GLAVA 4

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

Životopis Episkopa Ignjatija Brjančaninova

GLAVA 4

Godine 1827, 6. novembra, Dimitrije Aleksandrovic je dobio zeljeni otpust. Bio je otpusten u cinu porucnika i smesta se, kroz Petrograd, uputio u Aleksandro-svirski manastir, o. Leonidu, kako bi pod njegovim rukovodjenjem poceo monaski podvig. Dosavsi u Petrograd, obucen kao prost covek, u kozuhu, nasao se u stanu Cihacova. Ovde su se dogovorili da obojica stupe u manastir i to odmah, po mogucnosti. Cihacov je istog trenutka napisao molbu, navodeci kao razlog prilike u domu, ali nije dobio udovoljenje i morao je jos ostati u sluzbi.

Napustanje sluzbe Dimitrija Aleksandrovica dogodilo se bez znanja roditelja, i zato je, prirodno, navukao na sebe njihov gnev. Oni su sinu ukinuli materijalnu pomoc, i prekinuli su sa njim cak i pismene odnose. Na taj nacin, ulazak Dimitrija Aleksandrovica u manastir pratilo je potpuno materijalno siromastvo; on je bukvalno ispunio zapovest o nesticanju u samom pocetku monastva, i mogao je potpuno opravdano reci sa apostolom, kao istinski ucenik Hristov: Eto, mi smo ostaviti sve i za tobom posli (Mt 19,27). U svom “Placu” on je ovako izrazio svoja osecanja, sa kojima je stupio na taj novi zivotni put: “Ja sam stupio u manastir, kao sto se izbezumljeni, pokrivsi oci i odlozivsi razmisljanje, baca u oganj, ili na pucinu, kao sto vojnik, nosen srcem, juri u krvavi boj, u ociglednu smrt. Moja zvezda vodilja, dobra misao, dosla je da mi svetli u samoci, u tisini, ili tacnije u mraku, u manastirskim burama.[1]

Bespogovorno poslusanje i duboko smirenje odlikovali su vladanje poslusnika Brjancaninova u manastiru. Za prvo poslusanje odredjeno mu je sluzenje pri kuhinji. Kuvar je bio nekadasnji kmetski kuvar Aleksandra Semjonovica Brjancaninova. Istog dana kada je stupio u kuhinju, dogodilo se da je bilo potrebno ici u ambar po brasno. Kuvar mu je rekao: “No sta, brate, idemo po brasno!” i bacio mu je dzak za brasno, tako sto ga je svog zasuo belom prasinom. Novi poslusnik je uzeo dzak i posao. U ambaru, rasirivsi dzak sa obe ruke, i, po uputstvu kuvara, prihvativsi ga i zubima, kako bi bilo lakse sipati brasno, on je u srcu osetio novo, nepoznato duhovno kretanje, kakvo jos nikada nije iskusio: sopstveno smireno vladanje, potpuno zaboravljanje svoga “ja”, sto mu je tada pricinilo takvo zadovoljstvo, da je on citavog zivota pominjao taj dogadjaj. Izmedju ostalih poslusnika, bio je odredjen da postavi veliku ribarsku mrezu u jezero Svirskog manastira. Jednom, mreza se nekako zamrsila u dubini. Monah, koji je bio od prostih ljudi, cije zaduzenje je bio lov, znajuci da Brjancaninov zna da pliva i da moze dugo ostati pod vodom, poslao ga je da razmrsi mrezu. Ne obaziruci se na jaku jesenju hladnocu, Dimitrije Aleksandrovic je bespogovorno ispunio naredbu, koja se krajnje ubitacno odrazila na njegovo slabo zdravlje – on je jako ozebao. Slicni slucajevi poslusanja i smirenja ucinili su da je sva manastirska bratija pocela ocigledno da se odnosi sa uvazavanjem prema Brjancaninovu, ukazujuci mu prednost nad ostalima, sto je njega veoma mucilo, zato sto se, ziveci u manastirskom bratstvu, on cak trudio da prikrije svoje poreklo i obrazovanje, radujuci se kada su ga, ne znajuci, smatrali za nesvrsenog bogoslova.

Stupivsi u manastir, Dimitrije Aleksandrovic se svom dusom predao starcu o. Leonidu, u duhovno rukovodjenje. Te odnose je odlikovala iskrenost, otvorenost, i bili su savrsena slika drevnog poslusnistva, u kome nije ucinjen korak bez znanja ili dozvole ucitelja. Svaki pokret unutrasnjeg zivota takvih poslusnika odvija se pod neposrednim nadzorom starca; svakodnevna ispovest pomisli daje im mogucnost da savesno paze nad sobom, i cuva monaha pocetnika od stetnog delovanja onih pomisli koje kada se ispovede, poput pokosene trave, ne mogu vise nicati sa ranijom silom. Iskusni nadzor starca duhovnika otkriva najskrivenije tajne duse, i ukazuje na strasti koje su se tamo ugnezdile, i na taj nacin izuzetno pomaze samokontroli.

Ispovest cistoga srca, svagdasnja predanost starcu i svecelo odsecanje volje pred njim, nagradjuju se duhovnom utehom, lakocom i mirnim stanjem duha, koji su svojstveni bestrascu.

Taj vid prvobitnog podviznistva i u drevno vreme, kada su pustinje i manastiri obilovali duhovnim starcima, bio je udeo malog broja poslusnika, a jos redje se srece danas, kada je primetno manje duhovnih staraca. Dimitrije Aleksandrovic, kao sto je receno, u svemu se povinovao volji svog duhovnog oca, sva pitanja i nedoumice je resavao neposredno sa njim. Starcu nije bilo tesko da poucava svog mladog pitomca, vodio ga je putem spoljasnjeg i unutrasnjeg smirenja, uceci ga delatnom zivotu.

“Jednom”, pripoveda I. A. Barkov, veoma blagocestiv covek, dostojan svakog poverenja, “dosao je kod mene, iz Svirskog manastira, o. Leonid, zimi: bio je zestok mraz i mecava, i starac je dosao u saonicama. Kada je on usao kod mene, ja sam potrcao da donesem samovar i pomislio: starac nije dosao sam, verovatno ima neki kocijas – i ja sam poceo da molim starca da i njemu dozvoli da udje. Starac se slozio. Ja sam pozvao neznanca, i nisam bio malo iznenadjen kada je pred mene izasao mlad, lep covek, sa svim obelezjima plemickog porekla. On se smireno zaustavio kod praga. ‘A ozebao si, plemicu’, obratio mu se starac, a zatim je meni rekao: ‘Znas li ko je to?’ – To je Brjancaninov.’ Tada sam se lagano poklonio kocijasu.”

O. Leonid je preduzeo taj krajnje smirujuci nacin rukovodjenja svog ucenika, mladog oficira Brjancaninova, bez sumnje zbog toga da bi pobedio u njemu svako visokoumlje i samomnjenje, koji obicno prate svakog coveka plemickog porekla i obrazovanog coveka koji dolazi medju proste ljude. Starac je postupao kao nelicemerni nastavnik, u duhu istinskog monastva, po primeru svetih otaca; neprekidno je podvrgavao svog ucenika iskusenjima, a takvo okusanje smirenja nije moglo da se ne dopadne plemenitom poslusniku, koji se sa iskrenom ljubavlju prema Bogu predao monaskim podvizima.

