva.

Cim je cuo odgovor Gospodnji da je za spasenje potreban zivot po jevandjelskim zapovestima, pomenuti mladic je rekao: Sve ovo sacuvah od mladosti svoje: sta mi jos nedostaje? Rece mu Isus: Ako hoces savrsen da budes, idi prodaj sve sto imas i podaj siromasima, i imaces blago na nebu, i dodji, uzmi krst svoj i hajde za mnom.[6] Covek moze da se spase i zivljenjem u svetu, i uz ocuvanje imanja; da bi zadobio savrsenstvo, on mora pre toga da se odrekne od sveta. Svi ljudi treba da budu spaseni; zadobijanje savrsenstva prepusteno je onima koji to sami hoce. Obrazac hriscanskog savrsenstva vidimo u svetim apostolima: tako je sveti apostol Pavle posvedocio o sebi i o njima: Mi, dakle, koji smo savrseni, ovako da mislimo:[7] hriscansko savrsenstvo je zivot u Bogu, beskonacno popriste napredovanja, kao sto je beskonacan Bog.[8] “To savrseno savrsenstvo savrsenih, cijem usavrsavanju nema kraja (kako mi rece jedan covek koji ga je doziveo)” govori sveti Jovan Lestvicnik, “tako osvecuje um i otrze ga iz materijalnog sveta da ga cesto, razume se, posle stizanja u ovo nebesko pristaniste, odvaja od zivota u telu i podize na nebeske visine, do sagledavanja. O tome na jednom mestu govori i psalmist, koji je, mozda, to i sam iskusio: Boziji mocnici zemlje veoma se uzdigose’.[9] O tome je rekao onaj koji je podignut do treceg neba i ostao da zivi tamo osecanjima srca i pomislima: Nase zivljenje je na nebesima.[10] Savrsenstvo se sastoji u ociglednom ucescu Svetog Duha, dakle u tome da se On nastani u hriscaninu i prenosi sve njegove zelje i celokupno razmisljanje u vecnost. Takvo stanje svoje duse ispovedao je sveti David, kada je posvedocio o sebi: Duh Gospodnji govori preko mene, i besjeda njegova bi na mome jeziku.[11] Zbog dejstva Svetog Duha David je mogao da kaze: Kako su mila naselja Tvoja, Gospode nad vojskama. Zedni i topi se dusa moja za dvorima Gospodnjim. Srce moje i telo moje obradovase se Bogu zivome.[12] Kao sto cezne jelen za izvorima voda, tako cezne dusa moja Tebi, Boze. Zedna je dusa moja za Bogom Zivim; kad cu doci i javiti se licu Bozijem?[13] Avaj meni! Jer se boravak moj produzi!”[14] Neprirodna je coveku u obicnom stanju ovakva plamena zelja za preseljenjem u vecnost: ona je svojstvena jedino duhonosnom coveku, kako je i duhonosni Pavle rekao o sebi: Jer je meni zivot Hristos i smrt dobitak. Imam zelju umrijeti i sa Hristom biti.[15]

“Kada trgovac”, govori sveti Isak Sirijski, “proda svoju robu i dobije odgovarajucu dobit, on zuri da se vrati svojoj kuci. Tako je i sa monahom: dok ne obavi svoj posao, on nece da se odvoji od tela. A kada oseti u svojoj dusi da je obavio svoj posao, i kada dobije zalog, on tada pocinje da zeli buduci vek… Kada um zadobije premudrost Duha, onda je on slican coveku koji je nasao brod na moru. Cim udje u taj brod, on odmah otplovi na tom brodu iz mora prolaznog sveta i doplovi na ostrvo koje pripada buducem veku. Osecanje buduceg veka u ovom svetu mozemo uporediti sa malim ostrvom na moru: onaj koji je pristao na to ostrvo ne muci se vise u talasima mastanja ovoga veka.”[16] Prepodobni Makarije Veliki oslikava hriscansko savrsenstvo sledecim crtama: “Covek mora da prodje dvanaest stepenika do savrsenstva. Ako je neko dostigao dvanaesti stepenik, taj je dostigao savrsenstvo. No kada blagodat pocne da dejstvuje slabije, tada on silazi za jedan stepenik, i nalazi se na jedanaestom. Onaj drugi, koji je bogat i izobiluje blagodacu, uvek, i dan i noc, stoji na stepeniku savrsenstva zato sto je slobodan i cist od svega, uvek zanet i ushicen nebeskim. Kada bi to natprirodno, otkriveno i licno dozivljeno stanje uvek bilo u coveku, on ne bi mogao ni da uzme na sebe sluzenje Logosu, ni da ponese bilo kakve trudove, ni da cuje sta, ni da se u potrebnim slucajevima pobrine o sebi ili o nastupajucem danu: ne, on bi sedeo u jednom uglu, ushicen i opijen. Puna mera savrsenstva i nije data coveku bas zato da bi on mogao da ima brigu o braci, da bi se vezbao u sluzenju Logosu. Ali zid je vec srusen, i smrt je pobedjena. Ovo treba shvatiti ovako: kao sto na nekom mestu na kome sija zapaljena sveca u isti mah moze da se nalazi i neka mracna sila koja zatamnjuje to mesto, tako se i pri duhovnoj svetlosti nalazi neki veo. Zbog toga covek koji se nalazi u toj svetlosti ispoveda da jos nije potpuno savrsen i slobodan od greha. Srusen je i razoren pregradni zid, ali samo delimicno, a ne sasvim i zauvek, zato sto blagodat ponekad snaznije poucava i ucvrscuje coveka, a ponekad kao da slabi i umanjuje se, i sve to prilagodjava tako da to bude korisno za coveka. Ko je dostigao u ovom zivotu savrseni stepenik, i samim opitom otkrio buduci vek? Jos nisam video ni jednog coveka koji je potpuno dostigao hriscansko savrsenstvo, potpuno slobodnog od svakog poroka. Greh, ipak, obitava i u onome koji nalazi mira u blagodati, razumeva tajne i otkrivenja, proba neiskazivu sladost blagodati… Jos nisam video nekoga ko je potpuno slobodan: i ja sam nekada ushodio delimicno do tog stepena, i saznao sam da nijedan covek nije (potpuno) savrsen.”[17] Upravo zato su, kako smo vec videli, i sveti Jovan Lestvicnik a slicno njemu i mnogi sveti oci nazvali covecije savrsenstvo u hriscanstvu nesavrsenim savrsenstvom, a tako je i sveti apostol Pavle rekao: Ne kao da to vec postigoh ili se vec usavrsih, nego stremim ne bih li to dostigao, kao sto mene dostize Hristos Isus. Braco, ja za sebe ne mislim jos da sam to dostigao; jedno pak cinim: sto je za mnom zaboravljam, a stremim za onim sto je preda mnom. I trcim prema cilju radi nagrade nebeskoga prizvanja Bozijega – hriscanskog savrsenstva – u Hristu Isusu.[18]

Hriscansko savrsenstvo je dar Boziji, a ne plod covekovog truda i podviga. Podvigom se dokazuje samo delotvornost i iskrenost zelje da se dobkje dar, podvigom, koji obuzdava i ukrocuje strasti, covekova priroda postaje spremna i priprema se za primanje dara. Od coveka zavisi hoce li u sebi, i to sa Bozijom pomoci, ocistiti i ukrasiti stan za Boga, a dolazak Boga u taj stan zavisi iskljucivo od Bozije milosti.[19]

Dobrovoljno siromastvo i odricanje od sveta su neophodni uslovi za dostizanje savrsenstva. Um i srce moraju biti potpuno ustremljeni ka Bogu; sve prepreke, svi povodi za rasejanost moraju biti uklonjeni; svaki od vas koji se ne odrice svega sto ima, ne moze biti moj ucenik.[20] Umesto nade u propadljivo imanje imajmo nadu u Boga, a umesto samog imanja imajmo obecanje Boga, koji je rekao: Ne brinite se, dakle, govoreci: sta cemo jesti, ili sta cemo piti, ili cime cemo se odjenuti? Jer sve ovo neznabosci istu; a zna i Otac vas nebeski da vama treba sve ovo. Nego istite najprije Carstvo Bozije i pravdu njegovu, i ovo ce vam se sve dodati.[21] Usred svih lisavanja, usred teskog polozaja, u koji dovodi samog sebe time sto se odrekao imanja i svih povlastica koje mu svet pruza, hriscanin, uz sadejstvo Bozije blagodati, stavlja samog sebe u najdostojniji polozaj, u polozaj koji svet nikada ne moze dati svojim slugama. Taj polozaj je sveti apostol Pavle ovako opisao: Nego se u svemu pokazujemo kao sluge Bozije: u trpljenju mnogom, u nevoljama, u bijedama, u tjeskobama; u ranama, u tamnicama, u bunama, u trudovima, u bdijenjima, u postovima, u cistoti, u znanju, u dugotrpljenju, u blagosti, u Duhu Svetome, u ljubavi nelicemjernoj, u rijeci istine, u sili Bozijoj, sa oruzjem pravednosti desnim i lijevim, u slavi i sramoti, u grdnji i pohvali, kao varalice i istiniti, kao neznani i poznati, kao oni koji umiru a evo zivimo, kao kaznjavani ali ne ubijani, kao zalosceni a uvijek radosni, kao siromasni a mnoge bogateci, kao oni koji nista nemaju a sve posjeduju.[22] U takvom polozaju bili su svi sveti apostoli, jer su sve ostavili i isli za Gospodom.[23] Oni nisu imali materijalno imanje, ali su celom svetu, zaglibljenom u propasti, davali neprocenjivo duhovno bogatstvo – bogopoznanje i spasenje. Oni nisu imali materijalno imanje, ali njihov je bio ceo svet: u svakom gradu, u svakom selu kroz koje su prolazili Boziji promisao im je pripremio i stan i sve sto im trebalo, posto svi, koji veruju u Hrista, koji imadjahu njive ili kuce, prodavahu i donosahu novce od prodanoga, i polagahu pred noge apostola.[24] U takvom polozaju bili su sveti mucenici. Pre stupanja u podvig oni su obicno davali slobodu robovima, a svoje imanje razdavali siromasnima.[25] Cim bi raskinuli sve veze sa svetom, oni su svlacili sa sebe samu odecu – telo – zacetu u bezakonju, i oblacili se u odecu Svetog Duha, u samog Gospoda naseg Isusa Hrista, pretvarali svoju odecu – telo – iz telesne u duhovnu, iz trulezne u netruleznu, iz gresne u svetu, iz zemaljske u nebesku. Stradanja svetih mucenika bila su narocita: oni nisu stradali kao deca starog Adama, nego kao Hristovi udovi. Sveta mucenica Felicitata bila je trudna tada kada su je zbog nepokolebivog ispovedanja vere zatvorili u mracnu i zagusljivu tamnicu. U tamnici se porodila. Za vreme porodjaja, koji je bio tezak, Felicitata nije mogla da se uzdrzi od jauka. Jedan zatvorski strazar joj je rekao: “Sada tako vristis: sta li ce tek biti sa tobom kada te predaju zverima da te pojedu?” Ona je odgovorila: “Sada ja stradam, a tada ce Drugi u meni stradati za mene zato sto ja stradam za Njega.”[26] Mucenistvo ni u kom slucaju nije bilo coveciji izum ili posledica samog covekovog htenja: ono je bilo Boziji dar covecanstvu, i zato je bilo natprirodno, sto je rekao i sveti apostol Pavle: Vama je darovano za Hrista, ne samo da vjerujete u Njega, nego i da stradate za Njega.[27] I monastvo je, kao i mucenistvo, dar Boziji. Monastvo je natprirodni podvig. I ono je u sustini mucenistvo. Samo povrsnom i neukom misljenju ono moze izgledati kao nesto drugo, neodredjeno. I monastvo, kao i mucenistvo, zahteva prethodno odricanje od sveta. Kao sto podvig mucenistva pocinje raznim mucenjima tela, a zavrsava se smrcu tela, tako i podvig monastva pocinje odsecanjem svoje volje i svojih shvatanja, odricanjem od telesnog nasladjivanja, a zavrsava se umrtvljavanjem duse i tela za greh i njihovim ozivljavanjem za Boga. Ustavsi protiv greha do smrti, kupivsi pobedu nad njim nestedenjem tela u napregnutim, natprirodnim podvizima, mnogi monasi su na najprikladniji moguci nacin presli od monaskog podviga ka mucenickom podvigu zbog medjusobnog srodstva tih dvaju podviga, sadrzanih u odricanju od sveta i od sebe. Gordi covek, sluzeci propadljivosti sveta, ne razume podvig mucenistva i smatra ga ludoscu; gordi covek, isto tako, ne razume ni monaski podvig i smatra ga cudastvom. Mucenici su, po meri podviga, pocinjali da primecuju obilje blagodatnih darova; tako je i u monasima Bozija blagodat pocinjala da dejstvuje cim su se umrtvili za greh, a zatim je pojacavala to dejstvo u meri u kojoj se u monasima povecavala njihova sveta umrtvljenost. Podvig svakog monaha je natprirodan. On neizostavno podrazumeva pobedu nad zivotinjskim svojstvom tela, svojstvom koje je nakon pada postalo svojina svakog coveka. Podvig nekih svetih monaha je po svojoj natprirodnosti visi od podviga mucenika. U to se mozemo uveriti ako procitamo zitije prepodobnog Marka Trackog, Onufrija Velikog, Makarija Egipatskog i drugih. Zasto sluge greha i sveta misle da mucenistvo i monastvo nisu nista drugo do ludost i besmislica? Ocigledno zato sto dobrom smatraju iskljucivo dobro pale prirode i sto hriscanstvo ne poznaju i ne razumeju.

