GLAVA 1

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

Životopis Episkopa Ignjatija Brjančaninova

GLAVA 1

Preosveceni Ignjatije izabran je da sluzi Bogu jos u majcinoj utrobi. Predznak tog izabranja, kakvog se udostoje samo retki i posebni sluzitelji Boziji, bili su sledeci dogadjaji. Roditelji preosvecenog stupili su u brak u ranoj mladosti. U pocetku njihovog braka rodjeno je dvoje dece, ali ta radost nije dugo trajala; oba deteta su umrla u prvim danima zivota k mladi par je dugo ostao bez dece. U dubokoj tuzi zbog svoje dugotrajne bezdetnosti, mladi supruznici su se obratili jedinoj pomoci – pomoci nebeskoj. Preduzeli su poklonicko putovanje po okolnim svetim mestima, kako bi usrdnim molitvama i dobrim delima izmolili razresenje neplodnosti. Blagocestivi poduhvat urodio je plodom: kao dar molitve ozaloscenih supruznika rodio se sin, nazvan Dimitrije, u cast jednog od prvih vologodskih cudotvoraca – prepodobnog Dimitrija Priluckog. Ocigledno je da je neplodnost mladih Brjancaninovih bila delo promisla Bozijeg, kako bi rodjeni posle gubitka prvenaca, isprosen molitvama, i sam postao revnosni delatelj molitve i iskusni ucitelj. Mladenac Dimitrije rodjen je 6. februara 1807. godine, u selu Pokrovsko, na imanju koje je bilo ocevina njegovog oca, u Grjazoveckom srezu, u Vologodskoj guberniji. Buduci monah imao je tu srecnu okolnost da svoje detinjstvo provede u povucenosti seoskog zivota, u bliskom dodiru sa prirodom, koja je tako postala njegov prvi ucitelj. Tu je stekao ljubav ka osami; decak je voleo cesto da provodi vreme u senci stoletnog drveca prostranih suma i tamo se, sam, pogruzavao u tihe misli, ciji je sadrzaj, nesumnjivo, bio inspirisan prirodom koja ga okruzuje. Velicanstvena i bezglasna, ona je rano pocela da deluje na njega nadahnjujuci ga: podsticala je njegovu detinju dusu, jos neopterecenu mnogim brigama svakodnevice, na uzvisenije ideale, kakav je zivot pravih pustinjaka, cinila je ushicenim njegovo srce dajuci mu ziva, cista osecanja, kakva moze doneti samo usamljenost. Mladic je rano naucio da prepoznaje taj nemi glas prirode i da ga razlikuje od ovosvetske larme. Zivot u domu nije mnogo uticao na njega, on se vise udubljivao u sebe, i usred prefinjenosti svetovnog okruzenja izgledao je kao vaspitanik pustinje. Iskra bozanske ljubavi zasjala je u njegovom cistom srcu i ispoljila se u nesvesnoj privrzenosti monastvu i njegovim visokim idealima, vrlo prihvacenim u njegovom zavicaju, kao i u posebnoj naklonosti prema svemu svestenom i istinski lepom, po meri njegovog detinjeg uzrasta. Dalji tok njegovog zivota u velikoj meri je povezan sa ovim ranim danima. Mladic je duhovno bio odvojen od sveta, a takvo nastrojenje maloletnog Dimitrija nije moglo naici na razumevanje roditelja. Njegov otac, Aleksandar Semjonovic Brjancaninov, potomak starih plemica Brjancaninovih, veoma poznate i uvazene porodice u Vologodu, bio je svetski covek, u punom smislu reci. Buduci da je bio u sluzbi paza, u vreme imperatora Pavla Petrovica, imao je neobicno razvijen osecaj za prefinjenost u uredjenju doma i bio je savrseni primer naprednog ruskog veleposednika onog vremena. Nasledivsi od svojih roditelja znatno imanje, on je morao njegov veliki deo da potrosi da bi isplatio ogromna dugovanja, posle cega mu je ostalo oko 400 dusa[1] i zivopisno selo Pokrovsko, mesto u kom su nekada ziveli njegovi preci – zavicaj buduceg svetitelja. Njegova supruga, majka preosvecenog Ignjatija, Sofija Atanasjevna, takodje poreklom iz porodice Brjancaninovih, kao zena zavidnog obrazovanja, veoma blagocestiva, ne zaboravljajuci da je muz glava, u svemu se povinovala muzu, deleci njegove poglede i razmisljanja. Aleksandar Semjonovic, opravdano smatran za jednog od naprednih obrazovanih veleposednika svog doba, bio je pristalica prosvecenosti,[2] i trudio se da i svojoj deci omoguci temeljno obrazovanje, kako bi od njih nacinio prave sinove otadzbine, odane prestolu, verne pravoslavlju. Pruzajuci takvo vaspitanje svojim sinovima, ne bi mu bilo strano castoljublje u slucaju da ih kasnije viDi na visokim polozajima drzavnih sluzbi. Pronicljivi mladi Dimitrije nije mogao da previdi tu zamisao svojih roditelja, potpuno suprotnu namerama i stremljenjima njegove mlade duse, i tu pocinje njegova unutrasnja borba, pocinju iskusenja i stradanja, koja od tada postaju stalni deo zivota pocivseg vladike.

Sva deca u porodici Brjancaninovih, braca i sestre Dimitrija Aleksandrovica, vaspitavana su zajedno, povezana uzajamnim druzenjem, ali su svi uvidjali prvenstvo Dimitrija i to nisu uvidjali samo zato sto je on bio najstariji, nego zbog narocitog, uzvisenog, mozemo reci, sklada njegovog uma i karaktera, zbog njegove moralne nadmoci. Iako je uzivao svagdasnje uvazavanje brace i sestara i sve ih prevazilazio u naucnim sposobnostima i drugim talentima, Dimitrije Aleksandrovic nikada nije ispoljavao ni najmanje preuznosenje ili razmetanje. Poceci monaskog smirenoumlja su se projavljivali u njegovom tadasnjem ponasanju i nacinu misljenja; po moralu i umu bio je daleko iznad svojih godina, i to je razlog zbog kog su se braca i sestre odnosili prema njemu cak sa nekakvim strahopostovanjem, a on im je, sa svoje strane, prenosio svoje moralne osobine. Kako su godine prolazile, primetnije se ispoljavalo religiozno nastrojenje Dimitrija Aleksandrovica: ono se projavljivalo u narocitoj naklonjenosti molitvi i citanju knjiga duhovno-moralnog sadrzaja. On je voleo cesto da posecuje crkvu, a u kuci je cesto imao obicaj da se moli u toku dana, ne ogranicavajuci se na ustanovljeno vreme – ujutro i uvece. Njegova molitva nije bila nalik na uobicajeno iscitavanje, cesto uzurbano i mahinalno, kao sto je to obicno kod dece; on se ucio pazljivoj molitvi, koja pocinje stajanjem u strahopostovanju i laganom izgovaranju molitvenih reci, i toliko je napredovao u njoj da se, jos u detinjstvu, nasladjivao njenim blagodatnim plodovima. Uceci se da se moli sa paznjom, sa strahopostovanjem se odnosio prema svemu svestenom, ulivajuci to strahopostovanje i ostaloj svojoj braci i sestrama; Jevandjelje je uvek citao sa umiljenjem, razmisljajuci o onome sto cita. Njegova omiljena knjiga bila je “Skola blagocesca”, u pet tomova starog izdanja. Ta knjiga, koja sadrzi kratko izlozena dela svetih i njihove izabrane izreke, potpuno je odgovarala raspolozenju decaka, ili tacnije, ona je izgradjivala njegov duh, ostavljajuci svetim pripovestima i izrekama duhonosnih muzeva da same deluju na njega, bez posredstva dodatnih objasnjenja. Sposobnosti Dimitrija Aleksandrovica bile su veoma mnogostrane: osim uobicajenog bavljenja naukama, on ss sa velikim uspehom bavio kaligrafijom, slikanjem, notnim pevanjem, i cak i muzikom, i to na najtezem instrumentu, kakav je violina. Kako je veoma brzo izucavao svoje lekcije, on je svoje slobodne casove koristio za citanje i razlicite pismene vezbe, u kojima je, takodje, poceo da se ispoljava njegov literarni talenat. Njegovi ucitelji, u to vreme, bili su profesori Vologodske bogoslovije i ucitelji gimnazije. Kucni ucitelj bio je ucenik bogoslovije Levitski, koji je ziveo u porodici Brjancaninovih. On je pak predavao i Boziji zakon. Levitskog je odlikovala primetna dobrocudnost i temeljno poznavanje svog predmeta. On je tako dobro umeo da upozna svog ucenika sa osnovnim istinama bogoslovlja, da je Dimitrije Aleksandrovic do kraja zivota zadrzao zahvalno secanje na njega.

