SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI
POSJETA VALAMSKOM MANASTIRU
Velelepna je bura na Ladoskom jezeru, kada pod vedrim nebom, uz sijanje sunca, vetar premesta vlazne brezuljcice po povrsini dubokog, sirokog jezera. Ta nepregledna povrsina sva je obasuta nebesko-plavim brezuljcicima i njihovim nezno belim, srebrnastim grebenima. Uznemireno burom, jezero stvara utisak da je zivo.
Po takvoj buri 1846. godine, pocetkom septembra, plovio sam iz Konevskog manastira u Valamski, parobrodom sto nosi ime ostrva na kome se nalazi Valamski manastir.[1] Vetar je bio veoma hladan i jak; brzo su nebom promicali belicasti oblaci u zasebnim grupama, kao jata ptica kad se sele u jesen i u prolece. Velicanstvena je bura na otvorenom jezeru; i na obalama ona ima svoju carobnu lepotu. Tamo se svirepi talasi i vetrovi, u vecitoj svadji, ljute, zestoko prepiru – a ovde, razjareni na zemlju, imaju smelu zamisao. “Gledajte kako se talas uspinje na obalu” – rece konevski starac koji me je pratio. Tacno: talas se “uspinje” na obalu. To je pravi izraz za ono sto talas radi. I ne samo da se svojeglavo uspinje na blagu obalu, na ogromnu granitnu liticu koja okomito stoji nad bezdanom i od pamtiveka spokojno gleda na svirepe bure kao na decije igre: za hvat,[2] za dva hvata uzlece talas uz liticu, a onda, iznemogao, pada u njeno podnozje, sasut u mnostvo sicusnih cestica, kao razbijeni kristal; zatim ponovo zapocinje svoj neprestano uporni, bezuspesni pokusaj.
Pre nekoliko godina video sam buru na Ladoskom jezeru po tmurnom vremenu. Tada slika gubi mnogo od svoje zivopisnosti. Vode su obojene u sivo; pena nije srebrnasta, vec mutna i zuckasta; magla suzava okvir slike; nema ni one zivosti, ni one raznovrsnosti – recju, nema onog zivota. Kako su potrebne sunceve zrake da bi ova paznje dostojna i nadahnuca puna slika bila dovrsena! Kako je i samo sunce prekrasno kada gleda na zemaljsku buru sa cistog, nedoseznog neba!
Ostrvo Valam je, nesporno, najzivopisnije mesto stare Finske. Nalazi se na severnom kraju Ladoskog jezera.[3] Prilazite mu: docekuje vas potpuno nova priroda, kakvu nije imao prilike da vidi onaj koji je putovao samo po Rusiji: divlja, tiha priroda koja privlaci poglede samom svojom divljinom, iz koje proviruju zanosne, ciste lepote. Vidite okomite, visoke, gole litice, koje gordo izlaze iz bezdana: stoje kao divovi na isturenoj strazi. Vidite strmine, prekrivene sumom, koje se srdacno spustaju prema jezeru. Tu je neki pustinjak izasao sa posudom u ruci da zahvati vode: pometnuvsi na zemlju posudu, gleda u prostrano jezero, osluskuje govor talasa, napaja dusu duhovnim sozercanjem. Vidite zalive, odasvud ogradjene granitnim, samoniklim liticama, u kojima mirno dremaju kao ogledalo ciste vode, dok u jezeru besni strasna bura; tu se sklonio od brodoloma galijot[4], ili sojma[5], ceka u zatisju povoljan vetar, a vlasnik jedrenjaka vec ravnodusno gleda razjarene, hucne talase jezera – te sto su nedavno hteli da zdrobe njegovu ladju u koju je on ulozio sav svoj imetak, svu sudbinu, i svoju i svoje porodice. Plovite vijugavim tesnacima, u kojima se dve naspramne litice sastaju tako blisko da ostavljaju samo uzani prolaz za sami galijot. Spustate visak, merite dubinu u toj uzini: dubina tu iznosi mnogo hvati. Ulazite sa severne strane u zaton koji duboko zalazi u unutrasnjost ostrva; plovite tim zatonom: desno je gusta suma na kamenitim, ogromnim izbocinama, koje okomito, a neke sa nagibom, izranjaju iz tamnih voda. Od neprozirnih silueta tih suma i tog kamenja voda je u zatonu izuzetno tamna, i predeo dobija veoma preteci izgled. Zaton se postepeno siri, i najzad formira oval velikih dimenzija. Sklanjate paznju od te neobicne slike koja izaziva u dusi nevoljni, ali prijatni uzas od koga ne zelite da se rastanete; okrecete se na suprotnu stranu: pred vama je veliki manastir na visokoj, dugoj, granitnoj litici, kao lagano breme na plecima giganta. Liticu je ranije prekrivala belicasta mahovina. Monasi su skinuli mahovinu; sada na granitu nema sivkasto belih sedina koje su visile niz njegovo preplanulo celo; on je velicanstven i strasan u svojoj obnovljenoj mladosti i nagoti. Iz pukotina u liticama izrasle su lipe, javori, brestovi; po litici vijuga brsljan, a ispod litice podignut je vocnjak, nad kojim se njisu i sume istaknuti zeleni vrhovi drveca, reklo bi se spremni da se sruse na vrt, ali ih zadrzava korenje, duboko prodrlo u liticu. Kakva zadivljujuca, velelepna slika! Kako je prijatno videti covekovu naseobinu, njegovu ruku, komadic zemlje zaliven njegovim znojem, ukrasen njegovim mnogim radom, usred ogromnih masa netaknute, grandiozne prirode! Pristajete u luku, izlazite na obalu: na strmoj padini brda sagradjeno je granitno stepeniste; njime se penjete prema manastiru smestenom na vrhu brda, na prostranoj zaravni. Na tu zaravan sa juzne strane vodi strma padina; prema zapadu, prema zatonu, zaravan preseca okomita litica.
Manastirske zgrade formiraju dva cetvorougla, od kojih je jedan smesten u drugom. Kad se granitnim stepenistem popnete na zaravan, idete alejom prema svetoj kapiji na spoljasnjem cetvorouglu; naspram te kapije je druga, uunutrasnjem cetvorouglu. Ulazite na kapiju: pred vama je na desnoj strani saborna crkva Preobrazenja Gospodnjeg, na gornjem spratu, a na donjem crkva valamskih cudotvoraca Sergija i Germana, gde i njihove mosti pocivaju na skrivenom mestu. Saborna crkva je povezana galerijom sa toplom crkvom Uspenja Majke Bozije; u galeriji se nalazi riznica. Na drugom kraju, koji formira jugoistocni ugao, nalazi se crkva svetog Nikolaja. Na levoj strani, suprotno od linije hramova, nalaze se kelije nastojatelja i neke brace. Naspram nas su zajednicka trpeza i kuhinja, a u onoj liniji u kojoj je kapija, i gde, pretpostavljam, vi stojite, nalaze se kelije crednih jeromonaha. Nad svetom kapijom vanjskog cetvorougla nalazi se crkva Petra i Pavla. U toj liniji, sa leve strane, nalazi se gostoprimnica; sa desne kelija duhovnika i prostrana manastirska ruholjnja (tako se u manastirima naziva ostava za odecu). U naspramnoj liniji nalazi se manastirska bolnica, sa znatnim brojem kelija, u koje se smastaju svi prestareli i sakati. Pri bolnici su crkve: na gornjem spratu Presvete Trojice, a na donjem Zivonosnog istocnika. U liniji, okrenutoj prema zatonu, sa jedne strane je nastavak gostoprimnice, a sa druge manastirska kancelarija. U istocnoj liniji, sa jedne strane je nastavak ostave, a sa druge manastirska biblioteka, u poredjenju sa bibliotekama drugih manastira bogata, sa dosta rukopisa, skoro iskljucivo dela svetih otaca koji su pisali o monaskom zivotu. Nece se u toj biblioteci naci obilje materijala za istoriju Valamskog manastira. Ona je opremljena krajem proslog i pocetkom ovog veka; drevne rukopise, kao i sve drevno u Valamskom manastiru, unistili su pozari i Svedjani. Nema zdanja na celom ostrvu, cak ni kapele, koje nije navrsilo bar sto godina.
