1. UVOD

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

SLOVO O STANjIMA ČOVEĆIJE PRIRODE U POGLEDU DOBRA I ZLA

1. UVOD

Da bi tacno sudio o sebi i pravilno postupao prema sebi, Hristov podviznik ima preku potrebu da pravilno razume svoju prirodu. Istinita misao je izvor svih dobara; lazna misao je izvor pogresne delatnosti i plodova koje ona neminovno donosi. Cim vidimo podviznistvo nekrunisano duhovnim plodovima ili krunisano plodovima samoobmane moramo znati da je uzrok toga bio lazan pravac, lazna polazna tacka delatnosti. Avaj! Cesto oci uma zapanji zalosni prizor koji izaziva u srcu gorke suze. Sta moze biti zalosnije od sledeceg prizora: podviznik – koji je proveo ceo zivot u nedrima svete obitelji, u neprestanom sluzenju Bogu, u neprestanim podvizima – nepristrasno pogleda sebe, svoju nesumnjivu neplodnost, i vidi da su u njemu odrasle i ucvrstile se razne strasti, koje su prilikom njegovog stupanja u monastvo bile veoma slabe, skoro nedelotvorne? Sta moze biti zalosnije od prizora kada to isto podviznik vidi i kod svoje sabrace? Taj prizor cini jos zalosnijim cinjenica da u odredjenom uzrastu i odredjenoj situaciji obracanje i ispravljanje postaje veoma tesko. Veliko je i blazeno delo proslaviti u sebi Hrista. Velika nesreca je ona nesreca koja je sadrzana u otudjenju od Boga i u vremenu i u vecnosti, kada razvijemo u sebi svoje palo ja.

Oglasi

2. TRI ČOVJEKOVA STANjA U POGLEDU DOBRA I ZLA

SVETI IGNjATIJE BRJANCANINOV
ASKETSKI OGLEDI

SLOVO O STANjIMA ČOVEĆIJE PRIRODE U POGLEDU DOBRA I ZLA

2. TRI ČOVJEKOVA STANjA U POGLEDU DOBRA I ZLA

Da bismo izbegli veliku nesrecu – otudjenje od Boga i u vremenu i u vecnosti – stupimo na prave i svete staze. Da bismo zadobili pravilnu hriscansku delatnost, tacno izucimo tri stanja covecije prirode: stanje nakon stvaranja, stanje nakon pada, i stanje nakon iskupljenja.[1] Hriscaninova delatnost moze biti pravilna, spasonosna za dusu i Bogu ugodna jedino onda kada on dejstvuje ili se trudi da dejstvuje iskljucivo po zakonima obnovljene covecije prirode.


NAPOMENE:

1. Stanje nakon stvaranja sveti oci nazivaju prirodnim, stanje nakon pada potprirodnim, stanje nakon iskupljenja natprirodnim. Sveti Isak Sirijski,Slovo 4; prepodobni Dorotej, Pouka.

Published in: on Listopad 18, 2008 at 4:13 am  Komentari isključeni za 2. TRI ČOVJEKOVA STANjA U POGLEDU DOBRA I ZLA  
Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,

3. STANjE PRIRODE U POGLEDU DOBRA I ZLA NAKON STVARANjA ČOVJEKA

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

SLOVO O STANjIMA ČOVEĆIJE PRIRODE U POGLEDU DOBRA I ZLA

3. STANjE PRIRODE U POGLEDU DOBRA I ZLA NAKON STVARANjA ČOVJEKA

Nakon stvaranja coveka njegova priroda nije ucestvovala u zlu. U njoj je zivelo i dejstvovalo jedino celo dobro. Covecanstvo nije imalo nikakvog iskustvenog znanja o zlu. Ono je znalo jedino da postoji zlo, da je iskustveno poznanje zla pogubno za covecanstvo.[1] Teorijsko, povrsno znanje o zlu nikako nije moglo stetno da utice na coveciju prirodu zato sto je to mrtvo znanje, jednako neznanju po pitanju covekove unutrasnje i spoljasnje delatnosti. Covek je pao posredstvom delatnog, iskustvenog poznanja zla; covekov pad se sastoji u delatnom, iskustvenom poznanju zla, u usvajanju zla. Teorijsko znanje o otrovu ne izaziva smrt, vec, naprotiv, odvraca od nje; prakticno poznanje otrova, to jest uzimanje otrova, donosi smrt.


NAPOMENE:

1. Post 2, 9, 17; 3, 2.

Published in: on Listopad 18, 2008 at 4:08 am  Komentari isključeni za 3. STANjE PRIRODE U POGLEDU DOBRA I ZLA NAKON STVARANjA ČOVJEKA  
Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,

4. STANjE NAKON ČOVJEKOVOG PADA

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

SLOVO O STANjIMA ČOVEĆIJE PRIRODE U POGLEDU DOBRA I ZLA

4. STANjE NAKON ČOVJEKOVOG PADA

U paloj covekovoj prirodi dobro je pomesano sa zlom. Zlo, dovedeno u coveka, toliko se smesalo i slilo sa covekovim prirodnim dobrom da prirodno dobro nikada ne moze da dejstvuje odvojeno od zla, ne moze da dejstvuje a da pri tome ujedno ne deluje i zlo. Covek je zatrovao sebe time sto je probao greh, to jest time sto je iskustveno poznao zlo. Otrov je prodro u sve delove tela, u sve; sile i svojstva duse: bolest greha pogodila je i telo, i srce, i um. Pali ljudi nazivaju i smatraju svoje znanje zdravim, ali time pogubno lazu i obmanjuju sebe. Zdravo znanje je bilo do pada; nakon pada ono je kod svih ljudi, bez izuzetka, postalo lazno, i moramo ga odbaciti, ako nam je stalo do spasenja.[1] Svetlost ociju mojih ni ona nije sa mnom,[2] govori Pismo o znanju pale prirode. Pali ljudi nazivaju i smatraju svoje srce dobrim, ali time pogubno lazu sebe i obmanjuju sebe: ono je bilo dobro do pada; nakon pada covekovo dobro se smesalo sa zlom, oskrnavljeno je, i zato ga moramo odbaciti, ako nam je stalo do spasenja. Bog, srceznalac, nazvao je sve ljude zlim.[3] Zaraza greha je sve rastrojila u coveku; sve dejstvuje nepravilno, sve dejstvuje pod uticajem lazi i samoobmane. Tako dejstvuje njegova volja, tako dejstvuju osecanja njegovog srca, tako dejstvuju sve njegove pomisli. Nistavno je i beskorisno to sto ih palo i zaslepljeno covecanstvo naziva dobrim, izvrsnim, uzvisenim.

Duboko smo mi pali: malo ko uvidja da je palo bice i da mu je potreban Spasitelj; vecina gleda na svoj pad kao na stanje potpunog trijumfa i napreze sve svoje snage da ucvrsti i razvije svoje stanje pada.

Covek vise i nije u stanju da sopstvenim naporima odvoji dovedeno zlo od prirodnog dobra. Zlo je prodrlo u sam pocetak coveka; covek se zacinje u bezakonju, radja se u gresima.[4] Od samog svog rodjenja covek nema nijednog dela, nijedne reci, nijedne pomisli, nijednog osecanja u kojima je dobro, bar za tren, bilo bez vece ili manje primese zla. To posvedocuje i Sveto pismo, i kaze da medju palim ljudima nema nijednog pravednog; svi zastranise i zajedno nevaljali postase: nema ha koji cini dobro, nema bas nijednoga.[5]

Ukazujuci na palu prirodu, sveti apostol Pavle govori: Dobro ne zivi u meni, to jest u tijelu mojemu.[6] Ovde pod tijelom apostol ne podrazumeva covecije telo u doslovnom smislu, nego telesno stanje celokupnog coveka: njegovog uma, srca i tela. I u Starom zavetu nazvan je tijelom celokupni covek: Nece se duh moj, rekao je Bog, dovijeka preti s ljudima, jer su tijelo.[7] U tom telesnom stanju, kao u svom telu, zive greh i vecna smrt. Za telesno stanje apostol ima nazive tijelo smrti,[8] tijelo grjehovno.[9] To stanje se naziva telom, telom smrti i greha, zato sto su u njemu misao i srce, ciji je zadatak da streme ka duhovnom i svetom, upuceni i prikovani samo za materijalno i gresno, i zive u materiji i grehu. Covecije telo samog apostola bilo je hram Svetog Duha, bilo je prozeto Bozijom blagodacu i izlivalo iz sebe dejstva Bozije blagodati.[10] Na njega ne mogu da se odnose izrazi koji se tako verno odnose na telesno stanje u koje se covekova priroda survala prilikom pada: Koji su po tijelu ne mogu ugoditi Bogu;[11] da bi se unistilo tijelo grjehovno;[12] ko ce me izbaviti od tijela smrti ove?[13]

Apostol izvanredno opisuje mesanje dobra sa zlom u palom coveku, prepustenom sopstvenim naporima na cinjenju dobra, pri cemu zlo nuzno izbija iz prirode, izopacuje covekovo dobro i obara zamisli uma koji uzaludno pokusava da istinsko sluzenje Bogu uvede u hram duse. Zakon je duhovan, govori apostol, aja sam tjelesan, prodan u ropstvo grijehu. Jer ne znam sta cinim,jer ne cinim ono sto hocu, nego sto mrzim to cinim. Ako li cinim ono sto necu, priznajem da je zakon dobar. Tada to ne cinim vise ja, nego grijeh koji zivi u meni. Jer znam da dobro ne zivi u meni, tojest, u tijelu mojemu; jer htjeti imam u sebi, ali uciniti dobro ne nalazim. Jer dobro, sto hocu, ne cinim, nego zlo, sto necu, ono cinim. A kad cinim ono sto necu, vec ne cinim to ja, nego grijeh koji zivi u meni. Nalazim, dakle, zakon: kada hocu dobro da cinim, zlo mije prisutno. Jer se radujem Bozijem zakonu po unutarnjem covjeku; ali vidim drugi zakon u udima svojim koji se bori protiv zakona uma mojega, i porobljava me zakonom grijeha koji je u udima mojim. Ja jadni covjek! Ko ce me izbaviti od tijela smrti ove? Tako, dakle, ja sam umom sluzim Bozijem zakonu, a tijelom zakonu grijeha.[14] Pod recju tijelo ovde opet treba razumeti telesno stanje koje obara sve pokusaje covecijeg uma da ispuni Boziju volju dok se covek nalazi u stanju pada, dok nije obnovljen Duhom; kada se Duh nastani u coveku, On ga oslobadja od robovanja grehu,[15] da bi se unistilo telo grehovno,[16] to jest telesno stanje u coveku. Tako treba razumevati i apostolove reci: Tijelo i krv ne mogu naslijediti Carstva Bozijega.[17] Ovde se pod recima tijelo i krv podrazumevaju pomisli i osecanja koji nastaju u nasoj prirodi i drze coveka u telesnom stanju po njegovom umu, srcu i telu.