Zivot Dimitrija Aleksandrovica u roditeljskom domu potrajao je do njegove sesnaeste godine; taj prvi period zivota vec je bio tezak za njega, u duhovnom smislu, jer spoljasnji i unutrasnji uslovi zivota u roditeljskom domu nisu dopustali mogucnost da bilo kome otkrije zavetne zelje i ciljeve koji su tada ispunili njegovu dusu. Kao zakljucak o periodu detinjstva autora “Asketskih ogleda”, veoma je korisno navesti njegove sopstvene reci o tom detinjstvu. Evo kako potresno on govori o sebi u clanku “Plac moj”: “Moje detinjstvo je bilo preispunjeno tugom. Tu vidim Tvoju ruku, Boze moj! Ja nisam imao kome da otkrijem svoje srce; poceo sam ga izlivati pred Bogom mojim, poceo sam citati Jevandjelje i zitija svetih Tvojih. Zavesa, ponegde propustljiva, stajala je za mene preko Jevandjelja; ali Tvoji Pimeni, Tvoji Sisoji i Makariji, ostavljali su neobican utisak na mene. Misao, koja se cesto uznosila Bogu molitvom i citanjem, pocela je, malo-pomalo, da donosi mir i spokojstvo u moju dusu. Kada sam bio petnaestogodisnji mladic, neizreciva tisina je prostrujala mojim umom i mojim srcem. Ali ja je nisam shvatao – ja sam smatrao da je to uobicajeno stanje svih ljudi.”[3]

Krajem 1822. godine, kada se Dimitriju Aleksandrovicu priblizavala sesnaesta godina od rodjenja, roditelji su ga poveli u Sankt Peterburg, kako bi ga dali u glavnu inzenjersku skolu, za sta se on pripremao uceci kod kuce. Za vreme putovanja, u blizini Sliselburga, otac se iznenada obrati sinu sledecim pitanjem: “Gde bi ti zeleo da stupis u sluzbu?” Pogodjen tako neobicnom ocevom otvorenoscu, sin vise nije zeleo da skriva od oca tajnu svoga srca, koju do tada nikome nije otkrivao; prvo je izmolio od njega obecanje da se nece ljutiti ako mu se ne dopadne odgovor; a zatim je, sa cvrstom voljom i snagom potpuno iskrenog osecanja, rekao kako zeli ici “u monahe”. Odlucni odgovor sina, po svoj prilici, nije imao uticaja na oca; on, ili mu nije pridao nikakav znacaj zbog mladosti onoga koji je dao odgovor, ili nije hteo da se izjasnjava o prividnoj neizvodljivosti zelje, koja se potpuno razilazila sa planovima koje je on gradio za buducnost svog sina. U Petrogradu, Dimitrije Aleksandrovic je blistavo polozio ispit za upis.[4] Prijatna spoljasnjost i izuzetno poznavanje nauka, skrenuli su na mladog Brjancaninova narocitu paznju Njegovog visocanstva Nikolaja Pavlovica, koji je tada bio general-inspektor inzenjera. Veliki knez je naredio Brjancaninovu da se javi u Anickovski dvor, gde ga je predstavio svojoj supruzi, vladarki, velikoj kneginji Aleksandri Teodorovnoj, i preporucio ga kao izvrsnog poznavaoca, ne samo nauka, koje su potrebne u inzenjerskoj skoli, nego i kao znalca latinskog i grckog jezika. Njeno visocanstvo je naredila da imenuju Brjancaninova za Njenog umirovljenika. Kada je postao car, Nikolaj Pavlovic i carica Aleksandra Teodorovna nisu prestali da pokazuju svoju naklonost prema Brjancaninovu. Kada je polozio ispit, Dimitrije Aleksandrovic bio je postavljen u sprovodnicku cetu glavne inzenjerske skole, a njegova prava sluzba pocela je da se racuna od dana kada je polozio zakletvu, 19. januara 1823. godine. Uspeh u naukama,[5] odlicno vladanje i naklonost velikog kneza, podigli su ga na prvo mesto medju drugovima – junkerima[6]; krajem 1823. godine, prelaskom u najvisi nadzornicki razred, on je odredjen za narednika sprovodnicke cete; godine 1824. prebacen je iz junkerskog razreda u nizi oficirski (danas je to Nikolajevska inzenjerska akademija) i 13. decembra je imenovan za inzenjera-zastavnika. Izuzetne umne sposobnosti i moralne osobine Dimitrija Aleksanrovica, privlacile su skolske profesore i predavace; svi oni su se prema njemu odnosili sa velikom blagonaklonoscu, otvoreno mu dajuci prvenstvo nad ostalim ucenicima.

Pored sluzbeno-naucne delatnosti, Dimitrije Aleksandrovic je imao uspeha i u svetskom drustvu, zbog svojih licnih vrlina. Rodbinske veze uvele su ga u dom tadasnjeg predsednika Akademije umetnosti, Olenjina. Tamo je na knjizevnim vecerima postao omiljeni recitator, a poetskim i uopste knjizevnim talentom zadobio je paznju tadasnjih znamenitih licnosti knjizevnog sveta: Gnjedica, Krilova, Batjuskova i Puskina. Takvo drustvo, naravno, imalo je dobar uticaj na literarni razvoj buduceg pisca. Preosveceni Ignjatije se do kraja zivota saosecajno secao saveta koje su mu tada davale neke od ovih licnosti.

Pomenuti krug svetskih poznanstava, kome je pripadala i tetka Dimitrija Aleksandrovica A. M. Suhareva, koja je imala znacajna poznanstva, samo je spolja delovao na zivot mladog coveka, ciji se unutrasnji zivot razvijao samostalno, nezavisno od rodbinskih i drustvenih veza. Dimitrije Aleksandrovic je, uprkos larmi prestonickog zivota, ostao veran svojim duhovnim stremljenjima, koja je iskusio u samoci dalekog zavicaja: on je uvek u religiji trazio zivo, opitno znanje i, cuvan blagodacu, nije se predavao ni truleznom uticaju tudjih ucenja ni mamcima svetskih zadovoljstava. Evo kako podrobno on sam, u gorenavedenom clanku “Plac moj”, opisuje svoje tadasnje dusevno stanje: “Stupio sam u vojnu i ujedno naucnu sluzbu, ne po svom izboru i zelji. Tada ja nisam smeo – nisam umeo da zelim nista; jer jos nisam bio nasao Istinu, jos je nisam jasno video kako bih je mogao pozeleti! Ljudske nauke, pronalazak palog ljudskog razuma, postale su predmet moje paznje: na njih sam se ustremio svim silama duse; neodredjena religiozna interesovanja i osecanja ostala su po strani. Prosle su gotovo dve godine u zemaljskim interesovanjima: u mojoj dusi se rodila, i vec izrasla, nekakva strasna pustos, javila se glad, javila se nepodnosljiva ceznja za Bogom. Poceo sam da oplakujem svoju nemarnost, da oplakujem taj zaborav kome sam predao svoju veru, da oplakujem sladosnu tisinu koju sam izgubio, da oplakujem tu prazninu koju sam stekao, koja me je pritiskala, uzasavala, ispunjavajuci me osecajem siromastva, gubitka zivota! I tacno, bila je to patnja duse koja se udaljila od svog istinskog zivota, Boga. Secam se: hodam ulicama Petrograda u uniformi junkera, gradom lijem suze iz svojih ociju…”