Osnivanje i postojanje Valamskog manastira seze u duboku rusku starinu: do takvog zakljucka dovode neke istorijske cinjenice. Prepodobni Avramije, osnivac i arhimandrit rostovskog Bogojavljenskog manastira, dosao je jos kao neznabozac u valamsko obitaliste 960. godine posle Hristovog rodjenja; tu je krsten i postrizen u monastvo.[6] U Sofijskom letopisu receno je: “Leta 6671. (1163. posle Hristovog rodjenja) nadjene su i prenete mosti prepodobnih otaca nasih, Sergija i Germana Valamskog.”[7] Drugi letopisac pominje da je 1192. godine iguman Martirije sagradio kamenu crkvu na Valamskom ostrvu.[8] Lokalno predanje, potkrepljeno tim i njima slicnim oskudnim podacima koji su do nas dosli, smatra da su Sergije i German grcki monasi, savremenici ravnoapostolne velike kneginje Olge. Ako uzmemo u obzir odlucnost sa kojom su drevni monasi tezili ka najdubljem usamljivanju, tu pogodnost za usamljivanje koju Valamsko ostrvo pruza sada, i koju je, tim vise, pruzalo tada – onda se moramo sloziti da u doseljenju grckih monaha ovamo nema nicega cudnog i neostvarivog. U svim istorijskim osvetljenim tackama, nazalost retkim, u kojima se s vremena na vreme pojavljuje postojanje Valamskog manastira vidi se da su monasi provodili najstrozi monaski zivot, da su tamo postojali i opstezice i otselnici, i da je svim monasima upravljao iguman. Ovde je u cetrnaestom veku ziveo izvesno vreme prepodobni Arsenije Konevski, koji je kasnije otisao na svetu Atonsku goru i osnovao Konevski manastir. Na ovo tlo je u drugoj polovini petnaestog stoleca krocio kao mladic prepodobni Aleksandar Svirski: on je najpre obavljao razne poslove u opstezicu, a zatim je tihovao na svetom ostrvu, u tesnoj pecini, prirodnoj ili isklesanoj u litici – ne zna se. Sveto ostrvo je kamena gora; ona se podize iz jezera, zavrsava se na severu visokim ostrim grebenom i pripada grupi malih ostrva koja sa raznih strana okruzuju glavno ostrvo, kao sateliti svoju planetu. U prvoj polovini petnaestog stoleca ziveo je ovde izvesno vreme prepodobni Savatije Solovecki, koji je kasnije presao na Belo more, na daleki sever, radi dubokog osamljivanja u pustinji Soloveckog ostrva, dotle nenastanjenog. Tamo je trazio isto ono, i sa istim neustrasivim samopozrtvovanjem, sto su trazili Grci Sergije i German na Valamskom ostrvu, i nasao svoj Aton i svoj Olimp, vec prenaseljen, mada je ta prevelika naseljenost iznosila svega skupinu monaha.[9]
Vise puta su Svedjani pustosili Valamski manastir; vise puta su njegovi monasi padali pod ostricom maca, i zemlju, orosenu molitvenim znojem, orosavali mucenickom smrcu; vise puta su goreli sveti hramovi i monaske kolibice jer ih je zapalila ruka neprijatelja ili neopreznosti. No predeo Valamskog manastira, njegove raznovrsne pogodnosti za sve vidove monaskog zivota, njegovi monasi su ubrzo obnavljali. Kao da je sama priroda odredila, osvetila Valam za mesto bogosluzenja. Drevno predanje, no koje, izgleda, ima osnova, govori da se ovde, u tom davno proslom vremenu, kad je ova zemlja bila u mraku neznabostva, vrsilo poklonjenje idolima.[10] Kada pogledas na te tamne, duboke vode, na te mracne, guste sume, na te gorde, mocne litice, na svu tu velicanstvenu sliku koja se neprestano menja i neprestano ostaje zivopisna; kada procitas u njoj duboko pesnicko nadahnuce, uporedis raskosni predeo Valama i oskudni predeo okolne Finske – reci ces: “Da, morao je ovde kamenosrdni i ratoborni Skandinavac da svoja ratna, surova razmisljanja i osecanja preinacuje u poboznost; morala je ovde dusa da se ispunjava svime sto uznosi ljudsku dusu ka najvisim osecanjima, koja pruza religija.” Isto to predanje dovodi ovde svetog apostola Andriju, koji je, po Nestorovom kazivanju, presao iz Kijeva u Novgorod, i vratio se morskim putevima u juznu Evropu, gde ga je u Ahaji cekao mucenicki venac. On govori da je apostol rekom Volhov dosao na Ladosko jezero, preko jezera stigao do Valama, obratio tamosnje zrece u hriscanstvo i osnovao hriscansku crkvu. To predanje naziva Sergija pratiocem apostola, a po apostolovom odlasku, uciteljem tih krajeva u hriscanstvu.
Sta je tu cudno? Po svoj zemlji izidje glas njihov, i do krajeva vaseljene reci njihove,[11] svedoci Pismo o putovanjima apostola. Njihovi trudovi su pripadali celom ljudskom rodu, a ne samo jednom narodu; njihovu briznu paznju, ljubav njihovog srca nije privlacila obrazovanost, gradjansko uredjenje ili sila, nego nesreca palog coveka, bio on Skit ili varvarin, Judejac ili Jelin.[12] Sta je to zbog cega bi sveti apostol Andrija imao razloga da ne pridje nasim praocima, Slovenima, i susedima Slovena, Skandinavcima? Sta je to sto bi ga sprecilo da poseti mesto osveceno za narodno bogosluzenje, da tamo zasadi istinsko bogopoznanje i bogosluzenje? Zasto ne bismo dozvolili misljenje da je sam Bog dosapnuo apostolu tu visoku, svetu nameru, dao mu snagu da je izvrsi? Nenaseljenost, nepoznatost zemlje, daljina, teskoce putovanja ne mogu biti dovoljan, cak nimalo jak razlog za odbacivanje ovog predanja. Nedugo posle apostolskih putovanja jezdile su tim putevima cele vojske: pa zasto da ne prodje njima apostol, vodjen Bozijom desnicom i apostolskom revnoscu?
To je vec predanje, i to ne mutno, ne sumnjivo, vec sigurno, cisto istorijsko. Monaski zivot na Valamu i istocno ispovedanje hriscanske vere u toj zemlji procvetali su mnogo ranije i snaznije nego sto bi mogao da zakljuci putnik nakon prve posete kraju, nakon kratkotrajnog pogleda na njega. Treba pogledati usredsredjenije, treba zrtvovati dovoljno vremena, oslusnuti pazljivo kazivanja valamskih otaca i priobalnih zitelja, iz njih izvuci podatak dostojan da ga istorija unese u svoje tablice, da ga savremena obrazovanost uslisi, a obrazovano potomstvo ne zaboravi. Monaski zivot na valamskom ostrvu se toliko razvio da je svoje izdanke prebacio preko jezera, na suprotnu obalu, na kojoj se sada nalazi Serdobolj. Na toj obali je bilo dvanaest skitova: sve su ih osnovali valamski monasi, svi su bili pod upravom i duhovnim rukovodstvom valamskog igumana. Priobalni zitelji su ispovedali pravoslavnu istocnu veru upravo zato sto su njeno poznanje uzeli iz Valamskog manastira; po obali, do samog Keksholma, nalazili su se pravoslavni hramovi. Korelci sa te obale Ladoskog jezera bili su pravoslavci, kao sto su pravoslavci sada Korelci sa suprotne obale, zitelji Olonecke gubernije. I jedni i drugi su govorili istim jezikom: njihovi dijalekti su se medjusobno toliko malo razlikovali da nisu predstavljali prepreku da oni razumeju jedni druge, da razgovaraju jedni sa drugima; imali su i istu veru. No doslo je zlo vreme – Finci su se priklonili Luterovom ucenju. Na mestima na kojima su blistali pravoslavni hramovi, gde je vrseno pravoslavno bogosluzenje, gde je bozanska liturgija zblizavala nebo i zemlju, sada stoje luteranske crkve, koje se oglasavaju jedino praznom propovedju hladnog pastora. Govoreci narodu u svojoj propovedi samo povrsno, uceno znanje o Iskupitelju i Njegovim moralnim poukama, on svaki put kao da drzi nadgrobni govor nad tim ljudima i mestima koji su izgubili istinu, zivu veru i Crkvu. Osim usmenih predanja, koja jednoglasno svedoce o cinjenicama, postoji jos i zivo svedocenje. To su cela naselja Finaca, hiljade Finaca koji danas ispovedaju pravoslavnu veru. Za njih se bogosluzenje vrsi na slovenskom jeziku, po nasim crkvenim knjigama; vrse ga nasi svestenici, koji jedino propoved govore narodu na njegovom maternjem, finskom jeziku. Zar je bilo tesko Svedjanima da pored te prostodusne vere uvedu ovde luteranstvo? Trebalo je samo da proteraju ili pobiju ruske svestenike i primoraju luteranskog pastora da maskira svojom propovedju strasni gubitak, koji je zaboravljen zbog samog vremena i zbog toga sto nije bio potpuno shvacen.
