O MONAŠTVU – RAZGOVOR IZMEĐU PRAVOSLAVNOG HRIŠĆANINA MIRJANINA I MONAHA

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

O MONAŠTVU

RAZGOVOR IZMEĐU PRAVOSLAVNOG HRIŠĆANINA MIRJANINA I MONAHA

Mirjanin: Oce moj, smatram da sam srecan sto sam kroz poznanstvo sa vama nasao u vama licnost pred kojom mogu da otkrivam svoje srce i od koje cujem iskren govor. Zelim, zelim svim srcem i potpuno da pripadam Pravoslavnoj crkvi, da sledim njeno dogmatsko i moralno predanje. Sa tim ciljem nastojim da o svim predmetima predanja imam odredjeno misljenje. Pogresna misljenja vode ka pogresnim postupcima, a pogresan postupak je izvor stete, pojedinacne i opste. Objasnite mi, molim vas, znacaj monastva u Crkvi Hristovoj.

Monah: Bog neka blagoslovi vasu zelju. Iz tacnog i pravilnog misljenja nastaje sve dobro; iz izopacenog i laznog nastaju sve nesrece. Ova misao pripada Jevandjelju. Ono nam nudi istinu kao pocetni razlog spasenja, a na laz ukazuje kao na pocetni razlog pogibije.[1] Zasto hocete da danas predmet naseg razgovora bude upravo monastvo?

Mirjanin: U drustvu koje ja posecujem cesto se povede razgovor o monastvu, iznose se razlicita savremena misljenja o njemu. Moji poznanici se skoro uvek obracaju meni zato sto sam uspostavio odnos sa duhovnim licima, i iznose zelju da i ja iznesem svoje misljenje. Zelim da bliznjima dostavljam tacne podatke, i zato vas molim da mi ih saopstite.

Monah: Ne znam u kojoj meri sam sposoban da vam udovoljim; u svakom slucaju zelim da budem iskren pred vama i izlozim ono sto sam imao priliku da saznam iz Svetog pisma i od svetih otaca, iz beseda sa monasima dostojnim uvazavanja i poverenja, i, najzad, iz sopstvenih zapazanja i iskustava. Ugaoni kamen se polaze u osnovu zgrade, a ja cu u osnovu nase besede poloziti reci da je monastvo uredba Bozija, ni u kom slucaju covecija.

Mirjanin: Zamislite! Misao da je monastvo uredba Bozija ja nisam ni cuo u drustvu.

Monah: Znam da niste. Upravo zato, kada u svetovnom drustvu otpocne razgovor o monastvu, jedan kaze: “Meni izgleda tako!” drugi: “A meni se cini ovako!”, treci: “A ja bih ucinio ovo,” cetvrti: “A ja bih ucinio ono!” Cuje se hiljadu protivurecnih misljenja i pretpostavki, iznose ih ljudi koji nemaju nikakve predstave o monastvu, ali su spremni da postanu pisci pravila za monastvo i da upravljaju monastvom po svom premudrom nahodjenju, bez ikakvih obavestenja. Neki ponavljaju cak i hule koje su o monastvu izgovorili protestanti i bezboznici. Osecaj zalosti i straha zahvata srce od takvih povika i sudova, u kojima neznanje gazi svojim papcima dragocene bisere svetog predanja i Bozije uredbe.

Mirjanin: Da! Uzrok toga je neznanje, kako rekoste, oce.

Monah: Ne mislite da je neznanje malo zlo. Sveti oci nazivaju neznanje velikim, glavnim zlom, od koga zlo pocinje u punoci obilja. Prepodobni Marko Podviznik govori da je neznanje prvi, glavni junak zlobe.[2] “Neznanje nije svesno svog neznanja, neznanje je zadovoljno svojim znanjem” – rekao je drugi otac.[3] Ono je sposobno da pocini mnogo zla, uopste ne naslucujuci da ga cini. Govorim ovo iz osecanja sastradanja sa ljudima koji ne shvataju u cemu je covekova vrednost, sa hriscanima koji ne znaju u cemu se sastoji hriscanstvo, koji zbog svog neznanja rade protiv sebe. Ne pomislite da sam imao nameru da u Bozijoj uredbi prikrivam ljudske zloupotrebe i ljudsku nemoc. Ne! Izoblicavanje i otklanjanje ljudskih zloupotreba u Bozijoj uredbi znak je strahopostovanja prema toj uredbi, sredstvo ocuvanja svetosti uredbe koju je Bog darovao i stavio ljudima na raspolaganje.

Mirjanin: I poslednja misao za mene je nova. Sa tog gledista nikad nisam gledao monastvo, niti sam kod drugih sretao takvo misljenje.

Monah: Ovo sto sam rekao odnosi i se na monastvo ali i na celokupnu Crkvu: i starozavetnu, i novozavetnu. Da je starozavetnu Crkvu osnovao Bog, da ju je predao poslenicima – judejskom narodu, to je Gospod izobrazio u prici o zlim vinogradarima, u 21. glavi Jevandjelja po Mateju.[4] Da je novozavetnu Crkvu osnovao Bogocovek, da ju je predao drugom narodu, sastavljenom od svih naroda, dakle hriscanima, to jasno proizilazi iz Jevandjelja i iz celokupnog Svetog pisma.[5] Judejci su morali da podnesu racun Bogu o tome jesu li sacuvali dar Boziji, kako su upravljali i raspolagali darom Bozijim. Posto se pokazalo da je njihovo postupanje zlocinacko, oni su otpali – oni su, uostalom, dobrovoljno otpali u duhu – i podvrgnuti su kazni. I hriscani isto tako moraju da podnesu racun o tome kako su koristili Boziju uredbu – novozavetnu Crkvu – i kako monastvo, kao zasebnu uredbu u njoj.

Mirjanin: Postoji li mogucnost da se iz Svetog pisma vidi u cemu se sastoji sudbina novozavetne Crkve na zemlji?

Monah: Sveto pismo svedoci da hriscani, slicno Judejcima, pocinju postepeno da se hlade prema otkrivenom ucenju Bozijem, da pocinju da ostavljaju bez paznje obnavljanje covecije prirode kroz Bogocoveka, da zaboravljaju na vecnost, da svu paznju usmeravaju na svoj zemaljski zivot; da se u tom raspolozenju i usmerenju bacaju na poboljsanje svog polozaja na zemlji kao da je vecan i razvijanje svoje pale prirode, a sve da bi zadovoljili svaku ozledjenu i izopacenu potrebu i zelju duse i tela. Razume se: takav pravac je tudj Iskupitelju, jer je blazena vecnost ono radi cega je On iskupio coveka. Otpadnistvo od hriscanstva i jeste svojstvo takvog pravca. Otpadnistvo ce doci, prorice Pismo.[6] Monastvo ce ucestvovati u slabljenju hriscanstva: deo tela ne moze da ne ucestvuje u bolesti koja je pogodila celo telo. Predskazali su to sveti monasi drevnih vremena jer im je Sveti Duh koji je u njima obitavao to dosapnuo.[7] Kada se hriscanstvo do krajnosti umanji na zemlji, tada ce se zavrsiti zivot sveta.[8]

Mirjanin: Kakav je znacaj monastva u Hristovoj Crkvi?

Monah: Monasi su oni hriscani koji ostavljaju, koliko se moze, sva zemaljska zanimanja da bi se zanimali molitvom – vrlinom visom od svih vrlina, da bi se pomocu nje sjedinili sa Bogom i postali jedno sa Njim, kako je rekao apostol: A ko se sjedini sa Gospodom, jedan je duh s Njime.[9] A posto molitva posudjuje svoju silu od svih ostalih vrlina i od celokupnog Hristovog ucenja, onda monasi ulazu posebnu revnost u ispunjavanje jevandjelskih zapovesti, i to tako sto ispunjavanje zapovesti, obavezno za sve hriscane, prilazu ispunjenju dvaju Hristovih saveta: saveta o negramzivosti i saveta o bezbracnosti.[10] Monasi svojim zivotom teze da se upodobe zemaljskom zivotu Bogocoveka: zato svete monahe nazivaju prepodobnima.

Mirjanin: Odakle su monasi dobili svoj naziv?