“Moja shvatanja su bila vec zrela, trazio sam objasnjenja u religiji. Nehoticna religiozna osecanja nisu mi bila dovoljna, hteo sam da vidim verno, jasno, Istinu. U to vreme, razlicite religiozne ideje su uzburkavale severnu prestonicu, sukobljavale su se, borile medju sobom. Ni jedna ni druga strana nisu se dopale mom srcu; ono im nije verovalo, ono ih se plasilo. U strogim mislima, ja sam sanjao uniformu junkera, i dodelu uniforme oficira. Zalio sam za junkerskom uniformom: u njoj se moglo, kada dodjes u hram Boziji, stati u gomilu vojnika, stati u gomilu prostih ljudi, i moliti se, i ridati koliko ti dusa hoce. Mladicu nije bilo do veselja, ni do zabave! Svet za mene nije predstavljao nista primamljivo: ja sam prema njemu bio tako hladan, kao da je svet bio sasvim bez iskusenja! Kao da za mene ona nisu postojala: moj um je sav bio pogruzen u nauke, i ujedno je goreo od zelje da sazna gde se krije istinska vera, gde se krije istinsko ucenje u njoj, daleko od dogmatskih i moralnih zabluda.”[7]


NAPOMENE:

1. Tj. seljaka (prim. prev.).

2. U toku citavog svog zivota, u potpunosti je izdrzavao dvorazrednu skolu u selu Pokrovsko, koju je pohadjalo oko pedesetoro seoske dece.

3. Asketski ogledi, tom 1

4. Te godine, za 30 slobodnih mesta konkurisalo je 130 konkurenata. Od svih njih, Brjancaninov ne samo da je bio prvi nego je jedino on odgovorio na zahteve za upis u drugi nadzornicki razred.

5. U kratkom periodu, Brjancaninov je postao prvi ucenik u svom razredu, i to mesto u naukama sacuvao je do samog napustanja skole.

6. Junker – pitomac vojne skole u carskoj Rusiji (prim. prev.).

7. Asketski ogledi, tom 1.

Oglasi

GLAVA 2

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

Životopis Episkopa Ignjatija Brjančaninova

GLAVA 2

Pocetak duhovne delatiosti, kada se ona preduzima sa odredjenim ciljem i pocinje da preovladava, kako bi, zatim, postala potpuno iskljuciva (delatnost), obicno je propracen unutrasnjom borbom sa pomislima i strasnim osecajima. Ta borba je toliko snazna, da nema nikakve mogucnosti da joj se suprotstavis sopstvenim silama – neophodna je pomoc odozgo. Dimitrije Aleksandrovic se okrenuo molitvi, tvoreci je u sebi, pazljivo i neprestano. Takva molitva, koja obrazuje unutrasnjeg monaha, izgradjuje prema sebi svu dusevnu delatnost coveka, ali neophodno je pravilno se nauciti takvoj molitvi, sto i jeste predmet monaskog duhovnog delanja. On se bavio umnom molitvom, i toliko zeljno se vezbao u njoj, da je ona pocela sama da deluje u njemu. “Dogadjalo se uvece”, govorio je on kasnije o sebi, “da lezes u postelju i, stavljajuci jastuk pod glavu, pocinjes da govoris molitvu, i da tako, ne menjajuci polozaj, ne prekidajuci molitvu, ustajes ujutru da ides na posao, na casove.” Na taj nacin, buduci da je bio monah u dusi, i vec sa sesnaest godina zivota iskusio blagodatno dejstvo molitve, ovaj pobozni mladic nije mogao da se zadovolji Obicajem koji je bio ustanovljen u skoli – samo jednom godisnje pristupati tajnama ispovesti i sv. pricesca, nego mu je bilo potrebno cesce da se ukrepljuje tom duhovnom hranom, zbog cega se, radi zadovoljenja svoje zelje, obratio veroucitelju i duhovniku skole. Tako neobicna dojava medju mladicima je izazvala zacudjenost duhovnika, posebno kada je na ispovesti rekao da “se bori sa mnostvom grehovnih pomisli”. Ne praveci razliku izmedju “grehovnih pomisli” i “politickih zamisli”, otac protojerej je smatrao Da je obavezan da o toj okolnosti obavesti skolsku upravu. Upravnik skole, general-porucnik grof Sivers, podvrgao je optuzenog mladica formalnom ispitivanju o znacenju pomisli, koje je on sam priznao za grehovne. Nemacka uprava, ne shvatajuci znacenje tog izraza, pocela je da motri na Brjancaninova.[1] Zbog nesmotrenosti duhovnika, Brjancaninov je preuzeo tesku odgovornost pred svojom upravom i dospeo je u nemocan polozaj; bio je prinudjen da pronadje sebi drugog duhovnika. Zato se Brjancaninov obratio monasima Valaamskog podvorja i poceo je odlaziti tamo svake subote i nedelje radi ispovesti i sv. pricesca i, poucen iskustvom, trudio se da to sakrije od skolske uprave. U tom svetom delu pridruzio mu se drug iz skole, Cihacov, jedan od plemica Pskovske gubernije, koji je istovremeno sa njim posao u skolu i kog je veoma voleo Vladar Nikolaj Pavlovic. Dimitrije Aleksandrovic se najiskrenijim prijateljstvom vezao za Cihacova, bez obzira na razlicitost njihovih karaktera: prvi je bio ozbiljan, zamisljen, usredotocen u sebe, a drugi – veseljak, govorljiv, otvorene duse. Cihacov se prepustio Brjancaninovu, vise nego sin ocu, i brat bratu: takav je bio uticaj Dimitrija Aleksandrovica na svog sadruga. Prvi susret ta dva mlada prijatelja bio je pun umiljenja i istinski hriscanskog karaktera. Jednom, u prijateljskim razgovorima, Dimitrije Aleksandrovic je prekinuo veselo brbljanje Cihacova, rekavsi mu: “Budi ti hriscanin!” – “Ja nikada nisam bio Tatarin”, rekao mu je prijatelj. “U tom slucaju”, rekao je prvi, “potrebno je te reci ostvariti na delu, i revnosnije se udubiti u njih.” Od tada, obojica su odlazili na podvorje kod monaha, ispovedali se i pricescivali, molili se, poucavali se besedama spasonosnim za dusu, podvizavali se. Evo kako te odlaske, u svojim zapisima, opisuje Cihacov, gde on otvoreno govori kakav uticaj su oni imali na njega: “Jedne subote dobio sam poziv od svog druga da idemo svesteniku.

– Zbog cega?

– Ja imam obicaj da se ispovedam, a nedeljom pristupam svetim Hristovim tajnama; gledaj i ti da ne zaostajes.

Moja bedna glava nasla se u izbezumljenosti i velikoj zbunjenosti. Strah i uzas; sta i kako, nisam spreman, ne mogu!

To nije tvoja stvar, nego duhovnikova – hrabro je odgovorio drug, i svojom ljubavlju me vukao za sobom. Mladost i zdravlje, sve spoljasnje okolnosti i citavo okruzenje, a pored toga i silna unutrasnja pobuna strasti i navika razjarenih delovanjem koje im se suprotstavlja, strasno su uznemirili dusu – pa zar bi ona mogla odoleti u svojoj nemoci kada ne bi bilo nevidljive sile odozgo koja ju je podrzala? – I, pri svemu tome, da nisam imao takvog druga, koji je svojom blagorazumnoscu i mene urazumljivao, i dusu svoju za mene uvek polagao, i delio sa mnom svaku muku, kako bih ja ostao citav na tom popristu – popristu dobrovoljnog mucenistva i ispovednistva”.