Nadam se da ce ovaj podatak biti prijatan mnogima! Malo je verovatno da mnogi znaju da je u nedrima Finske jos zivo pravoslavlje, da ono nije nanovo zasadjeno: tamo ono zivi od starina, ostatak je zajednicke drevne hriscanske religije, koja je zamenila neznabostvo. Mnogi danasnji priobalni Finci cuvaju ljubav prema Crkvi predaka, otrgnutih od nje na prevaru ili nasiljem. Oni bi zeleli da se vrate u spasonosna nedra, no nikakav glas ih ne poziva, i oni se mahinalno vuku prema Luteranskoj crkvi zbog, reklo bi se, jos neprekinutog uticaja nasilja.
A kada se desio taj zli prevrat? Religiozna sudbina finske obale povezana je sa sudbinom Valamskog manastira, iz koga je, vidi se, uvek tekao religiozni zivot za celu tu zemlju, cvetao i umanjivao se saobrazno tome da li mu je mnogo ili malo sila davao Valamski manastir. Pocetkom sedamnaestog veka svedski vojskovodja Pontus de la Gardi, koji je toliko zla naneo Rusiji, razorio je valamsko obitaliste; crkve i kelije predao je plamenu, monahe ostrici maca; neki su uspeli da pobegnu i ponesu mosti svetih osnivaca manastira. Slicnu sudbinu dozivela je i leva obala Finske: pravoslavni hramovi su spaljeni, svestenosluzitelji pobijeni ili prognani, medju stanovnistvom je prosireno luteranstvo, cije su se pristalice jos predavali fanaticnoj strasti prema svojoj tek rodjenoj veri, spremni da se umiju u krvi Tridesetogodisnjeg rata. Vredna je pomena cinjenica da se naselja koja su sacuvala pravoslavnu veru ne nalaze ni na samoj obali Ladoskog jezera ni na putu zavojevaca, nego dublje u Finskoj, iza planina, iza mocvara, tih prirodnih ograda zemlje: tamo su se oni pritajili, spasili od pogleda i religije protestanata. Tada su mnogi Finci prebegli u Rusiju da bi sacuvali veru: njihove pravoslavne potomke srescete u Novgorodskoj i Tverskoj guberniji.
Kada je Boziji promisao oruzjem Petra Velikog kaznjavao Svedjane zato sto su, usavsi u Rusiju kao saveznici, verolomno pogazili Boziji zakon i narodna prava, i iz saveznika presli u neprijatelje i osvajace, tada je Valamski manastir, zajedno sa Korelijom, ispod njemu rodnog krova ruske drzave, presao da sirotuje pod tudjom vlascu oko sto godina. Od 1717. godine, po pozivu pobedonosnog cara, monasi Kirilo-belozerskog manastira dosli su na zgariste bivseg Valamskog manastira; opet je tamo podignut hram Boziji, postavljene su kelije. Za vreme vladavine carice Jelisavete Petrovne drvene manastirske zgrade nestale su u pozaru. Carica je obnovila manastir o drzavnom trosku. Nove zgrade su, kao i prethodne, bile sagradjene od drveta. Video sam crtez tog manastira; dopao mi se. Mislim da drvene zgrade pristaju pustinjskoj obitelji kakva je Valamska. Kako pogled raduju monaske kolibice svojom skromnoscu kad su izgradjene od drveta! Podesne su za monaska zanimanja: cuvaju zdravlje, kome ovde prete surova klima, ostri vetrovi, sama hrana, podvizi, raspolozenje duha, koje istanjuje, iscrpljuje telo. Da je u Valamskom manastiru bio od kamena veliki saborni hram, koji bi na dva sprata sadrzavao toplu i hladnu crkvu, i da je kamena bila ograda, koja bi stitila unutrasnjost manastira od vetrova, tada bi same kelije mogle biti drvene: one bi stajale na dovoljnom rastojanju jedna od druge, radi bezbednosti u slucaju pozara, i tako bi okruzivale crkvu sa svih strana. Prelep je taj raspored: uz pogodnosti koje pruza, on pokazuje da zitelji takvih kolibica, okrenutih prema hramu Bozijem, imaju za jedini cilj da sluze Bogu, da smatraju da su stranci na zemlji, da je Bog njihova jedina potreba – zato su oko Skinije i postavili svoje satore. Tako su rasporedjene zgrade u Glinskoj pustinji, u Belobereskoj, u Optinskom skitu, i u nekim drugim.
Obnova Valamskog manastira tekla je sporo; uspeh je bio neznatan. Manastir je dugo bio malo naseljen. Ljubitelje osamljivanja nije privlacilo ovamo to sto su za obnovu obitalista bili uzeti monasi nedovoljno obogaceni poznavanjem monaskog zivota. Sama osama nije dovoljna za moralno i duhovno blagostanje obitelji, mada osamljivanje jeste jedan od glavnih, osnovnih uslova za to blagostanje: prilikom osamljivanja neophodno je duhovno rukovodjenje i poucavanje brace; bez toga unistavaju se sve koristi koje donosi upravo osamljivanje. Suprotno ovome, duhovno rukovodjenje i poucavanje prenosi koristi osamljivanja u obitalistima koja su smestena u naseljima i mnogoljudnim gradovima. Tako su procvetali manastiri koji su se nalazili u Konstantinopolju i njegovoj okolini; oni su iznedrili znamenite oce, po duhovnim darovima ravne ocima vaspitanicima besplodnih pustinja.[13]
Najvazniju, osnovnu potrebu Valamskog manastira ostroumno je uocio mitropolit sanktpeterburski Gavrilo. Da bi udovoljio toj potrebi, on je 1785. godine pozvao iz Sarovske pustinje starca Nazarija, cuvenog po duhovnim znanjima i opitnosti, i poverio mu da bude nastojatelj Valamskog manastira. Mitropolit je prihvatio svetu obitelj pod posebno arhipastirsko pokroviteljstvo, i pruzao joj je pomoc i upravnim odlukama i materijalnim sredstvima. Valamski manastir je poceo brzo da iznice, da se siri i ispunjava onima koji su dali i onima koji zele da daju monaske zavete. Uredjeni su opstezice i skit; pojavili su se i pustinozitelji i otselnici. Sam iguman Nazarije imao je otselnicku keliju: u nju se udaljavao, ponekad i na nekoliko sedmica, da bi pazljivije pogledao u sebe, da bi podrobnije otkrio u sebi coveka, da bi zatim, iz sopstvenih zivotnih iskustava i opazanja, crpeo pouke za podredjene, da bi ih vodio ka onome sto je odredjeno u Jevandjelju – ka ispravljanju zivota i napredovanju. Otac Nazarije, postriznik i vaspitanik Sarovske pustinje, sav ispunjen duhom te obitelji, prihvatio se da u Valamskom manastiru predano i precizno pretace u delo sve ono cemu se tamo naucio. Sva zdanja u Sarovskoj pustinji su od kamena – on je poceo da uvodi kamenu gradnju i u Valamski manastir. On je sagradio unutrasnji cetvorougao: spoljasnji su podigli njegovi prethodnici. Milostiva i dobra dela careva Pavla Petrovica i Aleksandra Pavlovica obezbedila su materijalnu snabdevenost manastira; on je prvog reda – njime upravlja iguman, igumana biraju braca, a potvrdjuje mitropolit sanktpeterburski.
Po svom ustrojstvu, u monaskom smislu, Valamski manastir je verna kopija manastira rane hriscanske Crkve. On ima monahe svih vidova istocne, pravoslavne Crkve; ima i opstezice, i skit, i pustinjake, i otselnike. U glavnom manastiru, o kojem smo govorili, postoji opstezice u pravom smislu reci. Monasi koji obitavaju u njemu ucestvuju u zajednickom bogosluzenju, zajednicki obeduju, imaju zajednicke, iste odezde, trude se u pojedinacnim i zajednickim poslusanjima.