Monah: Reci monah, manastir, monastvo proizasle su od grcke reci ?????, sto znaci: sam. Monah znaci – usamljenik, onaj koji zivi u osami; manastir – usamljeno, odvojeno obitaliste; monastvo – usamljeni zivot. Taj zivot se razlikuje od obicnog, svima zajednickog zivota – postoji ini zivot, i zato je za njega u ruskom jeziku nastao naziv inocestvo.

Monah se na ruskom kaze inok. Reci: opstezice, skit, bezmolvije, otselnistvo, zatvor, pustinozice oznacavaju razne vidove monaskog zivota. Monaskim opstezicem naziva se zajednicko zivljenje vise ili manje brojne zajednice monaha: oni imaju zajednicko bogosluzenje, zajednicku hranu i odecu; vodi ih isti nastojatelj. Bezmolvijem ili tihovanjem naziva se zajednicko zivljenje dvojice ili trojice monaha u zasebnoj keliji: oni zive po uzajamnoj saglasnosti, ili po savetu starijeg; imaju zajednicku hranu i odecu, pet dana bogosluzenje vrse u keliji, a u subotu i nedelju dolaze na zajednicku sluzbu u crkvu. Otselnistvom se naziva zivljenje monaha nasamo. Kada otselnik prebiva u manastirskoj keliji ne izlazeci iz nje, onda se on naziva zatvornikom, a njegovo zivljenje zatvorom; kada pak zivi u bezljudnoj pustinji, onda se on naziva pustinjakom, a njegovo zivljenje pustinozicem.

Mirjanin: Od kada postoji monastvo?

Monah: Od vremena apostola, po tvrdjenju prepodobnog Kasijana.[11] Prepodobni Kasijan, monah cetvrtog veka, pisac koji je, izmedju ostalog, pisao i o monaskim obiteljima Egipta, u kome je monastvo tada posebno procvetalo, covek koji proveo prilicno vremena medju monasima egipatskog Skita i predao kasnijim narastajima tipike i ucenje egipatskih monaha, govori da suu prvim vremenima hriscanstva naziv monaha dobijali izabrani ucenici svetog apostola i jevandjeliste Marka, prvog episkopa Aleksandrije. Oni su se udaljili u najzabacenija prigradska mesta i tamo provodili najuzviseniji zivot po pravilima koja im je jevandjelist predao.[12] U zitiju prepodobne mucenice Evgenije kazuje se da je za vreme vladavine rimskog cara Komoda (Komod je stupio na presto 180. godine posle Hristovog rodjenja) rimski velikas Filip odredjen da upravlja Egiptom. U to vreme u aleksandrijskom predgradju postojao je manastir; o svetom Eliju, episkopu tog vremena, navodi se da je jos u mladosti stupio u monastvo.[13] Judejski istoricar Filon, savremenik apostola, gradjanin Aleksandrije, opisuje zivot terapevta, koji su se udaljili u predgradja Aleksandrije, upravo onakvim kakvim je prepodobni Kasijan prikazao zivot prvih aleksandrijskih monaha i nazvao njihove stanove manastirima.[14] Iz Filonovog opisa ne vidi se da li su terapevti bili hriscani; ali Filon je svetovni pisac, i zato je taj njegov opis povrsan; sem toga, mnogi tada nisu razlikovali hriscanstvo i judejstvo, jer su smatrali da je prvo sekta drugog. U zitiju prepodobnog Antonija Velikog, koje je napisao njegov savremenik sveti Atanasije Veliki, arhiepiskop aleksandrijski, pominje se da su u to vreme, kada je sveti Antonije stupio u monastvo – Antoniju je tada bilo oko 20 godina – egipatski monasi provodili usamljenicki zivot u okolini gradova i sela. Prepodobni Antonije Veliki se prestavio 356. godine posle Hristovog rodjenja, u sto petoj godini zivota.[15] Postoji fakt koji dokazuje da je u Siriji monastvo postojalo od apostolskih vremena. Prepodobnu mucenicu Evdokiju, koja je zivela u sirijskom gradu Iliopolju, za vreme vladavine rimskog cara Trajana, obratio je u hriscanstvo prepodobni German, nastojatelj muskog manastira, u kome je bilo 70 monaha. Evdokija je primila hriscanstvo i stupila u zenski manastir, u kome je bilo 30 monahinja.[16] Trajan je poceo da vlada 96. godine posle Hristovog rodjenja. Poslednjih godina III veka prepodobni Antonije Veliki je postavio temelje pustinozica; krajem prve polovine IV veka prepodobni Pahomije Veliki je osnovao tavenisiotska opstezica u Tivaidskoj pustinji, a prepodobni Makarije Veliki je osnovao obitaliste tihovatelja u divljoj pustinji Skit, blizu Aleksandrije, zbog cega je takav zivot dobio naziv skitski, a manastiri uredjivani za takav zivot dobili su naziv skitovi. Sveti Vasilije Veliki, arhiepiskop Kesarije kapadokijske, koji je ziveo u drugoj polovini IV veka, izucio je monaski zivot medju egipatskim monasima; kada se vratio u svoj rodni grad, Kapadokiju, provodio je tamo, u pustinji, monaski zivot do svog stupanja u sluzenje Crkvi, i napisao pravila za monahe: neka od njih cela Istocna crkva kasnije je prihvatila kao rukovodstvo, a neka kao pouku. Tako se monastvo, koje se prikrivalo u okolini gradova i sela, u IV veku vecim svojim delom premestilo u nenastanjene pustinje. U njima se ono razvilo i razraslo: one su tlo njemu najsvojstvenije. Uostalom, i u gradovima i u okolini gradova manastiri su i ostali i nanovo su podizani. Prepodobni Kasijan je izvestio da je monastvo osnovao sveti jevandjelist Marko, i to u Aleksandriji, a onima koji traze detaljnije podatke o monastvu on prepusta da se obrate crkvenoj istoriji. Ta istorija nije dosla do nas – skoro sve pisane dokumente Egipta unistili su muhamedanci u VII veku; to isto, doduse u manjem obimu, oni su ucinili i u drugim hriscanskim zemljama koje su pokorili.

Mirjanin: Koji je bio razlog preseljenja monastva u mesta udaljenija od gradova i naselja?

Monah: To preseljenje se desilo upravo tada kada je prekinut podvig mucenistva, i kada su hriscansku veru poceli da primaju i oni koji nisu izabrani, i oni bez narocitog prizvanja, bez spremnosti na najvece nevolje i smrt – dakle, svi uopste, i to kao vladajucu veru, koju siri vlast, kao njen pokrovitelj. Hriscanstvo je postalo sveopste, ali nije sacuvalo prethodno samopozrtvovanje. U gradovima i selima hriscani su poceli da se daju u mnoge zivotne brige, da dozvoljavaju sebi raskos, telesne naslade, ucestvovanje u narodnim veseljima i druge slabosti kojih su se prvobitni ispovednici klonili jer je to odricanje od Hrista u duhu. Hriscanima koji su zeleli da u sebi sacuvaju i razviju hriscanstvo u svoj njegovoj sili pustinja je pruzila prirodno utociste i pristaniste, neuznemireno sablaznima. “Pustinja je” – govori sveti Isak Sirijski – “korisna i nemocnima i jakima: udaljavanjem od tvari ne dozvoljava strastima da se razviju i umnoze u prvima, a snazni dostizu borbu protiv lukavih duhova bas tada kada budu izvan tvari.”[17] Razlog odlaska svetog Gordija u pustinju sveti Vasilije Veliki i Dimitrije Rostovski opisuju ovako: “Od zlih jezika gradskih pobeze Gordije, od poklika trgovackih i velicanja knezevskih pobeze, od misljenja opadaca, prodavaca, kupaca, zaklinjaca, lazova, besramnika, pobeze od igara, i zbijanja sala, i ismejavanja, kojeg ima u gradu, a sam cist sluh imase, ciste oci, i pre svega srce ocisceno, koje moze Boga da gleda, da se udostoji bozanskih otkrivenja, i velikim tajnama nauci, ne od coveka, ni od ljudi, no od Duha, velikoga ucitelja istine, kojeg zadobi.”[18] Sa preseljenjem monastva u pustinju pojavila se posebna monaska odeca, sa ciljem da se ono konacno odvoji od mirjana. U doba progona i klir i monasi nosili su odecu veoma slicnu odeci svih ljudi: to ih je u znatnoj meri skrivalo od progonitelja.