Kasnije te godine, javila se potreba da se o. Leonid sa svim ucenicima preseli iz Svirskog manastira, zbog mnogobrojnosti te obitelji, na drugo mesto. Oni su se uputili u Ploscansku pustinju, u Orlovskoj eparhiji; Dimitrije Aleksandrovic je posao sa starcem, zajedno sa ostalim ucenicima. U to vreme, u Ploscansku pustinju je pristigao i Cihacov. Drugovi su razmenili srdacne pozdrave, obradovali se sto su se ponovo sjedinili u tihom utocistu manastirske usamljenosti, i poceli su ziveti kao ranije, zajedno, vezujuci se savezom najsvetijeg prijateljstva. Takav zivot udvoje, odvojeno od drugih ucenika, blagoslovio je i starac Leonid.


NAPOMENE:

1. Asketski ogledi, tom 1.

Oglasi

GLAVA 5

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

Životopis Episkopa Ignjatija Brjančaninova

GLAVA 5

Mladi poslusnici su se u potpunosti predali podviznickom zivotu: drzali su se samoce, izbegavali su mnostvo ljudi, cuvali su se od utisaka iz spoljasnje sredine koji su stetni za bezmolvije, izbegavali su nepotrebne susrete i suvisna poznanstva, kako bi drzali sebe u strogom cutanju i cuvanju uma. Sve njihove dusevne sile bile su usmerene na bogomislije i molitvu. Posebna prostorija u manastirskom vrtu, izvan svake komunikacije, omogucavala im je zeljeni mir: mladi podviznici su se radovali svom otselnistvu. Tako su oni proveli zimu 1829. godine. Dimitrije Aleksandrovic, prirodno obdaren sposobnoscu knjizevnog stvaralastva, voleo je da sozercava slike prirode i da iz njih uzima sadrzaje svoje bogomisli, koje je izrazavao svojim vestim perom. Tu je on napisao svoj “Vrt u vreme zime”. Toj vrsti knjizevnog stvaralastva pripada i drugo njegovo delo: “Drvo zimi, pred prozorom kelije”, koje je napisano malo ranije, u Svirskom manastiru. U ta dva dela iskazane su misli i osecanja bogomislene duse, koja se predala religioznom sozercavanju, pod uticajem molitvenih stanja koja iskuse samo bezmolvnici. Ali ubrzo se dogodilo da mladi podviznici treba da izvuku korist od smirenog utocista u Ploscanskoj pustinji: pripremalo im se tesko iskusenje. Izmedju osnivaca pustinje, jeromonaha Markela i starca o. Leonida, nastala su neslaganja, koja su primorala poslednjeg da napusti Ploscansku pustinju i preseli se u skit Optinske vavedenjske pustinje, koja se nalazila u Kaluskoj guberniji. Brjancaninov i Cihacov su takodje dobili naredbu da odmah napuste obitelj i odu “bilo kuda”. Manastirska bratija se razalostila zbog bezrazloznog proterivanja smernih mladih poslusnika koji nikoga nicim nisu ozlojedili, i ispratili su ih sa osecanjem dubokog sazaljenja i postovanja njihovog tihog i strogog zivota, davsi im pet rubalja za put, koje su zajednicki prikupili. Bilo je tesko dvojici drugova da sa mrsavim novcanikom putuju po nepoznatoj zemlji, nemajuci u vidu odredjeno mesto; oni su se trudili, koliko je moguce, da skrate svoje putovanje i uputili su se u Bjeloberesku pustinju, iste te Orlovske gubernije. Za vreme putovanja, oni su bili u Svenskom manastiru gde se u to vreme, u zatvornistvu, podvizavao jeromonah Atanasije, jedan od ucenika ranije pomenutog moldavskog starca Pajsija Velickovskog. Dimitrije Aleksandrovic je posetio zatvornika i mnogo mu je koristio dusekorisni razgovor o blagotvornosti placa, sto pominje u svojim “Asketskim ogledima”, navodeci reci zatvornika koje su se duboko urezale u njegovu dusu: “Onog dana kada ne placem zbog sebe kao palog smatram da sam u prelesti.” Ni Bjelobereska pustinja nije dala utociste za zivot sirotim putnicima, i oni su, produzivsi dalje, stigli u Optinsku pustinju, gde se nastanio o. Leonid sa ucenicima. Iguman Mojsej nije bio saglasan da ih primi kod sebe, ali se starija bratija sazalila nad ocajnim stanjem skitnica, i nagovorili su igumana da ih ne otera. U maju 1829. godine, Brjancaninov i Cihacov su se smestili u Optinskoj pustinji, drzeci se poretka zivota koji im je bio odredjen u ploscanskoj obitelji.

Boravak Dimitrija Aleksandrovica i njegovog druga u Optinskoj pustinji nije ni izbliza bio onakav kao u Ploscanskoj. Iguman ih je gledao neblagonaklono, bratija se bas nisu odnosila prema njima sa poverenjem. Imali su mnogo nevolja zbog usamljenickog nacina zivota; sama manastirska hrana, pripremana na dugotrajnom posnom maslu, stetno je delovala na slabi i bolesljivi organizam Dimitrija Aleksandrovica. Oni su odlucili da sami sebi pripremaju hranu; sa velikim naporom su uspevali da izmole prekrupu i krompir, pa su kuvali corbu u svojoj keliji; umesto noza su upotrebljavali sekiru, hranu je pripremao Cihacov. Tako teska i neprijatna situacija, naravno, nije mogla dugo potrajati: ona je imala za posledicu telesnu iscrpljenost i jednog i drugog. Prvo je od nje postradao Dimitrije Aleksandrovic, toliko da se nije mogao drzati na nogama; o njemu se starao Cihacov, koji je po telesnom sastavu bio snazniji od njega; ali ubrzo je i on zanemocao, zahvacen groznicom. Tada je za bolesnog druga brinuo Dimitrije Aleksandrovic; i mada ga je usrdno sluzio, i sam je padao od krajnje iznemoglosti.

Majka Dimitrija Aleksandrovica bila je bolesna. Bolest – kao vesnik smrti – obicno menja raspolozenje ljudskog srca. Sofija Atanasjevna, u dusi je oprostila postupak svoga sina; materinsko osecanje je progovorilo u njoj; ona je pozelela da se vidi sa sinom. Aleksandar Semjonovic, pod uticajem tih okolnosti i sam je smeksao i napisao je sinu da on nece ometati njegove namere, i da on dodje majci, i istovremeno sa pismom, poslao je za njim i pokrivena kola. Dimitrije Aleksandrovic je pohitao roditeljima. On je krenuo zajedno sa bolesnim drugom Cihacovim, jer je Aleksandar Semjonovic bio toliko pazljiv da nije zaboravio da pozove i njega. Ali susret u roditeljskom domu ni izdaleka nije bio takav kako je obecano u pozivu. Zdravlje bolesne roditeljke Brjancaninova se unekoliko popravilo, i pomirljivo osecanje koje se iznenada javilo u ocu zbog opasne situacije – bolesti zene, nestalo je. On je hladno primio sina. Majka, mada je bila i srdacna, ponasala se suzdrzano. Tako je lutanje od jednog manastira do drugog, tezak polozaj u poslednjem, bolest majke i njena posledica – trenutni izliv roditeljskih osecanja – sve je to posluzilo samo da bi izvuklo mlade ljude iz utocista svete obitelji, i postavilo ih na raniji put, lice u lice sa svetovnim iskusenjima. Za neprijatelja covekovog spasenja nema pogodnije zamke nego sto je napustanje zidina manastira, od strane poslusnika, pod bilo kakvim, naizgled dobrim, izgovorima. Samovoljni izlazak iz manastira – uvek je njegova zamisao.