Prvo poslusanje je sluzenje nastojatelja: predlaze ga celo bratstvo, potvrdjuje ga i blagosilja eparhijski arhijerej. To nije vlast ovoga sveta. To breme je lako, a ujedno i tesko. Ta ramena moraju da nose nemoci celog bratstva. Kakva samo snaga mora da postoji u tim ramenima! Kakvu velikodusnost mora da ima nastojatelj, kakvo samopozrtvovanje, kakvo potpuno zaboravljanje svoga ja, da ta dva[14] uglasta, ostra slova ne bi ranila, pogotovo ne ubijala nikoga od bliznjih! Drugo poslusanje je poslusanje namesnika: njega vec bira nastojatelj, iz saveta brace, a potvrdjuje eparhijski arhijerej. Namesnik je glavni nastojateljev pomocnik u svim oblastima manastirskog upravljanja. Trece poslusanje je blagajnik: on nadzire manastirski novac, cetvrto je riznicar: on rukovodi riznicom. Nakon riznicara slede duhovnici; osim njih niko od jeromonaha ne moze da prima na ispovest ni bracu ni posetioce manastira. Kao i namesnika, i blagajnika, i riznicara i duhovnika potvrdjuje eparhijski arhijerej; oni zajedno cine takozvani sabor ili stariju bracu; njih nastojatelj poziva na dogovor i ucestvovanje u nekim veoma vaznim poslovima, o kojima donosi odluku eparhijsko staresinstvo, a ono u takvim slucajevima daje nalog nastojatelju i starijoj braci. Dalja poslusanja su: red svestenosluzenja, koje vrse svi jeromonasi, osim namesnika i blagajnika, i jerodjakona. Crkvenjaci se biraju iz redova monaha i poslusnika, a po osnovu najcistijeg i najskromnijeg zivota. Sposobni za crkveno citanje i pojanje odredjuju se da im to bude poslusanje. U poslusanju pojanja ucestvuju neki jeromonasi i jerodjakoni kada nije njihov red za svestenosluzenje. Za ostala poslusanja odredjuju se monasi i poslusnici. Spomenucemo i ta poslusanja da bismo upoznali citaoca sa organizacijom manastira. Neka braca siju odezde za celo bratstvo; neki siju obucu; neki rade u kuhinji, u pekari, neki peku prosfore, neki rade u trpezariji; neki se bave stolarskim, kovackim i bravarskim poslom, neki love ribu, neki rade u bastama, povrtnjacima, na poljima> neki peru ves – recju, valamsko opstezice najvecim delom samo podmiruje svoje potrebe. Svako takvo pojedinacno zanimanje naziva se poslusanjem. U zavisnosti od potrebe, jedno poslusanje vrsi jedan brat, a drugo vrsi vise njih. Tako se u biblioteci, u apoteci, u podrumu nalazi po jedan, vec iskusani brat. U kuhinji, u perionici, u ostavi, i u drugim takvim prostorijama radi po nekoliko brace: u valamskom opstezicu glavnog od njih obicno nazivaju gazdom, a ostale njegovim pomocnicima. Ima poslusanja koja se nazivaju zajednickim, kao sto su: pripremanje drva, skupljanje sena, vrsidba, sadnja, zalivanje i branje povrca. Za ta zajednicka poslusanja uzimaju se braca koja nisu sposobna za posebna poslusanja za koja je, kako se vidi iz recenog, potrebno vece ili manje poznavanje poverenog posla. Kada neko od onih koji zele da stupe u obitelj bude primljen, on se prvo salje na zajednicka poslusanja, u kojima se lakse otkrivaju njegov karakter, navike i ponasanje; ako on kasnije pokaze da je sposoban za neko posebno poslusanje, odredjuju ga za pomocnika i, tek posle mnogih godina i iskusavanja, poveravaju mu, shodno njegovom znanju ili profesiji, neki zasebni deo. Sva braca, narocito pocetnici (dakle oni koji su nedavno stupili u manastir), nalaze se u cestim odnosima sa duhovnicima; upravo na tom odnosu zasnovano je i drzi se dobro moralno ustrojstvo mladje brace; u onima koji napreduju ono se podrzava povrh toga i usredsredjenim citanjem svetootackih dela i brizljivim uvodjenjem u bogosluzenja. Bibliotekar izdaje, po odluci nastojatelja, knjige koje odgovaraju dusevnom ustrojstvu svakoga. Braca koja se nalaze u poslusanjima tokom svih praznicnih dana prisustvuju svim sluzbama u crkvi, a ostalim danima u sedmici dolaze na jutrenje i, odslusavsi ga do sestopsalmija, idu na svoje poslove, a posle vecere ucestvuju u zajednickom vecernjem pravilu.
Bogosluzenje se vrsi po manastirskom tipiku, i sastoji se od jutrenja, ili svenocnog bdenija uoci praznika, liturgije – rane i pozne – vecernje i pravila, koje se vrsi posle vecere, i sastoji se od citanja molitava pre spavanja, pomena, i od nekoliko poklona. Napev je znameni,[15] ili takozvani stari ruski stolpovi.[16] Tonovi tog napeva su velicanstveni, lagani, setni: odrazavaju jecaje duse koja se kaje, i u zemlji svog izgnanstva uzdise za blazenom, zeljenom zemljom vecnog radovanja, cistog i svetog nasladjivanja. Da, samo ti tonovi, a ne drugi, moraju da se cuju u tom obitalistu cija sama zdanja imaju izgled tamnice odredjene za ridanje, za plac zbog svog ropstva, za duboke misli, za razmisljanja o vecnosti. Ti tonovi se harmonicno slazu sa divljom, cistom prirodom, sa gromadnim masama granita, sa tamnom sumom, sa dubokim vodama. Ti tonovi se rastezu cas tuzno, setno, kao pustinjski vetar, cas postepeno iscezavaju, kao odjek medju liticama i klisurama, cas grme neocekivano; cas kroz tihi bol prinose zaljenje zbog gresnosti, izrazavaju mucnu i izjedajucu zalost zbog gresnog bremena, cas, reklo bi se, od nepodnosljive tezine tog bremena, od udaraca greha, pocinju da vapiju i pozivaju pomoc neba: tada oni grme! Velicanstveno Gospode pomiluj slicno je pustinjskom vetru: tako je ono tuzno, dirljivo, dugo! Pali covek je kroz osamljivanje i samoposmatranje osetio svoj pad, ugledao ga u sebi, uverio se u njega, i predao se neprestanom uzdisanju, u nadi na pomilovanje. Pesma Tebi pevamo zavrsava se dugim prelivajucim tonom, koji se postepeno stisava i neprimetno gubi pod svodovima hrama, onako kako se odjek gubi u vazdusnom prostoru. A kada braca zapevaju na vecernji Gospode, Tebe dozivam, uslisi me, tada ti tonovi najpre, reklo bi se, izlaze iz duboke provalije, zatim se brzo i gromovito istrzu iz nje, uznose se prema nebu, nose tamo misli i zelje, plamene kao munje – tada oni grme! Umetnik ce u valamskom pojanju naci mnogo neujednacenosti, nedostataka u izvodjenju, ali upravo on shvata da u tom pojanju potpuno preovladava poboznost, strahopostovanje, shvata neobicnu energiju koja i raznezuje i potresa dusu. Sve ovde mora da bude vazno, grandiozno. Sve veselo, lako, razigrano bilo bi cudnovato, nakazno. Ne uplasite se ovog kazivanja, istinitog kazivanja. Ne pomislite samo da ovde zivi nesreca, da moze da zivi nesreca. Ne! I ovde postoji uteha: uteha onih koji placu, javljena u Jevandjelju.
U Valamskom obitalistu ima sedam zasebnih hramova. Medju njima se saborna crkva istice lepotom i unutrasnjom uredjenoscu; donji red ikona na njenom ikonostasu prekriven je srebrnim rizama. Veci broj crkava (zbog cega nijedna, ne iskljucujuci ni sabornu, ne bi mogla da primi sve koji zive u Valamskom manastiru), raznovrsne freske sabornog hrama i trpeze, sluze kao obrasci iskonskog, obrazovanoscu nepreciscenog ukusa ruskog coveka, zitelja Evrope i suseda Azije. Bolje bi bilo da umesto tolikih crkava jedno veliko zdanje sadrzi u sebi i toplu i hladnu crkvu, kao, na primer, u Konevskom manastiru. Mogla bi da bude jos i crkva pri bolnici. Tako bi se potpuno zadovoljila sada nezadovoljena sustinska potreba manastira sadrzana u tome da sva braca i posetioci mogu da stanu u crkvu i ucestvuju u bogosluzenju. Nisu ovako razmisljali graditelji manastira.
Njihova usrdnost je imala potrebu za zasebnim hramovima: svetitelja Nikolaja, apostola Petra i Pavla, Zivonosnog istocnika. I stoje ti hramovi bez bogosluzenja: u svakom od njih ono se vrsi samo jednom godisnje, na praznik tog hrama. Ali u zasebnoj crkvi Presvete Trojice cak ni na njen hramovni praznik ne moze da se vrsi sluzba Bozija zbog velike teskobe – zato se sluzba vrsi u sabornoj crkvi.