Mirjanin: Visoko ucenje kojeg je bio udostojen sveti Gordije iskljucivo je svojstvo veoma retkih. U novije vreme.hriscanska vera se dovoljno i detaljno predaje na bogoslovijama, a vise znanje o njoj stice se na duhovnim akademijama.

Monah: Izmedju ucenja koje se predaje u duhovnim skolama i ucenja koje se predaje ili mora da se predaje u manastirima postoji veoma velika razlika, iako je predmet i jednog drugog ucenja isti: hriscanstvo. Kada je Spasitelj sveta slao svoje svete apostole da propovedaju celom svetu, On im je zapovedio da nauce sve narode veri u istinitog Boga i zivotu po Njegovim zapovestima. Idite, dakle, i naucite sve narode krsteci ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, uceci ih da drze sve sto sam vam zapovijedio.[19] Ucenje veri mora da prethodi krstenju; ucenje zivotu po zapovestima mora da dodje posle krstenja. Prvo ucenje je teorijsko, a drugo je prakticno. Sveti apostol Pavle je o prvom rekao: Da nisam izostavio nista sto je korisno da vam ne objavim i da vas poucim javno i po domovima, svjedoceci i Judejcima i Jelinima pokajanje pred Bogom i vjeru u Gospoda nasega Isusa Hrista;[20] o drugom: Hristosu vama, nada slave, kojega mi propovijedamo urazumljujuci svakoga covjeka i uceci svakoga covjeka svakoj mudrosti, da bismo pokazali svakoga covjeka savrsena u Isusu Hristu.[21] Bog je dao dva ucenja o Sebi: ucenje recju, koje se prima verom, i ucenje zivotom, koje se prima postupanjem po jevandjelskim zapovestima. Prvo ucenje mozemo uporediti sa temeljom zgrade, a drugo sa samom zgradom, podignutom na tom temelju. Kao sto zgrada ne moze da se gradi bez temelja, tako ni sam temelj nece nicemu posluziti ako ne bude na njemu podignuta zgrada. Vjera bez djela je mrtva.[22]

Sveti apostol Pavle ovako opisuje neophodnost prvoga: Vjera biva od propovijedi, a propovijed od rijeci Bozije. Kako li ce povjerovati u Onoga za koga ne cuse? A kako ce cuti bez propovjednika?[23] Eto nacela katihiziskog ucenja. Onima koji stupaju u hriscanstvo apostoli i njihovi sledbenici izlagali su osnovno ucenje hriscanstva o Bogu, o Bogocoveku, o coveku, o njegovom smislu u vremenu, o njegovom smislu u vecnosti, o tajnama, o rajskom blazenstvu, o mukama u paklu,[24] i o ostalom sto cini osnovno, dogmatsko hriscansko ucenje, cemu je prilagano i teorijsko ucenje o zivotu po jevandjelskim zapovestima.[25] Eto nacela dogmatskog i moralnog bogoslovlja, te najuzvisenije, najsvetije nauke. Od samih apostolskih vremena pocela su da nastaju u Hristovoj Crkvi jereticka ucenja, to jest ucenja o otkrivenju Bozijem iz ljudskog znanja, lazno nazvanog znanjem. U otkrivenom ucenju Bozijem nema mesta za ljudska umovanja: tamo je sve Bozije, od pocetka do kraja. Sveta vaseljenska Crkva se brizno starala da sacuva njoj povereno besceno duhovno blago – otkriveno ucenje Bozije: ona je izoblicavala svoje otvorene neprijatelje – idolopoklonike, neznabozacke filosofe i Judejce, odbijala njihove napade; ona je izoblicavala svoje unutrasnje neprijatelje – jeretike, obarala njihovo ucenje, izbacivala ih iz svojih nedara, odvracala od njih svoju decu.

To je razlog zbog koga je bogoslovlje vremenom postajalo sve opsirnije. Pojavila se potreba da se ono uci u skolama. Najstarija i najveca skola bila je u Aleksandriji; ta skola je posebno procvetala u II i III veku posle Hristovog rodjenja. Ucenja neprijateljska Bozijem ucenju stalno su se umnozavala, i to tako sto su se pojavljivala u razlicitim oblicima: preka potreba za skolama, za njihovom sistemskom organizacijom, postajala je sve primetnija. Udaljivsi se od Istoka padom u jeres, Zapad je prihvatio obrazovanost i zivot neznabozaca: od tada su se ucenja neprijateljska Pravoslavnoj crkvi, ucenja najlukavija, najdrskija, najnakaznija, bogohulna, umnozila do beskonacnosti. Duhovne skole su postale sustinska potreba Pravoslavne crkve, kao sto je disanje potreba zivota. Sudite sami: treba jasno predstaviti pravoslavnom hriscaninu, posebno onome koji se priprema da bude pastir, i istinsko ucenje Pravoslavne crkve i svu njenu pobedonosnu borbu protiv tajnih i javnih, prikrivenih i otvorenih neprijatelja, borbu koja traje 18 stoleca, i koja se sve vise razbuktava. Treba izloziti zablude i Arija, i Makedonija, i Nestorija, i Evtihija, i ikonoboraca, i papizma, i protestantizma, i njihovih nebrojenih grana, i ateizam i najnoviju filosofiju kao njihovu krunu; treba izneti valjane dokaze koji obaraju sva ta ucenja. Upoznavanje bogoslovlja zahtevalo je malo vremena u prvim vremenima hriscanstva – danas ono zahteva dosta vremena; pre je ono moglo biti preneto u poukama izgovorenim u hramu Bozijem – danas je potrebno sistematsko predavanje u trajanju od nekoliko godina. Omogucavanje potpunog upoznavanja – to je cilj nasih bogoslovija i duhovnih akademija: o hriscanstvu one prenose osnovna, uvodna znanja, kako ih je nazvao prepodobni Marko Podviznik,[26] prenose ih omladini, jos neuvedenoj u sluzenje zajednici, pripremljenoj za njega samo teorijski, neupoznatoj sa znanjima koja donosi zivotno iskustvo. Na teorijskim znanjima o veri moraju biti ucvrscena delatna, ziva, blagodatna znanja. Za sticanje tih znanja coveku je dat zemaljski zivot.

Hriscanin koji zivi u svetu po jevandjelskim zapovestima neizostavno ce se obogatiti iskustvenim, a u odredjenoj meri i blagodatnim znanjima. Neuporedivo vise duzan je da se obogati njima onaj koji, ostavljajuci sve zemaljske brige, upotrebi sve svoje vreme, sve sile tela i duse na bogougadjanje, to jest monah. Upravo on je u Jevandjelju nazvan onim koji ima zapovesti Bozije, zato sto zapovesti Gospodnje cine celokupno njegovo nasledstvo. Ko ima zapovijesti moje i drzi ih, to je onaj koji me ljubi; a koji mene ljubi, toga ce ljubiti Otac moj; i ja cu ga ljubiti i javicu mu se sam.[27] Najrevnosniji hriscani svih vekova, po zavrsetku svog obrazovanja u skolama, stupali su i do sada stupaju u monastvo da bi stekli ono obrazovanje koje pruza monastvo. Ko su bili veliki ucitelji Crkve svih vremena? Monasi. Ko je detaljno objasnio njeno ucenje, ko je sacuvao njeno ^redanje za potomstvo, ko je izoblicio i satro jeresi? Monasi. Ko je svojom krvlju pecatio pravoslavno ispovedanje vere? Monasi. To je sasvim prirodno. Hriscani koji zive u svetu, zapleteni u njegove mreze, zauzeti raznim brigama, voljnim i nevoljnim, ne mogu da poklanjaju mnogo vremena, ne mogu da se svom svojom ljubavlju posvete Bogu. Koje neozenjen brine se za Gospodnje, kako ce ugoditi Gospodu, a koje ozenjen brine se za ovosvjetsko:[28] ozenjeni ne moze neprestano i pojacano da se prilepljuje uz Gospoda molitvom oslobodjenom od svega zemaljskog i da se sjedini u jedan duh s Njime[29] kako je to moguce i svojstveno monahu.