Monasi Valaamskog podvorja su primali mlade ljude sa ljubavlju, zato sto su videli u njima iskreno stremljenje ka Bogu i zelju za spasonosnim putem, ali oni, kao ljudi bez naucnog obrazovanja, koji su se prvenstveno ogranicavali na spoljasnji podvig, nisu mogli u potpunosti da odgovore njihovim duhovnim potrebama, pa su posavetovali mlade ljude da se za duhovne pouke obrate monasima Nevske lavre. Tamo su u to vreme boravili neki ucenici staraca o. Teodora i o. Leonida, iskusnih muzeva u duhovnom zivotu koji su primili monaski postrig, prvi od poznatog starca Pajsija Velickovskog, arhimandrita moldavskog manastira Njamc, a drugi od od njegovih ucenika. To su bili monah Aron, monah Hariton, Joanikije i drugi. Mladi ljudi su poceli odlaziti tim monasima; preko njih su se upoznali sa duhovnikom lavre, ocem Atanasijem, koji je svojim istinskim otackim odnosom, punim ljubavi, podstakao njihovo zivo stremljenje hriscanskoj poboznosti. Mladi ljudi su se radovali jer su pronasli istinske ucitelje, koji su razumeli njihove duhovne potrebe, i koji su mogli mnogo da im koriste. Oni su povecali svoju revnost u podvizima poboznosti, ucestali su u svojim posetama monasima, nasladjivali se bogosluzenjem u Lavri, koje je ostavljalo dobar utisak na njih, zato sto je bilo velicanstvenije i duze nego na Valaamskom podvorju. Savetovali su se sa monasima, kao sa duhovnim ocima, o svemu sto se tice unutrasnjeg monaskog delanja, ispovedali su svoje pomisli, ucili kako da se sacuvaju od strasti, grehovnih navika i padova, kojim knjigama medju delima svetih otaca da se rukovode i tome slicno. Dobri monasi, posebno o. Joanikije i duhovnik o. Atanasije, delili su sa monaholjubivim i mudroljubivim mladicima sve sto su stekli svojim dugogodisnjim duhovnim iskustvom. Cesto ih je Dimitrije Aleksandrovic odusevljavao svojim pitanjima, koja su se ticala onih strana duhovnog zivota koje svedoce o prilicno zrelom duhovnom uzrastu. Tako blisko druzenje sa monasima imalo je odgovarajuce dejstvo. Dimitrije Aleksandrovic je postao savrseni asketa u dusi, okruzio se delima svetih otaca, pretezno podviznickog sadrzaja, koja je nenasito iscitavao, i jos vise se udubljivao u samosozercanje i primetno je ohladneo u odnosu na svetsko drustvo. U svom “Placu”, on ovako govori o sebi:

“Pred pogledom uma, vec su se nasle granice ljudskih znanja u najvisim krajnjim naukama. Dosavsi do tih granica, ja sam pitao nauke: ‘Sta vi dajete coveku u posed? Covek je vecan, i njegov posed mora biti vecan. Pokazite mi taj vecni posed, to pravo bogatstvo, koje bih mogao poneti sa sobom u grob!’ Nauke su cutale.”

“Za zadovoljavajuci odgovor, za odgovor sustinski neophodan, zivotni, obraticu se veri. Ali gde se ti krijes, vero istinita i sveta? Ja te ne mogu prepoznati u fanatizmu, koji nije obelezen jevandjelskom krotoscu, on je odisao raspaljenoscu i preuznosenjem! Ja te ne mogu prepoznati u svojevoljnom ucenju, koje se odvojilo od crkve i izgradilo svoj novi sistem, sujetno i razmetljivo proglasavajuci pronalazenje nove istinite hriscanske vere, osamnaest vekova posle ovaplocenja Boga Reci. Ah! Kako je mucna nedoumica u kojoj je plivala moja dusa!…”

“I poceo sam ja cesto, sa suzama, da molim Boga, kako me On ne bi ostavio kao zrtvu zablude, kako bi mi pokazao pravi put, po kom bih mogao odlaziti Njemu, nevidljivo, umom i srcem. Odjednom, meni se javlja misao… a srce joj hrli, kao prijatelju u zagrljaj. Ta misao je savetovala da izucim veru iz izvora – iz dela svetih otaca. ‘Njihova svetost’, govorila je ona meni, “garantuje za njihovu pouzdanost: njih izaberi za rukovodioce.’ Povinovacu se. Nalazim nacin da pribavim dela svetih ugodnika Bozijih, sa zedju pocinjem da ih citam, duboko ih istrazujem. Procitavsi jedne, uzimam druge, citam, ponovo iscitavam, izucavam. Sta me je najpre porazilo u delima Otaca Pravoslavne Crkve? – To njihovo saglasje, cudno, velicanstveno saglasje… Kakvo ucenje, izmedju ostalog, nalazim kod njih? – Nalazim ucenje koje ponavljaju svi oci, ucenje da je put spasenja jedinstven – nepokolebljivo sledovanje poukama svetih otaca. ‘Ako si video’, kazu oni, ‘nekoga ko je prelescen laznim ucenjem, koji je stradao zbog nepravilno izabranog podviga – znaj: on je sledio sebe, svoj razum, svoja misljenja, a ne ucenje Otaca’, koje cini dogmatsko i moralno predanje Crkve…”

“Ta misao je bila za mene prvo pristaniste u zemlji istine. Tu je moja dusa nasla predah od talasa i vetrova. Misao dobra, spasonosna! Misao – neprocenjivi dar sveblagog Boga, koji zeli da se svi spasu i dodju u poznanje istine! Ta misao je postala kamen temeljac za duhovno gradjenje moje duse! Ta misao je postala moja zvezda vodilja! Ona je pocela neprekidno da mi osvetljava mnogotrudni i bolni, tesni, nevidljivi put uma i srca ka Bogu.”

“Kakvim milosrdjem me je obasuo Bog moj! Kakva nepropadljiva riznica, koja upucuje u blazenu vecnost, koja mi poslata odozgo, sa gornjeg prestola bozanske milosti i premudrosti…” “Bog, sam Bog me je dobrom mislju vec odvojio od sujetnog sveta. Ja sam ziveo u svetu, ali nisam bio na opstem, sirokom, utabanom putu: dobra misao me je povela odvojenom stazom, koja vodi zivim, studenim izvorima vode, po plodonosnim zemljama, po zivopisnim mestima, ali je cesto divlja, opasna, ispresecana provalijama, i potpuno usamljena. Njom retko prolazi putnik.”

“Citanje Otaca me je potpuno jasno uverilo da je spasenje u nedrima Ruske crkve nesumnjivo, cega su lisene veroispovesti Zapadne Evrope, posto nisu u celosti sacuvale dogmatsko i moralno ucenje prvobitne Hristove Crkve. Ono mi je otkrilo sta je Hristos ucinio za covecanstvo, u cemu je pad coveka, zasto je neophodan Iskupitelj, u cemu se sastoji spasenje koje je doneo i donosi Iskupitelj. Ono mi je neprestano govorilo: potrebno je razviti, osetiti, uvideti spasenje u sebi, bez cega je vera u Hrista – mrtva, a hriscanstvo – rec i nazivanje, bez njegovog ostvarenja! Ono me je naucilo da gledam vecnost kao vecnost pred kojom je nistavan i hiljadugodisnji zemaljski zivot, a ne samo nas, koji se meri nekakvim poluvekovljem. To me je naucilo da zemaljski zivot treba provoditi u pripremanju za vecnost, kao sto se u predvorjima pripremaju za ulazak u velelepne carske dvorce. Ono mi je pokazalo, da su sva zemaljska interesovanja, naslade, pocasti, nadmoci – puste igre, koje igraju odrasla deca, i kojima proigravaju blazenstvo vecnosti.”[2]


NAPOMENE:

1. Inspektor skole bio je inzenjer, generalmajor, baron Elsner, koji se tesko sporazumevao na ruskom jeziku.

2. Asketski ogledi, tom 1.

GLAVA 3

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

Životopis Episkopa Ignjatija Brjančaninova

GLAVA 3

Duhovna stremljenja mladog podviznika, njegova revnost, usrdnost u molitvi, nasli su se na teskoj proveri. Prvi neprijatelji na putu njegovog spasenja bili su njegovi ukucani. Aleksandar Semjonovic postavio je na sluzenje njegovom sinu coveka koji mu je bio predan do samozaborava. To je bio starac od sezdeset godina, po imenu Dorimedont, koji je citav svoj vek sluzio svom gospodinu u veri i pravdi. On je bio, takoreci, nadzornik svih postupaka Dimitrija Aleksandrovica, i prenosio ih je Aleksandru Semjonovicu. Te vesti su bile teske za roditelja. On se tada setio zelje sina, koju je izrazio na putu za Petrograd, i sada se uverio da to nije bio deciji kapric. On je pak tada o svemu pisao upravniku skole, grofu Siversu, svom starom prijatelju sa kojim je bio u sluzbi paza, i molio ga da nadgleda pitomca Brjancaninova; pisao je takodje i svojoj rodjaki Suharevoj, moleci je da odvuce njegovog sina od onoga sto je namerio. Skolska uprava je preduzela svoje mere, premestajuci Brjancaninova iz privatnog stana u drzavni, u zidine Mihajlovskog inzenjerskog zamka, pod strogi nadzor, a Suhareva – uticajna osoba, pobrinula se da obavesti tadasnjeg mitropolita petrogradskog Serafima, da se njen rodjak Brjancaninov, ljubimac vladara cara, upoznao sg monasima Lavre, da ga duhovnik Lavre, Atanasije, nagovara na monastvo, i da, ako se o tome sazna na dvoru, ni on – mitropolit – nece izbeci neprijatnosti. Mitropolit je pozvao duhovnika Atanasija i strogo mu prigovorio, zabranivsi mu da prima Brjancaninova i Cihacova na ispovest. Za Dimitrija Aleksandrovica su bile teske te okolnosti, koje su ogranicavale slobodu njegove duhovne delatnosti; on je odlucio da se sam predstavi mitropolitu i licno mu objasni. Mitropolit u pocetku nije verovao u nekoristoljubivo stremljenje mladica, kada mu je ovaj, u razgovoru, saopstio svoju neizostavnu zelju da stupi u monastvo; ali potom, pazljivo saslusavsi iskrene molbe mladog coveka, mitropolit mu je dozvolio da, kao i ranije, odlazi kod duhovnika u Lavru.

Takva je bila teznja Brjancaninova ka monaskom zivotu; to nije bila cudljiva zelja da se pokaze originalnim u drustvu, nije bila posledica prostog razocarenja u zivot, ciju gorcinu i zadovoljstva on jos nije uspeo da iskusi: to je bila cista namera, strana svakom svetovnom preracunavanju – iskreno, sveto osecanje bozanske ljubavi, koja jedina moze tako snazno ovladati sustinom duse da je nikakve prepreke ne mogu savladati.

Praksa monaskog zivota jasno pokazuje da su oni koji su ga cistog srca izabrali spremni na svako pozrtvovanje i potpuno samoodricanje. Evo kakva osecanja se izlivaju u “Placu” gde autor “Asketskih ogleda” ovako govori:

“Ohladilo se moje srce prema svetu, prema njegovim sluzbama, prema njegovim velicinama, prema njegovim sladostima! Odlucio sam da napustim svet, kako bih zemaljski zivot posvetio poznanju Hrista, prihvatanju Hrista. Sa tom namerom, ja sam poceo da razmatram manastirsku i svetovnu duhovnost. I tu sam susreo muku, koja je kod mene jos bila uvecana zbog moje mladosti i neiskustva. Ali sve sam jasno video, i kada sam stupio u manastir nisam nasao nista novo, neocekivano. Koliko prepreka je bilo za to stupanje! Necu svega da se secam; samo telo mi je vapilo: ‘Kuda me vodis? Ja sam tako slabo i bolesno. Ti si video manastire, ti si ih blisko upoznao, zivot u njima je neizdrzljiv za tebe i zbog moje slabosti, i zbog tvog vaspitanja, i zbog svih ostalih razloga.’ Razum je potvrdjivao argumente tela. Ali postojao je glas, glas u srcu, mislim – glas savesti, ili mozda andjela cuvara, koji mi je govorio volju Boziju, jer glas je bio odlucan i zapovednicki. On mi je govorio: ‘Tako ces ispuniti tvoju duznost, neizostavnu duznost.’ Glas je bio toliko silan da su predstave razuma, zalosne, pouzdane, po svoj prilici – plotska misljenja, pred njim delovale nistavno.”[1]

Pored dogadjaja i okolnosti koji su zavisili od volje ljudi, i sama priroda je postavila prepreke blagocestivim namerama mladog Dimitrija. U prolece 1826. godine, on je oboleo od teske plucne bolesti, koja je imala sve simptome tuberkuloze, tako da nije mogao da izlazi. Vladar car Nikolaj Pavlovic naredio je sopstvenim lekarima da posecuju bolesnika i da ga svake nedelje izvestavaju o toku bolesti. Doktori su saopstili Dimitriju Aleksandrovicu opasnost njegovog stanja, i on sam je smatrao da je na pragu zivota, i cestim molitvama se pripremao za prelazak u vecnost. Ali nije se dogodilo tako kako su predvidjali znameniti lekari iz prestonice; bolest je dozivela povoljan preokret, i posluzila je bolesnome kao dokaz toga da bez volje Bozije ni najpostojaniji zakoni prirode nemaju silu da deluju na nas.

Svi blagocestivi napori Dimitrija Aleksandrovica bili su priprema za ovaj odlucni preokret koji je on morao uciniti kako bi ostvario svoje davnasnje namere i zelje. Ali da bi ostvario taj preokret, tj. da bi potpuno prekinuo sve svoje veze sa svetom, bio je potreban covek koji bi pomogao taj raskid, koji bi snagom svog duha poveo za sobom – bio je potreban Mojsije, kako bi izveo novog Izrailjca iz Egipta svetovnog zivota. Taj Mojsije, za Dimitrija Aleksandrovica, postao je gorepomenuti jeromonah Leonid.[2] O. Leonida je odlikovala duhovna mudrost, svetost zivota, iskustvo u monaskom podvigu; pod njegovim rukovodjenjem obrazovani su mnogi istinski podviznici poboznosti i ucitelji monastva. Dimitrije Aleksandrovic se mnogo naslusao o tom starcu od monaha iz Lavre. Na kraju, dogodilo se da se upozna sa njim. O. Leonid je zbog svojih poslova boravio u Petrogradu i smestio se u Nevskoj lavri. Tamo je Dimitrije Aleksandrovic, u jedinom razgovoru sa tim predstavnikom tadasnjeg monaskog podviznistva, osetio takvu naklonost prema tom starcu, kao da je proveo citav vek sa njim: to su bili veliki minuti u kojima ga je starac duhovno rodio kao sina… O dozivljaju tog prvog razgovora, Dimitrije Aleksandrovic je kasnije govorio svom drugu Cihacovu ovako: “Srce mi je oteo o. Leonid – sada je odluceno; dacu ostavku u sluzbi i poci cu za starcem; njemu cu se predati svom dusom i trazicu jedino spasenje duse u usamljenosti.” Posle tog prvog susreta, Dimitrije Aleksandrovic vec vise nije pripadao svetu, odlucni preokret se dogodio, bilo je potrebno samo neko vreme, kako bi definitivno pokidao svetske veze.

Posto je namerio da potpuno napusti sluzbu i ode u manastir, Dimitrije Aleksandrovic je prvo morao izdrzati veliku duhovnu borbu sa svojim roditeljima, sa jedne strane, i sa mocnicima ovoga sveta, sa druge. Ta borba ga je stajala velikih napora. Kako su njegove fizicke snage stalno bile podrivane bolestima, on je sada morao duhovno da se pripremi, kako bi izdrzao pritisak od strane roditeljske i drzavne vlasti, koje su zelele da uguse, da uniste ono sto je za njega bilo draze i pozeljnije od svega. On je izdrzao dvostruku borbu u svojim mladim godinama – fizicku i duhovnu; i kako je u prvoj, silom svog duha uvek trijumfovao nad slaboscu tela, tako se i u drugoj pokazao kao iskusan i pouzdan borac sa zemaljskim stihijama, koje su mu obecavale mnogo toga slasnog, velikog i slavnog. U toj poslednjoj borbi, konacno se pokazao njegov tvrdi karakter, koji je neophodan da bi se proziveo zahtevni monaski zivot, koji trazi samoodricanje, narocitu nepokolebljivost volje, neustrasivost, postojanost i spremnost na svaku krajnost. To su ta vrata, kroz koja je trebalo da mladi podviznik stupi na uski i tegobni put monastva.