Po zavrsetku liturgije svi odmah idu u trpezariju, u kojoj se postavlja obicna hrana, ali zdrava, dovoljna, po zapovestima manastirskog tipika, to jest za praznicne dane riba, u obicne dane na ulju, a sredom i petkom, radnim danima za vreme Velikog posta, bez ribe i bez ulja: samo biljna hrana. Za vreme obeda pokazuje se duboko cutanje – jasni glas cteca javlja sabranom bratstvu samopozrtvovanje, vrline, podvige svetih Bozijih ugodnika. Vecera je posle vecernje: tokom vecere isto tako se vrsi citanje poucno za dusu. Za velike praznike, sat pre vecernje, u trpezariji, postavlja se caj za sve: valamski starcici su to nazivali gozba. Dirljivo je videti kako zure na tu gozbu, sa drvenim soljama u rukama, oronuli, nesigurnog hoda, i u detinjstvo pristigli starcici; njihova krv se ledi i zarko cezne da je vrela voda ozivi. Mnogo je u obicajima Valamskog manastira prostodusnosti, patrijarhalnosti. Prijatno i nezno izbijaju ti obicaji iz nase maternje starine, ruske starine, u kojoj promatrac cesto nalazi da je prostodusno sjedinjeno sa svetim.
Manastirsku riznicu ukrasavaju darezljivi darovi gospodara cara Aleksandra Pavlovica: on je gajio narocitu simpatiju prema Valamskom manastiru, kojeg je 1819. godine blagovoleo da obraduje svojom posetom. Godine 1844. manastir je posetio veliki knez Konstantin Nikolajevic, i za uspomenu na svoju posetu darovao mu skupocene sasude. Na prostoru koji zaokruzuje unutrasnji cetvorougao manastirskih zgrada, na kome prebiva neko posebno, tiho, pobozno osecanje, monasi su podigli mermerni spomenik sa natpisom. Natpis kazuje savremenicima i cuva za potomstvo dogadjaje: posetu manastiru gospodara cara Aleksandra Pavlovica i velikog kneza Konstantina Nikolajevica.
Natpis u sabornoj crkvi oznacava mesto na kome je Aleksandar Blagosloveni stajao tokom bogosluzenja, ne dozivljavajuci kao opterecenje duzinu trajanja manastirskog bogosluzenja. Natpis u gostoprimnici ukazuje na one sobe u kojima se vladar nakratko zadrzavao. Mermerni cetvoroutaoni kamen sa natpisom, oko koga je zasadjeno cvece, nalazi se u vrtu, na mestu sa koga je veliki knez Konstantin Nikolajevic pravio skicu manastira. Isti takav kamen postavljen je na drugoj strani zaliva, u sumi, u gustoj senci jela i borova, na mestu na kome je veliki knez dovrsavao svoj crtez zapocet u vrtu: odavde je pogled na manastir posebno velicanstven i zivopisan. Stavljajuci to kamenje, i urezujuci te natpise u kamenju, valamski monasi su iskazivali osecanje svog srca, ono osecanje ljubavi i odanosti carevima i carskom domu, dakle ono sto je u svim vekovima ruske istorije odlikovalo nase svestenstvo.
Odeca valamskih monaha, kao i njihova hrana, jednostavna je ali prilicna. Ona i materijali za nju cuvaju se u ostavi za odecu. Tu ostavu sacinjava niz soba u kojima su slozena sukna, nankinzi,[17] platna, konci, koze, siveno rublje, gotove rase, podrasnici, mantije, krzneni kaputi – i sve to u znatnom broju. Iznosena odeca se vraca u tu ostavu, a umesto nje izdaje se nova. Onome koji je dosao iz sveta u manastir izdaje se potrebna posteljina, odeca i obuca. Valamska ostava za odecu moze u svakom trenutku da opremi svim potrebnim do sto ljudi. Tolike zalihe iz svih oblasti gazdinstva neophodne su u Valamskom manastiru zbog mnogobrojne brace, zbog udaljenosti od gradova, napokon zato sto je u prolece, kada puca led, a narocito u jesen, kada se on formira, saobracaj sa obalom dugo otezan i cak nemoguc. Jezero izmedju Serdobolja i Valama se zamrzava, ali ne pre polovine januara; do tada bezbrojne sante leda plove u raznim pravcima po celoj vodenoj povrsini, tako da bi ladju koja bi se odlucila da se uputi u jezero led svakako zarobio i sprstio.
Manastirska biblioteka ima sve knjige koje su potrebne za sticanje potpunih znanja u monaskom zivotu. Osim knjiga stampanih na slovenskom i ruskom jeziku, nalaze se mnoge rukopisne knjige. Navescemo znamenite rukopise. Prvo mesto medju njima po svojoj retkosti zauzimaju dva Katihizisa prepodobnog Teodora, igumana konstantinopoljskog Studitskog manastira, ili Besede braci. Ta knjiga je veoma obimna. Crkva je priznala njenu korist: monaskim tipikom je odredjeno da se u odredjene dane Velikog posta ona cita u crkvi na crkvenim sluzbama.[18] To pravilo odnosi se upravo na manastir. Studitove besede odisu ljubavlju koju je on gajio prema svom bratstvu: on ih naziva svojim ocevima i uciteljima, i bracom, i decom; njegovo ucenje je neobicno jednostavno, dostupno svacijem razumevanju, posebno pristaje monasima iz opstezica, posto njegov iskljucivi predmet cine razne obaveze i prilike u opstezicu. Postoje rukopisne knjige otaca koji su opisali podvig umne molitve. To su rukopisne knjige Grigorija Palame, Kalista Anti-Likudija, Simeona Novog Bogoslova, prepodobnog Nila Sorskog, ruskog pisca. Postoje knjige za vodjenje zitelja skita, pustinjaka i otselnika: takvi su otacnici, knjiga znamenitog ucitelja tihovatelja Isaka Sirijskog, knjiga Cvetnik jeromonaha Doroteja, ruskog pisca, koji je, kako se vidi iz same knjige, ziveo u doba patrijaraha.[19] Navescemo iz poslednje knjige, olaksavajuci razumevanje slovenskog jezika prevodom na ruski, neke navode zbog, moralne i asketske vrednosti knjige, a narocito zbog toga sto je pisac nas sunarodnik kojeg smo zaboravili. Samo neka pustinjak cita i iscitava tu nadahnutu knjigu, ispunjenu dragocenim duhovnim savetima. Neka se razlegne i za nas glas jeromonaha iz groba, u koji ga je sahranio nas zaborav. Tom glasu, koji javlja duboke istine, dolikuje da se razlegne iz jednostavne valamske obitelji.
“O, ljubljeni moj citaoce” – tako pocinje svoju knjigu jeromonah – “pokazacu ti, ako hoces, nesto vrednije od cistoga zlata, i srebra, i mnogocenog bisera, i dragog kamena! Nicim ne mozes naci i kupiti Carstvo nebesko, buduce radosti i pocinak, osim ovim. To je osamljeno citanje i usredsredjeno i usrdno slusanje svetih knjiga bozanskog Pisma. Ne moze, ne moze se spasiti onaj koji ne bude cesto citao bogonadahnuto Sveto pismo. Kao sto ptica bez krila ne moze da uzleti u visinu, tako ni um bez knjiga, samim svojim pomisljanjem, ne moze da smisli kako da dobije spasenje. Citanje u osami i usredsredjeno i usrdno slusanje svetih knjiga Bozijeg Pisma roditelji su i pocetak svih vrlina i svakog dobrog dela zato sto se sve vrline radjaju od njih, od njih pocinju. Osamljeno citanje i usredsredjeno i usrdno slusanje svetih knjiga Bozijeg Pisma sa ciljem delanja i svog spasenja radja svaku vrlinu, sluzi kao izvor dobara, odgoni od nas svaku gresnu i zlu strast, svaku gresnu pozudu, zelju i delovanje, svoje i demonsko. Sveti oci smatraju da su osamljeno citanje i usredsredjeno i usrdno slusanje svetih knjiga bozanskog Pisma staresina i car svih vrlina.” .. Pod Bozijim Pismom jeromonah ne razume samo svete knjige Starog i Novog zaveta nego i dela svetih otaca; u tom smislu on se izrazava isto kao i prepodobni Nil Sorski. Takva osnova je neobicno, dragoceno vazna: njome jeromonah priznaje neophodnost neprekidnog pridrzavanja ne samo dogmatskog nego i moralnog crkvenog predanja; njome on stupa u savez jednodusnosti sa svim asketskim svetim piscima Istocne crkve. Svi oni jednoglasno tvrde da je za nepogresivi hod putem monaskih podviga neophodno rukovodjenje delima svetih otaca, da je to jedini nacin spasenja koji nam preostaje zbog sve manjeg broja duhovnih ucitelja. Od prvih reci jeromonah izvodi citaoca na prave, svete, bezbedne, od Crkve propisane i blagoslovene staze, daje svom uceniku karakter koji ga odredjuje kao sina Istocne crkve, uvodi ga u duhovno zajednicarenje sa svetim monasima svih hriscanskih vekova, udaljava od svega tudjeg, od svega krivotvorenog. Kako je izvrstan karakter sina Istocne crkve! Kako je on prostodusan, velicanstven, svet! Protestant je hladnouman; rimokatolik je ushicen, odusevljen, zanosi se; sin Istocne crkve je prozet svetom istinom i krotkim mirom. Prva dva karaktera su zemaljska, poslednji je sisao s neba, i stoji pred nasim ocima u Jevandjelju. Taj karakter se odgaja u pravoslavnom hriscaninu citanjem Svetog pisma i dela svetih otaca; napajajuci se tim citanjem hriscanin postaje naprsnik Istine i pricasnik Svetog Duha, koji daje tu Istinu.