Onaj ko zeli da dostigne savrsenstvo neka razda sve sto ima siromasnima i neka odmah zatim uzme krst svoj.[28] A cim razda imanje, on mora da se odrekne i samog sebe, a u tome se i sastoji uzimanje krsta, to jest dragovoljno i neprestano uzimanje dvojakih nevolja na sebe, jer one cine krst, one su ta dva spojena drveta koja se medjusobno presecaju. Neke od tih nevolja dopusta Boziji promisao radi naseg duhovnog napredovanja, a neke mi moramo dragovoljno da uzimamo na sebe da bismo tako obuzdali i umrtvili svoje strasti, da bismo umrtvili u sebi svoju palu prirodu. O nevoljama koje dopusta Boziji promisao sveti apostol Pavle govori: Koga ljubi Gospod onoga i kara; i bije svakoga sina kojega prima. Ako podnosite karanje, Bog postupa sa vama kao sa sinovima. Jer koji je to sin kojega otac ne kara?Ako li ste bez karanja, koje su svi (tj. istinske sluge Bozije) iskusili, onda ste kopilad a ne sinovi. Dalje, kad su nas nasi tjelesni oci karali, mi smo ih slusali. Zar se necemo mnogo vise pokoravati Ocu duhova i zivjeti?[29] Sveti apostol Petar nas vodi ka duhovnom razumevanju nevolja i ovako tesi one koji su njima izlozeni: Ljubljeni, ne cudite se ognju koji vam biva radi kusanja vaseg, kao da vam se nesto neobicno dogadja, nego se radujte sto ucestvujete u stradanjima Hristovim, da biste se i u otkrivenju slave njegove radovali i veselili. Ako vas ruze za Ime Hristovo, blazeni ste, jer Duh Boziji, Duh slave i sile pociva na vama; oni, dakle, hule na njega, a vi Ga proslavljate. Samo da niko od vas ne postrada kao ubica ili lopov ili zlocinac, ili kao onaj koji se mijesa u tudje poslove. No ako li kao hriscanin, neka se ne stidi, vec neka slavi Boga zbog tog udjela. Jer je vrijeme da pocne sud od doma Bozijeg; ako li prvo pocne od nas, kakav li ce tek biti kraj onima sto se protive jevandjelju Bozijem? I ako se pravednik jedva spasava, bezboznik i grjesnik gdje ce se javiti? Zato i oni koji stradaju po volji Bozijoj, neka njemu kao vjernome Sazdatelju povjere duse svoje u dobrocinstvu.[30] Apostol Pavle poucava da nevolje dopustene Bozijim promislom moramo da prihvatamo sa najvecom pokornoscu Bogu, jer je i apostol tako primao iskusenja koja su na njega dopustena: Zato sam dobre volje u nemocima, u porugama, u nevoljama, u gonjenima, u tjeskobama za Hrista.[31] Sveti apostol Petar poucava da se pri nailasku nevolja predajemo svesvetoj volji Bozijoj i narocito trezveno i cvrsto drzimo Bozijih zapovesti, posto neprijatelj nastoji da nas za vreme nevolje otrgne od njih pomocu pomisli brige, beznadeznosti, roptanja, gneva, hule. Sve svoje brage polozite na Njega, jer se On stara za vas.[32] Nama dolikuje da imamo svaku radost, to jest najvecu radost, kada padnemo u razlicna iskusenja[33]: iskusenja su znak da nas je Bog prizvao, znak izabranosti, znak usinovljenja. Usred nevolja uznosimo slavoslovlje Bogu onako kako ga je uznosio mnogostradalni Jov usred raznih nesreca koje su ga spopadale sa svih strana.[34] Usred nevolja prinosicemo blagodarenje Bogu, koje ispunjava srce duhovnom utehom i silom trpljenja, dakle blagodarenje koje je zapovedio sami Bog. Na svemu zahvaljujte, zapoveda apostol, jer je ovo volja Bozija za nas u Hristu Isusu.[35] Sveti Petar Damaskin govori: “Kao sto roditelji, potaknuti ljubavlju prema deci, ponekad koriste i pretnje da svoju decu, cim pocnu da se nerazumno ponasaju, upute prema razumnom ponasanju, tako i Bog dopusta iskusenja, i ona sluze kao stap koji okrece dostojne od djavolskog zlog saveta. Ko zali prut, mrzi na sina svojega; a ko ljubi, kara ga za vremena.[36] Bolje je trpljenjem iskusenja koja dolaze (koja su dopustena) pribegavati Bogu, nego iz straha od nesreca biti odbacen, padati u ruke djavola i navuci na sebe vecnu odbacenost i muku. Jedno od ovo dvoje nas neminovno ceka: ili moramo pretrpeti prvo, prolazno, ili se podvrgnuti drugom, vecnom. Pravednike ne doticu ni jedne ni druge nesrece zato sto vole dogadjaje koje mi smatramo nesrecama, i raduju se njima, ljube iskusenja kao nesto sto su nasli, kao vreme u kome dobijaju duhovnu korist, i tako ostaju neranjeni. Ne umire onaj koga strela jeste udarila, ali nije smrtno pogodila; gine onaj kome ona zada smrtnu ranu. Da li je iskusenje nanelo stetu Jovu? Nije li ga ono, naprotiv, proslavilo? Jesu li apostole i mucenike muke dovele u uzas? Pismo govori da su se oni radovali sto se udostojise da podnesu sramotu za Ime njegovo.[37] Pobednik dobija vise venaca i oseca vise radosti ako se vise bori. Kada cuje glas trube, on ne pada u strah u koji bi pao od glasa koji poziva na klanje; suprotno ovome, raduje se, kao da mu unapred javljaju da ce dobiti venac i nagradu. Nista ne donosi tako laku pobedu kao hrabrost sa potvrdjenom verom. Nista ne donosi sa takvom lakocom poraz kao samoljublje i bojazan, rodjeni iz neverovanja.”[38]

Gospod je obecao svojim sledbenicima da ce imati nevolje za sve vreme svog zemaljskog stranstvovanja, obecao im je zemaljski zivot slican svom, provedenom u lisavanjima i gonjenjima, ali im je ujedno zapovedio hrabrost i dobru nadu. “Ako vas mrzi svijet, znajte da je mene omrznuo prije vas. Kad biste bili od svijeta, svijet bi svoje ljubio, a kako niste od svijeta nego vas a izabrah od svijeta, zato vas mrzi svijet.[39] U svijetu cete imati zalost, ali ne bojte se, ja sam pobijedio svijet:[40] nikakva nevolja, nikakvo iskusenje nece moci ni da vas pobede ni da vas slome ako budete verovali u mene i prebivali u meni ispunjavanjem mojih zapovesti.” Vjeranje Bog, govorio je apostol, koji vas nece pustiti da se iskusate vecma nego sto mozete podnijeti.[41] I na drugom mestu Pisma Sveti Duh svedoci: Mnoge su nevolje pravednih, i od svih njih izbavice ih Gospod. Cuva Gospod sve kosti njihove, nijedna od njih nece se satrti.[42] Poverujmo Bozijem obecanju, ne uplasimo se uzburkanog mora nevolja, i preplivacemo ga mirno, jer nas drzi nevidljiva, ali svesilna desnica Bozija.

Drugi deo krsta cine dragovoljni, od Boga ustanovljeni i zapovedjeni duhovni podvizi, koji obuzdavaju gresne zelje tela, a time i duse. O njima je sveti apostol Pavle rekao: Iznuravam tijelo svoje i savladjujem ga, da propovijedajuci drugima ne budem sam odbacen,[43] a sveti apostol Petar: Kada, dakle, Hristos postrada za nas tijelom, i vi se tom misli naoruzajte, jer ko postrada tijelom, prestao je da grijesi.[44] A koji su Hristovi, raspese tijelo sa strastima i zeljama[45] telo koje ne raspinjemo, vec ga gojimo i pruzamo mu zadovoljstvo obilnom ishranom, nasladjivanjem i odmaranjem mora da sudeluje u grehu i nasladjuje se u njemu, mora biti nesposobno za primanje Svetog Duha, mora biti tudje i neprijateljsko Hristu. Prava udovica i usamljenica, to jest onaj koji se istinski odrekao sveta, za njega umrlog sveta, i odvojio se od svih i od svega da bi sluzio Bogu, nada se u Boga i provodi u molitvama i moljenjima noc i dan. A ona koja se odala nasladama, koliko god je, spolja gledano, ostavila svet i razdala sto je imala siromasnima, ziva je umrla,[46] jer koji sije u tijelo svoje, od tijela ce poznjeti trulez, a ko sije u duh, od Duha ce poznjeti zivot vjecni.[47] Raspece tela je neophodno, potpuno neophodno za Hristovog podviznika. Neophodno je da se on potcini blagom jarmu podviga da bi obuzdao zivotinjske nagone tela, a ne da bi mu oduzeo zdravlje i snagu, preko potrebne za samo podviznistvo. “Naucili smo da budemo ubice strasti, a ne tela,” govori Pimen Veliki.[48] Narusavanje uzdrzavanja je veoma stetno cak i za telesno slabe i bolesne zato sto ono pojacava bolest, ne jaca, vec upropastava slabog i bolesnog. Razborita umerenost narocito podrzava i cuva telesne snage i zdravlje i u ljudima snazne telesne gradje i u ljudima krhke i bolesljikave telesne gradje.

Cim razda sve sto ima siromasnima i raskine veze sa svetom, prvo delo Hristovog podviznika mora biti udaljavanje iz sredine sablazni u usamljeno monasko obitaliste. Takvim udaljavanjem brisu se ranije dobijeni gresni utisci i odbacuje se mogucnost dobijanja zaraze od novih utisaka. Sam Sveti Duh poziva istinske Bozije sluge na takvo udaljavanje: Zato izidjite iz njihove sredine i odvojite se, govori Gospod, i ne dohvatajte se necistog i ja cu vas primiti. I bicu vam otac, i vi cete biti moji sinovi i kceri, govori Gospod Svedrzitelj.[49] I u samom svetom obitalistu monah mora da se cuva od poznanstava, od hodanja po kelijama brace i od primanja brace kod sebe, a sve zato da bi dusa postala spremna da se na njoj poseje Rec Bozija i da u svoje vreme donese duhovni rod. I materijalnu njivu pripremamo za veliki rod zita tako sto plugom usitnimo i uklonimo sve drugo sto na njoj raste. Kada je prepodobni Simeon Novi Bogoslov stupao u manastir, njegov ucitelj, prepodobni Simeon Pobozni, zapovedio mu je: “Pazi, cedo: ako hoces da budes spasen, onda nikako ne besedi na kraju sluzenja u crkvi, i ne hodi po kelijama. Nemoj da se nekome slobodno obracas. Cuvaj svoj um da ne skita tamo i ovamo – neka neprestano gleda na tvoje grehe i na vecnu muku.”[50] U keliji valja imati samo najnuznije stvari, po mogucnosti sasvim jednostavne: suvisne i lepe stvari odmah izazivaju strast u srcu, a um zbog njih postaje sklon mastanju i rasejanosti, sto je veoma stetno.

Drugi podvig sastoji se u umerenom postu. Post za pocetnike odredjuje manastirska trpezarija. U trpezariji treba uzimati umerenu kolicinu hrane, tacnije, onoliko koliko je potrebno da telo bude sposobno za poslusanja: otacko predanje i manastirski tipik zabranjuju da se hrana uzima izvan trpezarije. Oni monasi koje je Bog priveo tihovateljskom zivotu i neprestanom vezbanju u molitvi i razmisljanju o Bogu treba da uzimaju hranu jednom dnevno,[51] ne smeju da se prejedu, a mogu da uzimaju sva jela koja su dozvoljena monastvu, shodno tome sta im je poslao Bog. Pri takvoj slobodi strogo treba paziti da ona ne da povoda za nasladjivanje ili visak. Istinsko nasladjivanje ocekuje nas u buducem veku, a ovde, na putu ka njemu, zabranimo sebi nasladu i zadovoljavajmo jedino prirodnu potrebu, a ne strasne prohteve. Samovanje i post su toliko sustinske osobine monaskog zivota da su na osnovu njih monasi dobili u drevnosti svoj naziv: monah (???????, solitarius, od grcke reci ?????, latinskog solus – sam) znaci usamljen; monasima su takodje nazivani i isposnici.

Treci podvig su bdenija. Monah pocetnik se dovoljno vezba u tom podvigu tada kada prisustvuje svim crkvenim sluzbama. Podvig bdenija je posebno vazan za onoga koji provodi tihovateljski zivot. Monaha podize u taj podvig zivo secanje, gotovo predosecanje smrti i pravednog suda Bozijeg koji ce uslediti za njom. Monah se trudi da predupredi strasno stanje na tom sudu poboznim i trepetnim stajanjem na molitvi, kao pred licem i ocima samog Boga. On se nada da ce ovde izmoliti i dobiti oprostaj grehova da bi nakon izlaska duse iz tela presao put od zemlje ka nebu bez ikakvog straha: zato neumorno stoji na vratima Bozije milosti tokom svoje usamljenicke molitve u keliji, kuca na ta vrata placem, kuca teskim uzdasima, smirenim recima iz dubine srca, bolnog zbog greha. Podvig bdenija se pojacava u onoj meri u kojoj se pojacava duhovno osecanje straha Bozijeg. Na pocetku, ipak, treba primoravati sebe na taj podvig, bez koga nema konacne i potpune pobede nad strastima. Treba doci u stanje koje je Gospod zapovedio: Neka budu bedra vasa opasana i svjetiljke zapaljene. A vi slicni ljudima koji cekaju gospodara svojega, kada ce se vratiti sa svadbe da mu, cim dodje i kucne, odmah otvore. Blago slugama onim koje gospodar dosavsi nadje budne. Zaista vam kazem da cete se opasati, i posadice ih, i pristupice te ce im sluziti. I ako dodje u drugu strazu, i u trecu strazu dodje, i nadje ih tako, blago slugama onim. Ali ovo znajte: kad bi znao domacin u koji ce cas doci lopov, bdio bi, i ne bi pustio da mu potkopaju kucu. I vi, dakle, budite spremni; jer u koji cas ne mislite, doci ce Sin Covjeciji.[52] Takvo stanje donosi osecanje straha Bozijeg. Posednici tog straha zive na zemlji kao putnici u gostoprimnici: svakog casa ocekuju da odu iz nje. Vreme zemaljskog zivota skracuje se pred njihovim ocima kada se pred njima otkrije neobuhvatna, velicanstvena vecnost. Misao da ih Gospod moze iznenada pozvati drzi ih u neprestanoj budnosti, na neprestanoj strazi od greha, koji neprestano preti. Noci oni provode isto kao i dane, i spavaju jedino onoliko koliko moraju, i nikako ne dopustaju sebi da duboko utonu u san i da ih san raznezi. Na svoj grubi lezaj oni lezu obuceni i opasani da bi ustali istog casa cim zatreba. Podvig bdenija mora biti uskladjen sa covekovim telesnim snagama. Taj podvig se, kao i samovanje i post, pojacava postepenim prelazenjem podviznika iz telesnog i dusevnog stanja u duhovno ili blagodatno stanje. Duhovni covek, makar i slab po telu, izdrzi neuporedivo veci podvig od podviga za koji je sposoban telesni i dusevni covek. Prvog pokrece na podvig Bozija blagodat; on nailazi na manji otpor svog tela, koje pri stupanju u takvo stanje obicno odlaze znatan deo svoje otupelosti.