To stanje je stanje staroga covjeka.[18] Apostol zapoveda hriscaninu da ostavi to stanje i obuce se u novoga covjeka, sazdanoga po Bogu u pravednosti i svetosti istine.[19] To je ono isto sto je on rekao u Poslanici Rimljanima: Obucite se u Gospoda Isusa Hrista,[20] i u Prvoj poslanici Korincanima: Nosicemo i sliku nebeskoga[21] (coveka). Izvesno je da je apostol bio obnovljen Duhom i da je bio obucen u Hrista; prosvetljen Duhom i pokretan ljubavlju prema bliznjima, on je u ime palog coveka, koji se naprezao da raskine lance greha, izgovorio ispovedanje stanja u kome covek, zbog zla koje zivi u njemu i vrsi nasilje nad njim, ne moze da ne cini zlo, cak i kada bi zeleo da cini dobro.[22] Takvo vidjenje covecijeg pada je dar Bozije blagodati.[23]

U zajednici palog covecanstva neke ljude nazivaju dobrima. Tako ih nazivaju nepravilno, relativno. U toj zajednici dobrim se naziva onaj covek koji cini najmanje zla, a zlim onaj koji cini najmanje dobra. Uostalom, zli covek moze toliko da napreduje u zlu da se sva njegova delatnost pretvara u neprekidni niz zlodela. Dobar covek, u preciznom smislu, ne postoji. Nema coveka koji bi u svom palom stanju cinio cisto dobro, neopoganjeno zlom: Niko nije blag osim jednoga Boga,[24] govori Rec Bozija. Sve ljude Ona smatra i naziva zlim.[25] Starozavetni pravednici nazivani su pravednicima jedino u odnosu na ostale ljude,[26] a ne u odnosu na Boga. U odnosu na Boga celokupno covecanstvo, bez izuzetka, postalo je nedostojno; sva dela padom pokvarene prirode postala su neblagougodna Bogu zato sto su opoganjena neodvojivom primesom zla.

Sama vera u obecanog Iskupitelja, koja se dokazuje delima vere, i zbog koje je Bog primio starozavetne pravednike, i koja im je uracunata u pravednost,[27] pruzala je nadu u spasenje, nadu u izlazak iz tamnica pakla, u koje su bacene ljudske duse, bez izuzetka, nakon odvajanja od tela, dok ocoveceni Bog nije slomio prijevornice i vrata pakla.

Kao da je bilo malo to sto je greh posredstvom pada postao gotovo prirodan coveku, toliko prirodan da je Pismo greh nazvalo zivotom,[28] da je odricanje od greha postalo odricanje od sebe,[29] pa je pali covek primio u sebe satanu, koji ga je sablaznio, i postao stan satanin. “Ispostavlja se”, govori prepodobni Makarije Veliki, “da i sam neprijatelj na neki nacin prebiva u nama, bori se i zarobljava nas.”[30] Ovo ni u kom slucaju nije proizvoljno misljenje, nije masta, nego opitno znanje, a to znanje dobijaju oni koji, kako govori isti taj ugodnik Boziji, postojano ostaju u molitvi i nepokolebivo se suprotstavljaju svome neprijatelju.[31]

Hriscaninu koji zivi u svetu takvo opitno poznanje covekovog pada nije dostupno zato sto su ga svezale razne brige, a i zato sto ga ne4restana rasejanost odvlaci od vidjenja samog sebe. Nije za njega nase slovo. Neka on dobrim delima u krilu Pravoslavne crkve, narocito milostinjom i celomudrenoscu, stvara svoje spasenje. Mi besedimo sa monasima, koji su se potpuno predali sluzenju Bogu, koji zele da Carstvo Bozije ugledaju u sebi, otkriveno u sili i slavi. Neizmenljivi duhovni zakon podviznistva zahteva da covek najpre raskine materijalne lance, kojima je svezan izvana, i da tek tada pocne da raskida one lance kojim su ga duhovi zlobe svezali u dubini njegovog uma i srca. “Ispostavilo se”, govori sveti Makarije Veliki, “da je covek nakon prestupanja zapovesti i nakon izgona iz raja svezan na dva nacina, i dvema vrstama lanaca: ispostavilo se da ga u ovom svetu vezuju predmeti sveta i ljubav prema svetu, to jest prema telesnim zeljama i strastima, prema bogatstvu i slavi, takodje ljubav prema tvarima, prema zeni i deci, prema srodnicima, prema domovini, prema mestima, prema odelima, krace receno, ljubav prema svim onim vidljivim stvarima od kojih mu Rec Bozija zapoveda da se dragovoljno odrekne (zato sto se covek dragovoljno pokorava svemu vidljivom), da se razresi i oslobodi svega toga da bi zatim mogao potpuno da ispuni Boziju volju. A u sebi (covecija) dusa je toliko svezana, zakljucana, okruzena zidinama i okovana okovima mraka i svim ostalim sredstvima duhova zlobe da ne moze, kako bi htela, da ljubi Boga, da veruje u Njega i da ga postuje.”[32] Dalje u svojoj besedi veliki ugodnik Boziji i ucitelj monaha poucava da svoje zarobljenistvo, svoje ropstvo, svoju vecnu smrt mogu da otkriju u sebi samo oni koji su zbacili sa sebe okove sveta i predali se istinskom i izuzetnom sluzenju Bogu. Onaj ko se, suprotno ovome, nije prethodno potrudio da raskine lance koje je na njega stavila materija, to jest vidljivi svet i zemaljski prolazni zivot, sa svojim prilikama i odnosima, taj nikada nece poznati, nece primetiti da je zarobljen, i nece zapaziti duhove zlobe koji dejstvuju u njemu. On zauvek ostaje stran samom sebi zato sto gaji u sebi skrivene strasti, ali ih ne poznaje: veoma cesto pobude strasti on smatra pobudama pravde, i njihovo dejstvo smatra dejstvom Bozije blagodati ili utehom savesti. U samom monaskom zivotu telesni podvig, koliko god on bio veliki, ne moze sam po sebi da otkrije unutrasnje lance i unutrasnju nesrecu: za to je potreban duhovni podvig. Telesni podvig bez duhovnog podviga vise je stetan nego koristan; on neobicno mnogo pojacava strasti duse: slavoljublje, licemerje, lukavstvo, gordost, mrznju, zavist, uobrazenost.[33] “Ako unutarnje delanje po Bogu”, rekao je veliki Varsanufije, “ne pomaze coveku, onda se on uzalud trudi i u spoljasnjem.”[34]

Sledeci duhovni podvizi otkrivaju podvizniku njegovo unutrasnje robovanje, a u isti mah podizu bitke u njegovim pomislima i osecanjima.

1) Istinska poslusnost. Posredstvom istinske poslusnosti podviznik pocetnik, odsecajuci, Boga radi, svoju volju i svoja shvatanja – u zelji da ispuni volju i shvatanja podviznika koji je vec napredovao i neuskrativo zadobio poslusnost prema Bogu – neizostavno podstice palog andjela na protivdejstvo, i time otkriva njegovo prisustvo u sebi. Ako podviznika ne sablazne zle spletke, predlozi i razni izgovori kojima lukavi nastoji da ga odvuce od poslusnosti, i ako ostane postojan u podvigu, on ce podstaci nevidljivog neprijatelja na zavist i ljutu borbu, u kojoj taj neprijatelj nece propustiti priliku da podigne u podvizniku razna gresna mastanja, pomisli, osecanja, zanose, i time ce podviznik otkriti u dubini srca skriveno, izuzetno veliko, a naizgled potpuno nepostojece zlo.

2) Citanje, izucavanje i ispunjavanje jevandjelskih zapovesti, zato sto one, odsecajuci delatni greh, prvenstveno istrebljuju greh u samom umu, u samom srcu. Ispunjenje tih zapovesti, ili, pravilnije, naprezanje u ispunjavanju zapovesti, nuzno izoblicava greh koji zivi u nama i izaziva zestoku unutrasnju borbu, u kojoj najvise ucestvuju duhovi zlobe.

3) Sramocenja i druge nevolje takodje otkrivaju greh skriven u dubini duse. Nevolju i zovemo iskusenjem upravo zato sto ona otkriva skriveno stanje srca. U coveku jos zarobljenom vlascu greha, sasvim prirodno, upravo nevolja izoblicava greh koji zivi u dubini duse, otkriva ga posredstvom ozaloscenog srca, tuge, pomisli roptanja, negodovanja, samoopravdavanja, osvete, mrznje. Nesumnjivi znak dejstva palog gordog duha je pojacano dejstvo tih strasti u dusi, narocita najezda i pritisak pomisli i mastanja.

4) Pazljiva molitva, narocito molitva imenom Gospoda naseg Isusa Hrista, uz naprezanje na spajanju srca i uma, razotkriva zmiju koja se gnezdi u dubini srca, ranjava je i podstice na kretanje. Prepodobni Kalist i Ignjatije Ksantopul u svom delu o tihovanju i molitvi navode sledece reci svetog Jovana Zlatoustog: “Molim vas, braco, nikada ne gazite i ne prezirite pravila molitve. Slusao sam nekada oce kako govore da onaj koji pogazi ili prezre to pravilo i nije monah. Takav – i kada jede, i kada pije, i kada prebiva u keliji, ili sluzi, ili putuje, ili sta drugo cini – mora bez prestanka da vapi ovako: Gospode Isuse Hriste, Sine Boziji, pomiluj me, da bi neprestano pominjanje imena Gospoda naseg Isusa Hrista razdrazivalo neprijatelja na bitku. Najpre ce ugledati zlo u unutrasnjosti svog srca, a zatim (u srcu skriveno) dobro (to jest Boziju blagodat), koja je svetim krstenjem zasadjena u svakog pravoslavnog hriscanina.”[35] Prepodobni Makarije Veliki uci da takvo stanje unutrasnje borbe treba podnositi dobrodusno, sa nesumnjivom verom i nadom u Gospoda, sa velikim trpljenjem, ocekujuci od Gospoda pomoc i dar unutrasnje slobode. Bitka ne moze biti krunisana pobedom, i sloboda ne moze biti osvojena naporima samog coveka: i jedno i drugo je dar Boziji, darovan podvizniku u svoje vreme, poznato jedino Bogu.[36]