Za licno hriscansko napredovanje nije potrebna ona ljudska ucenost koja je potrebna za crkvene ucitelje: mnogi neskolovani hriscani, izmedju ostalih i prepodobni Antonije Veliki, stupivsi u monastvo dostigli su hriscansko savrsenstvo, lili duhovnu svetlost na savremenike primerom, usmenim ucenjem, blagodatnim darovima svojim. “Koji je mirjanin” – govori sveti Jovan Lestvicnik – “bio cudotvorac? Koji je vaskrsavao mrtve? Koji je izgonio demone? Niko; sve su to trofeji monaha, koje svet ne moze da primi.”[30]

Mirjanin: Ne dostizu svi monasi tako visoko stanje, ne ispunjavaju svi svoje pozvanje. Ispunjavaju ga retki.

Monah: Oni monasi koji provode zivot po monaskim pravilima obavezno nalaze blagodat po obecanju Bozijem. Bozije obecanje ne moze da ostane neispunjeno zbog samog svojstva reci Bozije i jevandjelskih zapovesti, svojstva da svojim delatnicima prenosi Duh Boziji. Suprotno ovome, monasi koji prenebregavaju od Boga predata monaska pravila i provode svojevoljni, rasejani, slastoljubivi i miroljubivi zivot, lisavaju se duhovnog napredovanja. Slicno se desava sa svim hriscanima.

Spasavaju se oni hriscani koji provode hriscanski zivot; propadaju oni koji se nazivaju hriscanima, a provode neznabozacki zivot. Ranije je medju monasima bilo mnogo vise svetih i medju hriscanima mnogo vise onih koji se spasavaju nego danas. Uzrok toga je opste oslabljenje u veri i moralnosti. No i danas ima istinskih monaha i istinskih hriscana. Ponavljam vam: ima monaha nedostojnih svog imena i priziva, ali to je zloupotreba uredbe Bozije. Bozija uredba ne prestaje da bude Bozija uredba bez obzira na to sto je ljudi zloupotrebljavaju. Tako se i hriscanstvo ne lisava svoje velike vrednosti iako neki ili mnogi hriscani provode zivot suprotan Hristovom ucenju. I o hriscanstvu i o monastvu mora se suditi po istinskim hriscanima i monasima. To nije lako: poboznost i vrlina, kao celomudrene devojke, uvek su pod velom i kelije i nepoznatosti, kao da su pod velom tkanine; suprotno ovome, bludnice nastoje da se poluobnazene izlazu sramoti. Cesto se visoki zivot monaha otkriva tek pri njegovom prestavljenju ili posle prestavljenja. Cesto monaha, pricasnika Bozije blagodati, svet zasipa ogovaranjem i klevetama, zato sto svet gaji mrznju prema Duhu Bozijem.[31] Samo napredovanje ima razne stepene: manastirsko osamljivanje, kako smo vec rekli, korisno jakim hriscanima u jednom smislu, u isti mah je korisno i nemocnima u drugom smislu. Drugih je, razume se, uvek bilo vise nego prvih.

Mirjanin: Posle svega sto ste rekli postaje neophodno pouzdano objasnjenje i dokaz da monastvo jeste uredba Bozija. Ovo sto ste rekli vec u znatnoj meri dovodi do takvog zakljucka.

Monah: Spasitelj sveta je onima koji veruju u Njega pokazao dva puta, dva nacina zivota: put ili zivot koji donosi spasenje, i put ili zivot koji donosi savrsenstvo. Poslednji put i zivot oznacen je recima ici cu za Tobom: one su najverniji izraz nauke kojoj nas je Gospod poucio, i nasoj snazi srazmernog podrazavanja onog nacina zivota koji je provodio Gospod za vreme svog zemaljskog stranstvovanja. Uslovi spasenja sadrzani su u veri u Hrista,[32] u zivljenju po Bozijim zapovestima,[33] u lecenju nedostataka ispunjenja zapovesti pokajanjem:[34] dakle, spasenje je dato na raspolaganje, i ono je moguce svima, uz obaveze i sluzenje u svetu koji nisu protivni Bozijem zakonu. Neke je sam Gospod pozvao da idu za Njim: to su apostoli; Gospod je svakome prepustio da sam odluci hoce li ici za Njim,[35] sto je jasno iz svih mesta u Jevandjelju u kojima Gospod govori o tome. Ako ko hoce za mnom ici,[36] ako hoces savrsen da budes,[37] ako neko dodje meni,[38] govori Gospod o tome kako se ide za Njim i o hriscanskom savrsenstvu. Svakome je prepusteno da sam odluci kakav nacin zivota ce da prihvati, ali uslove zivota propisao je Gospod; bez ispunjenja tih uslova ne moze se ici za Gospodom. Uslove kojima se ide za Gospodom, ili puteve i zivote koji vode ka savrsenstvu, Gospod je ovako opisao: Ako hoce ko za mnom ici, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj i za mnom ide.[39] Ako hoces savrsen da budes, idi prodaj sve sto imas i podaj siromasima, i imaces blago na nebu, pa hajde za mnom,[40] uzmi krst svoj.[41] Ako neko dodje meni i ne mrzi oca svojega, i mater, i zenu, i djecu, i bracu, i sestre, pa i zivot svoj, ne moze biti moj ucenik. I ko ne nosi krsta svojega i za mnom ne ide, ne moze biti moj ucenik. Svaki od vas koji se ne odrece svega sto ima, ne moze biti moj ucenik.[42] Ovde su propisani upravo oni uslovi od kojih se sastoje sustinski zaveti monastva; monastvo, kako smo rekli, u svom pocetku nije bilo nista drugo do osamljivanje, od javnog mnjenja odvojeni zivot hriscana koji teze ka hriscanskom savrsenstvu. Hriscani mnogoljudne i bogate Aleksandrije udaljili su se u njena predgradja po savetu svetog jevandjeliste Marka; isti takav savet daje sveti apostol Pavle i svim hriscanima koji zele da stupe u najblize zajednicarenje sa Bogom. Jer vi ste – govori on – hram Boga zivoga, kao sto rece Bog Uselicu se u njih, i zivjecu u njima, i bicu im Bog, i oni ce biti moj narod. Zato izidjite iz njihove sredine i odvojte se, govori Gospod, i ne dohvatajte se necistog i ja cu vas primiti. I bicu vam otac, i vi cete biti moji sinovi i kceri, Govori Gospod Svedrzitelj.[43] Sveti Jovan Lestvicnik pripisuje to prizvanje upravo monasima.[44] Malocas navedene reci Gospodnje shvatane su u ranoj Crkvi upravo ovako kako su ovde objasnjene. Sveti Atanasije Veliki u zitiju prepodobnog Antonija Velikog govori da je Antonije kao mladic usao u crkvu da se pomoli Bogu. Toga dana citalo se Jevandjelje po Mateju[45], prica o bogatom mladicu koji je pitao Gospoda o spasenju i savrsenstvu. Kada su procitane reci: Ako hoces savrsen da budes, idi prodaj sve sto imas i podaj siromasima i ostalo, Antonije je, sav u dusi preokupiran pitanjem koju vrstu zivota da izabere, osetio posebnu blagonaklonost prema tim recima: smatrao je da ih je sam Gospod rekao upravo njemu – zato je odmah prodao sve sto je imao i stupio u monastvo.[46] Te reci Gospodnje sveta Crkva i danas smatra osnovnim za monastvo – zato se one citaju svaki put pri postrizenju u monastvo.[47]

Nastanjivanje monastva daleko od naselja, u pustinjama, ucinjeno je po otkrivenju i zapovesti Bozijoj. Prepodobnog Antonija Velikog Bog je prizvao da zivi u nedostupnoj pustinji; prepodobnom Makariju Velikom andjeo je zapovedio da se nastani u Skitskoj pustinji,[48] prepodobnom Pahomiju Velikom andjeo je isto tako zapovedio da osnuje monasko opstezice u pustinji, i predao mu pisana pravila o monaskom zivotu.[49] Pomenuti prepodobni su bili muzevi ispunjeni Svetim Duhom; prebivali su neprestano u opstenju sa Bogom, sluzili za monastvo recju Bozijom, kao sto je Mojsije sluzio za Izrailjce. Sveti Duh je neprestano, kroz sve vekove hriscanstva slao svoju svetlost na monastvo. Ucenje Svetog Duha, ucenje Hristovo, ucenje Bozije o monastvu, o toj nauci nad naukama,[50] kako su sveti oci zvali tu bozansku nauku, izlozili su prepodobni monasi sasvim jasno i potpuno u svojim bogonadahnutim delima. Svi oni svedoce da monastvo, taj natprirodni zivot, ni u kom slucaju nije covecije delo: ono je Bozije delo. Buduci da je natprirodno, ono ne moze biti covecije delo, ne moze da ne bude delo Bozije.