Mladi ljudi su se smestili pod svetovni krov, u zasebnom usamljenom krilu kuce, u nameri da nastave svoje monaske podvige, i za svoje duhovne potrebe su se obracali mesnom seoskom svesteniku, smatrajuci svoj boravak tu samo privremenim. Ali nije tako mislio Aleksandar Semjonovic. On se okrenuo svojoj ranijoj misli da vrati sina svetovnom zivotu, i na sve nacine je pokusao da ga nagovori da stupi u drzavnu sluzbu; rodbina i poznanici su mu upucivali poglede sa istom tom mislju; majka, iako se ponekad zanimala za njegova ucenja o spasenju duse i drugim uzvisenim istinama hriscanskog zivota, nije imala toliko samostalnosti da bi se potpuno predala njegovim savetima. Sablazni koje su im kruzile pred ocima, zbunjivale su podviznike, sum mnostva je narusavao njihovo bezmolvije. Mladim ljudima poceo je tesko da pada boravak medju mirjanima, i razmisljali su o tome kako da se, sto pre, sklone iz svetovnog drustva, koje je nespojivo sa monastvom, i da se ponovo smeste negde u manastir. Posto su pocetak zime 1829. godine proziveli u selu Pokrovsko, sledece 1830. godine, u februaru mesecu, oba druga su krenula da traze podesno utociste u manastirskim zidinama; uputili su se u Kirilo-novojezerski manastir. U to vreme, tamo je u miru boravio arhimandrit Teofan, poznat po svom svetom zivotu i primernom rukovodjenju obitelji, a nastojnik je bio iguman Arkadije, njegov blizak ucenik i podrazavalac njegovog nacina upravljanja. O. Arkadija odlikovala je prosta priroda; on je prepoznao u dvojici mladih pridoslica duh istinskog monastva, i sa ljubavlju ih je primio u svoju obitelj. Ali drugovi se nisu dugo radovali novom mestu boravka: neumoljiva priroda im je dokazala da se covek ne sastoji samo iz duse, nego i iz tela. Novojezerski manastir nalazio se na ostrvu prostranog jezera. Vlazna klima od isparenja vode izaziva zestoku groznicu kod nenaviknutih i slabih organizama. Ubrzo je njen stetni uticaj osetio Dimitrije Aleksandrovic; on je dobio groznicu i tri meseca je trpeo njene mucne simptome, bez ikakve medicinske pomoci. Na kraju su pocele da mu oticu noge, tako da vise nije mogao da ustane sa postelje. U junu, kada groznica tamo narocito besni, roditelji su poslali kocije po sina, kako bi ga prevezli u grad Vologod. Tesko je bilo to vreme za Dimitrija Aleksandrovica: on je bio prinudjen ponovo da se vrati tamo odakle je hteo da se spase bekstvom. U Vologodu, Dimitrije Aleksandrovic se smestio kod svojih roditelja, i poceo je da koristi medicinska sredstva za groznicu koja ga je mucila, koja je tako duboko pronikla u njegov organizam da je ostavila svoje tragove na citav njegov dalji zivot. Cihacov, koji je takodje postradao od klime novojezerske obitelji, otisao je u Pskovsku guberniju, radi susreta sa svojim roditeljima, 13. avgusta, iste te 1830. godine. Drugovi su se rastali kako bi, svaki posebno, oprobali svoje snage u borbi sa stihijama svetovnog zivota.

GLAVA 6

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

Životopis Episkopa Ignjatija Brjančaninova

GLAVA 6

Ruka promisla, koja je do sada nevidljivo pokrivala lutalicu bez utocista, dotakla se srca preosvecenog Stefaia, vologodskog episkopa: arhipastir je prozreo duhovna stremljenja mladog Brjancaninova i umilostivio se prema njemu. Preosveceni Stefan je toliko zavoleo Dimitrija Aleksandrovica da se zivo zauzeo za njega, i ta ljubav vladike bila je vidljivi znak blagonaklonosti Bozije prema zrtvi srca, koju je prinosio novi Avelj: ona je nagovestavala povoljan ishod svih iskusenja podnesenih na putu ka monastvu, zato sto je arhipastir u svojim rukama drzao onaj venac koji je trebalo poloziti na glavu mladoga borca, izmucenog u borbi sa svetom, telom i djavolom. Kada se oporavio od bolesti, Dimitrije Aleksandrovic nije zeleo da se vrati kod roditelja, nego se, po blagoslovu vladike, nastanio u Semigorodskoj pustinji. Mesto na kom se nalazila ta obitelj povoljno je uticalo na usostavljanje njegovog zdravlja; on se sa novom revnoscu predao svojim uobicajenim duhovnim zanimanjima; bogomisliju i molitvi u tisini usamljenosti kelije. Ovde je napisao svoj “Plac monaha”, u kom se ispoljilo zalosno stanje duse koja pojacano tezi Bogu ali je razbijena zivotnim tegobama, zbog cega joj je preostao samo plac na rusevinama njenih stremljenja. Dimitrije Aleksandrovic nije dugo ziveo ni u Semigorodskoj pustinji; ubrzo, 20. februara 1831. godine, po njegovoj molbi, preosveceni ga je premestio u usamljeniji Dionisijev manastir, u Glusickoj pustinji, gde je i naimenovan u poslusnika. U to vreme, dogodio se i prvi susret preosvecenog Ignjatija sa tadasnjim igumanom Nikolo-ugrjesskog manastira, arhimandritom Pimenom. O. Pimen, tada jos mladi trgovacki sin, ovako opisuje spoljasnjost poslusnika Brjancaninova: “Prvi put sam imao priliku da vidim Brjancaninova na obali reke Zolotuhe (u Vologodu): ja sam bio na levoj obali, a on je setao desnom. Kao sad da ga vidim: visokog rasta, vitak i stasit, svetlosmedj, kovrdzav, sa prelepim tamnobraon ocima; na njemu je bio ovciji kozuh, prekriven nankingom[1] boje graska, na glavi poslusnicka kapa.” Dalje se pripovedac odusevljava njegovim uzvisenim drzanjem, skromnim ponasanjem, stajanjem u crkvi na bogosluzenju sa najvecim strahopostovanjem, i na kraju, samim govorom, koji opisuje sledecim recima: “Bez obzira i na njegove mlade godine, bilo je ocigledno da je Brjancaninov mnogo citao otacke knjige, da je veoma solidno poznavao Jovana Lestvicnika, Jefrema Sirijskog, Dobrotoljublje i dela drugih podviznika, i zato je njegov poucan i zanimljiv govor, pruzao uzivanje u najvecoj meri.”[2]