Mnogo grese oni koji se nalaze pod vlascu strasti a zahtevaju od sebe da budu bestrasni. Zbog takvog nepravilnog zahteva prema sebi, koji je samo posledica nepravilnog misljenja o sebi, oni padaju u neobicno veliku zbunjenost kada se pokaze da u njima na bilo koji nacin zivi greh. Oni tada padaju u uninije, u beznadje. Njima se, zbog nepravilnog misljenja o sebi, cini da je ta projava greha nesto neobicno, nesto sto se ne uklapa u postojeci red. A u stvari, projava greha u pomislima, osecanjima, recima i delima (ovde govorimo o zanosima, a ne o smrtnim gresima, ni o voljnim gresima) sasvim je logicna, prirodna, nuzna. “Ako nas strast uznemirava”, govori prepodobni ava Dorotej, “onda to ne sme da nas zbunjuje, jer padati u zbunjenost zbog toga sto nas strast uznemirava nije nista drugo do delo bezumlja i gordosti, posledica nepoznavanja stanja svoje duse i izbegavanja truda. Tako su o tome rekli oci. Mi ne napredujemo upravo zato sto ne znamo svoju meru, sto nemamo strpljenja u zapocetim delima, sto bez truda hocemo da zadobijemo vrlinu. Cemu se cudis, strasni covece, kada te strast uznemirava? Zbog cega se zbunjujes? Stekao si strast, imas je u sebi, i zbunjujes se! Primio si u sebe i njene zaloge, a kazes: ‘Zasto me ona uznemiruje?’ Bolje je trpi, podvizavaj se, i moli Boga.[37]

Oni koji sagledavaju u sebi greh upravo zbog tog sagledavanja ceo dan zemaljskog zivota provode u opominjanju na svoju gresnost, umom pokazuju sebe, svoje jadno stanje Gospodu, i vapiju sa bolom u srcu: Oci su moje svagda ka Gospodu, jer ce On izbaviti od zamke noge moje. Pogledaj na me i pomiluj me, jer sam jedinak (= samac) i siromah. Izbavi od maca dusu moju, i iz ruke psece jedinicu moju. Jer kakva je korist covjeku ako sav svijet zadobije a dusi svojoj naudi? Ili kakav ce otkup covjek dati za dusu svoju? Spasi me iz usta lavljih i od rogova nosoroga smernost moju, jer suparnik vas, djavo, kao lav ricuci hodi i trazi koga da prozdere. Vidi smirenje moje i trud moj, i oprosti sve grehove moje. Vidi neprijatelje moje kako se umnozise, i mrznjom nepravednom omrznuse me. Sacuvaj dusu moju, kao sto si sacuvao dusu Jova, sluge Tvoga, i izbavi me; da se ne postidim.jer se u Tebe pouzdah”[38] Onaj koji zivi po ovim pravilima, taj ce, bez imalo sumnje, biti udostojen da u svoje vreme kaze: Trpeci potrpeh Gospoda, i obrati paznju na me, i uslisa moljenje moje; i izvede me iz rova mucenja i iz blata mulja (mnogog), i postavi na kamen noge moje, i uspravi stope moje; i stavi u usta moja pesmu novu, himnu Bogu nasem.[39] Istinit je Onaj koji daje obecanja onima koji se uzdaju u Njega i koji se ne daju otrgnuti od uzdanja u Njega, bez obzira na to sto ih greh svojim nasiljem dugo i iscrpljujuce muci u srcu. Darovalac ce sigurno ispuniti svoje obecanje. A zar Bog nece odbraniti – svedoci Sin Boziji – izabranike svoje koji mu vapiju dan i noc i zar ce oklijevati? Kazem vam da ce ih ubrzo odbraniti.[40] Rec oklijevati ovde oznacava da Bog dopusta grehu i duhovima zlobe, koji zive u coveku, da odredjeno vreme iskusavaju coveka radi njegove koristi. Sveti Makarije Veliki govori: “Knez ovoga veka je stap koji kaznjava (urazumljuje) one koji su jos deca po duhu, i bic koji im zadaje rane, ali time sto ih ozlobljava i iskusava, on im, kako smo ranije rekli, priprema veliku slavu i veliku cast… Taj stap uredjuje neko veliko delo spasenja, kako je negde kazano: Zlo, imajuci za cilj zlo, pospesuje dobro. Za dobre duse, za duse dobre volje, i najveca nevolja pretvara se u dobro, sto svedoci i sam apostol: Onima koji ljube Boga sve pomaze na dobro.[41] Tom stapu, koji vaspitava tako sto kaznjava, dopusteno je da dejstvuje da bi sudovi bili ispitani, kao u uzarenoj peci, da bi dobri postali tvrdji, i da bi losi pokazali da lako pucaju i da ne mogu da izdrze veliku vatru. Djavo je delo i sluga Boziji, i ne moze da iskusava onoliko koliko on odluci, ne moze da ozlojedjuje onoliko koliko on hoce, vec onoliko koliko mu Boziji mig dozvoli i dopusti. Bog tacno zna stanje svih, i svakom coveku dopusta onoliko iskusenja koliko sam taj covek ima sila. Vjeran je Bog – govori apostol – koji vas nece pustiti da se iskusate vecma nego sto mozete, nego ce uciniti sa iskusenjem i kraj, da mozete podnijeti.[42] Koji iste i kuca na vrata, koji trazi do kraja, taj ce dobiti to sto trazi.”[43]

Zasto Bog dopusta da duhovi zlobe i greh iskusaju podviznika? Zato sto covek ima preku potrebu da tacno i detaljno sazna svoj pad, jer bez toga ne moze da pozna i primi Iskupitelja onako kako treba. Covek mora da pozna svoju palu prirodu, njene sklonosti, njoj svojstvenu delatnost, da kasnije, kada primi blagodat Svetog Duha, koju mu daje Iskupitelj, ne bi upotrebio tu blagodat na svoju duhovnu stetu ili da ne bi njena dejstva pripisao sebi, vec da bi bio njen dostojan sasud i njeno dostojno orudje. Sveti Grigorije Sinait govori: “Ako covek ne bude napusten i porazen i savladan zato sto se pokorio svakoj strasti i pomisli, i u duhu pobedjen, a pri tome ne dobija nikakvu pomoc ni od dela, ni od Boga, ni od bilo koga drugog, zbog cega dolazi skoro do ocajanja, jer je iskusavan sa svih strana – tada on ne moze da dodje u skrusenost duha, ne moze da smatra da je manji od svih, da je poslednji i sluga svima, izuzimajuci same demone, koji su ga mucili i pobedili. To je smirenje koje dopusta promisao Boziji, kazneno-vaspitno smirenje, posle kojeg Bog daruje drugo, uzviseno smirenje, koje je bozanstvena sila, koja dejstvuje pomocu Boga i pomocu Njega cini sve; (covek) vidi tu silu u sebi kao orudje, i tim orudjem cini Bozija cuda.”[44] Tako se objasnjava ta divna pojava, tj. svetitelji Boziji; buduci da su sasudi Svetog Duha, oni su ujedno videli, shvatili, ispovedali sebe kao najvece gresnike, dostojne privremenih i vecnih kazni. Oni su ozbiljno upoznali i izucili svoju palu prirodu, videli da u njoj nema nicega neoskrnavljenog, i stoga su sve dobro koje je Bozija blagodat, nastanivsi se u njima, ucinila posredstvom njih sa punim ubedjenjem pripisali toj blagodati, i stalno strepeli da pala priroda ne izrodi neku pomisao ili neko osecanje uvredljivo za Svetog Duha.[45] Brzi prelazak iz stanja borbe u stanje duhovne slobode ne donosi korist coveku. Sveti Makarije Veliki napominje da “duse koje su vec pricasnice Bozije blagodati, vec pune nebeske sladosti, vec posednice naslada duhovnog mira, ali nepotvrdjene, neiskusane u nevoljama koje im nanose zli duhovi cesto ostaju detinjasto slabe i nesposobne za Carstvo nebesko.

Ako li ste bez karanja, govori sveti apostol, koje su svi iskusili, onda ste kopilad, a ne sinovi.[46] Iskusenja i nevolje se i salju coveku radi njegove koristi, da bi dusa, ispitana u nevoljama, postala jaca i casnija pred svojim Gospodom. Ako izdrzi do kraja sa nadom u Gospoda, onda ne postoji mogucnost da ona ne dobije dobra koja je obecao Sveti Duh, i potpuno oslobodjenje od zlobe strasti.”[47] Zbog tog Bozijeg providjenja Hristovi podviznici, izuzimajuci nekolicinu njih, znatan deo svog zemaljskog stranstvovanja provode u gorkoj borbi protiv greha, pod jarmom nemilosrdnog faraona. Prilikom izlaska iz Egipta – zemlje u kojoj peku ciglu i jedu meso do presitosti, sto odslikava plotsko stanje – sluge istinskog Boga su oplenile Egipcane, to jest odnele su sa sobom bogatstvo delatnog znanja koje se dobija u borbi protiv greha i duhova zlobe. Takva je odluka Bozijeg duhovnog zakona.[48] Sveti Isak Sirijski prica sledecu pricu: “Neko od svetih je govorio: ‘Bese neki otselnik, starac dostojan postovanja. Uputio sam se jednom prilikom njemu jer me je pritiskala tuga od iskusenja koja su me stigla. Starac je u to vreme bio bolestan, lezao je. Pozdravio sam ga, seo kraj njega, i rekao mu: ‘Oce! Pomoli se za mene; demonska iskusenja me mnogo zaloste.’ On otvori oci, pogleda me pazljivo, i rece: ‘Sine! Ti si mlad: na tebe Bog ne dopusta iskusenja.’ Odgovorih mu: ‘Tacno, mlad sam, ali sam podvrgnut iskusenjima krepkih muzeva.’ On opet rece: ‘Ako je tako, onda Bog hoce da te ucini mudrim.’ A ja rekoh: ‘Kako ce me Bog uciniti mudrim kada svakog dana dozivljavam smrt?’ On opet: ‘Bog te voli, cuti. Bog ce ti dati Svoju blagodat,1 i dodade: ‘Znaj, sine, da sam se ja trideset godina borio protiv demona. Nakon dvadeset godina borbe nisam osetio nikakvo olaksanje. U dvadeset petoj godini borbe poceo sam da osecam pocinak od delanja. Pocinak je vremenom postajao veci. U dvadeset osmoj godini borbe pocinak je poceo narocito da se uvecava. Pred sami kraj tridesete godine borbe pocinak se tako ucvrstio (ranije se, znaci, menjao: cas je dolazio, cas odlazio) da vise ne znam ni meru do koje je napredovao…’ Eto kakav je pocinak iznedrilo veoma tesko i dugotrajno delanje (podviga).'”[49]

Polozimo najpre nadu na naseg svesilnog i sveblagog Boga, a onda se potrudimo da istinskim monaskim zivotom kroz oblak, dim i oluju misli, koje nam neprestano dolaze, sidjemo nasoj dusi, toj dusi koju je greh zarobio i umrtvio, smrdljivoj, unakazenoj, polozenoj u grob pada. Tamo, u bezdanu srca, ugledacemo zmiju, ubicu nase duse.[50] Duboko i tacno poznavanje covekovog pada veoma je vazno za Hristovog podviznika, jer jedino iz tog znanja, kao iz samog pakla, on moze molitveno, u istinskoj skrusenosti duha da vice Gospodu onako kako uci sveti Simeon Novi Bogoslov: “Boze i Gospode svih! Vladaru svega sto dise i svake duse, jedini koji mozes da me iscelis, uslisi molitvu mene gresnog, i silaskom svesvetog i zivotvornog Duha umrtvi i pogrebi zmiju koja se gnezdi u meni.”[51] U stanju pada greh i djavo vrse toliko nasilje nad covekom da on nema nikakve mogucnosti da im se protivi, a onda ga, protivno njegovoj volji, uvlace[52] najvise u spoticanja u mislima, a ne u smrtne grehe, kako smo ranije rekli. Kod revnosnih podviznika unutrasnja volja veoma retko dopusta da se otkrije i recju, a kamoli delom.