Mirjanin: Osnovni razlog nastanka monastva neki vide u cinjenici da su idolopoklonici proganjali hriscane cela prva tri veka postojanja hriscanstva.

Monah: Telesna mudrost uvek pogresno rasudjuje o duhovnim muzevima. Duhovni muzevi, a takvi su bili monasi prvih vekova, ceznuli su za mucenistvom: mnogi od njih zavrsili su zivot sa vencem mucenika, kao prepodobni mucenici Nikon,[51] Julijan,[52] prepodobne mucenice Evdokija,[53] Evgenija,[54] Tevronija[55] i druge. Kada se u Kesariji kapadokijskoj pojavio podvig mucenistva, gorepomenuti sveti pustinozitelj Gordije dosao je u taj grad za vreme narodne svetkovine, izoblicio zablude idolopoklonstva, ispovedao Hrista, i pecatio ispovedanje mucenikom smrcu. Kada je car Dioklecijan pokrenuo zestoki progon hriscana, prepodobni Antonije Veliki je vec bio monah i pustinozitelj. Cim je cuo da hriscane podvrgavaju mucenjima i kaznjavanjima zato sto ispovedaju Hrista, Antonije je ostavio pecinu i pustinju, pohitao u Aleksandriju, pridruzio se mucenicima, pred citavim narodom ispovedao Hrista, samim delom dokazao da zeli mucenistvo. “Prepodobni je” – govori pisac njegovog zitija – “zaista postao mucenik po svojoj ljubavi i sopstvenoj volji: iako je zeleo da postrada za ime Gospoda, Gospod mu nije dao mucenistvo.” Umesto zetve svetinje izvrsavane izobilnim trudom mucenika koji su ispovedali Boga pred idolopoklonicima Gospod je odredjivao drugu obilnu zetvu: nju su morali da izvrse monasi na popristu drugog mucenistva. Cim su mucenja prestajala, i cim je hriscanska krv prestajala da se lije gradskim ulicama i pozoristima, hiljade hriscana se preselilo u nenaseljene pustinje, da bi tamo raspeli telo sa strastima i zeljama,[56] da bi ispovedali Hrista pred licem samih gospodara ovoga sveta, poglavarstava i duhova zlobe.[57] Razlog udaljavanja u pustinju prepodobnog Pavla Tivejskog bila je zelja da izbegne zlocinacku nameru skovanu protiv njega za vreme gonjenja koje je pokrenuo car Dekije. Mozda su se jos neki udaljili u pustinju iz istog razloga. Drugi su se udaljili u pustinju zbog drugih okolnosti. No to su pojedinacni slucajevi, i na osnovu njih se ne moze uopsteno zakljucivati o nastanku monastva.

Osnovni uzrok nastanka monastva nije ljudska nemoc, nego sila Hristovog ucenja. Prepodobni Jovan Kolov, pisac zivotopisa prepodobnog Pajsija Velikog, u predgovoru tom zivotopisu govori: “Vecna nebeska blaga izazivaju bezmernu zelju prema sebi u svima koji se uzdaju da ce ih dobiti, nasicuju njihova srca nekom nenasitom bozanskom sladoscu, primoravaju ih da se uvek secaju tamosnjeg blazenstva, te nagrade za trudove, tog svetlog trijumfa podviznika, i podstrekavaju ih da im toliko teze da preziru prolazno i sujetno, i da, sto je jos vaznije, ne stede svoj zivot, jer zele, po recima Jevandjelja, da Hrista radi poloze svoju voljenu dusu. Smrt za Hrista oni vole vise od svih naslada i prelesti. No kako danas nema gonitelja, i kako se zeljena smrt ne nalazi brzo, oni se staraju da je pretrpe na drugi nacin: odredjuju da dugotrajno i nasilno umrtvljavaju sami sebe. Oni svakoga dana podnose hiljade bolesti postom, podvizavanjem na razne nacine, borbom protiv nevidljivih demona, neprestanim primoravanjem svoje prirode obucene u telo da se protivi bestelesnim neprijateljima.”[58]

Mirjanin: Monaski podvig vi izjednacavate sa podvigom mucenistva.

Monah: To je jedan te isti podvig, u raznim oblicima. I mucenistvo i monastvo zasnovani su na jednim te istim jevandjelskim izrekama; ni jedno ni drugo ni u kom slucaju nije izumeo covek, vec ih je Gospod darovao covecanstvu; ni jedno ni drugo ne moze biti ucinjeno nikako drukcije nego svesilnom pomoci Bozijom, dejstvom Bozije blagodati. U ovo cete se uveriti ako procitate zitija prepodobnih Antonija Velikog, Makarija Velikog, Teodora Studita, Marija Egipatskog, Jovana Mnogostradalnog, Nikona Suvog i drugih monaha ciji su podvig i stradanje bili natprirodni. Sveti Simeon Novi Bogoslov govori da se njegov ucitelj Simeon Pobozni, monah Studitskog manastira, telesnim nevoljama i stradanjima upodobio mnogim mucenicima.[59]

Mirjanin: Objasnite, oce moj, kakav znacaj imaju bezbracni zivot i negramzivost u monaskom podvigu? To nije jasno onima koji zive u svetu, koji rade na korist drustva, obilno daju milostinju i cine mnoga dobra dela, koja je Jevandjelje pokazalo i odredilo. U nedostatku objasnjenja monaski zivot se predstavlja kao prazan zivot, lisen delatnosti i koristi.

Monah: Delatnost mirjana koju ste spominjali, sadrzana u ispunjavanju jevandjelskih zapovesti dejstvima tela, jeste neophodna za spasenje, i nije dovoljna za savrsenstvo. Nista ne sprecava da se takvom delatnoscu bavimo i u brigama i obavezama sveta. Cak zemaljsko napredovanje pruza mogucnost da se cini vise dobrih dela: tako bogatas moze mnogo da pomaze braci time sto im daje milostinju, a velmoza moze da im pomaze time sto ih stiti od nasilja i zauzima se za njih na sudskim raspravama. U toj delatnosti treba se cuvati postupanja iz sebe,[60] kako je postupao farisej pomenut u Jevandjelju:[61] on je zaista cinio mnoga dobra dela, ali je imao pogresan pogled na svoje postupke. Zbog toga je upao u pogresno misljenje o sebi i o bliznjima; njegova dobra delatnost postala je neblagougodna Bogu. Apostol govori da dobra dela moramo ciniti kao dobri upravitelji raznovrsne blagodati Bozije.[62] Bogat neka daje milostinju od imanja ne smecuci s uma da daje od onoga sto mu je Bog dao, a ne od imanja koje je on sam stekao. Velmoza neka cini dobra dela sa visokog polozaja ne smecuci s uma da daje sa polozaja kojeg mu je poslao Bog, a ne sa polozaja do kojeg je on sam dosao. Tada se unistava pogled prezira na delatnost bliznjih, makar ona bila i slaba; tada u svesti pocinje da se javlja pitanje o sopstvenoj delatnosti, kao sto je to bilo sa pravednim Jovom[63]: cinimo li ono sto Bog hoce, ima li u tom nasem cinjenju vecih ili manjih nedostataka? Tada postepeno pocinjemo da formiramo misljenje o savrsenijem zivotu. Slozicete se da monaski zivot izgleda nedelatan i nekoristan upravo onima koji visoko, to jest pogresno, cene svoju delatnost. Znak pravilne hriscanske delatnosti, po zapovesti samog Gospoda, jeste osecanje nedostojnosti: gordost i uobrazenost su pouzdan znak nepravilne delatnosti. Vase izneto misljenje pokazuje nepoznavanje hriscanstva, to jest iskrivljeno, izopaceno razumevanje. Hriscansko savrsenstvo zadao je sam Bogocovek svojim izabranim ucenicima. Savrsenstvo pocinje tamo gde su dobra dela, propisana mirjanima da ih dostignu u svoj njihovoj punoci. Izucite hriscanstvo, saznajte u cemu je njegovo savrsenstvo – i shvaticete znacaj monastva, razumecete da je potpuno besmisleno i bogohulno optuzivati za lenjost one ljude koji nastoje da ispune najuzvisenije, mirjanima nedostupne jevandjelske zapovesti. Zasipati monastvo prekorima i hulama, znaci samim tim huliti i na samo hriscansko, Gospodom ustanovljeno savrsenstvo.