U junu 1826. godine, Dimitrije Aleksandrovic je dobio tromesecni otpust iz sluzbe i, kako bi popravio zdravlje, odlazi u zavicaj, u dom svojih roditelja. Znajuci castoljubive namere oca i ne zeleci, pritom, da ozalosti svoje roditelje tako sto ce im odlucno saopstiti svoju volju, Dimitrije Aleksandrovic se trudio da ih postepeno i obzirno pripremi na nameravanu promenu zivota, ali ni to nije pomoglo; Aleksandar Semjonovic nije mogao da se pomiri sa mislju o monastvu svog prvenca. On se ljutio na njega, kategoricki odbijajuci, odstranjujuci ga od sebe kao neposlusnog sina. Sve je morao podneti krotki i osetljivi mladic, poslusan zapovesti Spasitelja: Koji ljubi oca ili mater vecma nego mene, nije mene dostojan (Mt 10,37). Sa dubokom tugom, ne dobivsi zeljeni pristanak, on je otputovao iz roditeljskog doma u prestonicu. Sada mu je predstojala obaveza da ponovo polozi zavrsni ispit u inzenjerskoj skoli, sto je ucinio krajem decembra, i mada bez konkurencije drugova iz generacije, koji su ispit polozili mnogo ranije, i tu je sacuvao svoje prvenstvo po broju bodova; a zatim je, oslobodivsi se podredjenosti skoli, dao ostavku u sluzbi. Tu ga je susrela nova nevolja: morao je imati posla sa visim vlastima, morao je cak braniti svoju zavetnu zelju pred monarhom, kome je u celosti dugovao svoje vaspitanje, obrazovanje i zahvalnost za vrlo blagonaklono zanimanje za njega. Bilo mu je tesko da uveri svetovne ljude u iskrenost svojih duhovnih stremljenja, shvacenih samo od strane nekoliko monaha u Nevskoj lavri; tu je bila potrebna odvazna resenost; bilo je potrebno suprotstaviti se jedino samoodricanjem i snagom volje, a ne argumentima i ociglednim ukazivanjima. Jasno je, spor je bio neravnopravan: bilo je potrebno ili predati se, popustiti ili pokazati primer nepokolebljive hrabrosti, mucenickog junastva, pravog ispovednistva.

Car imperator Nikolaj Pavlovic, saznavsi za molbu koju je predao Brjancaninov, i za njegovu zelju da ide u manastir, porucio je svom avgustovskom[3] bratu, velikom knjazu Mihailu Pavlovicu, da svima omiljenog pitomca odgovori od takvog poduhvata. Prvih dana januara 1827. godine, Dimitrije Aleksandrovic je pozvan na dvor velikog kneza. Tamo je bila sabrana sva visa uprava inzenjerske skole. Devetnaestogodisnji mladic, sa trepetom u srcu, ali cvrste volje, stao je pred sabranje. Veliki knez mu je saopstio da car imperator, znajuci njegove sposobnosti u sluzbi, umesto ostavke, ima nameru da ga prevede u gardu i da mu da takav polozaj koji ce zadovoljiti i samoljublje Brjancaninova i njegovo castoljublje. Mladi covek je na to rekao da, buduci da nema dovoljno novcanih sredstava, on ne moze sluziti u gardi. “Brigu o tome, car je preuzeo na sebe”, prekinuo je veliki knez. – “Moje naruseno zdravlje”, nastavio je mladic, “kao sto je poznato Njegovom velicanstvu, po vestima lekara koji su me lecili, dovodi me u potpunu nemogucnost da nosim terete sluzbe, i predvidjajuci skoru smrt, moram se pobrinuti o pripremanju sebe za vecnost, zbog cega i biram monaski poziv.” Veliki knez je primetio da on moze dobiti sluzbu u juznoj klimatskoj oblasti Rusije i da je daleko casnije spasavati svoju dusu ostajuci u svetu. Brjancaninov je odgovorio: “Ostati u svetu i zeleti da se spases, to je Vase visocanstvo isto kao stajati u vatri i zeleti da ne izgoris.” Ne obaziruci se na ubedjivanja velikog kneza, koji je pribegavao i laskanjima i pretnjama, Brjancaninov je ostao cvrst u svojoj nameri, i molio je da mu se ucini milost – da ga otpuste iz sluzbe. Tada mu je veliki knez odlucno rekao da mu se, buduci da on ostaje nepopustljiv u svojoj tvrdoglavosti, saopstava najvisa volja: car imperator odbija da ga oslobodi sluzbe, i cini mu bar tu milost, da njemu samom ostavlja da izabere utvrdjenje u koje ce biti poslan na sluzbu. Brjancaninov je odbacio taj dobrovoljni izbor. Veliki knez se obratio grofu Opermanu, svom pomocniku, koji je po zvanju bio general-inspektor inzenjera: on je predlozio Dinaburg. Veliki knez je prihvatio predlog, i iste te veceri sacinjeno je postavljenje Brjancaninova u Dinabursku inzenjersku komandu, sa naredbom da u toku dvadeset cetiri casa iz Petrograda otputuje u mesto nove sluzbe.

Upravnik Dinaburske komande u to vreme bio je generalmajor Klimenko; njemu je receno o nastrojenju Brjancaninova i bilo mu je nalozeno da ima strog nadzor nad njegovim ponasanjem. Drugovi iz sluzbe, u pocetku, nisu se sasvim sa poverenjem odnosili prema Dimitriju Aleksandrovicu, ali su posle promenili svoje misljenje, uvidevsi njegovo istinsko blagocesce, krotost i blagorazumnost. Oni su mu cak postali predani, raspodeljujuci njegove sluzbene obaveze zbog njegovog bolesljivog stanja. Sluzbeni posao Brjancaninova bilo je nadgledanje izvodjenja raznih gradjevina i zemljanih radova u utvrdjenju; on je tada bio slabog zdravlja, pa je bio prinudjen po nekoliko nedelja zaredom da ostaje u stanu, ne izlazeci, i zato mu je bila neophodna pomoc drugova u ispunjavanju sluzbenih duznosti. Jedino je prepiska sa o. Leonidom odrzavala Dimitrija Aleksandrovica u toj duhovnoj usamljenosti, jer je bio odvojen i od svog voljenog druga Cihacova. U jesen 1827. godine, veliki knez Mihail Pavlovic je posetio Dinabursko utvrdjenje i, uverivsi se u fizicku nesposobnost oficira Brjancaninova za vrsenje sluzbe, priklonio se njegovoj neizostavnoj zelji da bude otpusten.


NAPOMENE:

1. Asketski ogledi, tom 1.

2. Kao shimnik dobio je ime Lav.

3. lat. carski (prim. prev.)

GLAVA 4

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

Životopis Episkopa Ignjatija Brjančaninova

GLAVA 4

Godine 1827, 6. novembra, Dimitrije Aleksandrovic je dobio zeljeni otpust. Bio je otpusten u cinu porucnika i smesta se, kroz Petrograd, uputio u Aleksandro-svirski manastir, o. Leonidu, kako bi pod njegovim rukovodjenjem poceo monaski podvig. Dosavsi u Petrograd, obucen kao prost covek, u kozuhu, nasao se u stanu Cihacova. Ovde su se dogovorili da obojica stupe u manastir i to odmah, po mogucnosti. Cihacov je istog trenutka napisao molbu, navodeci kao razlog prilike u domu, ali nije dobio udovoljenje i morao je jos ostati u sluzbi.