NAPOMENE:

1. 1 Tim 6,20,21.

2. Ps 37,11.

3. Lk 11,13.

4. Ps 50, 7.

5. Rim 3,10-12.

6. Rim 7, 8.

7. Post 6,3.

8. Rim 7,24.

9. Rim 6,6.

10. Dap 19, 12.

11. Rim 8,8.

12. Rim 6,6.

13. Rim 7,24.

14. Rim 7, 14-25.

15. Rim 7,14.

16. Rim 6,6.

17. 1 Kop 15, 50.

18. Ef 4, 22.

19. Ef 4,24.

20. Rim 13,14.

21. 1 Kop 15,49.

22. Prepodobni ava Dorotej, Pouka 1.

23. Navodeci blagodatna duhovna vidjenja koja izlaze pred um Hristovog podviznika prilikom njegovog postepenog ciscenja sveti mucenik Petar Damaskin stavlja u ta vidjenja i vidjenje pada, kome se covecanstvo predalo. Sveti Petar Damaskin, O osam umnih vidjenja, knj. 1. Dobrotoljublje, tom 3.

24. Mk 10,18

25. Lk 11, 13.

26. Rim 4,2,3; Jov 1, 8.

27. Rim 4,28; Gal. 2,1.

28. Mt 10, 39.

29. Mt 16,24.

30. Slovo 4, gl. 16. To se jasno vidi iz zabrana pred svetu tajnu krstenja. Pali covek je postao stan ne samo greha nego i satane; tajna svetog krstenja izgoni satanu iz coveka; ali ako krsteni provodi bezbrizan i gresni zivot, satana se vraca u njega, sto cemo objasniti u daljem tekstu. Vidi Poredak svetog krstenja u Trebniku.

31. Slovo 4, gl. 5.

32. Prep. Makarije Veliki, Beseda 21, gl. 1

33. Sesnaest pouka prep. Sinklitikije, Nezaboravna kazivanja.

34. Odgovor na pitanje 210.

35. Gl. 49, deo 2. Ovaj citat je potpunije naveden u Slovu o Isusovoj molitvi.

36. Beseda 21. gl. 3 i 4.

37. Pouka 13, O tome kako izdrzavati iskusenja. Nas ruski podviznik, starac Serafim Sarovski, govori: “Treba snishoditi svojoj dusi u njenim slabostima i nesavrsenostima i trpeti svoje nedostatke, kao sto trpimo druge, no ne treba se razlenjiti, vec treba podsticati sebe ka boljem. Ako si uzeo mnogo hrane, ili si ucinio sta drugo slicno ovome, srodno covecijoj slabosti,nemoj da te to zbunjuje, i nemoj dodavati stetu na stetu, vec hrabro pokreni sebe ka ispravljanju, a u isti mah se trudi da sacuvas dusevni mir, po recima apostola: Blazen je onaj ko ne osudjuje sebe za ono sto nadje za dobro” (Rim 14,22). Kazivanje o zivotu i podvizima starca Serafima, Moskva, 1844.

38. Ps 24,1520; Ps 21,21,22; MT 16,26; 1 Pt 5, 8; Jov 2, 6.

39. Ps 39.24.

40. Lk 18, 7, 8.

41. Rim 8, 28.

42. 1 Kop 10, 13.

43. Slovo 4, gl. 68.

44. Sveti Grigorije Sinait, Veoma korisne glave, glava 117, Dobrotoljublje, tom 1.

45. Prep. Makarije Veliki, Beseda 27, glave 4, 5 i 18.

46. Jev 12, 8.

47. Slovo 7, gl. 14.

48. Izl 3,21,22.

49. Slovo 31. Ovde je upotrebljena rec “delanje” zato sto oci najcesce tako nazivaju podvig uma i srca, dok recju “podvig” cesce oznacavaju telesne trudove. Prep. Varsanufije, Odgovor 210. Isak Sirijski, Slovo 56.

50. Prep. Makarije Veliki, Slovo 1, gl. 1.

51. Dobrotoljublje, tom 1. Delatne i bogoslovske glave, gl. 43.

52. Prepodobni ava Dorotej, Pouka 1.

5. STANjE NAKON ČOVJEKOVOG ISKUPLjENjA

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

SLOVO O STANjIMA ČOVEĆIJE PRIRODE U POGLEDU DOBRA I ZLA

5. STANjE NAKON ČOVJEKOVOG ISKUPLjENjA

Covecija priroda je obnovljena kroz iskupljenje. Bogocovek ju je obnovio Sobom i u Sebi. Takva Gospodom obnovljena covecija priroda se kalemi na palu prirodu posredstvom krstenja. Krstenje ne unistava prirodu, vec stanje njenog pada; krstenje ne cini prirodu drugacijom, vec menja njeno stanje tako sto ljudsku prirodu cini pricasnicom Bozije prirode.[1]

Krstenje je ujedno i umrtvljenje i ozivotvorenje, ujedno i sahrana i rodjenje. U banju krstenja se pogruzava ozleda pale prirode, dobijena zbog greha, u nju se ta ozleda sahranjuje, u njoj ona i umire, a iz banje ustaje obnovljena priroda; u banju se pogruzava sin starog Adama, a iz banje izlazi sin Novog Adama. Gospod je to posvedocio recima: Ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne moze uci u Carstvo Bozije. Sto je rodjeno od tijela, tijelo je; sto je rodjeno od Duha, duh je.[2] Iz ovih reci je ocigledno da Sveti Duh prima u banju krstenja telesnog coveka, dakle onakvog coveka kakav je on postao nakon pada, a iz banje izvlaci istog tog coveka, ali vec duhovnog, dakle coveka u kome je umrtvio gresno telesno stanje i koga je duhovno rodio. Na krstenju se coveku oprasta prvorodni greh, preuzet od praroditelja, a oprastaju mu se i licni gresi ucinjeni do krstenja. Na krstenju se coveku daruje duhovna sloboda:[3] greh vise ne vrsi nasilje nad njim, vec covek moze po svojoj volji da bira dobro ili zlo. Krstenje izgoni satanu iz coveka, izgoni, dakle, onoga koji zivi u svakoj paloj prirodi. Krstenom coveku je prepusteno da odluci hoce li da prebiva u hramu Bozijem i da bude slobodan od satane, ili ce da udalji iz sebe Boga, i ponovo postane stan satane.[4]

Krstenjem se covek oblaci u Hrista.[5] Krstenjem svi ljudi postaju jednaki, zato sto je dostojanstvo svakog hriscanina isto. Ono je Hristos. To dostojanstvo je beskrajno veliko; u njemu se ponistava svaka zemaljska razlika izmedju ljudi.[6] Tu razliku, beznacajnu po spoljasnjosti, Hristos nije oduzeo za vreme zemaljskog zivota, i upravo zato sto ostaje, ona jos jasnije otkriva svoju beznacajnost. Tako truplo iz kojega je izasla dusa smatramo mrtvim iako se ono jos nije raspalo. Krstenjem se obilno izliva na coveka blagodat Svesvetog Duha, koja je odstupila od prekrsioca Bozije zapovesti u raju, od sledbenika gresnog razuma i volje palog andjela. Blagodat ponovo pristupa onome ko se iskupljen krvlju Bogocovekovom miri sa Bogom, odrice svog razuma i svoje volje, i pri tome sahranjuje u banji krstenja strasti pale prirode, to jest njen zivot – uzrok smrti. “Hristos, kao savrseni Bog”, rekao je prepodobni Marko Podviznik, “darovao je krstenima savrsenu blagodat Svetog Duha, a ona ne prima nase priloge, vec nam se otkriva i javlja po meri delanja zapovesti.”[7] Cinjenjem dobra koje pripada obnovljenoj prirodi krsteni covek razvija u sebi blagodat Svesvetog Duha dobijenu na krstenju; sama po sebi blagodat je neizmenljiva, ali njeno sijanje u coveku je onoliko jace koliko je jace Hristovo dobro koje covek cini: suncev zrak sam po sebi jeste neizmenljiv, ali je njegovo sijanje onoliko jace koliko je nebo cistije, koliko je slobodnije od oblaka. Suprotno od ovoga, ako covek i nakon krstenja cini zlo, ako cini ono sto mu nalaze pala priroda, ako je ozivljava, onda on vise ili manje gubi duhovnu slobodu: greh ponovo dobija nasilnu vlast nad covekom; djavo ponovo ulazi u coveka, postaje njegov gospodar i vodja. Svemoguca desnica Bozija je izbavila coveka iz zalosnog i teskog robovanja, a covek je opet, po sopstvenoj volji, u okovima, u zarobljenistvu, u tamnici, u paklu. Takvoj nesreci covek se izlaze u vecoj ili manjoj meri, saobrazno gresima koje sebi dozvoljava, i saobrazno navici koju je sticao tokom gresnog zivota. Greh koji zivi u coveku i vrsi nasilje nad njim nazivamo strascu. Strast nije uvek ocigledna: ona moze tajno da zivi u coveku i da ga unistava. Krsteni covek potpuno gubi duhovnu slobodu i onda kada dozvoli sebi da provodi zivot po razumu i volji pale prirode, ne hajuci na cinjenicu da se odrekao svoje prirode i obavezao se da ce u svim delima, pomislima i osecanjima ispoljavati samo obnovljenu Boziju prirodu, to jest da ce ziveti jedino po volji i umu Gospoda Isusa Hrista – drugim recima, po jevandjelskim zapovestima i ucenju. Slediti svoju palu prirodu, slediti njen razum i njenu volju, to znaci na delu odbacivati Hrista i obnovljenje koje je On darovao na krstenju. Ozivljavanje pale prirode u sebi nije nista drugo do potpuno vracanje ka vecnoj smrti, potpuno nastanjivanje i umnozavanje smrti u sebi. Zasto su propali i zasto propadaju Judejci i Jelini? Zato sto vole palu prirodu. Jedni hoce da sacuvaju dostojanstvo kao pravdu pale prirode, kao njeno dobro, drugi kao njen razum, a i jedni i drugi se udaljavaju od Hrista, jedine Istine, jedine riznice znanja.[8] Onaj ko se nije odrekao prirode, ko nije uvideo da je ona, zbog nepotrebnog pada, u svakom smislu necista, taj ne moze da se priblizi Hristu, ne moze da primi Hrista, ili da ga primi i ostane u primanju.