Mirjanin: Slazem se, slazem se! Iznesite mi jasno znacaj negramzivosti i bezbracnog zivota na putu ka hriscanskom savrsenstvu.

Monah: Njihov znacaj je izuzetno veliki. Potrudicu se, shodno mojim snagama, da vam on postane jasan. Ako si razdao siromasima sve sto si imao da bi pokazao potpunu poslusnost Spasitelju, i da bi Njega potpuno sledio, ako si sam postao siromah da bi sebe podredio lisavanjima koja donose siromastvo i obilno pruzaju smirenje, onda ti time unistavas svu svoju nadu u svet, usredsredjujes je u Bogu. Tada se tvoje srce preseljava sa zemlje na nebo,[64] i pocinjes da ides po vodi mora zivota, jer te drzi vera. Tada su tvoje brige polozene na Gospoda, jer je On, zapovedivsi svojim najblizim ucenicima da razdaju sto imaju,[65] i da ne brinu kako ce ispuniti svoje telesne potrebe, obecao da ce promisao Oca nebeskog dodati sve te potrebe onima koji istu Carstvo Bozije i pravdu njegovu.[66] Razne nevolje dopustaju se na sluge Bozije: kao da se u tim nevoljama Boziji promisao

O tim slugama skriva, a uticaj sveta dobija narocitu snagu ali to je jedini nacin da se njihova ziva vera u Boga pouci, posto ona tek kroz opite neprestano raste i jaca. Opiti izoblicavaju neverovanje, koje boravi u paloj prirodi, oni izoblicavaju odricanje i udaljavanje od Boga, koje takodje boravi u paloj prirodi, zato sto srce, cim nadzor nad njim malo oslabi, zalosno i slepo juri da prebaci svu nadu na sebe, na svet, na tvar, i da odstupi od uzdanja u Boga.[67] Izgleda da iz ovog kratkog objasnjenja postaje jasno da ostavljanje imovine uznosi Hristovog podviznika u uzviseno duhovno stanje, i time ga odvaja od brace koja zive u svetu i ne mogu opitno da saznaju to stanje. Medjutim, to uzviseno stanje je ujedno stanje neprestanog stradanja za telo i za celu palu prirodu: Gospod je to stanje nazvao krstom.

U duhovnom smislu negramzivosti je slican i bezbracni zivot. Nastojanje da se pobedi svojstvo prirode, makar i pale, uznosi ka podvigu nezamislivom za one koji ga nisu iskusili. Tim podvigom odricanja od prirode upotpunjavamo raspece i krst zadobijene negramzivoscu, kojom se samo odricemo imovine. Taj podvig spusta u dubinu smirenja, dovodi do zive vere, uznosi u blagodatno stanje. Pri tom podvigu, kako se vidi iz zivotopisa prepodobnih Antonija Velikog, Jovana Mnogostradalnog i drugih, paloj prirodi priticu u pomoc pali duhovi, nastoje da zadrze coveka u oblasti pada. Ako su teskoce borbe velike, pobeda donosi mnogo plodova:[68] nju donosi i nakon nje sledi obnova prirode od onog osecanja u srcu koje su sveti oci nazvali duhovnim osecanjem.[69] Priroda je i dalje ista ona covecija priroda, ali njeno osecanje (svetovni covek bi rekao: njen stil) se menja:[70] tako papir natopljen uljem ne prima vise u sebe vodu, ne zato sto se priroda papira promenila, nego zato sto je njegovu moc upijanja zasitila druga materija koja nema fizicke slicnosti sa vodom.[71]

Mirjanin: Mnogi danas tvrde da je bezbracni zivot neprirodan coveku, nemoguc za coveka, da zakljucavanje zakonskih vrata pred prirodom samo primorava prirodu da trazi nezakonita vrata.

Monah: Svakom coveku je svojstveno da sudi na osnovu sopstvenog iskustva. Nepoznato i nedozivljeno smatra se nemogucim, a poznato i dozivljeno smatra se vlasnistvom svih. Sveti oci su pisali o tome, i slazu se da bezbracni zivot jeste neprirodan paloj prirodi, da je on bio prirodan coveku do njegovog pada,[72] da je nakon obnavljanja prirode sposobnost za devstvenost i bezbracni zivot vracena prirodi, da su devstvenost i bezbracni zivot postovani vise od braka, mada je i bracni zivot hriscanstvo uzdiglo na stepen visi od onoga na kome se on nalazio do hriscanstva.[73] Bogocovek je provodio devstveni zivot; presveta Majka Bozija bila je i ostala Djeva; sveti apostoli Jovan Bogoslov, Pavle, Varnava i, nesumnjivo, mnogi drugi bili su devstvenici. Pojavom hriscanstva pojavilo se mnostvo devstvenika i devstvenica. Taj podvig je bio krajnje redak do obnove prirode kroz Iskupitelja. Posredstvom Iskupitelja milost Bozija izlila se na coveka, kako su opravdano pevali andjeli,[74] i blagoslovila ljude mnogorazlicnim darovima blagodati. Blagodatno obilje hriscana slikovito je opisano u pouci koju je, po crkvenom tipiku, jerej duzan da cita mladencima po zavrsetku cina vencanja. “Velika njiva Crkve velikog Posednika, Boga, obradjuje se na tri nacina, trostruko se ukrasava zetvom i plodom. Prvi deo te njive obradjuju oni koji su zavoleli devstvenost i cuvaju tu devstvenost nepokvarenom do kraja zivota: i taj deo donosi u zitnicu Gospodnju rod vrlina; drugi deo njive obradjuje uzdrzano udovistvo: i on donosi rod; treci deo obradjuje se kroz zajednicki zivot supruznika: ako oni provode zivot pobozno, u strahu Bozijem, tada i taj deo njive donosi rod. Svaki, dakle, deo njive donosi u zitnicu Gospodnju rod vrlina: prvi po sto, drugi po sezdeset, treci po trideset. Na istoj njivi nalaze se razliciti delovi, sa razlicitim rodom, no svaki je blazen i hvale dostojan, saobrazno svom pozvanju. Bogomudri Amvrosije govori: ‘Devstvenost propovedajmo tako da ni udovice ne odbacujemo; tako postujmo udovice da i supruznistvo sacuva svoju cast.'”[75]

Mirjanin: Kako hriscanin moze da zna da li je sposoban ili nije sposoban za bezbracni zivot? Ovo pitanje, po mom misljenju, mora da zada posla svakome koji namerava da stupi u monastvo.