Medjutim, roditelj Dimitrija Aleksandrovica, i u vreme njegovog boravka u Glusickom manastiru, nije prestajao da izrazava zelju za ispunjenjem svojih potreba: on je uporno trazio to da sin napusti manastirski zivot i stupi u drzavnu sluzbu. Tada je novonastali poslusnik poceo moliti arhijereja da mu ucini milost i da, s obzirom na porodicne okolnosti, ubrza njegov postrig u monastvo. Preosveceni, dobro znajuci duhovno raspolozenje Brjancaninova, odlucio je da ispuni njegovu molbu. Kako bi izdejstvovao dozvolu Svetog sinoda, on je pozvao Dimitrija Aleksandrovica da dodje iz Glusickog manastira u Vologod, i rekao mu je da se priprema za postrig; ujedno mu je rekao i da to cuva kao tajnu, od rodbine i poznanika, kako bi izbegao nekakve pritiske sa njihove strane, koji bi mogli biti prepreka tom delu, jer on je nameravao da izvrsi njegov postrig neocekivano za sve. Takav polozaj je bio neugodan, u tako vazno vreme: onaj koji se pripremao za postrig bio je prinudjen da boravi u svratistu, i da se usred svetovne neobuzdanosti priprema za veliki obred.

Godine 1831, 28. juna, preosveceni Stefan je izvrsio obred postrizenja Brjancaninova u malu shimu, u sabornoj crkvi Vaskrsenja, i nazvao je Dimitrija – Ignjatijem, u cast svestenomucenika Ignjatija Bogonosca, koga Crkva slavi 20. decembra i 29. januara. Monah Ignjatije je u pocetku slavio prvi, a kasnije poslednji od tih dana, kao svoj imendan. To ime, Ignjatije, ukazuje jos i na prepodobnog Ignjatija, kneza, vologodskog cudotvorca, cijs mosti pocivaju u Priluckom manastiru, gde se cuvaju i mosti prepodobnog Dimitrija Priluckog – zastitnika novopostrizenog monaha, od njegovog krstenja. Tako je on dobio ime po dvojici cudotvorca, koji pocivaju u jednoj obitelji. Za ime jednoga, koje je dato na krstenju, vezano je secanje na okolnosti rodjenja, a ime drugoga, izreceno na postrigu, dato je kao znak secanja na slicnost zemaljske sudbine novpostrizenoga sa prepodobnim, poreklom iz knezevskog roda. Rodjaci Brjancaninova koji su 28. juna dosli u crkvu na bogosluzenje bili su krajnje zaprepasceni zbog neocekivanog svestenog cina ciji su posmatraci oni postali. Cetvrtog jula iste te godine, preosveceni Stefan rukopolozio je monaha Ignjatija u jerodjakona, a 25. istog tog meseca – u jeromonaha, i privremeno ga postavio pri arhijerejskom dvoru, koji se u Vologodu nalazi uz sabornu crkvu, iza iste ograde koju cine zidine tvrdjave iz vremena cara Ivana Groznog. Radi obucavanja u svestenosluzenju, novorukopolozeni je bio postavljen u gradsku crkvu Spasa, obicno pod rukovodjenjem svestenika Vasilija Nordova, koji je na kraju postao protojerej i staresina vologodske saborne crkve.

Roditelji novopostrizenog monaha, podrazumeva se, sa nezadovoljstvom su gledali na taj dogadjaj, narocito je Aleksandar Semjonovic bio pogodjen njime; njegova volja – na kojoj je on tako uporno istrajavao – nije ispunjena: svi planovi vezani za svetsku karijeru njegovog sina su se rusili, mastanja o njegovoj blistavoj buducnosti su iscezla. Sin je u ocima oca postao beskorisni clan drustva, koji je izgubio sve sto mu je otac preneo vaspitanjem. Zensko srce, manje istrajno u suprotstavljanju okolnostima i uvek popustljivije u odnosima, ucinilo je da Sofija Atanasjevna blagonaklonije posmatra postupak sina; ali duhovna strana je bila i njoj strana, tako da su svetovna shvatanja odnela prevagu. Sve to, naravno, nije imalo nikakvog znacaja za monaha, koji je sam sebe dobrovoljno doveo u taj polozaj, prinudjen da zaboravi sve svetovne veze i rodbinska osecanja; ali okolnosti za monaha Ignjatija nisu bile takve da je mogao ostati bezosecajan na to nezadovoljstvo roditelja. Posle postriga, on je morao da boravi u domu, koji se nalazio izvan grada, a koji je pripadao njegovom rodjaku i krsnom kumu Dimitriju Ivanovicu Samarinu, i bio je prinudjen da prima novcanu pomoc od jedne svoje rodjake (gdje Vojejkove). Boravak u Vologodu ga je primoravao da se cesto krece u krugu rodbine i poznanika; mnogi od njih su poceli da ga posecuju, i trazili su od njega da im uzvraca posete. Mladih godina, prijatne spoljasnjosti, on je bio predmet interesovanja citavog vologodskog drustva, svi su govorili o njemu, svi su zeleli da se zblize sa njim. To ga je neminovno uvlacilo u svetovnu rasejanost i direktno se sukobljavalo sa onim zavetima koje je tek izgovorio u oltaru. Sve spoljasnje okruzenje pustinoljubivog monaha bilo je suprotno njegovim zeljama, dojadile su mu gradske glasine i poceo je da moli svog pokrovitelja, preosvecenog Stefana, da ga otpusti da ide u Glusicki manastir; ali preosveceni, nameravajuci da mu da mesto koje odgovara njegovim sposobnostima i njegovom blagocestivom nastrojenju, koje mu prilici i po njegovom odnosu prema drustvu, zadrzavao ga je pored sebe. Ubrzo se pokazalo takvo mesto: krajem 1831. godine, upokojio se upravitelj Pelsemskog Lopotovog manastira, jeromonah Josif. Nalozeno je da obred pogrebenja izvrsi jeromonah Ignjatije. Godine 1832, 6. januara, on je imenovan na mesto upokojenog, a 14. januara mu je dato zvanje upravitelja, pri cemu je na njega polozen nadbedrenik.


NAPOMENE:

1. Nanking – prvobitno kineska, veoma gusta i jaka pamucna tkanina, obicno zute boje (nazvana po kineskom gradu Nankingu) (prim. prev.).