Bozija milost je jasno pokazala u vidljivoj prirodi mnoga tajanstvena hriscanska ucenja. Ozivljavanje svih biljaka u prolece je slika vaskrsenja ljudi; dejstvo nekih lekova, koji najpre otkriju bolest i naizgled je pospese, a onda je izlece, jeste slika duhovnog podviga, koji najpre razotkriva u coveku njegove tajne strasti, pokrene ih, a onda ih, malo-pomalo, unistava.[9] I krstenje ima svoju neobicnu sliku u prirodi. Podjimo u bastu i pogledajmo sta radi bastovan sa stablima jabuka da bi ih osposobio da donose ukusne plodove. Jabuka koja je iznikla iz semena, makar i najbolje jabuke, moze da donosi samo kisele, gorke, stetne i neupotrebljive plodove; zato svaku jabuku izniklu iz semena nazivaju divljom. Nasa pala priroda je kao ta jabuka. Ona moze da donosi samo gorki, pogubni plod; kada se dobro pomesa sa zlom, i kada ga zlo zatruje, onda takvo dobro i samo postaje zlo od primesa zla, i ubija coveka koji smatra da ono jeste dobro, dostojno Boga i coveka. Da bi divlju jabuku pretvorio u pitomu, bastovan bez milosti odseca sve njene grane i ostavlja samo stablo. Na takvo stablo kalemi grancicu pitome jabuke; ta grancica srasta sa stablom i korenom, pusta svoje grane na sve strane, njene grane zamenjuju odsecene grane; prirodno drvo postaje neprirodno, nakalemljeno. Nakalemljeno drvo stoji na prirodnom stablu, crpi sokove iz zemlje kroz prirodni koren – recju, svoj zivot neraskidivo povezuje sa zivotom prirodnog drveta. Takvo drvo pocinje da donosi izvrsne plodove, koji pripadaju prirodnom drvetu, a ujedno se potpuno razlikuju od plodova koje donosi prirodno, divlje drvo. Dok god to stablo postoji u basti, bastovan brizno pazi da iz stabla i iz korena ne krenu izdanci prirodnog drveta: oni bi izrasli i opet donosili neupotrebljivi plod, vukli sokove sebi, i tako nakalemljenim granama oduzeli i sokove i snagu da donose svoj prekrasni plod; recju, osusili bi ih i unistili. Dobre osobine, zdravlje i snage takvog stabla jabuke bice ocuvani jedino pod uslovom da sve njegove grane izrastaju samo iz nakalemljene grane. Kalemljenju blagorodne grane na divlju jabuku slicna je sveta tajna krstenja: krsteni covek mora da postupa kao onaj bastovan. Krstenje ne odseca nase bice, iako je ono zaceto u bezakonju i rodjeno u grehu: krstenje odseca telo greha, odseca telesno i dusevno stanje prirode, koje moze da stvara dobro jedino onda kada je pomesano sa zlom; na covekovo bice, na njegov zivot i njegovu sustinu kalemi se Bogocovekom obnovljena covecija priroda. Sve pomisli, osecanja, reci, sva dela krstenog moraju pripadati obnovljenoj prirodi. O tome je prepodobni podviznik Marko rekao: “U dobro mozemo verovati, dobro mozemo ciniti jedino u Isusu Hristu i u Svetom Duhu.”[10] Krsteni nikako ne sme da dopusta u sebi dejstvo pale prirode; on mora da odmah odbacuje sve njene teznje i pobude, cak i one koje spolja izgledaju dobre; on mora da ispunjava jedino jevandjelske zapovesti, i pomislima, i osecanjima, i recima, i delima. Do takvog nacina misljenja dovode nas zapovesti koje je Gospod dao svojim ucenicima i sledbenicima: Ostanite u meni, i ja cu u vama. Kao sto loza ne moze roda roditi sama od sebe ako ne ostane na cokotu, tako ni vi ako u meni ne ostanete. Ja sam cokot, a vi loze. Ko ostaje u meni i ja u njemu, taj donosi mnogi plod, jer bez mene ne mozete ciniti nista. Ko u meni ne ostane, izbacice se napolje kao loza, i osusice se, i skupice je, i u oganj baciti, i spaliti. Ostanite u ljubavi mojoj. Ako zapovijesti moje odrzite, ostacete u ljubavi mojoj.[11] Moze li sta biti jasnije, odredjenije od ovoga? Jedino onaj koji brizno odrzi jevandjelske zapovesti, jedino onaj koji ispunjava od Boga date zapovesti onako kako to i dolikuje moze da ostaje u ljubavi prema Bogu, ne u onoj ljubavi koja pripada paloj prirodi, nego u onoj koja je dar Svetog Duha, koja se izliva u obnovljenog coveka dejstvom Svetog Duha[12] i sjedinjuje coveka sa Bogom. Onaj koji ne mari za zapovesti i sledi teznje pale prirode, taj narusava ljubav, raskida sjedinjenje. Jevandjelje kaze da je Isus pozvao narod i svoje ucenike i objavio im sledece: Ko hoce za mnom da ide neka se odrekne sebe i uzme krst svoj, i za mnom ide. Jer ko hoce zivot svoj da sacuva, izgubice ga, a ko izgubi zivot svoj mene radi i jevandjelja onaj ce ga sacuvati.[13] Ocigledno, ovde se ne zahteva da odbacimo nase bice, no palu prirodu, njenu volju, njen razum, njenu pravdu. Mi smo toliko prihvatili stanje pada, tako smo se stopili sa nasim postojanjem, da je odricanje od njih postalo odricanje od sebe, unistenje svog zivota; a da bismo se spasili moramo se odreci sebe, svog palog ja, koje jos ne priznaje da je palo. Dok to ja postoji, dotle Hristos ne moze da nam donese nikakvu korist. Ako neko ne mrzi i zivot svoj, ne moze biti moj ucenik.[14] Koji ne uzme krst svoj i ne podje za mnom, nije mene dostojan. Koji cuva zivot svoj, izgubice ga, a koji izgubi zivot svoj mene radi, naci ce ga,[15] posvedocio je Gospod. On je zapovedao da svoj zivot izgubimo ne samo Njega radi, nego i radi Jevandjelja, objasnjavajuci poslednjim prvo. Izgubiti zivot radi Gospoda znaci odbaciti razum, pravdu i volju pale prirode, a onda ispuniti Boziju volju i pravdu, izrazenu u Jevandjelju, i slediti Boziji um, koji sija iz Jevandjelja. Svi koji su primoravali sebe da ispunjavaju jevandjelsko ucenje, iskustveno znaju kako su razum, pravda i volja pale prirode suprotni i neprijateljski Jevandjelju. Izmedju njih nema pomirenja i sporazuma. Odbacivanje pale prirode je neizbezni, stvarni uslov spasenja. Svoju palu prirodu odbacuje onaj koji neprestano izucava Jevandjelje i nastoji da ga ozivljava u sebi svakim svojim postupkom i delom. Jevandjelje je Hristovo ucenje. Hristovo ucenje je Bozije ucenje, pa samim tim i zakon. Tacno ispunjenje zakona je neizbezni dug iskupljenih stvorenja zato sto je to zapovedio Bog, Tvorac i Iskupitelj. Nemar u izucavanju i ispunjenju zakona nije nista drugo do odbacivanje samog Zakonodavca.

Sveti apostol Pavle je rekao: Koji se god u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste.[16] To znaci da su krsteni u Hrista primili na krstenju, u samom krstenju, dar od Svetog Duha, koji je uticao na njih; primili su zivo osecanje Hrista, osecanje Njegovih svojstava. Ali krstenima nije oduzeta sloboda da sami, po svojoj volji izaberu staro ili novo, posto ni Adamu u raju nije bila oduzeta sloboda da odrzi zapovest Boziju ili da je narusi. Apostol govori onima koji su poverovali u krstenje: Noc poodmace, a dan se priblizi. Odbacimo, dakle, djela tame i obucimo se u oruzje svjetlosti. Da hodimo posteno kao podanu: ne u pirovanju i pijanstvu, ne u razvratu i bestidnosti, ne u svadji i zavisti. Nego se obucite u Gospoda Isusa Hrista; i staranje za tijelo ne pretvarajte u pohote.[17] Posto krsteni ima slobodu izbora, Sveti Duh ga poziva da podrzi jedinstvo sa Iskupiteljem, da podrzi u sebi obnovljenu prirodu, da podrzi duhovno stanje darovano krstenjem, da se uzdrzi od ugadjanja zarkim zeljama tela, to jest da se udalji od telesnih zelja, od dusevnog mudrovanja. Isto znacenje imaju apostolove reci: Prvi covjek je od zemlje, zemljan; drugi covjek je Gospod sa neba. Kakav je zemljani, takvi su i zemljani; i kakav je nebeski, takvi su i nebeski. I kao sto nosimo sliku zemljanoga – jer se svi radjamo u prvorodnom grehu i sa svim bolestima dobijenim zbog pada i otkrivenim u Adamu nakon njegovog pada – tako cemo nositi i sliku nebeskoga posredstvom krstenja kao darodavca te slike, i briznog drzanja jevandjelskih zapovesti, koje u nama cuvaju celovitost slike, njenu bozansku savrsenost i otmenost.[18] Oblaciti se u lik nebeskog coveka, oblaciti se u Gospoda Isusa Hrista, uvek nositi na telu umiranje Gospoda Isusa Hrista,[19] to ne znaci nista drugo do neprestano umrtvljavati u sebi telesno stanje stalnim ostajanjem u jevandjelskim zapovestima. Tako se obukao, tako je prebivao obucen u Bogocoveka sveti apostol Pavle. Zato je mogao smelo da kaze o sebi: Zivim – ne vise ja, nego zivi u meni Hristos.[20] Isto to on trazi i od svih verujucih. Ili ne poznajete sebe – govori on – da je Isus Hristos u vama? Sem ako u necemu niste valjani (u ruskom prevodu: sem ako niste ono sto biste morali biti).[21] Kakav opravdan zahtev, kakvo opravdano izoblicenje! Sveto krstenje odseca u svakom krstenom coveku palu prirodu, kalemi na coveka Bogocovekom obnovljenu prirodu. Zato se u Svetom pismu krstenje naziva banjom novoga rodjenja, a zivot nakon krstenja novim zivotom.[22] Svaki krsteni je duzan da u sebi otkrije i razvije obnovljenu prirodu, to jest da u sebi otkrije Gospoda Isusa Hrista koji zivi, govori i deluje. Hriscanin koji to ne ucini nije ono sto mora biti.