Ostroumno je skrenuo paznju jeromonah na njemu savremeno monastvo; dragoceno je njegovo zapazanje: “Cesto sam se cudio tome kako su sveti drevni oci za kratko vreme dostizali spasenje, pristizali u savrsenstvo, nalazili blagodat, a danas je tako malo onih koji se spasavaju! Ali evo cime su svi sveti oci dostigli savrsenstvo i spasenje, nasli blagodat, udostojili se dara cudotvorstva: oni su svom dusom sledili reci i zapovesti Gospodnje, iznad svega se starali da ih cuvaju, da ih uvek imaju u svom umu… Prvo moramo da cuvamo zapovesti Hristove zato sto sveto Jevandjelje predstavlja usta Hristova, koja nam svakoga dana govore, a zatim da cuvamo predanja svetih otaca, da izvrsavamo dela koja su oni zapovedili, i da tim delima umaramo svoja tela… Bez ispunjenja svetih, strahopostovanja punih i svetlih zapovesti Gospodnjih nasa predanja i pravila su sujetna… Ako ne cuvas zapovesti Gospodnje, ako ozledjujes i ubijas svoje velike trudove, ti se lisavas savrsenstva, spasenja i blagodati. Ako ne cuvas zapovesti Gospodnje i ne stvaras u sebi mesta za blagodat, ti ne mozes da dodjes u savrsenstvo i primis blagodat. Daleko je od duhovne mudrosti onaj koji prednjaci u telesnim podvizima a ne haje za zapovesti Gospodnje! Nista nase nije prijatno Bogu bez ispunjenja zapovesti Gospodnjih. Kako su ih brizno i neumorno cuvali sveti oci, tako i mi moramo da ih cuvamo, koliko nam snage dozvoljavaju.”[20] Kakva pouka, dusi najkorisnija! Neizbrisivim slovima trebalo bi da je zapise na tablici srca svaki monah koji se priprema za blazenu vecnost.
Prekrasna jeromonahova dusa govorila je od suviska srca, i cesto neusiljeno izlivala predivne reci – reci koje osvajaju. Neka njegova mesta ukrasila bi stranice najboljih pisaca. Kako su izvrsni sledeci redovi: “Kada stvaramo besmrtni zivot, ne moramo se bojati iskusenja, oskudnosti u telesnim potrebama, ni same smrti. Rekao je Gospod: Ne brinite se, dakle, Jovoreci: sta cemo jesti, ili sta cemo piti, ili cime cemo se odjenuti? Jer sve ovo nekrsteni, neznabosci, koji Boga ne znaju, istu; a zna i Otac vas nebeski da vam treba sve ovo. Nego istite najprije Carstvo Bozije i pravdu njegovu, i ovo ce vam se sve dodati.[21] Upravo tako dao je On obecanje! ‘Ja sam’, govori On, ‘tvoja hrana i odeca; ja cu ti posluziti u tvojoj nemoci, kao otac i majka, i iskreni prijatelj. Ja cu ti dati sve sto ti je potrebno i sluzicu ti svojom blagodacu. Samo veruj u mene svom dusom i nesumnjivo, meni sluzi nepokolebivo, i nadaj se da mogu ispuniti ono sto cam obecao.”‘[22]
Zbile su se nad jeromonahom reci bogonadahnutog Davida, koji je rekao: Izgovorice usta moja pesmu, kada me naucis zakonima Tvojim.[23] Kada sama Bozija blagodat, nastanjena u srcu, pocne da uci coveka zakonu Duha, tada on postaje nadahnut. Njegove misli i osecanja ozivljava novi zivot Duha, njegov razgovor nosi pecat najuzvisenije poezije. Takva su mnoga mesta u jeromonahovim delima, izmedju ostalih i pocetak XI glave, u kojoj on govori svojoj dusi: “Ljubljena duso moja, ne odlazi godinu po godinu, mesec po mesec, dan za danom: ne provodi ih u uzaludnom ocekivanju! Da ne bi morala da uzdahnes od sveg srca i potrazis nekoga ko bi mogao da ucestvuje u tvojoj zalosti, i ne nadjes ga! Ah, koliko ces tada poceti da se kidas, da places, ridas i tugujes, da se uzaludno kajes! Danas mozes da ucinis dobro: ne odlazi ga za sutra! Ne znas sta ce doneti sutrasnji dan. Nece li te stici ove noci neka nesreca! Ne znas sta nosi dan, a sta noc. Duso moja, sada je vreme trpljenja nevolja! Sada je vreme ispunjavanja Gospodnjih zapovesti i otackih vrlina! Sada je vreme placa i ridanja, suza koje donose sladost i radost! O, duso moja, ako istinski zelis spasenje, zavoli nevolje, kao sto si pre volela nasladjivanje; zivi tako sto ces umirati svakoga dana. Brzo prolazi nas zivot, i nestaje kao senka oblaka koju stvara sunce. Dani naseg zivota razlivaju se kao dim u vazduhu.” Cvetnjak je jedna od najuzvisenijih asketskih knjiga; tom vrednoscu ona se priblizava znamenitoj knjizi Isaka Sirijskog. Dva pisca Ruske crkve pisala su o umnom delanju: Nil Sorski i jeromonah Dorotej. Knjiga prvog je veoma korisno rukovodstvo za one koji pocinju podvig tihovanja, a knjiga drugog – za one koji su napredovali i priblizavaju se savrsenstvu. Ucenje o umnoj molitvi izlozeno je u Cvetnjaku neobicno jasno, jednostavno, potpuno. Svuda se vidi obilno duhovno napredovanje i zdrav razum ruskog coveka: zapleteno on pojednostavljuje, najuzvisenije duhovno ucenje izlaze neobicno prirodno, izuzetno razumljivo i lepo! Narocito su takve njegove pouke o cistoti srca, uma, i duse, o bestrascu, o pomracenju uma, o trezvenosti uma, o svetoj cistoj molitvi. Zbog uzvisenosti i svetosti tih predmeta, koji imaju svoje vreme i mesto, ne usudjujemo se da iznosimo navode; onoga koji zeli da se upozna sa njima upucujemo na samu knjigu. Vec i sami naslovi pouka mnogo govore. Radi nekih duhovnih zanimanja uznapredovali monasi prelaze iz opstezica u skitski i otselnicki zivot.