2. Secanja arhimandrita Pimena.

GLAVA 7

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

Životopis Episkopa Ignjatija Brjančaninova

GLAVA 7

Lopotov manastir, koji je osnovao prepodobni Grigorije Pelsemski, vologodski cudotvorac, nalazi se u Kadnikovskom srezu, u Vologodskoj guberniji, na 40 vrsta od Vologoda i na 7 od Kadnikova, smesten na obali reke Pelsme, koja se uliva u Suhonu, na sumovitom i mocvarnom mestu. Manastir je bio gotovo razrusen, jer je bila namera da on bude ugasen: crkva i ostale gradjevine bile su krajnje oronule, prihodi su bili oskudni, nedostajale su najneophodnije zivotne namirnice, a zato je i bratije bilo veoma malo. Trebalo je uloziti mnogo napora i briga, kako bi se sve popravilo, obnovilo, kako bi se dopunili nedostaci u svakom pogledu. Novi upravitelj nije padao duhom; energicno se prihvatio posla. Uskoro su potekli prilozi blagocestivih stanovnika Vologoda, koji su slavili secanje na prepodobnog Grigorija; monasi iz manastira u kojima je kao poslusnik boravio upravitelj Ignjatije, poceli su se sabirati u njegovu obitelj, i za kratko vreme su u njoj sacinili bratstvo od 30 ljudi. Bogosluzenjs je ustrojeno prema odgovarajucem poretku: obitelj se obnovila i spolja i iznutra, nije se mogla prepoznati u odnosu na stanje u kakvom ju je primio upravitelj Ignjatije. Ali koliko je to kostalo njega samoga? … Po pripovedanju jednog ocevica koji je posetio manastir Lopotov u zimu 1832. godine, upravitelj Ignjatije smestio se u strazarnicu kod svetih dveri, dok je bila u toku izgradnja nove kelije za nastojnika.

Srce Aleksandra Semjonovica je smeksalo kada je video mladog sina u cinu koji prilici starackom uzrastu, i koji dakle mnogo obecava za buducnost. Tamo gde nije mogla imati uticaja unutrasnja, duhovna strana, uspela je spoljasnja, i ona je u potpunosti pokazala svoj blagotvoran uticaj na Sofiju Atanasjevnu. Sin upravitelj je poceo cesto boraviti u roditeljskom domu: njegove snazne reci o istinama zagrobnog zivota porazile su srce majke, koja je cesto bolovala i koja je osecala blizinu svoje smrti. Majka se hranila duhovnim besedama sina; njena shvatanja su se izmenila; od telesnih postala su duhovna; ona je zahvaljivala Bogu sto ju je udostojio da se njen prvenac nadje medju Njegovim sluziteljima, buduci da je ranije to smatrala svojom velikom nesrecom. Takva promena kod roditeljke, na kraju njenog zivota, neizrecivo je radovala sina, svestenomonaha. Upucena njegovim poukama i molitvama, Sofija Atanasjevna je mirno skoncala 25. jula 1832. godine. Obred opela odsluzio je sam iguman Ignjatije, u hramu sela Pokrovsko. Divno je da prilikom tog bogosluzenja sin nije pustio nijednu suzu nad bezivotnim telom majke! I to se nije dogodilo zbog uzdrzanosti, koja prilici onome koji predstoji svestenosluzenju ili zbog hladnoce osecanja prema porodici, nego je predstavljalo posebnu crtu duhovne licnosti. Osecanje u njemu bilo je zivo, sinovska ljubav prema majci u svojoj prirodnoj meri, ali je u njemu dusevni covek bio zamenjen duhovnim; osecanje telesnog srodstva bilo je u potpunosti prozeto duhovnom ljubavlju, koja je nalagala da se ne gubi glava u zalosti za prolaznim, nego da se usnuloj zeli jedino blazeni udeo – u vecnosti. Zato se takva porodicna osecanja kod monaha Ignjatija nikada nisu ispoljavala na svoj uobicajen nacin; ona su se kod njega odrazavala kroz duboku misao i molitveno, bezmolvno osecanje straha Bozijeg, uz potpuno spoljasnje spokojstvo.

U Lopotovom manastiru, upravitelja Ignjatija utesio je susret i ponovno zajednicko prebivanje sa njegovim omiljenim drugom Cihacovim. Cihacov je postao aktivni pomocnik upravitelja Ignjatija u ustrojavanju obitelji; imao je odlican glas, dobro je znao crkveno pevanje i sastavio je veoma dobar hor, koji nije malo uticao na to da se u obitelj privuku mnogi bogomoljci. Upravitelj Ignjatije ga je obukao u rasu i rukovodio u duhovnom zivotu.

Stupivsi na novo popriste, na mesto staresine monaskog opstezica, o. Ignjatije je bio “ava” monaske zajednice, u punom smislu reci. Odlomak koji sledi, iz njegovih asketskih spisa, otkriva nam kakav duh ga je vodio kada je poucavao monahe: “Ovde cu reci o ruskim manastirima, moju ubogu rec, rec – plod dugogodisnjeg iskustva. Mozda ce, zapisana na papiru, ona nekome dobro doci! – Oslabio je monaski zivot, kao i uopste hriscanski, oslabio je monaski zivot zato sto se on nalazi u neraskidivoj vezi sa hriscanskim svetom koji odvajajuci slabe hriscane u monastvo ne moze traziti od manastira snazne monahe, poput drevnih, kada je i hriscanstvo koje je zivelo u svetu obilovalo vrlinama i duhovnom snagom. Ali jos uvek manastiri, kao utvrdjenje Svetoga Duha, bacaju zrake svetlosti na hriscanstvo; jos uvek je tamo hrana za pobozne; jos uvek je tamo cuvanje jevandjelskih zapovesti, jos uvek je tam.o strogo i dogmatsko i moralno pravoslavlje; tamo se, mada retko, krajnje retko, nalaze zive tablice Svetoga Duha. Primetno je da su svi duhovni svetovi i plodovi izrasli iz onih dusa koje su, daleko od poznanstava unutar i van manastira, uzgajale sebe citanjem Svetog pisma i svetih otaca, uz veru i molitvu nadahnutu smirenim, ali snaznim pokajanjem. Gde nije bilo takvog uzgajanja, tamo je – besplodnost.”

“Sta cini vezbanje monaha, zbog cega i jeste – samo monastvo? Ono se sastoji od izucavanja svih zapovesti, svih reci Spasitelja, u njihovom usvajanju umom i srcem. Monah postaje posmatrac dve ljudske prirode: pale prirode, grehovne, koju on vidi u sebi, i obnovljene prirode, svete, koju on vidi u Jevandjelju. Deset zapovesti Starog zaveta odbacile su samo grube grehe, Jevandjelje leci samu prirodu, obolelu od greha, koja je padom stekla grehovne osobine. Monah je duzan, pri svetlosti Jevandjelja, da stupi u borbu sa samim sobom, sa svojim mislima, sa osecanjima srca, sa osecajima i zeljama tela, sa svetom, neprijateljskim Jevandjelju, sa svetodrscima koji se trude da zadrze coveka u svojoj vlasti i zarobljenistvu. Svesilna istina ga oslobadja (Jn 8, 32); oslobodjenog od ropstva grehovnim strastima uoblicava, obnavlja, uvodi u potomstvo novoga Adama, sveblagi Duh Sveti…”[1]