Sveti apostol Pavle neobicno tacno i podrobno objasnjava tajnu krstenja: Svi koji se krstismo u Hrista Isusa[23] govori on, u smrt njegovu se krstismo.[24] Tako se s njim pogrebosmo kroz krstenje u smrt, da bi, kao sto Hristos ustade iz mrtvih slavom Ocevom, tako i mi hodili u novom zivotu. Jer ako postadosmo sjedinjeni sa oblikom smrti njegove, onda cemo i sa vaskrsenjem, znajuci ovo, da se stari nas covjek razape sa Njime, da bi se unistilo tijelo grjehovno, da vise ne robujemo grijehu. Jer ko umrije oslobodi se od grijeha. Ako li umrijesmo sa Hristom, vjerujemo da cemo i zivjeti sa njime, znajuci da Hristos, ustavsi iz mrtvih, vise ne umire; smrt vise ne vlada njime. Jer sto je umro, grijehu je umro jednom zasvagda; a sto zivi, Bogu zivi. Tako i vi smatrajte sebe da ste mrtvi grijehu, a zivi Boguu Hristu Isusu, Gospodu nasem. Da ne caruje, dakle, Grijehu vasemu smrtnom tijelu, da ga slusate u pohotama njegovim; niti dajite udove svoje Grijehu za oruzje nepravde; nego predajte sebe Bogu kao ozivljeni iz mrtvih, i udove svoje Bogu za oruzje pravde.[25] Iz ovoga se opet vidi da je krstenje ujedno i umrtvljavanje i ozivljavanje.

Prilikom sagresenja praroditelja smrt je odmah pogodila dusu; Sveti Duh je odmah odstupio od duse, a On je cinio istinski zivot duse i tela; zlo je odmah stupilo u dusu, a ono je bilo istinska smrt duse i tela. Tvorceva pretnja se doslovno ostvarila: Ali s drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi; jer u koji dan okusis s njega, umrijeces.[26] Smrt je u jednom trenu ucinila duhovnog coveka telesnim i dusevnim, svetog je ucinila gresnim; telu je prenela ogrubelost, slabunjavost, neciste pozude; potpuno je porazila telo nakon nekoliko vekova.[27] Suprotno ovome, sveto krstenje pruza vaskrsenje dusi, telesnog i gresnog coveka pretvara u duhovnog i svetog, umrtvljava telo greha, to jest covekovo telesno stanje, ne osvecuje samo covekovu dusu nego i telo, daje mu sposobnost da vaskrsne u slavi; a samo vaskrsenje desava se kasnije, onda kada to Bog odredi. Kao sto je izmedju pojave smrti u coveku, nevidljive telesnim ocima, i razdvajanja duse od tela, vidljivog i telesnim ocima, proteklo prilicno vremena, tako i izmedju pojave zivota u coveku i samog ozivljavanja tela, koje mora ponovo da se sjedini sa dusom, protice odredjeno vreme, poznato jedino Bogu. Sto je dusa za telo, to je Sveti Duh za celog coveka, za njegovu dusu i telo. Kao sto telo umire onoga trena kada ga napusti dusa, i to onako kako umiru sve zivotinje, tako i covek umire ceo, i telom i dusom, i za istinski zivot, i za Boga, onoga trena kada ga Sveti Duh ostavi. Kao sto telo ozivljava i vaskrsava onda kada se dusa vrati u njega, tako ceo covek, i telom i dusom, duhovno ozivljava i vaskrsava onda kada se Sveti Duh vrati u njega. Upravo to ozivljavanje i vaskrsavanje coveka desava se u tajni svetog krstenja. Posredstvom svetog krstenja ozivljava i vaskrsava sin prvosazdanog Adama, ali ne u onom stanju neporocnosti i svetosti u kome je Adam bio sazdan: ne, on ozivljava i vaskrsava u onom neuporedivo visem stanju koje je coveku dao ocoveceni Bog. Oni koji su obnovljeni krstenjem ne oblace se u prvobitni, neporocni lik prvosazdanog coveka, nego u lik nebeskog coveka, Bogocoveka.[28] Drugi lik je onoliko iznad prvog koliko je Bogocovek iznad prvog coveka u stanju neporocnosti.

Izmena koju sveto krstenje vrsi u coveku potpuno je jasna, potpuno se oseca; no ta izmena ipak vecini hriscana ostaje nepoznata: krstimo se u detinjstvu, od detinjstva se predajemo zanimanjima koja pripadaju prolaznom svetu i paloj prirodi, a duhovni dar koji nam je dat svetim krstenjem pomracujemo u sebi onako kako gusti oblaci pomrace sunce. No dar se ipak ne unistava: on ostaje u nama celog naseg zemaljskog zivota. Sunce ne prestaje da postoji kada ga oblaci zaklone. Jedino krsteni covek ostavlja delatnost pale prirode, pocinje da pere svoje grehove suzama pokajanja, da raspinje telo sa strastima i pozudama, da stupa na popriste delatnosti Novog Coveka – dar Duha ponovo pocinje da otkriva svoje prisustvo u krstenom, umnozava se, preovladava. Ociscenje pokajanjem je posledica i dejstvo blagodati koju je krstenje zasadilo. Pokajanje je obnavljanje, vracanje stanja stvorenog krstenjem.[29] Iskustveno znanje o izmeni koju je krstenje izazvalo u coveku moze da stekne jedino onaj koji se ocistio pokajanjem.

“Kada se krstavamo”, govori sveti Jovan Zlatousti, “tada dusa, ociscavana Duhom, sija svetlije od sunca, tada ne gledamo samo slavu Boziju, nego iz nje pozajmljujemo neko sijanje. Kao sto cisto srebro stavljeno naspram suncevih zraka sija i od suncevog sjaja a ne samo po svojoj prirodi, tako i dusa, ociscena i svetlija od srebra, prima od Duha zrak slave i ispusta ga obostrano.”[30]

Iako u Delima apostolskim nema direktnog, faktickog izlaganja o toj izmeni koju je tajna svetog krstenja stvarala u krstenima – u prvobitnoj Crkvi svima je bila poznata izmena koju krstenje donosi, svima je ona bila ocigledna po plodovima Svetog Duha, i vecinom se otkrivala odmah po krstenju – ipak su opisani slucajevi koji su sacuvali za potomstvo dokaze o toj izmeni. Kada se krstio evnuh etiopske carice, tacnije, kada je izasao iz vode, Sveti Duh je odmah sisao na njega; evnuh vise nije imao potrebu za uciteljem, zato sto je Duh postao njegov ucitelj, i radosno je otisao svojim putem, iako je samo nesto saznao o Gospodu Isusu Hristu iz veoma kratkog razgovora sa apostolom Filipom.[31] Na Kornilija, kapetana i neznabosca, i na druge neznabosce koji su bili sa njim i poverovali u Gospoda Sveti Duh je sisao jos pre krstenja, a tada su oni poceli da govore na stranim, njima do tada potpuno nepoznatim jezicima, i time javljali velicinu Boziju, koju do tog trenutka uopste nisu shvatali.[32] Iako je Duh vec bio sisao na njih, sveti apostol Petar je zapovedio da se krste u vodi, jer je sama tajna to neodlozno nalagala. Crkvena istorija je sacuvala za nas sledeci veoma vazan dogadjaj. Rimski car Dioklecijan, poznat po tome sto je pokrenuo najzesce progone hriscana, proveo je najveci deo 304. godine po Hristovom rodjenju u Rimu. U prestonicu je stigao da proslavi svoju pobedu nad Persijancima. U programu zabava kojima se car predavao bila je i poseta pozoristu. Neki Genesije, glumac komicar, dobro je zabavljao publiku improvizacijama. Jednom prilikom, igrajuci u pozoristu u prisustvu cara i brojnog naroda, on je, glumeci da je bolestan, legao na postelju, i rekao: “Ah, prijatelji moji! Mnogo mi je tesko: hteo bih da me utesite.” Drugi glumci su odgovorili: “Kako da te utesimo? Hoces li da te pomilujemo strugaljkom, da ti bude lakse?” “Bezumnici!” odgovori on, “hocu da umrem kao hriscanin.” “Zasto?”, upitase ga oni. “Zato da bi me ovog velikog dana Bog primio kao bludnog sina.” Istog casa poslase po svestenika i vraca. Oni, to jest glumci koji su ih predstavljali, pridjose, sedose kraj kreveta na kome je Genesije lezao i rekose: “Sine nas, zasto si nas pozvao?” On odgovori: “Zato sto hocu da dobijem milost od Isusa Hristai da se ponovo rodim radi oslobodjenja od mojih grehova.” Izvrsili su nad njim ceo obred svete tajne, zatim su ga obukli, po obicaju novokrstenih, u belu odecu. Tada su ga vojnici, nastavljajuci glumu, uzeli i doveli pred cara, da ga, toboze, ispita onako kako ispituje mucenike. Genesije je rekao: “Care, i svi dvorani carski! Mudraci ovoga grada! Poslusajte me. Cim sam cuo ime hriscanin, osetio sam prema tom imenu uzasnu odvratnost; zasipao sam grdnjama one koji su ostajali u ispovedanju tog imena; cak sam svoje rodjake i srodnike mrzeo zbog imena hriscanin; prezreo sam tu veru toliko da sam detaljno izucio njene tajne da bih vas zabavljao predstavama o njima. No kada me je, obnazenog, dotakla voda, kada sam, upitan, odgovorio da verujem, video sam ruku koja silazi sa neba; okruzujuci nju, svetli andjeli su sisli na mene. Oni su u nekoj knjizi procitali sva sagresenja koja sam pocinio od detinjstva, oprali ih tom istom vodom u kojoj sam se u vasem prisustvu krstio, a onda su mi pokazali knjigu koja je, ispostavilo se, bila cista (neispisana) kao sneg. Prema tome, veliki care, i narode, i vi koji podsmesima zasipate hriscanske tajne, poverujte, kao sto sam ja poverovao, da je Isus Hristos istiniti Gospod, da je On svetlost istine i da vam On moze dati oprostaj.” Dioklecijan, potpuno ogorcen tim recima, naredio je da Genesija zestoko udaraju palicama; zatim su ga predali prefektu Plavcijanu da ga prisili da prinese zrtvu idolima. Dugo su ga derali metalnim noktima i palili zapaljenim bakljama. Mucili su ga, a on je uzvikivao: “Nema drugog cara osim Onoga koga sam video! Njega postujem i Njemu sluzim! I kada bi me hiljadu puta lisili zivota zbog sluzenja Njemu, uvek bih Njemu pripadao! Nece mucenja istrgnuti Isusa Hrista ni iz mojih usta, ni iz mog srca. Neobicno mi je zao sto sam bio u zabludi, sto sam gajio odvratnost prema Njegovom svetom imenu, i zato sto sam tako kasno postao Njegov poklonik.” Genesiju su odrubili glavu.[33] Sveti Grigorije Bogoslov u govoru na grobu svog oca po telu, Grigorija, episkopa Nanzijanza, koji je primio krstenje u poodmaklim godinama, govori sledece: “Roditelj pristupa drugom rodjenju vodom i Duhom, kroz koje se, kako ispovedamo pred Bogom, stvara i ostvaruje Hristov covek, zemaljsko se prevodi u duh i presazdaje. A umivanju pristupa sa plamenom zeljom, sa svetlom nadom, tako sto je pre toga ocistio sebe, koliko je mogao, i postao dusom i telom mnogo cistiji od onih koji su se pripremili da od Mojsija prime tablice. Njihovo ociscenje se odnosilo jedino na odela, i sastojalo se u kratkotrajnoj celomudrenosti i u tome da se donekle obuzda utroba; za njega pak sav prethodni zivot bio je samo priprema za prosvetljenje, priprema za ociscenje, do ociscenja, koje ogradjuje dar, a sve zato da bi savrsenstvo bilo povereno cistoti i da darovano blago ne bi bilo izlozeno opasnosti od navika koje se bore protiv blagodati. Prilikom izlaska iz vode obasjavaju ga svetlost i slava dostojne onog raspolozenja sa kojim je pristupio daru vere. I drugima je to bilo ocigledno. Iako su to cudo sacuvali u cutanju, iako nisu smeli da razglasavaju, zato sto je svaki mislio da je jedini on to video, ipak su to ubrzo saopstili jedni drugima. Ali onome koji ga je krstio i savrsio tajnu vidjenje je bilo potpuno jasno i razumljivo, i on nije mogao da ga drzi kao tajnu, i svima je objavio da je pomazao Duhom svog naslednika.”[34] Ovde sveti Grigorije Bogoslov naziva sveto krstenje drugim rodjenjem vodom i duhom, prosvetljenjem, ociscenjem, darom, savrsenstvom, darovanim blagom, darom vere, tajnom. U Slovu o krstenju Bogoslov govori ovako: “Taj dar, kao i njegovog davaoca, Hrista, nazivaju mnogim i raznim imenima: to je ili zato sto nam je on veoma prijatan – a obicno onaj koji prema necemu gaji silnu ljubav sa zadovoljstvom slusa i ime toga sto voli – ili zbog toga sto su mnoga u njemu sadrzana dobra dela stvorila u nama i nazive. Mi ga nazivamo darom, blagodacu, krstenjem, pomazanjem, prosvetljenjem, odelom netruleznosti, banjom novoga rodjenja, pecatom, svime sto je dostojno postovanja.”[35] U istom tom slovu sveti Grigorije klice: “Poznati silu te tajne vec je prosvetljenje!” Tako je sveto krstenje shvatao Grigorije Bogoslov. On se krstio u zrelim godinama, i iz sopstvenog iskustva i iz iskustva njemu savremenih muzeva saznao tu neiskazivu izmenu, to savrseno ponovno rodjenje, taj novi zivot, recju sve to sto od tajne krstenja osecaju svi oni koji su se dostojno krstili i pravilno pripremili za sveto krstenje, pa stoga i osetili i poznali svu njegovu silu. Culi smo da Grigorije Bogoslov napominje da je divna svetlost obasjala njegovog roditelja cim je izasao iz banje novoga rodjenja. Prijatelj Grigorija Bogoslova, kapadokijski otac sveti Vasilije Veliki, arhiepiskop kesarijski, podvrgao se takodje potpuno vidljivom dejstvu tajne. O tome govori njegovo zitije.[36]