Da bismo napravili vidljivi krst, potrebno je da poprecno spojimo dva komada drveta; da bismo sastavili nevidljivi krst, potrebne su nam dragovoljne nevolje – podvizi, da drze telo u raspecu, i nevolje izvana, da obuzdavaju i smiruju covekov duh, koji je uvek spreman za gordost zato sto je ozledjen prilikom pada. Od obe ove vrste nevolja sastavljamo taj krst, i znamo da nam je zapovedjeno da ga uzmemo na sebe i podjemo za Hristom, jer bez krsta ne mozemo da idemo za Hristom. Oni koji nisu raspeli svoje telo, ni obuzdali u njemu gresne zarke zelje i stremljenja, oni koji se predaju sladostrasnim osecanjima i pomislima, ti ne mogu da zajednicare sa Hristom zato sto posredstvom nasladjivanja i zanetosti grehom opste sa satanom. Koji su po tijelu, rekao je sveti apostol Pavle, to jest, oni koji provode telesni zivot, koji zive za svoje telo, izobilno ga hrane, odmaraju, i ugadjaju mu, ne mogu ugoditi Bogu.[53] Koji su po tijelu tjelesno misle,[54] to jest, oni koji provode telesni zivot neizostavno imaju telesni nacin misljenja, ne secaju se vecnosti i ne brinu o njoj, imaju lazno zavestanje o zemaljskom zivotu, smatraju da je on beskonacan, rade jedino za njega, visoko cene zemaljske prolazne prilike i povlastice, ne mogu da prihvate Novi zavet, ne mogu da odbace palu prirodu, vec je, naprotiv, razvijaju, uvazavaju njeno dostojanstvo i napredovanje. Tjelesno mudrovanje je smrt, a duhovno mudrovanje je zivot i mir. Tjelesno mudrovanje je neprijateljstvo Bogu, posto se ne pokorava Bozijem zakonu, niti pak moze da se pokorava.[55] Ta sveta pokornost njemu nije svojstvena; za njega ona cak nije ni moguca. Nikakvu korist nece nam doneti ostavljanje imanja i sveta, udaljavanje u manastir, ako budemo ugadjali cudljivim zeljama naseg tela, ako ga ne podignemo na krst tako sto cemo ga lisiti svega prekomernog i svakog nasladjivanja, i ostaviti mu jedino ono preko potrebno za postojanje. Prva zapovest koju je Bog dao coveku bila je zapovest da posti. Tu zapovest Bog je dao u raju, a potvrdio ju je i u Jevandjelju. Covek je narusio zapovest, i sveti raj nije mogao da ga sacuva od propasti; kada narusimo zapovest, iskupljenje koje nam je Bogocovek darovao ne moze da nas sacuva od propasti. Mnogi, govori apostol Pavle, za koje vam mnogo puta govorih, a sad i placuci govorim, vladaju se kao neprijatelji krsta Hristova; njihov je kraj pogibao, njihov bog je trbuh, i spava u sramoti njihovoj, oni misle ono sto je zemaljsko.[56] Dok je ovo govorio hriscanima, apostol ih je molio da se ugledaju na njegov zivot, koji je on provodio u trudu i naporu, cesto u nespavanju, u gladovanju i zedji, cesto u postovima, u zimi i golotinji.[57] Post je osnova svih monaskih podviga. Bez njega monah ne moze ni da ocuva samovanje, ni da obuzda jezik, ni da provodi trezveni, pazljivi zivot, ni da napreduje u molitvi i bdeniju, ni da zadobija secanje na smrt, ni da sagleda mnostvo svojih sagresenja i slabosti. Monah koji je nemaran u postu potresa iz temelja celokupnu zgradu svojih vrlina; ta zgrada nece izdrzati ako se graditelj ne opameti i na vreme ne pobrine da ucvrsti temelje. Sveti Jovan Lestvicnik govori: “Knez demona je pali denica. Knez strasti je prozdrljivost.[58] Ne varaj se! Neces se osloboditi faraona, i neces ugledati Pashu ako ne budes uvek jeo gorko zelje i beskvasni hleb. Gorko zelje oznacava napor i trud posta, a beskvasni hleb oznacava misao bez nadmenosti. Neka se sa tvojim disanjem sjedini rec onoga koji kaze: A ja, kada mi demoni dosadjivahu, odevah se u vrecu [zalosti] i postom smirivah dusu moju, i molitva moja u nedra moja prodirase dublje.[59] Ako si obecao Hristu da ces ici tesnim i uskim putem, onda suzavaj svoj stomak. Jer ako ga hranis i siris, ti narusavas to obecanje. Obrati paznju, i cuces reci: ‘Prostran je i sirok put pomamnog stomakougadjanja, sto vodi u propast bluda, i mnogo ih ima koji njime idu. Uska su, medjutim, vrata i tesan put posta, sto vodiuzivot cistote, i malo ih je koji ga nalaze!”[60]

“Prodaj sve sto imas, uzmi krst svoj i hajde za mnom.” Sta znace Hristove reci: Hajde za mnom?[61] Ici za Hristom znaci provoditi zemaljski zivot jedino radi neba, onako kako je Bogocovek provodio svoj zemaljski zivot. Oni koji u svetu zive pobozno, po jevandjelskim zapovestima, vec blagim ponasanjem i nastrojenjem duse postaju slicni Sinu Bozijem; no oni koji su se odrekli sveta, koji su raspeli svoje telo podviznistvom, koji su privukli u sebe blagodat Svetog Duha zato sto su ucinili da njihovo telo postane mrtvo za greh[62] zadobijaju narocitu slicnost sa Bogocovekom. Njih vodi Duh Boziji, oni su Sinovi Boziji[63] po blagodati zato sto su uredili sebe po liku nebeskog Coveka, drugog Coveka, Bogocoveka.[64] Oni su deca Bozija, ali im to ne posvedocuje ni slovo, ni povrsno, pred Bogom potpuno beznacajno znanje po slovu, vec sam svesveti Boziji Duh, koji se nastanio u njima i sjedinio sa njihovim duhom.[65] A kad smo djeca, onda smo i nasljednici. Nasljednici, dakle, Boziji, a sunasljednici Hristovi.[66] Iz cega je mogla da iznikne takva slava za jadna, pala stvorenja – ljude? Iz zive vere u Hrista, Boga, Tvorca i Spasitelja naseg, iz zive vere koja je naucila izabranike Bozije da prepoznaju Iskupitelja srcem, i da Njega, sto je jos vaznije, ispovedaju samim zivotom, odricanjem od sveta, uzimanjem dvostrukog krsta, sastavljenog od voljnih i nevoljnih nevolja, i najpodrobnijim ispunjavanjem dobre i ugodne i savrsene volje Bozije.[67] Posto s njim stradavamo, govori apostol celom zboru Hristovih podviznika, da se s njim i proslavimo.[68] Vecnu, nebesku slavu, pripremljenu onima koji su stradali Hrista radi, koju je i sam licno iskusio, sveti apostol Pavle ovako poredi sa kratkotrajnim nevoljama kojima se ta slava zadobija: Stradanja sadasnjega vremena nisu nista prema slavi koja ce nam se otkriti.[69] Nimalo nisu vazne te nevolje! Nas svemoguci i sveblagi nacelnik i sudija podviga ulozio je u same nevolje toliku duhovnu utehu da nevolje Hrista radi vec po sebi jesu izvor radosti. “Ova telesna mucenja” rekao je velikomucenik Evstratije u svojoj predsmrtnoj molitvi Bogu, tako nazvavsi svoja pretrpljena natprirodna stradanja, “nisu nista drugo do veselja Tvojim slugama.”[70] Isto to svojstvo veselja sadrze u sebi i monaske nevolje: u njihovim nedrima izbija i vri izvor duhovne sladosti i radosti, vremenski pocetak blazenstva u vecnosti. Krst je oruzje pobede, pocasno znamenje hriscanina: A ja,govori apostol, Boze sacuvaj da se cim drugim hvalim osim krstom Gospoda nasega Isusa Hrista, kojim se meni razape svijet i ja svijetu.”[71]

Veza izmedju covekovog tela i duha je dostojna dubokog razmatranja i divljenja. Od stanja tela mnogo zavisi i covekovo misljenje i osecanja srca. “Kada stomak gladuje”, opominje sveti Jovan Lestvicnik, “srce postaje smireno. A kada se stomaku ugadja, misao postaje ohola.”[72] “Dusa ne moze doci u smirenje drugacije no davanjem manje kolicine hrane telu” – rekao je Pimen Veliki. Nastojatelj jednog manastira upitao je Velikog: “Zasto ne osecam u sebi strah Boziji?” “Kako da osecas strah Boziji”, odgovorio je Veliki, “kada je tvoj stomak pun hleba i sira?”[73] Kada je telo sito, tada srce ne moze da ne stvara osecanja koja navode na blud, a um pomisli i mastanja o bludu, a to dvoje su u stanju da svojom silom i zavodljivoscu promene i najodlucniju dobru volju i skrenu je ka nasladjivanju u grehu. Upravo zato je sveti Jovan Lestvicnik rekao: “Ko ugadja sopstvenom stomaku i ujedno hoce da pobedi duha bluda, taj lici na coveka koji uljem hoce da ugasi pozar.”[74] Sveti Isak Sirijski govori: “Zavoli siromasna odela da bi unistio pomisli koje u tebi klijaju: gordoumlje srca. Onaj koji voli sjaj, taj ne moze da zadobija smirene pomisli, zato sto duhom svojim, stoje u meni, trazim Te.”[75] Navodeci telesna dela, sveti apostol Pavle pominje medju njima i neprijateljstva, svadje, pakosti, gnjev, prkos, razdore, jeresi[76] – u stvari nedostatke covekovog duha. Zasto? Zato sto vrsta greha razotkriva covekovo telesno mudrovanje, a telesno mudrovanje razotkriva zivot po telu, odbacivanje Hristovog krsta.[77] Iz istorije Crkve vidimo da su takvi bili osnivaci svake jeresi.

Ovo ubogo slovo napisao sam ja, mnogogresni Ignjatije, da podstaknem sebe, da poucim podviznickom zivotu. Primetio sam da one teme duhovnog ucenja koje cu izloziti pismeno postaju jasne pre svega meni samom, a ponekad su, zbog aktuelnosti samih tema, korisne i mojoj ljubljenoj braci. Ako neko procita ovo slovo, neka mi oprosti nedostatke mog znanja i govora. Ako ko procita ovo slovo, i nadje u njemu nesto korisno za svoju dusu, molim ga da obrati paznju na ovo ubogo slovo i da povodom misljenja koja nadje u njemu dobro razmisli o sebi.

Potrebno je, veoma potrebno da svi hriscani u dlaku ispune zavete Spasitelja, koji je rekao: Ko hoce zivot svoj da sacuva, izgubice ga, a ko izgubi zivot svoj mene radi i jevandjelja onaj ce ga sacuvati.[78] Koji voli zivot svoj izgubice ga, a ko mrzi zivot svoj na ovome svijetu, sacuvace ga za zivot vjecni.[79]

Sta znaci voleti svoj zivot? To znaci voleti svoju palu prirodu, njena svojstva oskrnavljena padom, njeno lazno nazvano znanje, njene zelje i strasti, njenu pravdu. Sta znaci spasavati svoj zivot u ovom svetu? To znaci razvijati svojstva pale prirode, slediti svoja shvatanja i svoju volju, stvarati svoju pravednost od prividno dobrih dela pale prirode. Sta znaci izgubiti svoj zivot radi Hrista i Jevandjelja, sta znaci mrzeti svoj zivot? To znaci poznati i priznati da je priroda pala zbog greha i da ju je greh rastrojio; to znaci mrzeti stanje koje je pad stvorio u nama, i umrtvljavati to stanje odbacivanjem ponasanja po svojim shvatanjima, po svojoj volji, po svojim strastima; to znaci nasilno kalemiti na svoju prirodu razum i volju Hristom obnovljene prirode, i svoje ponasanje postavljati prema svesvetom Bozijem ucenju i prema svesvetoj Bozijoj volji, sto nam je sam Bog otkrio u Jevandjelju. Nasa pala priroda je neprijateljska Bogu; slediti shvatanja i teznje pale prirode znaci teziti ka sigurnoj i vecnoj propasti. Zato su sveti oci pustinjaci, ucitelji monastva i celog hriscanstva, izgovorili toliko strasnih izreka protiv povodjenja za svojom voljom i svojim shvatanjima. Prepodobni Pimen Veliki je govorio: Covekova volja je metalni zid izmedju Boga i coveka, kamen koji udara protiv Bozije volje. Ako je covek ostavi, onda i on moze da kaze: Sa Bogom mojim preci cu zid visoki. Bog moj, neporocan je put Njegov.[80] A ako se opravdanje sjedini sa voljom, onda se covek predaje razvratu i gubi svoj zivot.”[81] Pod recju opravdanje treba razumeti nase shvatanje da je da je delatnost po svojoj volji opravdana i pravedna, a to je pouzdan znak dusevnog rastrojstva i skretanja sa puta spasenja. Prepodobni ava Dorotej govori: “Ja ne znam koji je drugi razlog pada monaha, ako nije povodjenje za svojom voljom i za teznjama svog srca. Kazu da covek pada zbog ovoga ili zbog onoga, a ja, kako sam vec rekao, ne znam drugi razlog osim ovoga. Jesi li video nekoga ko je pao? Znaj da je sledio sebe.” Dalje prepodobni Dorotej kazuje da se nalazio u opstezicu ave Serida, da se u svemu rukovodio poukama duhonosnog starca Jovana, da je potpuno odbacivao shvatanja i teznje srca. Kad bi ucenom i umnom Doroteju dosla neka njegova misao o necem duhovnom, on bi govorio sebi: “Anatema na te, i na rasudjivanje tvoje, i na razum tvoj, i na znanje tvoje.”[82] Eto obrasca blazene mrznje prema svom zivotu, mrznje koju je zapovedio Spasitelj dusa i tela nasih! Eto obrasca blazenog gubljenja zivota radi Hrista i Jevandjelja, a sve radi spasenja duse! Eto obrasca odnosa svetih prema paloj prirodi!