Episkop vologodski Stefan, videci neumorne i korisne napore upravitelja Ignjatija na obnovljenju i blagoustrojenju lopotovske obitelji, proizveo ga je u cin igumana, 28. maja 1833. godine; medjutim, mocvarno okruzenje Lopotovog manastira odnelo je i poslednje ostatke zdravlja, i na kraju ga je sasvim smestilo u bolesnicku postelju. Cihacov je patio u dusi zbog svog igumana, i ne videci nikakav drugi izlaz u ocajnom stanju, osmelio se da mu predlozi svoju misao – da se presele iz Lopotovog manastira negde na drugo mesto. Iguman je odobrio tu misao, i bilo je odluceno da Cihacov ode u svoj zavicaj, u Pskovsku guberniju, da se zauzme za njihov premestaj u jedan od tamosnjih manastira. Upucen blagoslovom svog igumana, Cihacov se uputio na nameravani put. Stigavsi u Petrograd, on se obratio grofici Ani Aleksejevnoj Orlovoj – Cesmenskoj, sa kojom je, nesto ranije, imao priliku da se upozna. To je bilo prilikom prvog njegovog putovanja iz Lopotovog manastira, kada je isao u svoj zavicaj zbog porodicnih poslova; tada je on prvi put sreo groficu u novgorodskom Jurjevskom manastiru, u kelijama igumana, cuvenog arhimandrita Fotija. Grofica je ljubazno primila Cihacova, i prilozila je Lopotovom manastiru nekoliko knjiga i 800 rubalja. Od tada, Brjancaninov i Cihacov su uzivali blagonaklonost grofice Orlove, sto je trajalo do same njene smrti. I tada je grofica Ana Aleksejevna takodje srdacno primila Cihacova, smestila ga u svoj dom, snabdela ga svime sto mu je potrebno, i aktivno je pocela da se zalaze za premestaj igumana Ignjatija iz Lopotovog manastira.

Cihacov, nalazeci se u prestonici, u krugu uglednog drustva koje je posecivalo groficu, vec je nameravao da se vrati nazad u Lopotov manastir, ali grofica ga je zadrzala i savetovala mu je da se predstavm moskovskom mitropolitu Filaretu koji se tada nalazio u Petrogradu. Cihacov se javio na Trojicko podvorje. Visokopreosveceni je blagonaklono primio lopotovskog monaha, i rekao je: “Meni nisu nepoznati zivot i osobine igumana Ignjatija”, i ponudio mu je mesto igumana Nikolou-grjesskog trecerazrednog manastira, u svojoj eparhiji, ako on zeli tu da se preseli, obecavajuci da ce mu kasnije obezbediti i bolje. Cihacov je zahvalio milostivom vladici, i usudio se da pred njim izrazi bojazan da ce igumanu Ignjatiju biti neugodno da sam zatrazi otpust iz vologodske eparhije, jer ga je postrigao licno arhijerej vologodske eparhije, koga ce mozda razalostiti takav postupak njegovog postriznika. “Dobro”, rekao je mitropolit, “ja cu predloziti to pred Slnodom, i nadam se da me nece odbiti.” Sledeceg dana, iz Sinoda je poslata naredba u Vologod, preosvecenom Stefanu, da se iguman Lopotovog manastira Ignjatije premesti u Nikolo-ugrjesski manastir, gde ga je, posto bude predao svoj manastir, trebalo smesta poslati.

Preosveceni Stefan je blagonaklono gledao na ovaj dogadjaj. Uputivsi igumana Ignjatija sa svojim blagoslovom na novo mesto sluzenja, on je o njemu dao sledecu ocenu, u svom obracanju mitropolitu moskovskom, 28. novembra 1833. godine: “Iguman Ignjatije, posle postriga u monastvo 1831. godine, po ukazu Svetog sinoda, nalazio se u bratstvu trecerazrednog Glusickog manastira, i svojim pohvalnim osobinama i svojim obrazovanjem u naukama, uvek je privlacio moju narocitu paznju, zbog cega je bio uzet u vologodski arhijerejski dom i, posle rukopolozenja u jerodjakona, a zatim i u jeromonaha, bio je ukljucen u saborno svestenosluzenje, gde su sve vise i vise bile primetne njegove izuzetne sposobnosti, ukrasene pohvalnim vladanjem. Godine 1832, 6. januara, ja sam postavio njega, Ignjatija, umesto upokojenog upravitelja jeromonaha Josifa u Lopotovom manastiru, za upravitelja. Dok je bio na ovoj novoj duznosti koja mu je nalozena, obrascem svog primernog zivota, utvrdjivanjem poretka u manastiru, saglasno manastirskim pravilima i ustavima, tacnim prikupljanjem svega sto dolikuje manastiru, privlaceci narocitu paznju javnosti, uspeo je da izazove usrdje kod postovalaca svete obitelji, i tako je poboljsao uslove u Lopotovom manastiru, koji je vec bio dospeo u potpuni pad i rasulo, a sada je u najkracem vremenu doveden u najbolje stanje, i to: 1) pribavljanjem skupocenih srebrnih svetih sasuda, Jevandjelja i odece, i mnogih drugih crkvenih bogosluzbenih predmeta, i 2) izgradnjom kelija za igumana i bratiju, a zatim i popravkom mnogih starih manastirskih gradjevina. Kako je njegova, Ignjatijeva, sluzba korisna za svetu obitelj, a zatim i odjeci u javnosti o njegovim pohvalnim osobinama, ubedili su me da ga ove godine, 28. maja, radi njegovog ohrabrenja za nastavak takvog sluzenja, proizvedem u igumana, ostavljajuci ga u istom tom uhodanom Lopotovom manastiru kao upravitelja, na toj izuzetno pohvalnoj sluzbi igumana Ignjatija, o kojoj je bilo potrebno obavestiti Vase visokopreosvestenstvo.”

Cihacov, obradovan tako uspesnim ishodom svog putovanja, uputio se iz Petrograda u rodni kraj, u Pskovsku guberniju, kako bi obavestio svoje roditelje. Ovde, ubrzo po dolasku, primio je pismo od grofice Orlove-Cesmenske, u kojem ga ona obavestava da su svi dogadjaji iz zivota igumana Ignjatija i njega samog dosli do saznanja cara imperatora Nikolaja Pavlovica, i da je Njegovo carsko velicanstvo izvolelo da se seti svojih pitomaca, pa je naredio mitropolitu moskovskom da igumana Ignjatija pozove ne u Moskvu nego u Petrograd, kako bi se licno predstavio njemu, pri cemu je dodao da ga, ako mu se Ignjatije dopadne isto kao ranije, on nece prepustiti mitropolitu Filaretu. Visokopreosveceni Filaret, radi ispunjenja te najvise volje, zvanicnim pismo 15. novembra 1833. godine, imenovanim na episkopa vologodskog Stefana, moli ga da, sto pre je moguce, posalje igumana Ignjatija pravo u Petrograd, a svojim posebnim svojerucnim pismom igumanu Ignjatiju, on je trazio da on, bez ikakvog dvoumljenja, dodje kod njega u Petrograd, u Trojicko podvorje. “To naredjenje mora biti neodlozno ispunjeno”, pisao je moskovski vladika, “jer to nije moja volja.”