Pre primanja svetog krstenja neophodna je temeljna priprema. Temeljna priprema je neizbezan uslov, i tek ispunjenje tog uslova omogucava da velika tajna obilno donese svoj plod, da posluzi na spasenje, a ne na veliku osudu. Ovo je receno radi objasnjenja tajne, a posebno radi onih koji krstenju pristupaju tek posle detinjstva, dakle posle onog zivotnog doba u kome, zbog sadasnjih okolnosti, skoro svi mi primamo krstenje. Priprema za sveto krstenje je istinsko pokajanje. Bez istinskog pokajanja sveto krstenje ne moze biti primljeno na dostojan nacin, na spasenje duse. Istinsko pokajanje se sastoji u uvidjanju da nasi grehovi jesu grehovi, u zaljenju zbog njih, u ispovedanju tih grehova, u ostavljanju gresnog zivota. Drugim recima, pokajanje je saznanje pada, saznanje da ne mozemo bez Iskupitelja; pokajanje je osuda svoje pale prirode i odricanje od nje radi obnovljene prirode. Neophodno je da nas sasud – a sasudom nazivam coveciji um, srce, i telo, u pogledu Bozije blagodati – bude ociscen radi primanja i cuvanja duhovnog dara, kojeg daje sveto krstenje. Neophodno je da taj sasud bude ociscen, ali i revnosno pregledan; njegova ostecenja, narocito pukotine, moraju biti temeljno popravljena. Ako ostanu nepopravljena, ziva voda[37] koju sveto krstenje toci u sasud nece moci da se zadrzi u sasudu, vec ce se, na njegovu najvecu nesrecu, izliti iz njega. Pukotinama nazivamo gresne navike. Neophodno je da nas Jerusalim sa svih strana bude okruzen dobrim ponasanjem i obicajima, kao zidovima: jedino se tada nasa pala priroda moze prineti na zrtvu svespaljenicu, u banji krstenja, a obnovljena priroda, koju nam daje krstenje, postace oltar, veoma potreban za prinose i zrtve svespaljenice blagougodne Bogu.[38] Kakva moze biti korist od krstenja bez takve pripreme? Kakva moze biti korist od krstenja kada ga primamo u uzrastu u kome uopste ne razumemo njegov smisao? Kakva moze biti korist od krstenja kada ga primamo u mladenastvu, a i nakon toga uopste ne znamo sta smo primili? Mi smo, medjutim, primili neprocenjivi dar, preuzeli smo strasnu obavezu; nasa odgovornost za tu obavezu je isto tako nemerljiva i beskonacna kao sto je i sam dar neizmeran i beskonacan. Kakva moze biti korist od krstenja kada ne shvatamo svoj pad, cak ne priznajemo da se nasa priroda nalazi u stanju najzalosnijeg pada; kada nepotrebno dobro pale prirode smatramo izvrsnim i blagougodnim dobrom; kada uporno nastojimo da cinimo to dobro, i ne primecujemo da ono samo hrani i podize u nama nase samoljublje, samo nas sve vise i vise udaljava od Boga, samo ucvrscuje, pecati nas pad i otpalost? Kakva moze biti korist od krstenja, ako ne smatramo gresima cak ni smrtne grehe, na primer preljubu, i sve sto uz nju ide, vec ih nazivamo nasladjivanjem; ako ne znamo da je nasa priroda obnovljena krstenjem; ako potpuno omalovazavamo delatnost po zakonima obnovljene prirode, zasipamo je hulama i podsmesima?

Krstenje Jovana pretece Gospodnjeg bilo je samo krstenje koje uvodi u pokajanje, a ne cin koji donosi Carstvo nebesko – zato je od onih koji su mu dolazili da ih krsti trazio da se pre krstenja ispovede, ne stoga sto je njihova ispovest njemu samome bila potrebna, vec zato sto mu je stalo do njihovog spasenja.[39] Zaista: kako moze covek da stupi na popriste pokajanja ako ne ispovedi svoje grehove? Kako on saznaje stepen vaznosti razlicitih grehova i nacin pokajanja zbog njih ako mu i jedno i drugo ne kaze opitni ucitelj? Kako ce se bez ucitelja upoznati sa duhovnim oruzjima i sa njihovom upotrebom protiv gresnih pomisli i osecanja, protiv gresnih navika, protiv strasti ukorenjenih zbog dugog ostajanja u njima? Ispovedanje grehova je neophodno i zato da se covek na pravi nacin pokaje zbog ranije ucinjenih grehova i da se ubuduce zastiti od upadanja u grehove. Hristova Crkva je uvek smatrala da je ispovedanje grehova deo pokajanja. Od svih koji su nameravali da se krste pokajanje je zahtevano zato da bi predato sveto krstenje bilo primljeno i sacuvano onako kako treba da bude primljena i sacuvana velika, neponovljiva tajna. Pokajanje je, najzad, uredba Bozija i dar Boziji palom coveku.

Pokajte se, jer se priblizilo Carstvo nebesko,[40] javljao je sveti Preteca onima koji su mu dolazili i od njega primali krstenje pokajanja. Preteca je sam objasnio da je Carstvo nebesko oznacavalo u njegovoj propovedi svetu novozavetnu tajnu krstenja.[41] Da bismo primili Carstvo nebesko, moramo se pokajati. Spasitelj sveta je trazio pokajanje od ljudi da bi im posredstvom svetog krstenja darovao dar spasenja, da bi ucinio ljude sposobnima za primanje nebeskog duhovnog dara. Pokajte se – govorio je on jer se priblizilo Carstvo nebesko;[42] pokajte se i vjerujte u jevandjelje.[43] Radi vas je ucinjeno sve; od vas se ne trazi nikakav trud, nikakav podvig, nikakav prinos daru! Od vas se trazi jedino da se ocistite pokajanjem, zato sto se besceno, svesveto, duhovno blago ne moze poveriti necistima i onima koji ne nameravaju da budu cisti. Kada je slao ucenike da propovedaju, Bogocovek im je zapovedio da kazuju ljudima da se pokaju zato sto se priblizilo Carstvo nebesko.[44] Apostol Pavle govori da je, putujuci po vaseljeni, propovedao pokajanje, obracanje Bogu i veru u Gospoda nasega Isusa Hrista, i to svima, i Judejcima, i Jelinima.[45] Kada su u Jerusalimu hiljade Judejaca poverovale u Spasitelja zbog propovedi svetog apostola Petra, i upitali i njega, i ostale apostole: Sta da ucinimo, ljudi, braco? tada je apostol Petar rekao: Pokajte se, i da se krsti svaki od vas u ime Isusa Hrista za oprostenje grijehova; i primicete dar Svetoga Duha.[46] Svuda vidimo pokajanje kao jedini ulaz, jedinu lestvicu, jedino predvorje pred verom, Jevandjeljem, Carstvom nebeskim, pred Bogom, pred svim hriscanskim tajnama, pred svetim krstenjem – tim rodjenjem coveka za hriscanstvo. Odbacivanje prethodnog gresnog zivota i odlucnost da se zivot provodi po jevandjelskim zapovestima su neophodni da bi smo dostojno primili dar Svetog Duha, dobijen na krstenju, i da bismo imali mogucnost da ga dostojno sacuvamo u sebi. Pastiri hriscanske Crkve prvih vekova cinili su sve sto su mogli da oni koji primaju krstenje (tada se ono primalo skoro iskljucivo u zrelim godinama) prime sveto krstenje sa punom svescu o tome kakav duhovni dar primaju.[47]