Skit Valamskog manastira udaljen je trista vrsta od glavnog obitalista. Put do njega vodi i vodom i obalom. Treba se spustiti iz manastira niz granitno stepeniste do luke. Tu sednete u brzi camac i istim zalivom kojim ste stigli u manastir plovite dalje, u dubinu ostrva, u skit. Zaliv se cas suzava cas siri; neprestano s obe strane vidite krajolike koji menjaju oblik a cuvaju sumorni ton. Najzad ulazite u veliki oval, okruzen blago nagnutim obalama, na kojima raste mnogo brezica, oskorusa, javora; litice su se gotovo skrile od vas; ponegde u daljini iza jela i borova proviruje kamen. Vode ovala nisu tamne: u njima se ugodno ogleda nebesko plavetnilo. Zelene livade, isarane bezbrojnim divljim, a mirisnim cvetovima, predstavljaju pravu gozbu za oci. Ovde nema vetra, onog surovog vetra u naletima: gore, na uzvisenoj otvorenoj zaravni, na kojoj je glavni manastir, on se retko stisava. Sve je ovde tako gostoljubivo, srdacno! U dusi ste radosni; osecate da se odmarate. I postaje vam jasno da je divlja priroda svojim slikama, koje izazivaju uzas, koje ste do sada neprestano gledali, dovela vasa telesna i dusevna osecanja u napregnutost. Penjete se stazom koja vijuga blago nagnutom livadom, ulazite u sumski cestar: pred vama je, najednom, osamljeni skit. U sredini skita kamena crkva vizantijskog stila sa dva nivoa; oko crkve zasebne kelije za bracu, takodje kamene, i kamena ograda. Sa svih strana skita je suma; u njoj vlada neobicna tisina. Kada udjete u skit obuzme vas potpuno drukcije osecanje od onoga prilikom ulaska u manastir. Tamo sve odise zivotom, cistim zivotom – a ovde pak vlada neki neobjasnjivi mir, slican miru blazeno usnulih u Gospodu. U skitu se vrsi bogosluzenje dva puta sedmicno: nedeljom i subotom; ostalim danima braca tihuju po kelijama, predaju se molitvi, citanju, razmisljanju o Bogu, rucnim radovima, a u hramu jedan monah cita Psaltir i pomen za pocivsu bracu i dobrotvore Valamskog manastira. To citanje i pominjanje vrsi se neprekidno dan i noc tako sto braca koja zive u skitu zamenjuju redom jedan drugoga.
Hrana se postavlja u zajednickoj trpezariji: mnogo oskudnija od manastirske, skoro iskljucivo biljna. Na Vaskrs i ostale velike praznike skitska braca dolaze u manastir, ucestvuju sa manastirskom bracom u praznicnom bogosluzenju, i dele sa njima u zajednickoj trpezariji praznicni rucak, a on u samom manastiru sadrzi najvise cetiri jela. Riblja corba, zatim sama riba, parce piroga – to je obelezje velikog praznika na trpezi valamske brace. Jela przena u tiganju iskljucena su iz jelovnika: oni ih smatraju nedopustivim lakomstvom. U skitu zivi do dvanaestoro brace, ili malo vise. Kopneni put koji vodi iz skita prema manastiru takodje je slikovit: vodi obalom zaliva kroz sumarke, preko brezuljaka i brdasaca – i takav je da cesto pocinju da lupkaju tockovi kocije na golom granitu.
Na raznim mestima na ostrvu u dubokoj osami, uz ivicu sume na brezuljku ili na maloj livadi usred sume, nalaze se usamljene, od debala nacinjene kolibice pustinjaka. Broj pustinjaka uopste nije veliki. Otselnicki zivot moze biti dozvoljen jedino najopitnijim u monastvu, zrelim po uzrastu i duhovnom znanju. Pustinjaci, kao i skitska braca, dolaze u manastir na velike praznike.
Posetioci manastira smestaju se u gostoprimnici. Postoji posebno prihvatiliste i za siromahe, kojih ima dosta u tom delu Finske.
Siromasima je dozvoljeno da budu na Valamu dva dana, da imaju obed, koji se narocito priprema u prihvatilistu za njih, a za put daju svakome po dva komada razanog hleba. I radi tog sledovanja Finac ide cetrdeset, pedeset vrsta u Valamski manastir! Leti, cim se ocisti put po jezeru, mnoge desetine cunica svakoga dana donose siromahe po burnoj pucini u manastir. Jedni odlaze, a na njihovo mesto vec su stigli drugi. Zimi, cim nastane led, cele gomile siromaha krecu peske na tesko putovanje, ne obaziruci se ni na ljuti mraz ni na daljinu puta. Idu polugoli po ledu! Idu i oronuli starci, i deca, i zene sa odojcadima. Cesto nalaze na ledenoj stepi smrznuta tela tih siromaha: mislili su da ce pobeci iz gladi, a mraz ih je ubio.
Ne mozemo, na kraju, da izbegnemo obavezu da kazemo koju rec o bolnici, tom mirnom utocistu ne samo ostarelih i neduznih valamskih monaha nego i monaha cele Peterburske eparhije. Pri bolnici postoji zasebna crkva, posebna trpezarija, posebna posluga i mala apoteka, snabdevena najnuznijim lekovima.
Valamsko ostrvo sa okolnim malim ostrvima nije nista drugo do celoviti, iz Ladoskog jezera uzdignuti kamen: njegova uzvisenja formiraju litice, brda i klisure, a udubljenja zalive, tesnace, jezera. Uvericete se u to merenjem dubine jezera. U zalivima, tesnacima, na celom prostoru izmedju glavnog ostrva i sitnih ostrva, ta dubina iznosi pet, deset, u najdubljim mestima dvadeset hvatova; no cim uplovimo u cisto jezero, dubina stotinjak metara od obale dostize vec do sedamdeset, sto hvati, i dolazi skoro do dvesta. Tlo svuda cini sami kamen, prekriven slojem zemlje, na kome ima vegetacije, od cetvrt arsina, ponegde i vise. Retko, i u maloj kolicini, u plicaku ima peska i gline. Sloj zemlje koji pokriva ludu – tako valamski monasi nazivaju svoj kamen – neobicno je plodan: blizu manastira podignuta su dva vocnjaka: jedan pod liticom na kojoj stoji manastir, a drugi desno od granitnog stepenista koje vodi iz luke u obitaliste. U tim vocnjacima snazna, puna stabla jabuka svedoce da je zemljiste dobro, a jabuke, koje sazrevaju mozda jednom u deset godina, podnose zalbu na klimu, na slabost ovdasnjih suncevih zraka. U toj zalbi ucestvuju sa njima krupne lubenice i dinje koje rastu u valamskim bastama; one su veoma socne, no njihov sok je mrtav: sunce ne zagreva u njemu nimalo sladosti. Povrtarski proizvodi su veoma dobri; rode toliko da je to sasvim dovoljno za celokupno brojno bratstvo, za mnoge radnike koji zive u manastiru, za mnoge posetioce manastira. Seju odredjenu kolicinu razi i ovasa, no glavnu zalihu zita kupuju u Sankt Peterburgu i dopremaju ga u manastir na galiotima. Sena nakose dovoljno. Drva na ostrvu ima u izobilju; ovde najvise raste bor, zatim jela, mnogo manje breza, javor, lipa. Blagodarimo im! Neznim cvetovima svojih listova oni ublazavaju sumornost litica; tamnim, vecnim zelenilom to isto cine i jele i borovi. U dolinama,gde je sloj zemlje dublji, suma je odraslija, ali na brdima,gde je sloj zemlje tanak, suma je krzljavija – ona ne moze da dostigne potrebnu visinu; njeno korenje uzaludno trazi da prodre dublje u zemlju: doceka ih luda, oni se sire, preplicu po njoj da bi skupili potrebnu hranu za sebe, i ne nalaze je.Zato na brdima skoro iskljucivo raste samo bor, po pitanju tla najmanje probirljiv i najmanje zahtevan. Sta jos da kazemo? Posmatram vode, neizmerne vode Ladoge, drevnog Neva, Varjaga i Slavjanina, iz davnina slavnih po svojim burama i bojevima; i te duboke, velike vode saglasne su sa osamljenim ostrvom, punim cistog nadahnuca, da se na ostrvu, ogradjenom vodom, monaska zajednica spasava i cuva. One ga ogradjuju i svojim prostranstvom, i burama, i ledom. One u svojim neizmernim nedrima sadrze i hrane nebrojena jata raznih riba,predaju ih u varljive mreze, spremaju na trpezu pustinjaka jelo ciju vrednost ne cine ni zacini, ni vestina, nego obilje i svezina zaliha!