Sledimo, braco, Hristovo ucenje! Sledimo zivot, ponasanje, nacin misljenja svetih Bozijih ugodnika! Neka nas nista ne zaustavi da se radi svog spasenja odreknemo svoje pale prirode, da radi istinske ljubavi prema sebi odbacimo laznu ljubav prema sebi, svoje samoljublje, da radi spasonosne delatnosti po jevandjelskim zapovestima odgurnemo od sebe delatnost po zakonima pale prirode, omiljene svetu, neprijateljske Bogu! Omrznimo prividna dobra dela, koja nastaju iz lazno nazvanog znanja, iz kretnji krvi, iz osecanja srca, koliko god nam izgledalo da su nasa osecanja i misljenja uzvisena, neporocna, sveta. Ta dela mogu da razviju u nama jedino pogubnu uobrazenost, gordost, samoobmanu. Nijedno od tih dela ne prosvetljuje oci duse, kao sto ih prosvetljuje zapovest Gospodnja;[83] naprotiv, ta dela povecavaju slepilo duse, cine to slepilo neizlecivim. Oni koji cine ta dela otici ce u vecnu muku jer cine dobro pale prirode, dobro koje je uvek pomesano sa zlom, oskrnavljeno dobro, od koga Gospod, kao od satanske odvratnosti, odvraca svoje svesvete poglede. Da bi neko cinio dobra dela pale prirode, on ne mora biti hriscanin, zato sto ta dela pripadaju celom palom covecanstvu. Tamo gde se cine dobra dela pale prirode, tamo gde ih prati grmljavina pohvala od sveta, tamo je iskljucen, odbacen Spasitelj sveta. Dela vere, dela spasenja, ili, sto je isto, ispunjavanje jevandjelskih zapovesti, pripadaju jedino hriscanima. Prepodobni Marko Podviznik je rekao da “u istinsko dobro mozemo verovati i da istinsko dobro mozemo ciniti jedino u Hristu Isusu i Svetom Duhu.”[84] Ispunjavanje jevandjelskih zapovesti uvodi coveka u istinsko bogopoznanje i samopoznanje, u istinsku ljubav prema sebi, prema bliznjem, prema Bogu, u zajednicarenje sa Bogom, koje se vise razvija ako se usrdnije i tacnije ispunjavaju jevandjelske zapovesti. Zajednicarenje sa Bogom, koje hriscanin dobija na dar jos dok stranstvuje na zemlji, predstavlja istinski zalog nebeskog i vecnog blazenstva. Taj zalog sam svedoci da je pouzdan – svedoci tako jasno i snazno da su mnogi odlucili da ga sacuvaju, i zato su pokorno primili najvece nevolje i zavoleli ih vise od prolaznog zivota. Zalosna, jadna zaslepljenost sa kojom gordi svet prezrivo gleda na dela hriscanske vere i iznosi o njima bezumno misljenje i osudu ubistvena je za svet. Kako se samo nistavnim svetu cine dela vere u poredjenju sa gromkim i zivopisnim delima sveta! Kakvo je to dobro delo saznanje svoje gresnosti, za koje se Bozija milost izlila na carinika?[85] Kakvo je to dobro delo pokajanje, posredstvom koga su se najveci gresnici pomirili sa Bogom i nasledili vecno blazenstvo? Kakvo je to dobro delo ispovedanje Hrista, ispovedanje izgovoreno u nekoliko veoma jednostavnih reci? I ko ih je izgovorio? Izgovorio ih je osudjeni razbojnik. Tih nekoliko veoma jednostavnih reci uvelo je razbojnika u raj i ucinilo ono sto nisu mogle i nece moci da ucine sve blistave vrline celog covecanstva. Rijec o krstu je ludost onima koji ginu; njima je isto toliko besmislena i delatnost po Jevandjelju. A nama koji se spasavamo i rec krsna i delatnost po Jevandjelju jesu sila Bozija,[86] koja isceljuje i spasava nase duse.

Sveti oci svih vremena stalno su izrazavali svoj odnos prema otkrivenom Bozijem ucenju recju: verujem. U savremenom drustvu, koje se hvali da je pre svega obrazovano i hriscansko, srdacni odnos, zalog bozanskom otkrivenju, stalno se cuje u reci: mislim. Odakle su se pojavili taj zalog i ta rec? Iz nepoznavanja hriscanstva. Zalosna je pojava kada sin Istocne crkve razmislja o hriscanskoj veri izvan ucenja svoje Crkve, protivno njenom bozanstvenom ucenju, razmislja svojevoljno, neuko, bogohulno. Nije li takvo razmisljanje odricanje od Crkve, od hriscanstva? Uplasimo se nase neukosti, koja nas vuce u vecnu propast; izucimo hriscanstvo; zavolimo poslusnost svetoj Crkvi, omiljenu svima koji imaju znanje hriscanske vere. Postanimo revnosni izvrsioci jevandjelskih zapovesti; ispunjavajmo ih kao sluge nepotrebne,[87] koje imaju obavezu da ispunjavaju svoj dug, ali ga stalno ispunjavaju ili pogresno ili veoma nedovoljno. Neka nas Jevandjelje vodi prema dobrim delima, a ne kretnja krvi i nerava. Naucimo se da cinimo vrline sa smirenjem, a ne sa raspaljivanjem, zato sto raspaljivanje uvek prate i potpomazu slavoljublje i gordoumlje, ili oholost. Kada Gospod izlije u nas sveti i prijatni vazduh smirenja, i kada zbog njegovog dejstva prestanu talasi osecanja srca, tada cemo poznati da raspaljenost, koja izvrsava veoma uzvisene i gromke covecije vrline, jeste telo i krv, a telo i krv ne mogu da naslede Carstvo nebesko.[88]

Spasite se, ljubljena braco, spasite se! Spasite se od ovoga pokvarenoga roda,[89] govorio je sveti apostol Petar onim njemu savremenim Judejcima koji su iz naroda neprijateljskog hriscanstvu prelazili da prime hriscanstvo. Svoju dusu ce spasiti onaj koji se spasava, govorili su drevni veliki monasi o istinskim hriscanima poslednjeg vremena. To znaci: spasenje ce za njih biti veoma tesko zato sto ce se neobicno mnogo umnoziti gresne sablazni, a i zato sto ce neobicno mnogo ljudi skrenuti prema grehu.

Za spasenje su potrebni neobicno veliki napori, neobicno velika revnost, neobicno veliki oprez i cuvanje sebe, neobicno velika razboritost, neobicno veliko trpljenje. Zato nam je nas svemoguci vodja i ucitelj, nas zivot, nasa sila, nase spasenje, Gospod Isus Hristos, unapred javio: U svijetu cete imati zalost, ali nas je ujedno i ohrabrio recima: Ne bojte se,ja sam pobijedio svijet.[90] Ja sam sa vama u sve dane do svrsetka vijeka. Amin.[91]


NAPOMENE:

1. Mt 19,17.

2. Jn 8,44.

3. Na stranicama Jevandjelja Gospod cesto izoblicava nepoboznost Judejaca, a narocito u 23. glavi Jevandjelja po Mateju i u 8. glavi Jevandjelja po Jovanu.

4. Lk 19, 8, 9, 10.

5. Mt 7,23.

6. Mt 19, 20, 21 i Mk 10,21.

7. Flp 3,15.

8. Flp 3, 20,12.

9. Ps 46,10. Lestvica, Pouka 29, gl. 5.

10. Flp 3,20.

11. 2 Cam 23,2.

12. Ps 83, 2.3.

13. Ps 41,2.3.

14. Ps 119.5.

15. Flp 1, 21, 23.

16. Slovo 85.

17. Beseda 8, gl. 4 i 5.

18. Flp 3,12,13

19. Jn 14,23.

20. Lk 14, 33.

21. Mt 6, 31-33.

22. 2 Kop 6,4-10.

23. Mt 19,27.

24. Dap 4, 34.

25. Vidi: Zitija velikomucenika Dimitrija Solunskog, Georgija Pobedonosca i drugih.

26. Histoire du Christianisme par Fleury, Livre V, chap. XVII.

27. Flp 1,29.

28. Mk 8, 34.

29. Jev 12,6-9.

30. 1 Pt 4, 12-19.

31. 2 Kop 12, 10.

32. 1 Pt 5, 7.

33. Jak 1, 2.

34. Jov 1,21; 2,10.

35. 1 Sol 5,18.

36. Pric 13,25.

37. Dap 5,41.

38. Dobrotoljublje, tom 3, knjiga 1, clanci pod naslovom: “Bez smirenoumlja nema spasenja.”

39. Jn 15,18,19.

40. Jn 16, 33.

41. 1 Kop 10, 13.

42. Ps 33, 19, 20.

43. 1 Kop 9.27.

44. 1 Pt 4, 1.

45. Gal 5,4.

46. 1 Tim 5, 5, 6.

47. Gal 6, 8.

48. Azbucni paterik.

49. 2 Kop 6,17,18.

50. Zitije prepodobnog Simeona Novog Bogoslova, rukopis. Ovo zitije izdala je Optina pustinja svojim sredstvima.

51. Po savetu sv. Petra Damaskina. Vidi clanak pod naslovom: “Neophodno i izvanredno pokazanje sedam telesnih dejstava”, knj. 1, Dobrotoljublje, tom 3.

52. Lk 12,35-40.

53. Rim 8. 8.

54. Rim 8, 5.

55. Rim 8, 6,7.

56. Flp 3,18, 19.

57. 2Kop11.27.

58. Lestvica, Pouka 14, gl. 30.

59. Ps 34,13. Lestvica, Pouka 14, gl. 52.

60. Lestvica, Pouka 14, gl. 29.

61. Mt 19.21.

62. Rim 8.10.

63. Rim 8,14.

64. 1 Kop 15.47-49.

65. Rim 8.16.

66. Rim 8.17.

67. Uporedi Rim 12.2.

68. Rim 8, 17.

69. Rim 8,18.

70. Vidi njegovo zitije, Cetiminej, 13. decembar.

71. Gal 6,14.

72. Lestvica, pouka 14, gl. 22.

73. Azbucni paterik.

74. Lestvica, pouka 14, gl. 21.

75. Ic 26,9.

76. Gal 5,20.

77. Prepodobni Simeon, Hrista radi jurodivi, pokazao je da je odbacivanje Hristovog krsta bilo uzrok Origenove zablude i propasti, Cetiminej, 21 Jul.

78. Mk 8, 35.

79. Jn 12, 25.

80. Ps 17,30,31.

81. Azbucni paterik.

82. Pouka o tome da ne treba rasudjivati svojim razumom.

83. Ps 18, 9.

84. Dobrotoljublje, tom 1, Dvesta poglavlja o duhovnom zakonu, gl. 2.

85. Lk 18,10-14.

86. 1 Kop 1,18.

87. Lk 17,10.

88. 1 Kop 15, 50.

89. Dap 2,40.

90. Jn 16, 33.

91. Mt. 28, 20.

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

SLOVO O SPASENjU I O HRIŠĆANSKOM SAVRŠENSTVU

DRUGI DEO

Jevandjelje navodi dva blazena stanja: stanje spasenja i stanje hriscanskog savrsenstva. Jedan bogati i uvazeni judejski mladic je pristupio Bogocoveku i zamolio ga da mu kaze koje dobro treba da ucini da bi imao vecni zivot, odnosno spasenje. Judejcu, to jest onome koji pravilno veruje u Boga, Gospod je odgovorio: Ako zelis uci u zivot, drzi zapovijesti.[1] Na mladicevo pitanje koje su to zapovesti, Gospod je ukazao samo na one zapovesti koje odredjuju Bogu ugodne odnose svakog pravovernog prema bliznjem, ali nije spomenuo zapovesti koje odredjuju covekov odnos prema Bogu: one su bile poznate mladom Judejcu, i mladic ih je sve sacuvao, barem po spoljasnjosti. Moralna i religiozna bolest Judejaca za vreme dolaska na zemlju ocovecenog Boga se izmenila.