I danasnji pastiri imaju svetu i neizbeznu obavezu da pruzaju tacno i podrobno znanje o svetom krstenju onima koji su primili tajnu u svom mladenastvu, i zato nemaju nikakvog opitnog znanja o tajni. Dar su dobili, i morace da podnesu racun o tome kako su dar upotrebili. Blagovremeno pripremanje za podnosenje racuna je neophodno, krajnje neophodno! Nemarno i neznalacko postupanje sa darom ima izuzetno teske posledice. Ko ne upotrebi dar po zelji i zapovesti Darodavca, ko ne umnozi u sebi blagodat krstenja delatnoscu po jevandjelskim zapovestima, nego sakrije dati mu talant u zemlju, to jest zakopa ga, sahrani blagodat krstenja, unisti u sebi svako njeno dejstvo cim se preda zemaljskim brigama i nasladama, od toga ce se oduzeti blagodat krstenja na sudu Hristovom. Nedostojni posednik te blagodati bice bacen u tamu najkrajnju; ondje ce biti plac i skrgut zuba.[48] Da bismo imali potrebno znanje o vaznom znacaju svetog krstenja, moramo provoditi Bogu ugodni, jevandjelski zivot: sam on dovoljno jasno otkriva hriscaninu tajnu hriscanstva.[49] Krstenje je sveta tajna koja se ne moze ponavljati. Ispovedam jedno krstenje za oprostenje grehova – uci pravoslavni Simvol vere. Kao sto se covek moze jednom roditi za zivot, tako se jednom moze roditi i za novi zivot, to jest za krstenje. Kao sto se razne bolesti, koje nakon rodjenja napadaju, uzdrmavaju i razaraju covekov zivot, lece raznim lekovima zasnovanim na zivotnoj sili datoj kad i sam zivot, tako se i razna sagresenja ucinjena nakon krstenja i razni njihovi napadi na covekov duhovni zivot i pokusaji da ga rastroje lece pokajanjem, a ono je delotvorno jedino uz pomoc blagodati Svetog Duha koja je zasadjena u coveka svetim krstenjem, i sadrzi se u umnozavanju te sagresenjima potisnute i zaglusene blagodati. Prepodobni Marko Podviznik kaze da je “Hristos, kao savrseni Bog, darovao krstenima savrsenu blagodat Svetog Duha, dakle blagodat koja ne prima od nas prinose, nego nam se otkriva i javlja onoliko koliko drzimo zapovesti, i daje nam prinose da bismo svi dostigli u jedinstvo vjere i poznanja Sina Bozijega, u covjeka savrsena, u mjeru rasta punoce Hristove”.[50] Jedinstvo vere ovde treba razumeti kao ono stanje u kome vera potpuno ovladava celokupnom delatnoscu hriscanina, a celokupna delatnost je izraz duhovnog znanja, to jest Jevandjelja. “Sve, dakle, sto Njemu (Hristu) prinosimo nakon naseg novog rodjenja (krstenja), sve je On vec zasadio u nama (tokom tajne krstenja).”[51]


NAPOMENE:

1. 2 Pt 1,4.

2. Jn 3, 5, 6.

3. “Gospod nas je oslobodio cinom svetog krstenja tako sto nam je oprostio grehe i dao nam slobodu da cinimo dobro, ako to zelimo, i da se zlu ne predajemo, takoreci nasilno, jer gresi otezavaju, i zanose slugu greha; i u Pismu je receno da se svaki zaplice u uze svoga greha” (Pric 5, 22). Prepodobni ava Dorotej, Pouka 1, O odbacivanju sveta. “Krstenje ne oduzima nasu volju: ono nam pruza slobodu, pri kojoj djavo vise ne vrsi nasilje nad nama bez nase saglasnosti. Nakon krstenja nama je prepusteno da prebivamo u zapovestima koje nam je dao Hristos, Gospod i Bog, u koga smo se krstili, i da idemo putem njegovih zapovesti, ili da se lukavim delima opet vratimo nasem suparniku i neprijatelju, tj. djavolu.” Prepodobni Simeon Novi Bogoslov, gl. 109,Dobrotoljublje, tom 1.

4. Mt 12, 43-45. “Krstenjem se izgoni necisti duh i obilaze se neplodne i neverne duse, ali u njima se ne nalazi pocinak: pocinak se za demone sastoji u tome da lukavim delima zbunjuju krstene – nekrsteni pripadaju necistom duhu od pocetka – i on se vraca na krstenog sa sedam drugih duhova, gorih od sebe. Kao sto ima sedam darova Duha, tako ima i sedam lukavih, zlih duhova. Kada se djavo vrati krstenome, i nadje da je besposlen, i da se zbog lenjosti ne suprotstavlja neprijateljima, tada on udje u njega, i cini zlodela zesce nego ranije. Onaj koji je ociscen na krstenju, a zatim je opoganio samog sebe, taj nema nade u drugo krstenje: osim ako ima nadu u vrlo tesko pokajanje.” Objasnjenje blazenog Teofilakta Ohridskog ovde navedenog jevandjelskog teksta. Prepodobni Grigorije Sinajski je rekao: “Drzi nezadrzivi um, drzi, dakle, onoga kojeg opseda i rasejava protivnicka sila, koja se nakon krstenja, zbog nemara, opet vratila u lenju dusu, i to sa drugim lukavim duhovima, kako govori Gospod.” Sveti Grigorije Sinait, Veoma korisne glave, gl. 3, Dobrotoljublje, tom 1; prep. Makarije Veliki, Beseda 27, gl. 11

5. Gal 3, 27.

6. Gal 3,28.

7. Slovo o krstenju.

8. Kol 2, 3; Rim 5, 19.

9. “Izrastose gresnici kao trava, iznikose svi koji cine bezakonje; da budu istrebljeni u vek veka (Ps 91, 8). Pod gresnicima, koji iznikose kao trava, podrazumevaju se strasne pomisli; one su, kao i trava – slabe i bez sile. Kada u dusi izrastaju strasne pomisli, tada iznicu, to jest otkrivaju se svi koji cine bezakonje, to jest strasti, da bi bile istrebljene u vek veka: podviznici iskorenjuju strasti onda kada ih jasno uoce. Udubite se u redosled izlozenog; strasne pomisli prvo izrastu, strasti se tako otkriju, a onda se iskorenjuju.” Prepodobni ava Dorotej, Pouka 13, O trpljenju iskusenja.

10. Dvesta poglavlja o duhovnom zakonu, glava 2.

11. Jn 15, 4-10.

12. Rim 5, 5.

13. Mk 8, 34, 35.

14. Lk 14,26.

15. Mt 10, 38,39.

16. Gal 3, 27.

17. Rim 13. 12-14.

18. 1 Kop 15, 47-49.

19. 2 Kop 4, 10.

20. Gal 2,20.

21. 2 Kop 13, 5.

22. Tit 3, 5 i Mt 19,28.

23. Radi vece jasnosti, autor ovde navodi apostolove reci u ruskom prevodu, izdanje 1822. godine {Krestivsiesя vo Iisusa Hrista).

24. Na staroslovenskom: Elicы vo Hrista Iisusa krestihomsя, v smertь Ego krestihomsя (pogruzalisь). Krstenje i pogruzenje su istoznacne reci. U celokupnoj vaseljenskoj Crkvi krstenje se vrsilo kroz pogruzavanje do XII veka. U XII veku u Rimu su poceli da pogruzavanje zamenjuju oblivanjem. Dictionnaire

7heologique par Bergier, Bapteme.

25. Rim 6, 3-13. Vidi objasnjenje ovih reci sv. Jovana Zlatoustog.

26. Post 2, 17.

27. Prep. Makarije Veliki, Beseda, 7, gl. 26.

28. “Krsteni se kroz krstenje menja u umu, u reci i delu i, po datoj mu sili, postaje isto sto i Onaj koji ga je rodio.” Dvadeseto moralno pravilo sv. Vasilija Velikog Dela svetih otaca.

29. Prepodobni Marko Podviznik, Slovo o krstenju; sveti Kalist i Ignjatije Ksantopul, glave 16, Dobrotoljublje, deo 2.

30. Ioanni Chrisotomi in Epistola 11 ad Cor. Homila VII, cap. 5.

31. Dap 8, 39.

32. Dap 10, 44-46.

33. Fleri, Crkvena istorija, knjiga VIII, gl. H1LH. Druga prica, slicna ovoj, nalazi se i u Cetiminejima, 15. septembar. Komedijasa Porfirija, koji se pogruzio u vodu samo zato da bi se podsmejao krstenju, sveta tajna je pretvorila u hriscanina. To se desilo pred ocima cara Julijana Odstupnika. Porfirije je ispovedao Hrista, izoblicio carevo bezboznistvo, i zbog toga je bio zestoko mucen i zatim pogubljen.

34. Sv. Grigorije Bogoslov, Beseda 18, Dela svetih otaca.

35. Sv. Grigorije Bogoslov, Beseda 40, Dela svetih otaca.

36. Cetiminej, 1. januar.

37. Jn 7, 38.

38. Ps 50, 20, 21.

39. Lestvica, Pouka 4, O blazenoj i nezaboravnoj poslusnosti.

40. Mt 3, 2.

41. Mt 3,11.

42. Mt 4,17.

43. Mk 1,15.

44. Mt 10, 7.

45. Dap 20,21.

46. Dap 2, 37, 38.

47. Vidi dela sv. Grigorija Bogoslova, sv. Kirila Jerusalimskog, sv. Jovana Zlatoustog i drugih.

48. Mt 25, 30.

49. “Zakon slobode postujemo ako ga istinski razumemo, a razumemo ga ako tvorimo (jevandjelske) zapovesti”, rekao je prepodobni Marko; Dvesta poglavlja o duhovnom zakonu, 32. glava.

50. Ef 4,13.

51. Zavrsetak Slova o krstenju.