Monah: Sposoban je svaki koji to zeli po svojoj dobroj volji.[76] Kao sto je u covekovom neporocnom stanju bilo prepusteno njegovoj volji da obitava u tom stanju ili da izidje iz njega, tako je i nakon obnovljenja prirode prepusteno njegovoj slobodnoj volji da usvoji obnovljenu prirodu u svom njenom razvoju ili da je koristi samo u odredjenoj meri, potrebnoj za spasenje, ili pak da ostaje u stanju pada i razvije u sebi palu prirodu. Obnavljanje prirode je dar Iskupitelja. Zato se svaka jevandjelska vrlina izabira na osnovu dobre volje, ali je Hristos daruje onome koji ima dobru volju. Dobra volja se dokazuje primoravanjem sebe na vrlinu, a vrlina se umoljava od Boga revnosnom i strpljivom molitvom. Nijedna jevandjelska vrlina nije svojstvena paloj prirodi; na svaku od njih podviznik mora da primorava sebe; svaku mora da izmoli od Boga poniznom molitvom, sjedinjenom sa placem u srcu.[77] Kao i ostale jevandjelske vrline, bezbracni zivot izabiramo svojom dobrom voljom; iskrenost dobre volje dokazujemo borbom protiv teznji pale prirode, obuzdavanjem tela kroz podvige; dar cistote izmoljavamo od Boga saznanjem da je pala priroda nesposobna za cistotu[78] i prinosenjem najtoplije molitve, ispunjene duhom milosti;[79] dar nam se salje tako sto nas oseni Bozija blagodat, koja menja, obnavlja prirodu. Svoje objasnjenje covekove sposobnosti za bezbracni zivot,[80] blazeni Teofilakt Ohridski zavrsava sledecim recima Gospodnjim: Svaki koji iste, prima; i koji trazi, nalazi.[81] Razmotrite ona zitija svetih u kojima je opisan njihov podvig protiv pale prirode: videcete da su svi sveti tek posle uporne borbe protiv zelja i teznji pale prirode uspeli da iz obicnog stanja, u kome je covek nesposoban za bezbracni zivot, predju u stanje kome je bezbracnost svojstvena; videcete da su molitva i plac njihovo najvaznije oruzje; videcete: nisu se samo devstvenici udaljili od braka, ni samo udovci od ponavljanja braka – i najrazvratniji ljudi, preispunjeni strastima, ukaljani zlodelima, sputani i okovani gresnim navikama kao okovima, krenuli su i uzleteli prema nepropadljivoj cistoti i svetosti. Ponavljam vam: u novozavetnoj Crkvi hiljade hiljada devstvenika i devstvenica, neporocnih udovaca i udovica, preljubnika i bludnica presazdanih u sasud celomudrenosti i blagodati nepobitno dokazuju da podvig celomudrenosti nije toliko nemoguc, a ni toliko tezak, koliko to izgleda teoreticarima koji rasudjuju o njemu bez iskustvenog znanja, bez znanja kao ploda moralnog predanja Crkve, teoreticarima koji rasudjuju i zakljucuju – reci cu otvoreno – iz svog razvrata, iz slepog i upornog predubedjenja, iz mrznje prema monastvu i uopste prema pravoslavnom hriscanstvu. Pravilno je pisao prepodobni Isidor Pelusiot svetom Kirilu, patrijarhu aleksandrijskom: “Predubedjenje ne vidi jasno, a mrznja je potpuno slepa.”[82]

Mirjanin: Treba priznati da su i sablazni, koje se iznose cesto i ostro, uzrok glasina protiv manastira i monaha.

Monah: Sa tim se slazem. Nemojte da pomislite da sam hteo da prikrivam zlo, koje jeste stetno za sve. Naprotiv, iskreno zelim da zlo bude iskorenjeno iz Hristove njive, da plod te njive bude samo cista i zrela psenica. Ponavljam vam: moramo potpuno tacno da odredimo sta je Bozija uredba, da je odvojimo od ljudskih zloupotreba, da bi se uspesno delovalo protiv zloupotreba. Neophodan je pravilan pogled na zlo da bi se protiv zla ukljucila prava sredstva, da zlo ne bi zamenilo zlo, zabluda zabludu, zloupotreba zloupotrebu, da ne bismo pogazili, odbacili, izopacili Boziju uredbu, kako su postupili protestanti prema Rimskoj crkvi. Moramo poznavati same nacine i vestinu lecenja da bismo upotrebili korisne i delotvorne lekove, da nepravilno lecenje ne bi donelo bolesniku smrt umesto izlecenja bolesti.

Misljenje savremenih mirjana o monasima veoma je pogresno upravo zato sto prvi previse odvajaju monahe od sebe, u moralnom i duhovnom smislu. Izmedju hriscana u manastirima i hriscana u svetu postoji veoma tesna moralna veza. Zitelji manastira nisu sleteli tamo sa Marsa, niti sa neke druge planete; oni su dosli iz zemaljskog, gresnog sveta. Moral koji u manastirima osudjuju nastao je u svetu: njega hrane i drze odnosi sa svetom. Slabljenje morala monaha veoma je tesno povezano sa slabljenjem morala mirjana;,opadanje morala u manastirima direktna je posledica opadanja morala i religije medju mirjanima. Monastvo je utemeljeno na hriscanstvu, zasniva se i drzi na njemu, napreduje i slabi saobrazno napredovanju ili slabljenju hriscanstva. Sustina stvari je hriscanstvo: monastvo je njegov oblik, posebna projava. Bolest je opsta! Zaplacimo zbog nje zajedno, i zajedno se pobrinimo da je izlecimo! Pokazimo da sastradavamo sa covecanstvom, pokazimo ljubav! Ostavimo zestoke uzajamne osude – taj izraz mrznje i farisejstva – koje teze da uniste bolest u bolesnima tako sto ce ih udarati balvanima!

Mirjanin: Vase misljenje da je moral monaha povezan sa moralom mirjana za mene je opet novost. Razumem da ste do njega dosli kroz opite. Bez toga ono ne bi bilo tako duboko, ne bi se tako ostro razlikovalo od povrsnih teorijskih pogleda: izlozite ga, molim vas, detaljnije.

Monah: Tacno je to sto ste rekli. Misljenje koje sam izneo delom jeste plod mojih sopstvenih promatranja, a delom sam ga usvojio od licnosti dostojnih punog poverenja. Mitropolit sanktpeterburski Serafim, u razgovoru o tada sve vecem broju brakorazvodnih postupaka u eparhijskoj upravi, rekao mi je da je u vremenu u kome je on bio episkopski vikar u Moskvi godisnje u moskovskoj eparhijskoj upravi vodjen jedan, najvise dva brakorazvodna postupka; a starci arhijereji tog vremena govorili su mu da u njihovoj mladosti brakorazvodnih postupaka uopste nije bilo. Eto cinjenice koja zivo opisuje moral prethodnog vremena i njegov tok ka danasnjim prilikama, brzi, neutesni tok. Kazivanja drugih staraca monaha potvrdjuju zakljucak koji proizilazi iz kazivanja mitropolita Serafima. Jos pocetkom ovog veka u manastire su stupali mnogi devstvenici, mnogi ljudi koji nisu znali ukus vina, nisu uopste ucestvovali u svetovnim uveseljavanjima, nisu citali nikakve svetske knjige – obrazovani obilnim citanjem Svetog pisma i dela otackih, imali su izgradjenu naviku da redovno posecuju Crkvu Boziju, i bili preispunjeni i ostalim poboznim navikama. Oni su u manastir donosili onaj monolitni moral J^ojeg nisu mogle da pokolebaju ostale navike; oni su donosili u manastir zloupotrebom neosteceno zdravlje, sposobno za podnosenje podviga, trudova, lisavanja. Cista poboznost sveta vaspitavala je i pripremala ciste i snazne monahe po dusi i telu.

Danasnje oslabljeno hriscanstvo, saobrazno svome stanju, priprema i daje slabe monahe. Danas je stupanje devstvenika u manastir najveca retkost! Danas je stupanje lica bez porocnih navika retkost! Danas je stupanje zdravog, sposobnog za manastirski podvig retkost! Najvise stupaju slabi, ozledjeni u telu i dusi: stupaju oni koji su i pamet i mastu napunili sadrzajem romana i drugih slicnih knjizica, stupaju prezasiceni culnim nasladama, skloni svim sablaznima, a takvih je danas pun svet, stupaju oni sa vec ukorenjenim porocnim navikama, oni sa otupelom i umrtvljenom savescu, tim plodom njihovog prethodnog nacina zivota koji je dozvoljavao sva bezakonja i sve obmane za prikrivanje bezakonja. Za te licnosti borba sa sobom je veoma teska. Teska je ona i zbog porocnih navika ukorenjenih u njima, i zbog gubitka iskrenosti, zbog nesposobnosti za nju. Iz istog razloga tesko je takve ljude i poucavati. Stupili su oni u manastir, skinuli odecu ovoga sveta, obukli crne monaske odezde, ali navike i zelje stecene u svetovnom zivotu ostale su sa njima: one cak sticu novu snagu upravo zato sto nisu zadovoljene. Gresne navike i zelje mogu da oslabe tek onda kada njihov posednik dejstvuje protiv njih tako sto ih ispoveda i sto se bori protiv njih po zapovesti reci Bozije. U protivnom, cim se ogladneloj navici koja je ocuvala svu vlast nad covekom ukaze zgodna prilika da zadovolji sebe – ona to cini prozdrljivo, pomamno. Mnoga pristanista, ranije sigurna pristanista za one koji pate od moralnih bolesti, vremenom su se izmenila, izgubila svoje dobro svojstvo. Pristanistima nazivam manastire. Mnogi manastiri, podignuti u zabacenoj, ili barem od sveta udaljenoj pustinji, danas se, zbog stalnog porasta broja stanovnika, vec nalaze svetu, usred bezbrojnih sablazni. Izgleda da nije dovoljno to sto se covek neduzan, nesposoban da stoji pred sablazni licem u lice nuzno susrece sa svetom cim prekoraci manastirsku kapiju – sada i sama sablazan nasilno i pomahnitalo upada u manastir, vrsi moralna pustosenja i zlodela. Duh mrznje prema monastvu smatra svojim trijumfom uvodjenje sablazni u manastir. Uspeh izaziva gromki smeh, pljesak, kao da je odneta znamenita pobeda, dok su greh i nevolja zajednicki. Zbog savremenog morala i usmerenja sveta manastiri vise nego ikad moraju da budu dalje od sveta. Kada je zivot sveta bio sjedinjen sa zivotom Crkve, kada je svet ziveo zivotom Crkve, kada su brak i imanje bili jedini spoljasnji znaci na osnovu kojih se mogla uociti razlika izmedju poboznosti mirjana i monaha, tada je manastirima bilo svojstveno da se nalaze usred gradova: gradski manastiri su to i dokazali time sto su vaspitali mnoge svete monahe. Danas se mora obratiti narocita paznja na gorenavedenu pouku apostola,[83] mora se uloziti posebna revnost da ona bude ispunjena.