Dvadeset sedmog novembra iguman Ignjatije js predao Lopotov manastir svom blagajniku, a 30. novembra je otputovao u Petrograd. U to vreme, tu je stigao i Cihacov, nestrpljivo ocekujuci dolazak svog igumana. Dosavsi u prestonicu, iguman Ignjatije se odmah predstavio mitropolitu Filaretu, koji ga je primio na svom Trojickom podvorju, gde je on i sacekao vreme kada je bilo odredjeno da se javi caru.

U naznaceni dan i cas, iguman Ignjatije se predstavio caru u Zimskom dvorcu. Car se obradovao videvsi svog pitomca, “a radost”, pise Cihacov, “da se pojavi pred voljenim carem, punoca osecanja zahvalnosti za sve milosti monarha, dovodili su do ushicenja punog strahopostovanja toplu dusu verno odanog monaha”. Posle nekoliko objasnjenja car je izvoleo reci: “Ti mi se dopadas, kao i ranije! Ti meni dugujes za vaspitanje koje sam ti dao, i za moju ljubav prema tebi. Nisi hteo da mi sluzis tamo gde sam ja nameravao da te postavim, izabrao si put po svojoj volji – na njemu mi i vrati svoj dug. Ja cu ti dati Sergijevu pustinju, hocu da ti zivis u njoj i da od nje nacinis manastir, koji ce u ocima prestonice biti obrazac manastira.” Zatim je on poveo igumana u odaje carice imperatorke Aleksandre Teodorovne. Ulazeci kod nje, upita je prepoznaje li ona tog monaha? Na odrican odgovor, on je pozvao igumana po prezimenu. Carica se vrlo milostivo ponela prema svom nekadasnjem stipendisti, i primorala ga je da blagoslovi svu njenu decu. Car je odmah nalozio da dovedu oberprokuratora[2] Sinoda, Necajeva, koji je izvestio Njegovo velicanstvo da Sergijeva pustinja ima posebno naznacenje – ona je predata vikarnom episkopu petrogradskog mitropolita, i njene Prihode koristi episkop umesto izdrzavanja od duhovne administracije. Tada je car naredio da se izracuna koliko je velika suma prihoda koju vikarni episkop dobija od manastira, i da se u toj razmeri njemu obezbedi isplacivanje sume iz kabineta, a manastir da se preda pod punu upravu upravitelja kog je on odredio. Ober-prokurator je preneo Svetom sinodu najvisu volju, i preosvecenom Benediktu, tada vikarnom episkopu, data je naredba Sinoda da preda pustinju igumanu Ignjatiju, a sam da prima 4.000 rubalja u novcu, kao izdrzavanje iz kabineta. Tada je, po naredjenju Sinoda, iguman Ignjatije uzveden u cin arhimandrita, sto je bilo izvrseno 1. januara 1834. godine u kazanskoj crkvi, a petog dana istog tog meseca, novi upravitelj je dosao u svoju obitelj, u pratnji Cihacova i dvadesetdvogodisnjeg mladica Jovana Malisova, tek primljenog medju kelijnike, koji je kasnije, kroz 23 godine, postao naslednik svog starca u upravljanju obitelji, u cinu arhimandrita.


NAPOMENE:

1. Asketski ogledi, tom 1.

2. Ober – glavni; prokurator – lat. poslovodja, zastupnik, opunomocenik (prim. prev.)

GLAVA 8

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

Životopis Episkopa Ignjatija Brjančaninova

GLAVA 8

Namera igumana Ignjatija da se preseli iz Lopotovog manastira imala je u osnovi cisto fizicki uzrok. Njegovom potkopanom organizmu bila je potrebna klima, ako ne juzna, onda u najvecoj meri suva, a ne mocvarna. Srecan zbog zanimanja moskovskog vladike, on bi bio zadovoljan Nikolo-ugrjesskim manastirom; ali drzavna volja ga je postavila na mnogo siru delatnost.

Polozaj Sergijeve pustinje, u pogledu klime, nije nudio cak ni one pogodnosti koje je imao Lopotov manastir.

Obala Finskog zaliva, ciji talasi se razlivaju u pravcu same obitelji, nikako nije mogla pomoci u obnavljanju fizicke snage. A u duhovno-moralnom pogledu, novo mesto boravka bilo je daleko neugodnije u poredjenju sa prethodnim; ono je zahtevalo dvostruki duhovni podvig, jer je bilo okruzeno trnjem svetovnih glasina i sujete, koje je neminovno moralo povredjivati duhovnog coveka. Samo su ga ziva vera u promisao Boziji i dobra savest u ispunjavanju monaskog zaveta poslusanja, koje je arhimandrit Ignjatije pokazivao u odnosu na carsku volju, mogle osnaziti prilikom stupanja na to novo popriste. On je tu stupio kao istinski monah; nasuprot licnim interesima, on se brinuo jedino o dobru obitelji koja mu je poverena. Kao verni podanik i monah, on je cvrsto odlucio da tacno ispuni volju ljubljenog monarha, i da od pustinje koja mu je poverena nacini obitelj koja ce biti uzor u svakom pogledu.

Sergijeva pustinja, osnovana 1734. godine, i smestena blizu samog Petrograda, pored sadasnjeg petrogradskog zeleznickog puta, bila je, kao sto je receno, pod upravom vikarnih episkopa. Takav administrativni polozaj ni najmanje nije isao na ruku njenom materijalnom stanju, a blizina prestonice cinila ju je raskrsnicom za stanovnike prestonice koji putuju, sto je veoma neugodno delovalo na duhovni zivot bratstva obitelji. Manastirska zdanja, pocev od crkve prepodobnog Sergija do poslednjih manastirskih sporednih zgrada, odavno su bila zapustena. U crkvi, kada se pristupilo njenoj popravci, samo jedan zid se pokazao kao upotrebljiv; zgrada za upravitelja, povijena unutra, skoro da nije postojala, stajala je zakljucana i nije se mogla zagrejati; smestaja za novopristiglog upravitelja nije bilo, i on je bio primoran da odsedne u domu za invalide, koji je sagradjen pri manastiru sredstzima grofova Zubovih, i koji je bio na njihovom izdrzavanju. Tamo su mu bile dodeljene dve sobe u koje se smestio, zajedno sa osam ljudi, bratijom, vecinom monaha; citavo bratstvo koje je zatekao bilo je sastavljeno od trinaestoro ljudi: osam monaha, tri poslusnika i dva iskusenika. Bez obzira na tako neznatan broj bratije, medju njima nije bilo poretka koji prilici manastiru. Zapustenost u materijalnom, raspustenost u moralnom pogledu, carovali su svom snagom. U takvom stanju je Sergijevu pustinju zatekao novi upravitelj. Obitelji je bio potreban takav upravitelj. Delom promisla, ili molitvama prepodobnog Sergija, sto godina po osnivanju pocelo je njeno obnavljanje, kako materijalno, tako i duhovno. Dostojanstvena licnost upravitelja i njegova asketska duhovnost, odgovarali su stanju obitelji i onom naznacenju sa kojim ju je primio. Medjutim, napori i brige zbog spoljasnje obnove i dobrog ustrojenja, i odnosi svake vrste prema visima i nizima, ostavili su svoj pecat na bolesnom monahu strogog poodviga. Po njegovom sopstvenom priznanju, ozaloscenja od strane ljudi, koja su ga sustigla do tada, bila su “umerena”.