Napustanje sluzbe Dimitrija Aleksandrovica dogodilo se bez znanja roditelja, i zato je, prirodno, navukao na sebe njihov gnev. Oni su sinu ukinuli materijalnu pomoc, i prekinuli su sa njim cak i pismene odnose. Na taj nacin, ulazak Dimitrija Aleksandrovica u manastir pratilo je potpuno materijalno siromastvo; on je bukvalno ispunio zapovest o nesticanju u samom pocetku monastva, i mogao je potpuno opravdano reci sa apostolom, kao istinski ucenik Hristov: Eto, mi smo ostaviti sve i za tobom posli (Mt 19,27). U svom “Placu” on je ovako izrazio svoja osecanja, sa kojima je stupio na taj novi zivotni put: “Ja sam stupio u manastir, kao sto se izbezumljeni, pokrivsi oci i odlozivsi razmisljanje, baca u oganj, ili na pucinu, kao sto vojnik, nosen srcem, juri u krvavi boj, u ociglednu smrt. Moja zvezda vodilja, dobra misao, dosla je da mi svetli u samoci, u tisini, ili tacnije u mraku, u manastirskim burama.[1]

Bespogovorno poslusanje i duboko smirenje odlikovali su vladanje poslusnika Brjancaninova u manastiru. Za prvo poslusanje odredjeno mu je sluzenje pri kuhinji. Kuvar je bio nekadasnji kmetski kuvar Aleksandra Semjonovica Brjancaninova. Istog dana kada je stupio u kuhinju, dogodilo se da je bilo potrebno ici u ambar po brasno. Kuvar mu je rekao: “No sta, brate, idemo po brasno!” i bacio mu je dzak za brasno, tako sto ga je svog zasuo belom prasinom. Novi poslusnik je uzeo dzak i posao. U ambaru, rasirivsi dzak sa obe ruke, i, po uputstvu kuvara, prihvativsi ga i zubima, kako bi bilo lakse sipati brasno, on je u srcu osetio novo, nepoznato duhovno kretanje, kakvo jos nikada nije iskusio: sopstveno smireno vladanje, potpuno zaboravljanje svoga “ja”, sto mu je tada pricinilo takvo zadovoljstvo, da je on citavog zivota pominjao taj dogadjaj. Izmedju ostalih poslusnika, bio je odredjen da postavi veliku ribarsku mrezu u jezero Svirskog manastira. Jednom, mreza se nekako zamrsila u dubini. Monah, koji je bio od prostih ljudi, cije zaduzenje je bio lov, znajuci da Brjancaninov zna da pliva i da moze dugo ostati pod vodom, poslao ga je da razmrsi mrezu. Ne obaziruci se na jaku jesenju hladnocu, Dimitrije Aleksandrovic je bespogovorno ispunio naredbu, koja se krajnje ubitacno odrazila na njegovo slabo zdravlje – on je jako ozebao. Slicni slucajevi poslusanja i smirenja ucinili su da je sva manastirska bratija pocela ocigledno da se odnosi sa uvazavanjem prema Brjancaninovu, ukazujuci mu prednost nad ostalima, sto je njega veoma mucilo, zato sto se, ziveci u manastirskom bratstvu, on cak trudio da prikrije svoje poreklo i obrazovanje, radujuci se kada su ga, ne znajuci, smatrali za nesvrsenog bogoslova.

Stupivsi u manastir, Dimitrije Aleksandrovic se svom dusom predao starcu o. Leonidu, u duhovno rukovodjenje. Te odnose je odlikovala iskrenost, otvorenost, i bili su savrsena slika drevnog poslusnistva, u kome nije ucinjen korak bez znanja ili dozvole ucitelja. Svaki pokret unutrasnjeg zivota takvih poslusnika odvija se pod neposrednim nadzorom starca; svakodnevna ispovest pomisli daje im mogucnost da savesno paze nad sobom, i cuva monaha pocetnika od stetnog delovanja onih pomisli koje kada se ispovede, poput pokosene trave, ne mogu vise nicati sa ranijom silom. Iskusni nadzor starca duhovnika otkriva najskrivenije tajne duse, i ukazuje na strasti koje su se tamo ugnezdile, i na taj nacin izuzetno pomaze samokontroli.

Ispovest cistoga srca, svagdasnja predanost starcu i svecelo odsecanje volje pred njim, nagradjuju se duhovnom utehom, lakocom i mirnim stanjem duha, koji su svojstveni bestrascu.

Taj vid prvobitnog podviznistva i u drevno vreme, kada su pustinje i manastiri obilovali duhovnim starcima, bio je udeo malog broja poslusnika, a jos redje se srece danas, kada je primetno manje duhovnih staraca. Dimitrije Aleksandrovic, kao sto je receno, u svemu se povinovao volji svog duhovnog oca, sva pitanja i nedoumice je resavao neposredno sa njim. Starcu nije bilo tesko da poucava svog mladog pitomca, vodio ga je putem spoljasnjeg i unutrasnjeg smirenja, uceci ga delatnom zivotu.

“Jednom”, pripoveda I. A. Barkov, veoma blagocestiv covek, dostojan svakog poverenja, “dosao je kod mene, iz Svirskog manastira, o. Leonid, zimi: bio je zestok mraz i mecava, i starac je dosao u saonicama. Kada je on usao kod mene, ja sam potrcao da donesem samovar i pomislio: starac nije dosao sam, verovatno ima neki kocijas – i ja sam poceo da molim starca da i njemu dozvoli da udje. Starac se slozio. Ja sam pozvao neznanca, i nisam bio malo iznenadjen kada je pred mene izasao mlad, lep covek, sa svim obelezjima plemickog porekla. On se smireno zaustavio kod praga. ‘A ozebao si, plemicu’, obratio mu se starac, a zatim je meni rekao: ‘Znas li ko je to?’ – To je Brjancaninov.’ Tada sam se lagano poklonio kocijasu.”

O. Leonid je preduzeo taj krajnje smirujuci nacin rukovodjenja svog ucenika, mladog oficira Brjancaninova, bez sumnje zbog toga da bi pobedio u njemu svako visokoumlje i samomnjenje, koji obicno prate svakog coveka plemickog porekla i obrazovanog coveka koji dolazi medju proste ljude. Starac je postupao kao nelicemerni nastavnik, u duhu istinskog monastva, po primeru svetih otaca; neprekidno je podvrgavao svog ucenika iskusenjima, a takvo okusanje smirenja nije moglo da se ne dopadne plemenitom poslusniku, koji se sa iskrenom ljubavlju prema Bogu predao monaskim podvizima.

Kasnije te godine, javila se potreba da se o. Leonid sa svim ucenicima preseli iz Svirskog manastira, zbog mnogobrojnosti te obitelji, na drugo mesto. Oni su se uputili u Ploscansku pustinju, u Orlovskoj eparhiji; Dimitrije Aleksandrovic je posao sa starcem, zajedno sa ostalim ucenicima. U to vreme, u Ploscansku pustinju je pristigao i Cihacov. Drugovi su razmenili srdacne pozdrave, obradovali se sto su se ponovo sjedinili u tihom utocistu manastirske usamljenosti, i poceli su ziveti kao ranije, zajedno, vezujuci se savezom najsvetijeg prijateljstva. Takav zivot udvoje, odvojeno od drugih ucenika, blagoslovio je i starac Leonid.


NAPOMENE:

1. Asketski ogledi, tom 1.

GLAVA 5

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

Životopis Episkopa Ignjatija Brjančaninova

GLAVA 5

Mladi poslusnici su se u potpunosti predali podviznickom zivotu: drzali su se samoce, izbegavali su mnostvo ljudi, cuvali su se od utisaka iz spoljasnje sredine koji su stetni za bezmolvije, izbegavali su nepotrebne susrete i suvisna poznanstva, kako bi drzali sebe u strogom cutanju i cuvanju uma. Sve njihove dusevne sile bile su usmerene na bogomislije i molitvu. Posebna prostorija u manastirskom vrtu, izvan svake komunikacije, omogucavala im je zeljeni mir: mladi podviznici su se radovali svom otselnistvu. Tako su oni proveli zimu 1829. godine. Dimitrije Aleksandrovic, prirodno obdaren sposobnoscu knjizevnog stvaralastva, voleo je da sozercava slike prirode i da iz njih uzima sadrzaje svoje bogomisli, koje je izrazavao svojim vestim perom. Tu je on napisao svoj “Vrt u vreme zime”. Toj vrsti knjizevnog stvaralastva pripada i drugo njegovo delo: “Drvo zimi, pred prozorom kelije”, koje je napisano malo ranije, u Svirskom manastiru. U ta dva dela iskazane su misli i osecanja bogomislene duse, koja se predala religioznom sozercavanju, pod uticajem molitvenih stanja koja iskuse samo bezmolvnici. Ali ubrzo se dogodilo da mladi podviznici treba da izvuku korist od smirenog utocista u Ploscanskoj pustinji: pripremalo im se tesko iskusenje. Izmedju osnivaca pustinje, jeromonaha Markela i starca o. Leonida, nastala su neslaganja, koja su primorala poslednjeg da napusti Ploscansku pustinju i preseli se u skit Optinske vavedenjske pustinje, koja se nalazila u Kaluskoj guberniji. Brjancaninov i Cihacov su takodje dobili naredbu da odmah napuste obitelj i odu “bilo kuda”. Manastirska bratija se razalostila zbog bezrazloznog proterivanja smernih mladih poslusnika koji nikoga nicim nisu ozlojedili, i ispratili su ih sa osecanjem dubokog sazaljenja i postovanja njihovog tihog i strogog zivota, davsi im pet rubalja za put, koje su zajednicki prikupili. Bilo je tesko dvojici drugova da sa mrsavim novcanikom putuju po nepoznatoj zemlji, nemajuci u vidu odredjeno mesto; oni su se trudili, koliko je moguce, da skrate svoje putovanje i uputili su se u Bjeloberesku pustinju, iste te Orlovske gubernije. Za vreme putovanja, oni su bili u Svenskom manastiru gde se u to vreme, u zatvornistvu, podvizavao jeromonah Atanasije, jedan od ucenika ranije pomenutog moldavskog starca Pajsija Velickovskog. Dimitrije Aleksandrovic je posetio zatvornika i mnogo mu je koristio dusekorisni razgovor o blagotvornosti placa, sto pominje u svojim “Asketskim ogledima”, navodeci reci zatvornika koje su se duboko urezale u njegovu dusu: “Onog dana kada ne placem zbog sebe kao palog smatram da sam u prelesti.” Ni Bjelobereska pustinja nije dala utociste za zivot sirotim putnicima, i oni su, produzivsi dalje, stigli u Optinsku pustinju, gde se nastanio o. Leonid sa ucenicima. Iguman Mojsej nije bio saglasan da ih primi kod sebe, ali se starija bratija sazalila nad ocajnim stanjem skitnica, i nagovorili su igumana da ih ne otera. U maju 1829. godine, Brjancaninov i Cihacov su se smestili u Optinskoj pustinji, drzeci se poretka zivota koji im je bio odredjen u ploscanskoj obitelji.