Bolest je promenila samo svoju spoljasnjost, ali je u sustini ostala isto ono sto je bila i pre: teznja ka otpadnistvu od Boga. Judejci nisu pokazivali onu neodoljivu sklonost ka idolopoklonstvu koja je celi milenijum, od njihovog izlaska iz Egipta do preseljenja u Vavilon, plela zamke da razrusi njihovo duhovno i gradjansko blagostanje. Satana jeste vukao Judejce ka tome da mu se poklone i odstupe od Boga, ali ne posredstvom idola kojima bi se oni klanjali: ne, on je za njih smislio i pripremio drugo, delotvornije lukavstvo, drugu, pogibeljnu provaliju, neuporedivo dublju i mracniju. Satana je ostavio Judejce da samo po spoljasnjosti budu sluzitelji istinskog Boga. I vise od toga: satana ih je odvukao ka pojacanom i nepravilnom uvazavanju obrednih pravila i drevnih predanja, a u isti mah ukrao postovanje Bozijih zapovesti; uvukao ih u veoma detaljno i slozeno izucavanje Bozijeg zakona po slovu, a u isti mah ukrao od njih izucavanje Bozijeg zakona zivotom; poznavanje Bozijeg zakona po slovu satana je upotrebio kao sredstvo za uvlacenje u najuzasniju gordost, u najuzasniju uobrazenost, zbog koje su oni sebe nazivali decom Bozijom, i predstavljali se drugima kao deca Bozija, a u sustini su bili neprijatelji Boga i deca djavola.[2] Pod izgovorom da ostaju verni Bogu, oni su odbacili Boga; pod izgovorom da zajednicare sa Bogom, oni su odbacili zajednicarenje sa Bogom, zarazili se satanskom mrznjom prema Bogu i zapecatili tu mrznju bogoubistvom.[3] Sve se to desilo zato sto su ostavili Bogu ugodni zivot. Sve se to desilo zato sto su ostavili one odnose prema bliznjem koje je Gospod zapovedio, pri cemu, spolja gledano, sacuvani odnosi prema Bogu postaju mrtvi. Zato Judejca koji je pitao kako da ima zivot vecni Gospod uznosi u od Boga zapovedjene odnose sa bliznjima. Tako i svaki pravoslavni hriscanin, ako zeli da predje iz nemarnog zivota u zivot ispunjen paznjom, ako zeli da se bavi svojim spasenjem, mora prvo da obrati paznju na svoje odnose sa bliznjima. U tim odnosima on mora da ispravi ono sto podleze ispravljanju, da prinese iskreno pokajanje pred Bogom zbog toga sto vec ne podleze ispravljanju, i unapred odredi sebi delatnost blagougodnu Bogu. Pola imanja svoga, rekao je Gospodu carinik Zakhej, dacu siromasima, i ako koga necim ostetih, vraticu cetvorostruko. Zatim je cuo najradosniju odluku sveblagog i svemoguceg Boga, koji je i sada isto toliko blag i isto toliko svemoguc: Danas dodje spasenje domu ovome;jer i ovo je sin Avraamov. Jer Sin Boziji dodje da potrazi i spase izgubljeno.[4] Avramovog potomka po telu Bog je priznao za potomka onda kada je odlucio da vodi Bogu ugodni zivot: iz ovoga sledi da do tada on nije bio priznat, bez obzira na pravo po telu. Isto vazi i za hriscanina: dok provodi dragovoljni gresni zivot, protivan jevandjelskim zapovestima, on i nije hriscanin, iako ima pravo da se tako zove, jer se krstenjem prikljucio svetom hriscanskom plemenu. Kakva je korist od ispovesti recima, ako se odbacuje ispovest delima? I tada cu im javno kazati, obecao je Gospod onima koji ne haju za ispunjenje jevandjelskih zapovesti: Nikad vas nisam znao; idite od mene vi koji cinite bezakonje.[5]

Ko hoce da se spase, taj mora da ispuni sve jevandjelske zapovesti, ciju potrebnu celovitost cuva jedino sveta Pravoslavna crkva.

Cim je cuo odgovor Gospodnji da je za spasenje potreban zivot po jevandjelskim zapovestima, pomenuti mladic je rekao: Sve ovo sacuvah od mladosti svoje: sta mi jos nedostaje? Rece mu Isus: Ako hoces savrsen da budes, idi prodaj sve sto imas i podaj siromasima, i imaces blago na nebu, i dodji, uzmi krst svoj i hajde za mnom.[6] Covek moze da se spase i zivljenjem u svetu, i uz ocuvanje imanja; da bi zadobio savrsenstvo, on mora pre toga da se odrekne od sveta. Svi ljudi treba da budu spaseni; zadobijanje savrsenstva prepusteno je onima koji to sami hoce. Obrazac hriscanskog savrsenstva vidimo u svetim apostolima: tako je sveti apostol Pavle posvedocio o sebi i o njima: Mi, dakle, koji smo savrseni, ovako da mislimo:[7] hriscansko savrsenstvo je zivot u Bogu, beskonacno popriste napredovanja, kao sto je beskonacan Bog.[8] “To savrseno savrsenstvo savrsenih, cijem usavrsavanju nema kraja (kako mi rece jedan covek koji ga je doziveo)” govori sveti Jovan Lestvicnik, “tako osvecuje um i otrze ga iz materijalnog sveta da ga cesto, razume se, posle stizanja u ovo nebesko pristaniste, odvaja od zivota u telu i podize na nebeske visine, do sagledavanja. O tome na jednom mestu govori i psalmist, koji je, mozda, to i sam iskusio: Boziji mocnici zemlje veoma se uzdigose’.[9] O tome je rekao onaj koji je podignut do treceg neba i ostao da zivi tamo osecanjima srca i pomislima: Nase zivljenje je na nebesima.[10] Savrsenstvo se sastoji u ociglednom ucescu Svetog Duha, dakle u tome da se On nastani u hriscaninu i prenosi sve njegove zelje i celokupno razmisljanje u vecnost. Takvo stanje svoje duse ispovedao je sveti David, kada je posvedocio o sebi: Duh Gospodnji govori preko mene, i besjeda njegova bi na mome jeziku.[11] Zbog dejstva Svetog Duha David je mogao da kaze: Kako su mila naselja Tvoja, Gospode nad vojskama. Zedni i topi se dusa moja za dvorima Gospodnjim. Srce moje i telo moje obradovase se Bogu zivome.[12] Kao sto cezne jelen za izvorima voda, tako cezne dusa moja Tebi, Boze. Zedna je dusa moja za Bogom Zivim; kad cu doci i javiti se licu Bozijem?[13] Avaj meni! Jer se boravak moj produzi!”[14] Neprirodna je coveku u obicnom stanju ovakva plamena zelja za preseljenjem u vecnost: ona je svojstvena jedino duhonosnom coveku, kako je i duhonosni Pavle rekao o sebi: Jer je meni zivot Hristos i smrt dobitak. Imam zelju umrijeti i sa Hristom biti.[15]

“Kada trgovac”, govori sveti Isak Sirijski, “proda svoju robu i dobije odgovarajucu dobit, on zuri da se vrati svojoj kuci. Tako je i sa monahom: dok ne obavi svoj posao, on nece da se odvoji od tela. A kada oseti u svojoj dusi da je obavio svoj posao, i kada dobije zalog, on tada pocinje da zeli buduci vek… Kada um zadobije premudrost Duha, onda je on slican coveku koji je nasao brod na moru. Cim udje u taj brod, on odmah otplovi na tom brodu iz mora prolaznog sveta i doplovi na ostrvo koje pripada buducem veku. Osecanje buduceg veka u ovom svetu mozemo uporediti sa malim ostrvom na moru: onaj koji je pristao na to ostrvo ne muci se vise u talasima mastanja ovoga veka.”[16] Prepodobni Makarije Veliki oslikava hriscansko savrsenstvo sledecim crtama: “Covek mora da prodje dvanaest stepenika do savrsenstva. Ako je neko dostigao dvanaesti stepenik, taj je dostigao savrsenstvo. No kada blagodat pocne da dejstvuje slabije, tada on silazi za jedan stepenik, i nalazi se na jedanaestom. Onaj drugi, koji je bogat i izobiluje blagodacu, uvek, i dan i noc, stoji na stepeniku savrsenstva zato sto je slobodan i cist od svega, uvek zanet i ushicen nebeskim. Kada bi to natprirodno, otkriveno i licno dozivljeno stanje uvek bilo u coveku, on ne bi mogao ni da uzme na sebe sluzenje Logosu, ni da ponese bilo kakve trudove, ni da cuje sta, ni da se u potrebnim slucajevima pobrine o sebi ili o nastupajucem danu: ne, on bi sedeo u jednom uglu, ushicen i opijen. Puna mera savrsenstva i nije data coveku bas zato da bi on mogao da ima brigu o braci, da bi se vezbao u sluzenju Logosu. Ali zid je vec srusen, i smrt je pobedjena. Ovo treba shvatiti ovako: kao sto na nekom mestu na kome sija zapaljena sveca u isti mah moze da se nalazi i neka mracna sila koja zatamnjuje to mesto, tako se i pri duhovnoj svetlosti nalazi neki veo. Zbog toga covek koji se nalazi u toj svetlosti ispoveda da jos nije potpuno savrsen i slobodan od greha. Srusen je i razoren pregradni zid, ali samo delimicno, a ne sasvim i zauvek, zato sto blagodat ponekad snaznije poucava i ucvrscuje coveka, a ponekad kao da slabi i umanjuje se, i sve to prilagodjava tako da to bude korisno za coveka. Ko je dostigao u ovom zivotu savrseni stepenik, i samim opitom otkrio buduci vek? Jos nisam video ni jednog coveka koji je potpuno dostigao hriscansko savrsenstvo, potpuno slobodnog od svakog poroka. Greh, ipak, obitava i u onome koji nalazi mira u blagodati, razumeva tajne i otkrivenja, proba neiskazivu sladost blagodati… Jos nisam video nekoga ko je potpuno slobodan: i ja sam nekada ushodio delimicno do tog stepena, i saznao sam da nijedan covek nije (potpuno) savrsen.”[17] Upravo zato su, kako smo vec videli, i sveti Jovan Lestvicnik a slicno njemu i mnogi sveti oci nazvali covecije savrsenstvo u hriscanstvu nesavrsenim savrsenstvom, a tako je i sveti apostol Pavle rekao: Ne kao da to vec postigoh ili se vec usavrsih, nego stremim ne bih li to dostigao, kao sto mene dostize Hristos Isus. Braco, ja za sebe ne mislim jos da sam to dostigao; jedno pak cinim: sto je za mnom zaboravljam, a stremim za onim sto je preda mnom. I trcim prema cilju radi nagrade nebeskoga prizvanja Bozijega – hriscanskog savrsenstva – u Hristu Isusu.[18]

Hriscansko savrsenstvo je dar Boziji, a ne plod covekovog truda i podviga. Podvigom se dokazuje samo delotvornost i iskrenost zelje da se dobkje dar, podvigom, koji obuzdava i ukrocuje strasti, covekova priroda postaje spremna i priprema se za primanje dara. Od coveka zavisi hoce li u sebi, i to sa Bozijom pomoci, ocistiti i ukrasiti stan za Boga, a dolazak Boga u taj stan zavisi iskljucivo od Bozije milosti.[19]

Dobrovoljno siromastvo i odricanje od sveta su neophodni uslovi za dostizanje savrsenstva. Um i srce moraju biti potpuno ustremljeni ka Bogu; sve prepreke, svi povodi za rasejanost moraju biti uklonjeni; svaki od vas koji se ne odrice svega sto ima, ne moze biti moj ucenik.[20] Umesto nade u propadljivo imanje imajmo nadu u Boga, a umesto samog imanja imajmo obecanje Boga, koji je rekao: Ne brinite se, dakle, govoreci: sta cemo jesti, ili sta cemo piti, ili cime cemo se odjenuti? Jer sve ovo neznabosci istu; a zna i Otac vas nebeski da vama treba sve ovo. Nego istite najprije Carstvo Bozije i pravdu njegovu, i ovo ce vam se sve dodati.[21] Usred svih lisavanja, usred teskog polozaja, u koji dovodi samog sebe time sto se odrekao imanja i svih povlastica koje mu svet pruza, hriscanin, uz sadejstvo Bozije blagodati, stavlja samog sebe u najdostojniji polozaj, u polozaj koji svet nikada ne moze dati svojim slugama. Taj polozaj je sveti apostol Pavle ovako opisao: Nego se u svemu pokazujemo kao sluge Bozije: u trpljenju mnogom, u nevoljama, u bijedama, u tjeskobama; u ranama, u tamnicama, u bunama, u trudovima, u bdijenjima, u postovima, u cistoti, u znanju, u dugotrpljenju, u blagosti, u Duhu Svetome, u ljubavi nelicemjernoj, u rijeci istine, u sili Bozijoj, sa oruzjem pravednosti desnim i lijevim, u slavi i sramoti, u grdnji i pohvali, kao varalice i istiniti, kao neznani i poznati, kao oni koji umiru a evo zivimo, kao kaznjavani ali ne ubijani, kao zalosceni a uvijek radosni, kao siromasni a mnoge bogateci, kao oni koji nista nemaju a sve posjeduju.[22] U takvom polozaju bili su svi sveti apostoli, jer su sve ostavili i isli za Gospodom.[23] Oni nisu imali materijalno imanje, ali su celom svetu, zaglibljenom u propasti, davali neprocenjivo duhovno bogatstvo – bogopoznanje i spasenje. Oni nisu imali materijalno imanje, ali njihov je bio ceo svet: u svakom gradu, u svakom selu kroz koje su prolazili Boziji promisao im je pripremio i stan i sve sto im trebalo, posto svi, koji veruju u Hrista, koji imadjahu njive ili kuce, prodavahu i donosahu novce od prodanoga, i polagahu pred noge apostola.[24] U takvom polozaju bili su sveti mucenici. Pre stupanja u podvig oni su obicno davali slobodu robovima, a svoje imanje razdavali siromasnima.[25] Cim bi raskinuli sve veze sa svetom, oni su svlacili sa sebe samu odecu – telo – zacetu u bezakonju, i oblacili se u odecu Svetog Duha, u samog Gospoda naseg Isusa Hrista, pretvarali svoju odecu – telo – iz telesne u duhovnu, iz trulezne u netruleznu, iz gresne u svetu, iz zemaljske u nebesku. Stradanja svetih mucenika bila su narocita: oni nisu stradali kao deca starog Adama, nego kao Hristovi udovi. Sveta mucenica Felicitata bila je trudna tada kada su je zbog nepokolebivog ispovedanja vere zatvorili u mracnu i zagusljivu tamnicu. U tamnici se porodila. Za vreme porodjaja, koji je bio tezak, Felicitata nije mogla da se uzdrzi od jauka. Jedan zatvorski strazar joj je rekao: “Sada tako vristis: sta li ce tek biti sa tobom kada te predaju zverima da te pojedu?” Ona je odgovorila: “Sada ja stradam, a tada ce Drugi u meni stradati za mene zato sto ja stradam za Njega.”[26] Mucenistvo ni u kom slucaju nije bilo coveciji izum ili posledica samog covekovog htenja: ono je bilo Boziji dar covecanstvu, i zato je bilo natprirodno, sto je rekao i sveti apostol Pavle: Vama je darovano za Hrista, ne samo da vjerujete u Njega, nego i da stradate za Njega.[27] I monastvo je, kao i mucenistvo, dar Boziji. Monastvo je natprirodni podvig. I ono je u sustini mucenistvo. Samo povrsnom i neukom misljenju ono moze izgledati kao nesto drugo, neodredjeno. I monastvo, kao i mucenistvo, zahteva prethodno odricanje od sveta. Kao sto podvig mucenistva pocinje raznim mucenjima tela, a zavrsava se smrcu tela, tako i podvig monastva pocinje odsecanjem svoje volje i svojih shvatanja, odricanjem od telesnog nasladjivanja, a zavrsava se umrtvljavanjem duse i tela za greh i njihovim ozivljavanjem za Boga. Ustavsi protiv greha do smrti, kupivsi pobedu nad njim nestedenjem tela u napregnutim, natprirodnim podvizima, mnogi monasi su na najprikladniji moguci nacin presli od monaskog podviga ka mucenickom podvigu zbog medjusobnog srodstva tih dvaju podviga, sadrzanih u odricanju od sveta i od sebe. Gordi covek, sluzeci propadljivosti sveta, ne razume podvig mucenistva i smatra ga ludoscu; gordi covek, isto tako, ne razume ni monaski podvig i smatra ga cudastvom. Mucenici su, po meri podviga, pocinjali da primecuju obilje blagodatnih darova; tako je i u monasima Bozija blagodat pocinjala da dejstvuje cim su se umrtvili za greh, a zatim je pojacavala to dejstvo u meri u kojoj se u monasima povecavala njihova sveta umrtvljenost. Podvig svakog monaha je natprirodan. On neizostavno podrazumeva pobedu nad zivotinjskim svojstvom tela, svojstvom koje je nakon pada postalo svojina svakog coveka. Podvig nekih svetih monaha je po svojoj natprirodnosti visi od podviga mucenika. U to se mozemo uveriti ako procitamo zitije prepodobnog Marka Trackog, Onufrija Velikog, Makarija Egipatskog i drugih. Zasto sluge greha i sveta misle da mucenistvo i monastvo nisu nista drugo do ludost i besmislica? Ocigledno zato sto dobrom smatraju iskljucivo dobro pale prirode i sto hriscanstvo ne poznaju i ne razumeju.