Kada me je laki manastirski camac, po povoljnom, prijatnom vetru odnosio iz Valama, bio sam bolestan. Osecaju bolesti pridruzili su se i mnogi drugi osecaji. Moj pogled, pun neodredjene tuge, u kojoj je bilo neke naslade, okrenuo se prema Valamu, prikovao se za njega. Mislim da je to bio pogled kojim sam se zauvek oprastao od njega! Bezglasno sam posmatrao Valam sa lakog camca dok je camac klizio zalivom. Podizao sam glavu cas prema jednoj litici, cas prema drugoj: drukcije se i ne moze gledati u njih – tako su visoke. Mocna priroda, koja je uvek u meni izazivala zaprepascen>e, uvek me gledala strogo i surovo, prijateljski se – rekao bih – nasmejala. Ili joj je taj osmeh dalo sunce, koje je bas tada pustilo zivonosne zrake duz zaliva, na vode, na kamenje, na gustu sumu. Na ivici granitne stene na kojoj stoji manastir, tacnije na ogradi od pruca koja ogradjuje tu ivicu, nanizala su se braca. Bili su tu i zreli muzevi, ocvrsli u borbama sa sobom, i mladici koji su tek stupili u manastir, koje tek ceka borba, i oronuli starci, pokriveni sedinama, cija su srca i misli vec spokojni, kojima je venac spleten i grob vec iskopan. Malo im je bilo sto su srdacno primili, umirivali putnika: trebao im je jos ispracaj, pomesan sa tugom ljubavi, koju je razblazila suza zaljenja zbog rastanka. Razlegala se velicanstvena zvonjava manastirskih zvona, a sa raznih strana tesnaca kamenih gora pratio ju je viseglasni odjek. Isplovio je laki camac iz zaliva, kao iz zamka visokih kamenih zidina: ostale su litice na svojim mestima, otkrilo se pogledu prostrano jezero, u daljini se jedva nazirala serdoboljska obala; u drugim pravcima obale nema – plavetnilo vode stapa se sa plavetnilom neba. Dignuta su jedra; brzo je pojurio laki camac po blagim talasima. Ubrzo smo stigli na drugu obalu; odatle sam se osvrnuo na Valam: na svojim prostranim, plavim, beskrajnim vodama, meni se on pricinio kao planeta na svetloplavom nebu.
Da, zaista – tako je on daleko od svega! Kao da nije na zemlji! Njegovi zitelji mislima i zeljama visoko su se podigli iznad zemlje! Valam je zasebni svet! Mnogi njegovi monasi su zaboravili da postoji bilo kakva druga strana! Srescete tamo starce koji sa svog Valama nikud nisu otisli i po pedeset godina, koji su zaboravili sve osim Valama i neba.
Vojsko duhovna, blazeni zitelji svetog ostrva! Neka sidje na vas blagoslov neba zbog toga sto ste zavoleli nebo! Neka pocine na vama blagoslov putnika zato sto ste zavoleli gostoljublje! Neka Bog uslisi vase molitve, neka Njemu budu prijatne vase pohvalne pesme zato sto su vase molitve i pesme pune svete poboznosti! Neka budu blagoslovene zitnice vase i imanje vase zato sto siromah uvek nalazi kod vas i komad hleba, i parce odece za prikrivanje svoje nagote! Braco, dobri deo ste izabrali! Ne okrecite se nazad, neka vas opet ne privlaci svetu neka sujetna, prolazna prijatnost sveta! U njemu je sve tako nesigurno, tako nepostojano, tako kratkotrajno, tako propadljivo! Vama je darovao promisao Boziji zasebno, od svih sablazni udaljeno naselje, velicanstveni, nadahnuti Valam. Drzite se tog pristanista koje ne uznemiruju talasi mora zivota; hrabro trpite u njemu nevidljive bure; ne dajte blagoj revnosti da se hladi u vasim dusama; obnavljajte je, podrzavajte je citanjem svetih otackih knjiga; bezite u te knjige umom i srcem, osamljujte se u njima mislima i osecanjima – i Valam, na kome vidite granitne grebene i visoke gore, postace za vas stepenica prema nebu, ona duhovna visina sa koje je udoban prelazak u obitaliste raja.
Putnik koji je pisao ove redove i u njih izlio svoja osecanja prema vama i vasem stanu, putnik koji je vise puta posetio vas manastir sa iskrenom brigom o njemu, o njegovom i vasem napretku, izmoljava sebi zivot u molitvenom secanju na vas do groba – i s one strane groba.
NAPOMENE:
1. Taj parobrod nosi naziv “Valam”. Od otvaranja plovne sezone na Ladoskom jezeru do jesenjeg olujnog vremena parobrod dvaput sedmicno ide u Valamski manastir, i svaki put polazi iz Slizelburga.
2. Hvat = 2,134 m.
3. Ostrvo Valam udaljeno je oko 25 vrsta od najblize obale, od finskog grada Serdobolja oko 40, od Konevskog manastira oko 80; obim mu iznosi oko 30 vrsta; pripada Sankt-peterburskoj eparhiji, a po civilnoj teritorijalnoj podeli pripada Viborskoj guberniji Velike finske knezevine.
4. Stari dvojarbolni, jezerski ili recni transportni jedrenjak (prim. prev.).
5. Stari ruski recni ili jezerski teretni jedrenjak (prim. prev.).
6. Rukopisno zitije svetog Avramija Rostovskog i Recnik ruskih svetih.
7. Recnik ruskih svetih.
8. Rukopis biblioteke Valamskog manastira. Mozda ce finski arhivi vremenom dostaviti podatke o istoriji Valama koji su odredjeniji i podrobniji od ovih koje pruzaju danas poznati izvori.
9. Boravak prepodobnih Arsenija, Savatija i Aleksandra na Valamu su pouzdane cinjenice, sacuvane u njihovim zitijima. U zitiju prepodobnog Svirskog,koje je napisao njegov ucenik Ilarion, receno je prilicno podrobno i veoma pohvalno o podviznistvu valamskih monaha, a u zitiju prepodobnog Arsenija – da je u manastiru bilo brojno bratstvo.
10. Rukopis biblioteke Valamskog manastira, koji se poziva na drevni rukopis nazvan “Opoved”.
11. Ps 18, 5.
12. Kol 3, 11.
13. Prepodobni Nil Sorski, Predgovor za Slova.
14. Neprevodiv izraz: ruska rec “я” sadrzi jedno slovo (prim. prev.).
15. Znameni napev, ili raspev, jeste staro rusko crkveno pojanje po “znameniяm” tj. po drevnim notama, a ne po sluhu; glavne karakteristike su mu osmoglasje, razumljivost i razgovetnost izgovaranja, jasnoca i izrazajnost misli i teksta, jednostavnost muzicke gradje, mirnoca i ozbiljnost koje zahteva tradicija crkvenog bogosluzbenog pojanja (prim. prev.).
16. Stolpovo ili stolpno pojanje je obican napev, slican citanju na raspev; “osnovno” i najstarije pojanje u Pravoslavnoj crkvi, obrazac crkvenog pojanja; oslanja se na zakon osmoglasja; naziv potice iz samog nacina starog pisanja nota – kukicama, tj, stolpovima (prim. prev.).
17. Nanking je bila kineska pamucna tkanina, veoma gusta i jaka, obicno zute boje, tako nazvana po kineskom gradu Nankingu (prim. prev.)
18. Crkveni tipik, ponedeljak Svete cetrdesetnice.
19. Cvetnik, glava 54, o monaskom opstezicu. U tom veoma obimnom clanku jeromonah, izmedju ostalog, govori da se u opstezicima neizostavno mora slediti predanje svetih otaca, osnivaca monaskog opstezica; oni koji gaze predanje svetih otaca nece ugledati svetlost Hristovu. Jeromonah ostavlja u zavet onome koji namerava da ponovo podigne manastir da izdejstvuje blagoslovenu gramatu od svetoga patrijarha i ogradi manastir patrijarhovim blagoslovom. Cvetnik su posebno uvazavali ruski monasi koji su najuzviseniji monaski podvig razvijali do navike. Po toj knjizi obucio se Isusovoj molitvi znameniti solovecki podviznik Isus Golgotski; po njoj se obucavao Isusovoj molitvi prepodobni Joasaf Kamenski, vologodski cudotvorac, sto se vidi iz njegovog rukopisnog zitija. Poslednja okolnost pokazuje da je jeromonah ziveo u Doba prvih patrijaraha i doziveo otadzbinske nemire, o cemu se moze zakljuciti na osnovu kratkih ukazivanja na savremenost prisutnih u njegovoj knjizi. Navodi su ovde uzeti iz knjige koju su pravoslavci stampali u Grodnji, 1687. godine, dvadeset godina nakon zbacivanja patrijarha Nikona, uz ocuvan stari pravopis. Da su knjigu stampali pravoslavci dokazuje zavet koji u njoj citamo: on se odnosi na blagoslov svetog patrijarha, sto raskolnici nikako ne bi dopustili. Smatramo da je ova napomena neophodna: iskustvo je pokazalo da povrsan pogled na ortografiju moze da izazove sumnje po pitanju pravoslavlja knjige, tim pre sto ce se pri takvom pogledu na nju veoma lako skriti njen sustinski znacaj, zbog kojeg ju je pisac nazvao Cvetnik – pre svega zbornik i objasnjenje izreka drevnih otaca, bez imenovanja tih otaca. Treba poznavati oce da bi se otkrilo kome od njih pripadaju navodi u zborniku.
20. Cvetnik, glava VI.
21. Mt 6, 31, 32, 33.
22. Cvetnik, glava X.
23. Ps 118, 171.
SVETI IGNJATIJE BRJANČANINOV 