Boravak Dimitrija Aleksandrovica i njegovog druga u Optinskoj pustinji nije ni izbliza bio onakav kao u Ploscanskoj. Iguman ih je gledao neblagonaklono, bratija se bas nisu odnosila prema njima sa poverenjem. Imali su mnogo nevolja zbog usamljenickog nacina zivota; sama manastirska hrana, pripremana na dugotrajnom posnom maslu, stetno je delovala na slabi i bolesljivi organizam Dimitrija Aleksandrovica. Oni su odlucili da sami sebi pripremaju hranu; sa velikim naporom su uspevali da izmole prekrupu i krompir, pa su kuvali corbu u svojoj keliji; umesto noza su upotrebljavali sekiru, hranu je pripremao Cihacov. Tako teska i neprijatna situacija, naravno, nije mogla dugo potrajati: ona je imala za posledicu telesnu iscrpljenost i jednog i drugog. Prvo je od nje postradao Dimitrije Aleksandrovic, toliko da se nije mogao drzati na nogama; o njemu se starao Cihacov, koji je po telesnom sastavu bio snazniji od njega; ali ubrzo je i on zanemocao, zahvacen groznicom. Tada je za bolesnog druga brinuo Dimitrije Aleksandrovic; i mada ga je usrdno sluzio, i sam je padao od krajnje iznemoglosti.

Majka Dimitrija Aleksandrovica bila je bolesna. Bolest – kao vesnik smrti – obicno menja raspolozenje ljudskog srca. Sofija Atanasjevna, u dusi je oprostila postupak svoga sina; materinsko osecanje je progovorilo u njoj; ona je pozelela da se vidi sa sinom. Aleksandar Semjonovic, pod uticajem tih okolnosti i sam je smeksao i napisao je sinu da on nece ometati njegove namere, i da on dodje majci, i istovremeno sa pismom, poslao je za njim i pokrivena kola. Dimitrije Aleksandrovic je pohitao roditeljima. On je krenuo zajedno sa bolesnim drugom Cihacovim, jer je Aleksandar Semjonovic bio toliko pazljiv da nije zaboravio da pozove i njega. Ali susret u roditeljskom domu ni izdaleka nije bio takav kako je obecano u pozivu. Zdravlje bolesne roditeljke Brjancaninova se unekoliko popravilo, i pomirljivo osecanje koje se iznenada javilo u ocu zbog opasne situacije – bolesti zene, nestalo je. On je hladno primio sina. Majka, mada je bila i srdacna, ponasala se suzdrzano. Tako je lutanje od jednog manastira do drugog, tezak polozaj u poslednjem, bolest majke i njena posledica – trenutni izliv roditeljskih osecanja – sve je to posluzilo samo da bi izvuklo mlade ljude iz utocista svete obitelji, i postavilo ih na raniji put, lice u lice sa svetovnim iskusenjima. Za neprijatelja covekovog spasenja nema pogodnije zamke nego sto je napustanje zidina manastira, od strane poslusnika, pod bilo kakvim, naizgled dobrim, izgovorima. Samovoljni izlazak iz manastira – uvek je njegova zamisao.

Mladi ljudi su se smestili pod svetovni krov, u zasebnom usamljenom krilu kuce, u nameri da nastave svoje monaske podvige, i za svoje duhovne potrebe su se obracali mesnom seoskom svesteniku, smatrajuci svoj boravak tu samo privremenim. Ali nije tako mislio Aleksandar Semjonovic. On se okrenuo svojoj ranijoj misli da vrati sina svetovnom zivotu, i na sve nacine je pokusao da ga nagovori da stupi u drzavnu sluzbu; rodbina i poznanici su mu upucivali poglede sa istom tom mislju; majka, iako se ponekad zanimala za njegova ucenja o spasenju duse i drugim uzvisenim istinama hriscanskog zivota, nije imala toliko samostalnosti da bi se potpuno predala njegovim savetima. Sablazni koje su im kruzile pred ocima, zbunjivale su podviznike, sum mnostva je narusavao njihovo bezmolvije. Mladim ljudima poceo je tesko da pada boravak medju mirjanima, i razmisljali su o tome kako da se, sto pre, sklone iz svetovnog drustva, koje je nespojivo sa monastvom, i da se ponovo smeste negde u manastir. Posto su pocetak zime 1829. godine proziveli u selu Pokrovsko, sledece 1830. godine, u februaru mesecu, oba druga su krenula da traze podesno utociste u manastirskim zidinama; uputili su se u Kirilo-novojezerski manastir. U to vreme, tamo je u miru boravio arhimandrit Teofan, poznat po svom svetom zivotu i primernom rukovodjenju obitelji, a nastojnik je bio iguman Arkadije, njegov blizak ucenik i podrazavalac njegovog nacina upravljanja. O. Arkadija odlikovala je prosta priroda; on je prepoznao u dvojici mladih pridoslica duh istinskog monastva, i sa ljubavlju ih je primio u svoju obitelj. Ali drugovi se nisu dugo radovali novom mestu boravka: neumoljiva priroda im je dokazala da se covek ne sastoji samo iz duse, nego i iz tela. Novojezerski manastir nalazio se na ostrvu prostranog jezera. Vlazna klima od isparenja vode izaziva zestoku groznicu kod nenaviknutih i slabih organizama. Ubrzo je njen stetni uticaj osetio Dimitrije Aleksandrovic; on je dobio groznicu i tri meseca je trpeo njene mucne simptome, bez ikakve medicinske pomoci. Na kraju su pocele da mu oticu noge, tako da vise nije mogao da ustane sa postelje. U junu, kada groznica tamo narocito besni, roditelji su poslali kocije po sina, kako bi ga prevezli u grad Vologod. Tesko je bilo to vreme za Dimitrija Aleksandrovica: on je bio prinudjen ponovo da se vrati tamo odakle je hteo da se spase bekstvom. U Vologodu, Dimitrije Aleksandrovic se smestio kod svojih roditelja, i poceo je da koristi medicinska sredstva za groznicu koja ga je mucila, koja je tako duboko pronikla u njegov organizam da je ostavila svoje tragove na citav njegov dalji zivot. Cihacov, koji je takodje postradao od klime novojezerske obitelji, otisao je u Pskovsku guberniju, radi susreta sa svojim roditeljima, 13. avgusta, iste te 1830. godine. Drugovi su se rastali kako bi, svaki posebno, oprobali svoje snage u borbi sa stihijama svetovnog zivota.