Onaj ko zeli da dostigne savrsenstvo neka razda sve sto ima siromasnima i neka odmah zatim uzme krst svoj.[28] A cim razda imanje, on mora da se odrekne i samog sebe, a u tome se i sastoji uzimanje krsta, to jest dragovoljno i neprestano uzimanje dvojakih nevolja na sebe, jer one cine krst, one su ta dva spojena drveta koja se medjusobno presecaju. Neke od tih nevolja dopusta Boziji promisao radi naseg duhovnog napredovanja, a neke mi moramo dragovoljno da uzimamo na sebe da bismo tako obuzdali i umrtvili svoje strasti, da bismo umrtvili u sebi svoju palu prirodu. O nevoljama koje dopusta Boziji promisao sveti apostol Pavle govori: Koga ljubi Gospod onoga i kara; i bije svakoga sina kojega prima. Ako podnosite karanje, Bog postupa sa vama kao sa sinovima. Jer koji je to sin kojega otac ne kara?Ako li ste bez karanja, koje su svi (tj. istinske sluge Bozije) iskusili, onda ste kopilad a ne sinovi. Dalje, kad su nas nasi tjelesni oci karali, mi smo ih slusali. Zar se necemo mnogo vise pokoravati Ocu duhova i zivjeti?[29] Sveti apostol Petar nas vodi ka duhovnom razumevanju nevolja i ovako tesi one koji su njima izlozeni: Ljubljeni, ne cudite se ognju koji vam biva radi kusanja vaseg, kao da vam se nesto neobicno dogadja, nego se radujte sto ucestvujete u stradanjima Hristovim, da biste se i u otkrivenju slave njegove radovali i veselili. Ako vas ruze za Ime Hristovo, blazeni ste, jer Duh Boziji, Duh slave i sile pociva na vama; oni, dakle, hule na njega, a vi Ga proslavljate. Samo da niko od vas ne postrada kao ubica ili lopov ili zlocinac, ili kao onaj koji se mijesa u tudje poslove. No ako li kao hriscanin, neka se ne stidi, vec neka slavi Boga zbog tog udjela. Jer je vrijeme da pocne sud od doma Bozijeg; ako li prvo pocne od nas, kakav li ce tek biti kraj onima sto se protive jevandjelju Bozijem? I ako se pravednik jedva spasava, bezboznik i grjesnik gdje ce se javiti? Zato i oni koji stradaju po volji Bozijoj, neka njemu kao vjernome Sazdatelju povjere duse svoje u dobrocinstvu.[30] Apostol Pavle poucava da nevolje dopustene Bozijim promislom moramo da prihvatamo sa najvecom pokornoscu Bogu, jer je i apostol tako primao iskusenja koja su na njega dopustena: Zato sam dobre volje u nemocima, u porugama, u nevoljama, u gonjenima, u tjeskobama za Hrista.[31] Sveti apostol Petar poucava da se pri nailasku nevolja predajemo svesvetoj volji Bozijoj i narocito trezveno i cvrsto drzimo Bozijih zapovesti, posto neprijatelj nastoji da nas za vreme nevolje otrgne od njih pomocu pomisli brige, beznadeznosti, roptanja, gneva, hule. Sve svoje brage polozite na Njega, jer se On stara za vas.[32] Nama dolikuje da imamo svaku radost, to jest najvecu radost, kada padnemo u razlicna iskusenja[33]: iskusenja su znak da nas je Bog prizvao, znak izabranosti, znak usinovljenja. Usred nevolja uznosimo slavoslovlje Bogu onako kako ga je uznosio mnogostradalni Jov usred raznih nesreca koje su ga spopadale sa svih strana.[34] Usred nevolja prinosicemo blagodarenje Bogu, koje ispunjava srce duhovnom utehom i silom trpljenja, dakle blagodarenje koje je zapovedio sami Bog. Na svemu zahvaljujte, zapoveda apostol, jer je ovo volja Bozija za nas u Hristu Isusu.[35] Sveti Petar Damaskin govori: “Kao sto roditelji, potaknuti ljubavlju prema deci, ponekad koriste i pretnje da svoju decu, cim pocnu da se nerazumno ponasaju, upute prema razumnom ponasanju, tako i Bog dopusta iskusenja, i ona sluze kao stap koji okrece dostojne od djavolskog zlog saveta. Ko zali prut, mrzi na sina svojega; a ko ljubi, kara ga za vremena.[36] Bolje je trpljenjem iskusenja koja dolaze (koja su dopustena) pribegavati Bogu, nego iz straha od nesreca biti odbacen, padati u ruke djavola i navuci na sebe vecnu odbacenost i muku. Jedno od ovo dvoje nas neminovno ceka: ili moramo pretrpeti prvo, prolazno, ili se podvrgnuti drugom, vecnom. Pravednike ne doticu ni jedne ni druge nesrece zato sto vole dogadjaje koje mi smatramo nesrecama, i raduju se njima, ljube iskusenja kao nesto sto su nasli, kao vreme u kome dobijaju duhovnu korist, i tako ostaju neranjeni. Ne umire onaj koga strela jeste udarila, ali nije smrtno pogodila; gine onaj kome ona zada smrtnu ranu. Da li je iskusenje nanelo stetu Jovu? Nije li ga ono, naprotiv, proslavilo? Jesu li apostole i mucenike muke dovele u uzas? Pismo govori da su se oni radovali sto se udostojise da podnesu sramotu za Ime njegovo.[37] Pobednik dobija vise venaca i oseca vise radosti ako se vise bori. Kada cuje glas trube, on ne pada u strah u koji bi pao od glasa koji poziva na klanje; suprotno ovome, raduje se, kao da mu unapred javljaju da ce dobiti venac i nagradu. Nista ne donosi tako laku pobedu kao hrabrost sa potvrdjenom verom. Nista ne donosi sa takvom lakocom poraz kao samoljublje i bojazan, rodjeni iz neverovanja.”[38]

Gospod je obecao svojim sledbenicima da ce imati nevolje za sve vreme svog zemaljskog stranstvovanja, obecao im je zemaljski zivot slican svom, provedenom u lisavanjima i gonjenjima, ali im je ujedno zapovedio hrabrost i dobru nadu. “Ako vas mrzi svijet, znajte da je mene omrznuo prije vas. Kad biste bili od svijeta, svijet bi svoje ljubio, a kako niste od svijeta nego vas a izabrah od svijeta, zato vas mrzi svijet.[39] U svijetu cete imati zalost, ali ne bojte se, ja sam pobijedio svijet:[40] nikakva nevolja, nikakvo iskusenje nece moci ni da vas pobede ni da vas slome ako budete verovali u mene i prebivali u meni ispunjavanjem mojih zapovesti.” Vjeranje Bog, govorio je apostol, koji vas nece pustiti da se iskusate vecma nego sto mozete podnijeti.[41] I na drugom mestu Pisma Sveti Duh svedoci: Mnoge su nevolje pravednih, i od svih njih izbavice ih Gospod. Cuva Gospod sve kosti njihove, nijedna od njih nece se satrti.[42] Poverujmo Bozijem obecanju, ne uplasimo se uzburkanog mora nevolja, i preplivacemo ga mirno, jer nas drzi nevidljiva, ali svesilna desnica Bozija.

Drugi deo krsta cine dragovoljni, od Boga ustanovljeni i zapovedjeni duhovni podvizi, koji obuzdavaju gresne zelje tela, a time i duse. O njima je sveti apostol Pavle rekao: Iznuravam tijelo svoje i savladjujem ga, da propovijedajuci drugima ne budem sam odbacen,[43] a sveti apostol Petar: Kada, dakle, Hristos postrada za nas tijelom, i vi se tom misli naoruzajte, jer ko postrada tijelom, prestao je da grijesi.[44] A koji su Hristovi, raspese tijelo sa strastima i zeljama[45] telo koje ne raspinjemo, vec ga gojimo i pruzamo mu zadovoljstvo obilnom ishranom, nasladjivanjem i odmaranjem mora da sudeluje u grehu i nasladjuje se u njemu, mora biti nesposobno za primanje Svetog Duha, mora biti tudje i neprijateljsko Hristu. Prava udovica i usamljenica, to jest onaj koji se istinski odrekao sveta, za njega umrlog sveta, i odvojio se od svih i od svega da bi sluzio Bogu, nada se u Boga i provodi u molitvama i moljenjima noc i dan. A ona koja se odala nasladama, koliko god je, spolja gledano, ostavila svet i razdala sto je imala siromasnima, ziva je umrla,[46] jer koji sije u tijelo svoje, od tijela ce poznjeti trulez, a ko sije u duh, od Duha ce poznjeti zivot vjecni.[47] Raspece tela je neophodno, potpuno neophodno za Hristovog podviznika. Neophodno je da se on potcini blagom jarmu podviga da bi obuzdao zivotinjske nagone tela, a ne da bi mu oduzeo zdravlje i snagu, preko potrebne za samo podviznistvo. “Naucili smo da budemo ubice strasti, a ne tela,” govori Pimen Veliki.[48] Narusavanje uzdrzavanja je veoma stetno cak i za telesno slabe i bolesne zato sto ono pojacava bolest, ne jaca, vec upropastava slabog i bolesnog. Razborita umerenost narocito podrzava i cuva telesne snage i zdravlje i u ljudima snazne telesne gradje i u ljudima krhke i bolesljikave telesne gradje.

Cim razda sve sto ima siromasnima i raskine veze sa svetom, prvo delo Hristovog podviznika mora biti udaljavanje iz sredine sablazni u usamljeno monasko obitaliste. Takvim udaljavanjem brisu se ranije dobijeni gresni utisci i odbacuje se mogucnost dobijanja zaraze od novih utisaka. Sam Sveti Duh poziva istinske Bozije sluge na takvo udaljavanje: Zato izidjite iz njihove sredine i odvojite se, govori Gospod, i ne dohvatajte se necistog i ja cu vas primiti. I bicu vam otac, i vi cete biti moji sinovi i kceri, govori Gospod Svedrzitelj.[49] I u samom svetom obitalistu monah mora da se cuva od poznanstava, od hodanja po kelijama brace i od primanja brace kod sebe, a sve zato da bi dusa postala spremna da se na njoj poseje Rec Bozija i da u svoje vreme donese duhovni rod. I materijalnu njivu pripremamo za veliki rod zita tako sto plugom usitnimo i uklonimo sve drugo sto na njoj raste. Kada je prepodobni Simeon Novi Bogoslov stupao u manastir, njegov ucitelj, prepodobni Simeon Pobozni, zapovedio mu je: “Pazi, cedo: ako hoces da budes spasen, onda nikako ne besedi na kraju sluzenja u crkvi, i ne hodi po kelijama. Nemoj da se nekome slobodno obracas. Cuvaj svoj um da ne skita tamo i ovamo – neka neprestano gleda na tvoje grehe i na vecnu muku.”[50] U keliji valja imati samo najnuznije stvari, po mogucnosti sasvim jednostavne: suvisne i lepe stvari odmah izazivaju strast u srcu, a um zbog njih postaje sklon mastanju i rasejanosti, sto je veoma stetno.

Drugi podvig sastoji se u umerenom postu. Post za pocetnike odredjuje manastirska trpezarija. U trpezariji treba uzimati umerenu kolicinu hrane, tacnije, onoliko koliko je potrebno da telo bude sposobno za poslusanja: otacko predanje i manastirski tipik zabranjuju da se hrana uzima izvan trpezarije. Oni monasi koje je Bog priveo tihovateljskom zivotu i neprestanom vezbanju u molitvi i razmisljanju o Bogu treba da uzimaju hranu jednom dnevno,[51] ne smeju da se prejedu, a mogu da uzimaju sva jela koja su dozvoljena monastvu, shodno tome sta im je poslao Bog. Pri takvoj slobodi strogo treba paziti da ona ne da povoda za nasladjivanje ili visak. Istinsko nasladjivanje ocekuje nas u buducem veku, a ovde, na putu ka njemu, zabranimo sebi nasladu i zadovoljavajmo jedino prirodnu potrebu, a ne strasne prohteve. Samovanje i post su toliko sustinske osobine monaskog zivota da su na osnovu njih monasi dobili u drevnosti svoj naziv: monah (???????, solitarius, od grcke reci ?????, latinskog solus – sam) znaci usamljen; monasima su takodje nazivani i isposnici.