“Kako bi ih iskusio”, govori on u svom “Placu”, “bilo je potrebno posebno popriste. Nedokucivim delima promisla, ja sam premesten u tu obitelj, susednu severnoj prestonici, koju, dok sam ziveo u prestonici, nisam zeleo cak ni da vidim, smatrajuci je po svemu neodgovarajucom u odnosu na moje duhovne ciljeve. Godine 1833. bio sam pozvan u Sergijevu pustinju i postavljen sam za njenog upravitelja. Sergijeva pustinja me je negostoljubivo primila. Prve godine po dolasku u nju, pogodila me je teska bolest, druge godine druga, trece treca; one su unistile ostatke mog oskudnog zdravlja i snage, postao sam izmozden, neprestano stradajuci. Ovde su se podigli i zapenusali zavist, zlorecje, kleveta, ovde sam se ja podvrgao teskim, dugotrajnim, ponizavajucim kaznama, bez suda, bez najmanje istrage, kao beslovesna stoka, kao bezosecajni idol; ovde sam video neprijatelje koji disu nepomirljivom zlobom i zedju za mojom pogibelji.”[1]

Iz tog pregleda stupanja oca arhimandrita Ignjatija u novu obitelj, ocigledno je da se njegova upraviteljska delatnost, od samog pocetka, mora deliti na dve grane: na spoljasnje ustrojstvo i unutrasnje dobro uredjenje. Prvo delo upravitelja bila je obnova hrama prepodobnog Sergija i kapitalna popravka zgrade upraviteljskih kelija. Evo sta je on pisao 1834. godine, u svojoj molbi tadasnjem mitropolitu Petrograda Serafimu, kako bi dozvolio da se u obitelji izvedu neophodna izgradnja i popravke: “Pregledajuci manastirske gradjevine, nasao sam da su one bez izuzetka u veoma losem stanju. Takvo stanje su uvideli moji prethodnici, koji su upravljali manastirom, preosveceni episkopi reveljski i zato su blagovremeno pripremili novcanu sumu (do pedeset hiljada rubalja u novcanicama) i znatnu kolicinu cerpica, imajuci za neizostavan cilj: cuvanje starih i izgradnju novih zdanja.” Radovi su zapoceti naredbom Petrogradske eparhijske uprave, kojom je dozvoljena upotreba sakupljenih pedeset hiljada rubalja u novcu i pripremljenog cerpica. Grofica Orlova takodje je pomagala svojim bogatim prilozima. Crkva i zgrada upraviteljskih kelija, kao jednofasadna zdanja, povezani su novom, dvospratnom zgradom, na cijem gornjem spratu je veoma udobno bila izgradjena prostrana bratska trpeza, a u donjem se nalazila kuhinja, pekara, i druge prostorije domacinstva. U vreme izgradnje tih zgrada, iste te 1834. godine tokom leta, potpuno neocekivano, obitelj je posetio car imperator. Dosavsi iz Petrograda, oko sest sati posle podne, On sam, usao je u crkvu i pitao je monaha kog je sreo: “Da li je arhimandrit kod kuce?” “Kazi da stari drug hoce da ga vidi.” Dosao je arhimandrit, u pratnji njegovog nezamenjivog druga oca Mihaila Cihacova. Car se blagonaklono i nezno poneo prema njima, pitao ih je za njihovog treceg prijatelja Teodorova, koji je zajedno sa njima stupio u manastir, i na odgovor da se Teodorov vratio u svet i ponovo u sluzbu, primetio je: “Izgleda da mu se manastirski hleb ucinio suv, a tebi je”, obratio se Cihacovu, koji se znatno popunio, “isao na korist”. Tada su dosli carica imperatorka i car naslednik. Naravno, sakupilo se mnogo naroda, i sav taj narod bio je svedok ocinskog zanimanja, koje je oduvek bilo karakteristicna crta odnosa pokojnog imperatora prema pocivsem vladici Ignjatiju. Car je zeleo podrobno da pogleda zgrade koje se grade, i smatrao je da je neophodno obnoviti sabornu crkvu, zbog cega je zapovedio arhimandritu da podnese predracun, po poretku, nadleznoj sluzbenoj vlasti. Nacinjeni predracun utvrdjen je 25. decembra 1835. godine, i drzavnim dopisom bilo je odredjeno da se iz blagajne Petrogradske blagajnicke komore isplati 96 808 rubalja i 19 kopejki, za popravku Trojickog sabornog hrama. Obnova je zavrsena 1838. godine, a 1842. godine, u tom hramu su izgradjene bogate pevnice, od sume koju je prilozila imperatorka Aleksandra Teodorovna.

Prva briga upravitelja, vezana za unutrasnje duhovno blagostanje obitelji, bila je ustanovljavanje strogog poretka u svemu, saglasno manastirskim ustavima: crkveno bogosluzenje je pocelo da se odvija u harmonicnom cinu, uzviseno i svecano, sto je dopunjavalo i privlacno horsko pevanje, razgovetno citanje, ceremonijalno stajanje, pokloni i dolicna kretanja uopste, uredjeno prebivanje kod trpeze, veoma prigodne odezde, a urednost i cistoca u svemu, davali su okruzenju izgled prefinjenosti, sjedinjenog sa prostotom, koji su oplemenjivali samu prirodu monaha. Upravitelj se udubljivao u kelijni zivot svakoga, ustanovio je spasonosno provodjenje vremena u citanju monaskih knjiga, vrsenje poslova po poslusanju, prema mogucnostima, unosio je duh istinskog monastva u bratstvo, pobudjujuci svakoga na paznju, prihvatanje saveta i pouka u moralnom zivotu, na utvrdjivanje sebe po rukovodjenju svetootackih spisa. On je prenosio bratiji svoj nacin misljenja i poglede na monastvo, bio je otac i ucitelj svih, primajuci ih radi otkrivanja pomisli, pouke i duhovnog stanja. Vrata kelije oca arhimandrita bila su otvorena; njemu su slobodno dolazili od prestarelih monaha svestenosluzitelja do mladih poslusnika, zbog cega je sve bratstvo pocelo ciniti jednu veliku porodicu, kojom je upravljao jedan otac, povezanu savezom saglasja i duhovnog jedinstva, oduhovljenu i rukovodjenu uzvisenim ucenjem oca ucitelja. Narocito je, kaze Cihacov, delatnosti nastojatelja pomagalo njegovo umece da izabere ljude i njegovo poznavanje ljudskog srca, kojim je on umeo da vezuje ljude za posao koji im poverava. On je tezio da razvije u coveku predanost poslu koji mu je nalozen, i ohrabrivao je (tu predanost) pohvalama, cak i nagradama i unapredjenjima. Okruzujuci se sposobnim i snaznim ljudima, on je brzo dostigao svoje ciljeve i sprovodio je svoje namere tacno ih ostvarujuci.


NAPOMENE:

1. Asketski ogledi, tom 1