Treci podvig su bdenija. Monah pocetnik se dovoljno vezba u tom podvigu tada kada prisustvuje svim crkvenim sluzbama. Podvig bdenija je posebno vazan za onoga koji provodi tihovateljski zivot. Monaha podize u taj podvig zivo secanje, gotovo predosecanje smrti i pravednog suda Bozijeg koji ce uslediti za njom. Monah se trudi da predupredi strasno stanje na tom sudu poboznim i trepetnim stajanjem na molitvi, kao pred licem i ocima samog Boga. On se nada da ce ovde izmoliti i dobiti oprostaj grehova da bi nakon izlaska duse iz tela presao put od zemlje ka nebu bez ikakvog straha: zato neumorno stoji na vratima Bozije milosti tokom svoje usamljenicke molitve u keliji, kuca na ta vrata placem, kuca teskim uzdasima, smirenim recima iz dubine srca, bolnog zbog greha. Podvig bdenija se pojacava u onoj meri u kojoj se pojacava duhovno osecanje straha Bozijeg. Na pocetku, ipak, treba primoravati sebe na taj podvig, bez koga nema konacne i potpune pobede nad strastima. Treba doci u stanje koje je Gospod zapovedio: Neka budu bedra vasa opasana i svjetiljke zapaljene. A vi slicni ljudima koji cekaju gospodara svojega, kada ce se vratiti sa svadbe da mu, cim dodje i kucne, odmah otvore. Blago slugama onim koje gospodar dosavsi nadje budne. Zaista vam kazem da cete se opasati, i posadice ih, i pristupice te ce im sluziti. I ako dodje u drugu strazu, i u trecu strazu dodje, i nadje ih tako, blago slugama onim. Ali ovo znajte: kad bi znao domacin u koji ce cas doci lopov, bdio bi, i ne bi pustio da mu potkopaju kucu. I vi, dakle, budite spremni; jer u koji cas ne mislite, doci ce Sin Covjeciji.[52] Takvo stanje donosi osecanje straha Bozijeg. Posednici tog straha zive na zemlji kao putnici u gostoprimnici: svakog casa ocekuju da odu iz nje. Vreme zemaljskog zivota skracuje se pred njihovim ocima kada se pred njima otkrije neobuhvatna, velicanstvena vecnost. Misao da ih Gospod moze iznenada pozvati drzi ih u neprestanoj budnosti, na neprestanoj strazi od greha, koji neprestano preti. Noci oni provode isto kao i dane, i spavaju jedino onoliko koliko moraju, i nikako ne dopustaju sebi da duboko utonu u san i da ih san raznezi. Na svoj grubi lezaj oni lezu obuceni i opasani da bi ustali istog casa cim zatreba. Podvig bdenija mora biti uskladjen sa covekovim telesnim snagama. Taj podvig se, kao i samovanje i post, pojacava postepenim prelazenjem podviznika iz telesnog i dusevnog stanja u duhovno ili blagodatno stanje. Duhovni covek, makar i slab po telu, izdrzi neuporedivo veci podvig od podviga za koji je sposoban telesni i dusevni covek. Prvog pokrece na podvig Bozija blagodat; on nailazi na manji otpor svog tela, koje pri stupanju u takvo stanje obicno odlaze znatan deo svoje otupelosti.

Da bismo napravili vidljivi krst, potrebno je da poprecno spojimo dva komada drveta; da bismo sastavili nevidljivi krst, potrebne su nam dragovoljne nevolje – podvizi, da drze telo u raspecu, i nevolje izvana, da obuzdavaju i smiruju covekov duh, koji je uvek spreman za gordost zato sto je ozledjen prilikom pada. Od obe ove vrste nevolja sastavljamo taj krst, i znamo da nam je zapovedjeno da ga uzmemo na sebe i podjemo za Hristom, jer bez krsta ne mozemo da idemo za Hristom. Oni koji nisu raspeli svoje telo, ni obuzdali u njemu gresne zarke zelje i stremljenja, oni koji se predaju sladostrasnim osecanjima i pomislima, ti ne mogu da zajednicare sa Hristom zato sto posredstvom nasladjivanja i zanetosti grehom opste sa satanom. Koji su po tijelu, rekao je sveti apostol Pavle, to jest, oni koji provode telesni zivot, koji zive za svoje telo, izobilno ga hrane, odmaraju, i ugadjaju mu, ne mogu ugoditi Bogu.[53] Koji su po tijelu tjelesno misle,[54] to jest, oni koji provode telesni zivot neizostavno imaju telesni nacin misljenja, ne secaju se vecnosti i ne brinu o njoj, imaju lazno zavestanje o zemaljskom zivotu, smatraju da je on beskonacan, rade jedino za njega, visoko cene zemaljske prolazne prilike i povlastice, ne mogu da prihvate Novi zavet, ne mogu da odbace palu prirodu, vec je, naprotiv, razvijaju, uvazavaju njeno dostojanstvo i napredovanje. Tjelesno mudrovanje je smrt, a duhovno mudrovanje je zivot i mir. Tjelesno mudrovanje je neprijateljstvo Bogu, posto se ne pokorava Bozijem zakonu, niti pak moze da se pokorava.[55] Ta sveta pokornost njemu nije svojstvena; za njega ona cak nije ni moguca. Nikakvu korist nece nam doneti ostavljanje imanja i sveta, udaljavanje u manastir, ako budemo ugadjali cudljivim zeljama naseg tela, ako ga ne podignemo na krst tako sto cemo ga lisiti svega prekomernog i svakog nasladjivanja, i ostaviti mu jedino ono preko potrebno za postojanje. Prva zapovest koju je Bog dao coveku bila je zapovest da posti. Tu zapovest Bog je dao u raju, a potvrdio ju je i u Jevandjelju. Covek je narusio zapovest, i sveti raj nije mogao da ga sacuva od propasti; kada narusimo zapovest, iskupljenje koje nam je Bogocovek darovao ne moze da nas sacuva od propasti. Mnogi, govori apostol Pavle, za koje vam mnogo puta govorih, a sad i placuci govorim, vladaju se kao neprijatelji krsta Hristova; njihov je kraj pogibao, njihov bog je trbuh, i spava u sramoti njihovoj, oni misle ono sto je zemaljsko.[56] Dok je ovo govorio hriscanima, apostol ih je molio da se ugledaju na njegov zivot, koji je on provodio u trudu i naporu, cesto u nespavanju, u gladovanju i zedji, cesto u postovima, u zimi i golotinji.[57] Post je osnova svih monaskih podviga. Bez njega monah ne moze ni da ocuva samovanje, ni da obuzda jezik, ni da provodi trezveni, pazljivi zivot, ni da napreduje u molitvi i bdeniju, ni da zadobija secanje na smrt, ni da sagleda mnostvo svojih sagresenja i slabosti. Monah koji je nemaran u postu potresa iz temelja celokupnu zgradu svojih vrlina; ta zgrada nece izdrzati ako se graditelj ne opameti i na vreme ne pobrine da ucvrsti temelje. Sveti Jovan Lestvicnik govori: “Knez demona je pali denica. Knez strasti je prozdrljivost.[58] Ne varaj se! Neces se osloboditi faraona, i neces ugledati Pashu ako ne budes uvek jeo gorko zelje i beskvasni hleb. Gorko zelje oznacava napor i trud posta, a beskvasni hleb oznacava misao bez nadmenosti. Neka se sa tvojim disanjem sjedini rec onoga koji kaze: A ja, kada mi demoni dosadjivahu, odevah se u vrecu [zalosti] i postom smirivah dusu moju, i molitva moja u nedra moja prodirase dublje.[59] Ako si obecao Hristu da ces ici tesnim i uskim putem, onda suzavaj svoj stomak. Jer ako ga hranis i siris, ti narusavas to obecanje. Obrati paznju, i cuces reci: ‘Prostran je i sirok put pomamnog stomakougadjanja, sto vodi u propast bluda, i mnogo ih ima koji njime idu. Uska su, medjutim, vrata i tesan put posta, sto vodiuzivot cistote, i malo ih je koji ga nalaze!”[60]

“Prodaj sve sto imas, uzmi krst svoj i hajde za mnom.” Sta znace Hristove reci: Hajde za mnom?[61] Ici za Hristom znaci provoditi zemaljski zivot jedino radi neba, onako kako je Bogocovek provodio svoj zemaljski zivot. Oni koji u svetu zive pobozno, po jevandjelskim zapovestima, vec blagim ponasanjem i nastrojenjem duse postaju slicni Sinu Bozijem; no oni koji su se odrekli sveta, koji su raspeli svoje telo podviznistvom, koji su privukli u sebe blagodat Svetog Duha zato sto su ucinili da njihovo telo postane mrtvo za greh[62] zadobijaju narocitu slicnost sa Bogocovekom. Njih vodi Duh Boziji, oni su Sinovi Boziji[63] po blagodati zato sto su uredili sebe po liku nebeskog Coveka, drugog Coveka, Bogocoveka.[64] Oni su deca Bozija, ali im to ne posvedocuje ni slovo, ni povrsno, pred Bogom potpuno beznacajno znanje po slovu, vec sam svesveti Boziji Duh, koji se nastanio u njima i sjedinio sa njihovim duhom.[65] A kad smo djeca, onda smo i nasljednici. Nasljednici, dakle, Boziji, a sunasljednici Hristovi.[66] Iz cega je mogla da iznikne takva slava za jadna, pala stvorenja – ljude? Iz zive vere u Hrista, Boga, Tvorca i Spasitelja naseg, iz zive vere koja je naucila izabranike Bozije da prepoznaju Iskupitelja srcem, i da Njega, sto je jos vaznije, ispovedaju samim zivotom, odricanjem od sveta, uzimanjem dvostrukog krsta, sastavljenog od voljnih i nevoljnih nevolja, i najpodrobnijim ispunjavanjem dobre i ugodne i savrsene volje Bozije.[67] Posto s njim stradavamo, govori apostol celom zboru Hristovih podviznika, da se s njim i proslavimo.[68] Vecnu, nebesku slavu, pripremljenu onima koji su stradali Hrista radi, koju je i sam licno iskusio, sveti apostol Pavle ovako poredi sa kratkotrajnim nevoljama kojima se ta slava zadobija: Stradanja sadasnjega vremena nisu nista prema slavi koja ce nam se otkriti.[69] Nimalo nisu vazne te nevolje! Nas svemoguci i sveblagi nacelnik i sudija podviga ulozio je u same nevolje toliku duhovnu utehu da nevolje Hrista radi vec po sebi jesu izvor radosti. “Ova telesna mucenja” rekao je velikomucenik Evstratije u svojoj predsmrtnoj molitvi Bogu, tako nazvavsi svoja pretrpljena natprirodna stradanja, “nisu nista drugo do veselja Tvojim slugama.”[70] Isto to svojstvo veselja sadrze u sebi i monaske nevolje: u njihovim nedrima izbija i vri izvor duhovne sladosti i radosti, vremenski pocetak blazenstva u vecnosti. Krst je oruzje pobede, pocasno znamenje hriscanina: A ja,govori apostol, Boze sacuvaj da se cim drugim hvalim osim krstom Gospoda nasega Isusa Hrista, kojim se meni razape svijet i ja svijetu.”[71]

Veza izmedju covekovog tela i duha je dostojna dubokog razmatranja i divljenja. Od stanja tela mnogo zavisi i covekovo misljenje i osecanja srca. “Kada stomak gladuje”, opominje sveti Jovan Lestvicnik, “srce postaje smireno. A kada se stomaku ugadja, misao postaje ohola.”[72] “Dusa ne moze doci u smirenje drugacije no davanjem manje kolicine hrane telu” – rekao je Pimen Veliki. Nastojatelj jednog manastira upitao je Velikog: “Zasto ne osecam u sebi strah Boziji?” “Kako da osecas strah Boziji”, odgovorio je Veliki, “kada je tvoj stomak pun hleba i sira?”[73] Kada je telo sito, tada srce ne moze da ne stvara osecanja koja navode na blud, a um pomisli i mastanja o bludu, a to dvoje su u stanju da svojom silom i zavodljivoscu promene i najodlucniju dobru volju i skrenu je ka nasladjivanju u grehu. Upravo zato je sveti Jovan Lestvicnik rekao: “Ko ugadja sopstvenom stomaku i ujedno hoce da pobedi duha bluda, taj lici na coveka koji uljem hoce da ugasi pozar.”[74] Sveti Isak Sirijski govori: “Zavoli siromasna odela da bi unistio pomisli koje u tebi klijaju: gordoumlje srca. Onaj koji voli sjaj, taj ne moze da zadobija smirene pomisli, zato sto duhom svojim, stoje u meni, trazim Te.”[75] Navodeci telesna dela, sveti apostol Pavle pominje medju njima i neprijateljstva, svadje, pakosti, gnjev, prkos, razdore, jeresi[76] – u stvari nedostatke covekovog duha. Zasto? Zato sto vrsta greha razotkriva covekovo telesno mudrovanje, a telesno mudrovanje razotkriva zivot po telu, odbacivanje Hristovog krsta.[77] Iz istorije Crkve vidimo da su takvi bili osnivaci svake jeresi.

Ovo ubogo slovo napisao sam ja, mnogogresni Ignjatije, da podstaknem sebe, da poucim podviznickom zivotu. Primetio sam da one teme duhovnog ucenja koje cu izloziti pismeno postaju jasne pre svega meni samom, a ponekad su, zbog aktuelnosti samih tema, korisne i mojoj ljubljenoj braci. Ako neko procita ovo slovo, neka mi oprosti nedostatke mog znanja i govora. Ako ko procita ovo slovo, i nadje u njemu nesto korisno za svoju dusu, molim ga da obrati paznju na ovo ubogo slovo i da povodom misljenja koja nadje u njemu dobro razmisli o sebi.

Potrebno je, veoma potrebno da svi hriscani u dlaku ispune zavete Spasitelja, koji je rekao: Ko hoce zivot svoj da sacuva, izgubice ga, a ko izgubi zivot svoj mene radi i jevandjelja onaj ce ga sacuvati.[78] Koji voli zivot svoj izgubice ga, a ko mrzi zivot svoj na ovome svijetu, sacuvace ga za zivot vjecni.[79]

Sta znaci voleti svoj zivot? To znaci voleti svoju palu prirodu, njena svojstva oskrnavljena padom, njeno lazno nazvano znanje, njene zelje i strasti, njenu pravdu. Sta znaci spasavati svoj zivot u ovom svetu? To znaci razvijati svojstva pale prirode, slediti svoja shvatanja i svoju volju, stvarati svoju pravednost od prividno dobrih dela pale prirode. Sta znaci izgubiti svoj zivot radi Hrista i Jevandjelja, sta znaci mrzeti svoj zivot? To znaci poznati i priznati da je priroda pala zbog greha i da ju je greh rastrojio; to znaci mrzeti stanje koje je pad stvorio u nama, i umrtvljavati to stanje odbacivanjem ponasanja po svojim shvatanjima, po svojoj volji, po svojim strastima; to znaci nasilno kalemiti na svoju prirodu razum i volju Hristom obnovljene prirode, i svoje ponasanje postavljati prema svesvetom Bozijem ucenju i prema svesvetoj Bozijoj volji, sto nam je sam Bog otkrio u Jevandjelju. Nasa pala priroda je neprijateljska Bogu; slediti shvatanja i teznje pale prirode znaci teziti ka sigurnoj i vecnoj propasti. Zato su sveti oci pustinjaci, ucitelji monastva i celog hriscanstva, izgovorili toliko strasnih izreka protiv povodjenja za svojom voljom i svojim shvatanjima. Prepodobni Pimen Veliki je govorio: Covekova volja je metalni zid izmedju Boga i coveka, kamen koji udara protiv Bozije volje. Ako je covek ostavi, onda i on moze da kaze: Sa Bogom mojim preci cu zid visoki. Bog moj, neporocan je put Njegov.[80] A ako se opravdanje sjedini sa voljom, onda se covek predaje razvratu i gubi svoj zivot.”[81] Pod recju opravdanje treba razumeti nase shvatanje da je da je delatnost po svojoj volji opravdana i pravedna, a to je pouzdan znak dusevnog rastrojstva i skretanja sa puta spasenja. Prepodobni ava Dorotej govori: “Ja ne znam koji je drugi razlog pada monaha, ako nije povodjenje za svojom voljom i za teznjama svog srca. Kazu da covek pada zbog ovoga ili zbog onoga, a ja, kako sam vec rekao, ne znam drugi razlog osim ovoga. Jesi li video nekoga ko je pao? Znaj da je sledio sebe.” Dalje prepodobni Dorotej kazuje da se nalazio u opstezicu ave Serida, da se u svemu rukovodio poukama duhonosnog starca Jovana, da je potpuno odbacivao shvatanja i teznje srca. Kad bi ucenom i umnom Doroteju dosla neka njegova misao o necem duhovnom, on bi govorio sebi: “Anatema na te, i na rasudjivanje tvoje, i na razum tvoj, i na znanje tvoje.”[82] Eto obrasca blazene mrznje prema svom zivotu, mrznje koju je zapovedio Spasitelj dusa i tela nasih! Eto obrasca blazenog gubljenja zivota radi Hrista i Jevandjelja, a sve radi spasenja duse! Eto obrasca odnosa svetih prema paloj prirodi!

Sledimo, braco, Hristovo ucenje! Sledimo zivot, ponasanje, nacin misljenja svetih Bozijih ugodnika! Neka nas nista ne zaustavi da se radi svog spasenja odreknemo svoje pale prirode, da radi istinske ljubavi prema sebi odbacimo laznu ljubav prema sebi, svoje samoljublje, da radi spasonosne delatnosti po jevandjelskim zapovestima odgurnemo od sebe delatnost po zakonima pale prirode, omiljene svetu, neprijateljske Bogu! Omrznimo prividna dobra dela, koja nastaju iz lazno nazvanog znanja, iz kretnji krvi, iz osecanja srca, koliko god nam izgledalo da su nasa osecanja i misljenja uzvisena, neporocna, sveta. Ta dela mogu da razviju u nama jedino pogubnu uobrazenost, gordost, samoobmanu. Nijedno od tih dela ne prosvetljuje oci duse, kao sto ih prosvetljuje zapovest Gospodnja;[83] naprotiv, ta dela povecavaju slepilo duse, cine to slepilo neizlecivim. Oni koji cine ta dela otici ce u vecnu muku jer cine dobro pale prirode, dobro koje je uvek pomesano sa zlom, oskrnavljeno dobro, od koga Gospod, kao od satanske odvratnosti, odvraca svoje svesvete poglede. Da bi neko cinio dobra dela pale prirode, on ne mora biti hriscanin, zato sto ta dela pripadaju celom palom covecanstvu. Tamo gde se cine dobra dela pale prirode, tamo gde ih prati grmljavina pohvala od sveta, tamo je iskljucen, odbacen Spasitelj sveta. Dela vere, dela spasenja, ili, sto je isto, ispunjavanje jevandjelskih zapovesti, pripadaju jedino hriscanima. Prepodobni Marko Podviznik je rekao da “u istinsko dobro mozemo verovati i da istinsko dobro mozemo ciniti jedino u Hristu Isusu i Svetom Duhu.”[84] Ispunjavanje jevandjelskih zapovesti uvodi coveka u istinsko bogopoznanje i samopoznanje, u istinsku ljubav prema sebi, prema bliznjem, prema Bogu, u zajednicarenje sa Bogom, koje se vise razvija ako se usrdnije i tacnije ispunjavaju jevandjelske zapovesti. Zajednicarenje sa Bogom, koje hriscanin dobija na dar jos dok stranstvuje na zemlji, predstavlja istinski zalog nebeskog i vecnog blazenstva. Taj zalog sam svedoci da je pouzdan – svedoci tako jasno i snazno da su mnogi odlucili da ga sacuvaju, i zato su pokorno primili najvece nevolje i zavoleli ih vise od prolaznog zivota. Zalosna, jadna zaslepljenost sa kojom gordi svet prezrivo gleda na dela hriscanske vere i iznosi o njima bezumno misljenje i osudu ubistvena je za svet. Kako se samo nistavnim svetu cine dela vere u poredjenju sa gromkim i zivopisnim delima sveta! Kakvo je to dobro delo saznanje svoje gresnosti, za koje se Bozija milost izlila na carinika?[85] Kakvo je to dobro delo pokajanje, posredstvom koga su se najveci gresnici pomirili sa Bogom i nasledili vecno blazenstvo? Kakvo je to dobro delo ispovedanje Hrista, ispovedanje izgovoreno u nekoliko veoma jednostavnih reci? I ko ih je izgovorio? Izgovorio ih je osudjeni razbojnik. Tih nekoliko veoma jednostavnih reci uvelo je razbojnika u raj i ucinilo ono sto nisu mogle i nece moci da ucine sve blistave vrline celog covecanstva. Rijec o krstu je ludost onima koji ginu; njima je isto toliko besmislena i delatnost po Jevandjelju. A nama koji se spasavamo i rec krsna i delatnost po Jevandjelju jesu sila Bozija,[86] koja isceljuje i spasava nase duse.

Sveti oci svih vremena stalno su izrazavali svoj odnos prema otkrivenom Bozijem ucenju recju: verujem. U savremenom drustvu, koje se hvali da je pre svega obrazovano i hriscansko, srdacni odnos, zalog bozanskom otkrivenju, stalno se cuje u reci: mislim. Odakle su se pojavili taj zalog i ta rec? Iz nepoznavanja hriscanstva. Zalosna je pojava kada sin Istocne crkve razmislja o hriscanskoj veri izvan ucenja svoje Crkve, protivno njenom bozanstvenom ucenju, razmislja svojevoljno, neuko, bogohulno. Nije li takvo razmisljanje odricanje od Crkve, od hriscanstva? Uplasimo se nase neukosti, koja nas vuce u vecnu propast; izucimo hriscanstvo; zavolimo poslusnost svetoj Crkvi, omiljenu svima koji imaju znanje hriscanske vere. Postanimo revnosni izvrsioci jevandjelskih zapovesti; ispunjavajmo ih kao sluge nepotrebne,[87] koje imaju obavezu da ispunjavaju svoj dug, ali ga stalno ispunjavaju ili pogresno ili veoma nedovoljno. Neka nas Jevandjelje vodi prema dobrim delima, a ne kretnja krvi i nerava. Naucimo se da cinimo vrline sa smirenjem, a ne sa raspaljivanjem, zato sto raspaljivanje uvek prate i potpomazu slavoljublje i gordoumlje, ili oholost. Kada Gospod izlije u nas sveti i prijatni vazduh smirenja, i kada zbog njegovog dejstva prestanu talasi osecanja srca, tada cemo poznati da raspaljenost, koja izvrsava veoma uzvisene i gromke covecije vrline, jeste telo i krv, a telo i krv ne mogu da naslede Carstvo nebesko.[88]

Spasite se, ljubljena braco, spasite se! Spasite se od ovoga pokvarenoga roda,[89] govorio je sveti apostol Petar onim njemu savremenim Judejcima koji su iz naroda neprijateljskog hriscanstvu prelazili da prime hriscanstvo. Svoju dusu ce spasiti onaj koji se spasava, govorili su drevni veliki monasi o istinskim hriscanima poslednjeg vremena. To znaci: spasenje ce za njih biti veoma tesko zato sto ce se neobicno mnogo umnoziti gresne sablazni, a i zato sto ce neobicno mnogo ljudi skrenuti prema grehu.

Za spasenje su potrebni neobicno veliki napori, neobicno velika revnost, neobicno veliki oprez i cuvanje sebe, neobicno velika razboritost, neobicno veliko trpljenje. Zato nam je nas svemoguci vodja i ucitelj, nas zivot, nasa sila, nase spasenje, Gospod Isus Hristos, unapred javio: U svijetu cete imati zalost, ali nas je ujedno i ohrabrio recima: Ne bojte se,ja sam pobijedio svijet.[90] Ja sam sa vama u sve dane do svrsetka vijeka. Amin.[91]


NAPOMENE:

1. Mt 19,17.

2. Jn 8,44.

3. Na stranicama Jevandjelja Gospod cesto izoblicava nepoboznost Judejaca, a narocito u 23. glavi Jevandjelja po Mateju i u 8. glavi Jevandjelja po Jovanu.

4. Lk 19, 8, 9, 10.

5. Mt 7,23.

6. Mt 19, 20, 21 i Mk 10,21.

7. Flp 3,15.

8. Flp 3, 20,12.

9. Ps 46,10. Lestvica, Pouka 29, gl. 5.

10. Flp 3,20.

11. 2 Cam 23,2.

12. Ps 83, 2.3.

13. Ps 41,2.3.

14. Ps 119.5.

15. Flp 1, 21, 23.

16. Slovo 85.

17. Beseda 8, gl. 4 i 5.

18. Flp 3,12,13

19. Jn 14,23.

20. Lk 14, 33.

21. Mt 6, 31-33.

22. 2 Kop 6,4-10.

23. Mt 19,27.

24. Dap 4, 34.

25. Vidi: Zitija velikomucenika Dimitrija Solunskog, Georgija Pobedonosca i drugih.

26. Histoire du Christianisme par Fleury, Livre V, chap. XVII.

27. Flp 1,29.

28. Mk 8, 34.

29. Jev 12,6-9.

30. 1 Pt 4, 12-19.

31. 2 Kop 12, 10.

32. 1 Pt 5, 7.

33. Jak 1, 2.

34. Jov 1,21; 2,10.

35. 1 Sol 5,18.

36. Pric 13,25.

37. Dap 5,41.

38. Dobrotoljublje, tom 3, knjiga 1, clanci pod naslovom: “Bez smirenoumlja nema spasenja.”

39. Jn 15,18,19.

40. Jn 16, 33.

41. 1 Kop 10, 13.

42. Ps 33, 19, 20.

43. 1 Kop 9.27.

44. 1 Pt 4, 1.

45. Gal 5,4.

46. 1 Tim 5, 5, 6.

47. Gal 6, 8.

48. Azbucni paterik.

49. 2 Kop 6,17,18.

50. Zitije prepodobnog Simeona Novog Bogoslova, rukopis. Ovo zitije izdala je Optina pustinja svojim sredstvima.

51. Po savetu sv. Petra Damaskina. Vidi clanak pod naslovom: “Neophodno i izvanredno pokazanje sedam telesnih dejstava”, knj. 1, Dobrotoljublje, tom 3.

52. Lk 12,35-40.

53. Rim 8. 8.

54. Rim 8, 5.

55. Rim 8, 6,7.

56. Flp 3,18, 19.

57. 2Kop11.27.

58. Lestvica, Pouka 14, gl. 30.

59. Ps 34,13. Lestvica, Pouka 14, gl. 52.

60. Lestvica, Pouka 14, gl. 29.

61. Mt 19.21.

62. Rim 8.10.

63. Rim 8,14.

64. 1 Kop 15.47-49.

65. Rim 8.16.

66. Rim 8.17.

67. Uporedi Rim 12.2.

68. Rim 8, 17.

69. Rim 8,18.

70. Vidi njegovo zitije, Cetiminej, 13. decembar.

71. Gal 6,14.

72. Lestvica, pouka 14, gl. 22.

73. Azbucni paterik.

74. Lestvica, pouka 14, gl. 21.

75. Ic 26,9.

76. Gal 5,20.

77. Prepodobni Simeon, Hrista radi jurodivi, pokazao je da je odbacivanje Hristovog krsta bilo uzrok Origenove zablude i propasti, Cetiminej, 21 Jul.

78. Mk 8, 35.

79. Jn 12, 25.

80. Ps 17,30,31.

81. Azbucni paterik.

82. Pouka o tome da ne treba rasudjivati svojim razumom.

83. Ps 18, 9.

84. Dobrotoljublje, tom 1, Dvesta poglavlja o duhovnom zakonu, gl. 2.

85. Lk 18,10-14.

86. 1 Kop 1,18.

87. Lk 17,10.

88. 1 Kop 15, 50.

89. Dap 2,40.

90. Jn 16, 33.

91. Mt. 28, 20.

Published in: on Listopad 18, 2008 at 4:41 am  Komentari isključeni za SLOVO O SPASENjU I O HRIŠĆANSKOM SAVRŠENSTVU – DRUGI DEO  
Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,