Mirjanin: Mnogi misle da bi smanjenju sablazni znatno doprinelo donosenje zakona koji bi zabranjivao da u manastir stupe mladi ljudi, zato sto na njih sablazni izvana deluju posebno snazno, zato sto u njima strasti kljucaju, dakle zakona koji bi odobravao monaski zivot iskljucivo ljudima zrelog uzrasta i starcima.

Monah: Mera, spolja gledano toliko razumna, koja bi teorijski, sa stanovista ljudske mudrosti, morala da ogradi i uzvisi monastvo, u sustini nije nista drugo do snazna i odlucna mera na unistavanju monastva. Monastvo je nauka nad naukama. U njoj teorija i praksa idu ruku pod ruku. Celokupni taj put blagoslovilo je Jevandjelje; tim putem, pomocu nebeske svetlosti, prelazi se sa spoljasnje delatnosti na posmatranje samog sebe. Pravilnost samoposmatranja koju daje Jevandjelje neosporno dokazuju unutrasnji opiti. Dokazana, ona ubedljivo dokazuje jevandjelsku istinu. Nauka nad naukama, monastvo, pruza – izrazicemo se jezikom naucnika ovoga sveta – najpodrobnija, najutemeljenija, najdublja i najvisa znanja u eksperimentalnoj psihologiji i bogoslovlju, to jest delatno, zivo znanje o coveku i Bogu, ukoliko je to znanje coveku uopste dostupno. Ljudskim naukama treba pristupati sa svezim sposobnostima, sa izostrenim osecajem za njih, sa neistrosenom dusevnom energijom: jos vise je to neophodno za uspesno izucavanje monastva, te nauke nad naukama. Monaha ceka borba protiv prirode. Najpovoljniji uzrast za stupanje u tu borbu je mladost. Nju jos nisu okovale navike; u njoj dobra volja ima mnogo slobode! Iskustvo potvrdjuje da su najbolji monasi oni koji su stupili u monastvo u neznoj mladosti. Vecina danasnjih monaha stupila je u monastvo jos u svojoj mladosti. U zrelom dobu malo ko stupa u monastvo, a u starosti veoma retki. A ti retki koji su stupili u manastir u zrelim ili poodmaklim godinama veoma cesto ne izdrze manastirski zivot, i vracaju se u svet cak ne shvativsi sta monastvo jeste. U onima pak koji su se zadrzali u manastiru primecuje se skoro samo spoljasnja poboznost i tacno ispunjavanje spoljasnjih monaskih pravila koja se veoma dopadaju mirjanima i potpuno ih zadovoljavaju: u takvima nema sustinskog monastva, ili se ono srece veoma retko, kao izuzetak od opsteg pravila.

Predjimo na pouku koju nam daje sveta Crkva. Sine moj – govori premudri od Boga darovanom premudroscu – od svoje mladosti predaj se ucenju, i do starosti svoje naci ces premudrost. Pristupaj joj kao orac i sijac, i ocekuj dobre plodove njene.[84] Raduj se, mladicu, za mladosti svoje…, i hodi kuda te tvoje srce vodi i kuda oci tvoje gledaju.[85] Premudrost zavoljeh, i nju trazih od mladosti moje, i pozeljeh da je uzmem sebi za nevjestu, i postah ljubitelj ljepote njene. Njena blagorodnost je jos veca zato sto zajedno sa Bogom zivi, i Gospod svih zavoli je: ona je tajnica uma Bozijega i biracica djela Njegovih.[86] Ove izreke Svetog pisma, po svetim ocima, ticu se monastva, te nauke nad naukama. Uostalom, svakome je jasno da one nisu plod mudrosti koja se predaje po nacelima sveta i gospodara ovoga sveta. Sesti vaseljenski sabor je rekao u cetrdesetoj odluci da je veoma spasonosno prilepiti se uz Boga kroz ostavljanje svetskih misljenja, a ipak je zapovedio da se postrizenje vrsi tek nakon obaveznog razmatranja i misljenja, i ne pre deset godina, kada umne sposobnosti budu dovoljno razvijene. Iz zivotopisa prepodobnih monaha vidi se da je vecina od njih stupila u manastir u periodu od dvadesete do tridesete godine svog zivota. Sveti oci su smatrali da starost nije sposobna za monaski zivot. Starost nije sposobna za taj zivot! Ona je postala samo zilavija u navikama, u nacinu misljenja; otupele su njene sposobnosti! Mladalacki podvig njoj nije svojstven! Prepodobni Antonije Veliki najpre je odbio da primi u monastvo sezdesetogodisnjeg Pavla Preprostog tako sto mu je rekao da ga upravo zbog starosti smatra nesposobnim za monaski zivot. Suprotno tome, mnogi oci su stupili u manastir u decijem uzrastu, i postigli su veliki duhovni napredak zbog celovitosti zelje, neporocnosti, iskrenog stremljenja prema dobru, i osetljivosti, toliko svojstvenih decijem uzrastu.[87]

Mirjanin: Jaka volja, zelja, odlucno usmerene prema svome cilju, neophodne su za duhovno napredovanje. Upravo njih treba blagovremeno uociti i odrediti u coveku koji zeli da primi monastvo.

Monah: U pravu ste! Prilikom primanja u manastir odvajkada je bila primetna opreznost; danas je ona jos primetnija: narocito razne formalnosti prilikom stupanja lica izvan duhovnog staleza cine proces stupanja veoma dugotrajnim i cesto veoma teskim. Ali jacina volje ili istinska zelja otkrivaju se ponekad tek nakon veoma dugog vremena, veoma cesto nam nakon prvih iskustava izgledaju ovako, a kasnije onako. Jedni, stupajuci u manastir, isprva pokazuju poboznost, samopozrtvovanje, a kasnije slabost. Suprotno ovima, drugi isprva pokazuju lakomislenost, no posle pocinju sve vise da usvajaju monaski zivot, i posle svega postaju strogi i revnosni monasi.[88] Sveti Isak Sirijski govori: Cesto se desava da je covek nevaljao, uvek ranjiv, i sklon padu zbog nedovoljnog opitnog znanja u monaskom zivotu, da se stalno nalazi u dusevnoj slabosti, ali da nakon toga neocekivano otima barjak iz ruku vojske sinova gorostasovih, i njegovo ime se uznosi i velica mnogo vise od imena podviznika poznatih po svojim pobedama; on prima venac i obilje dragocenih darova pred svim svojim prijateljima. Zato ne dopusti sebi ocaj, ma ko ti bio; samo ne zanemarimo molitvu, ne budimo lenji da zamolimo Gospoda da nas odbrani.”[89] Cesto su se najveci gresnici pretvarali u najvece pravednike. Manastir i jeste mesto pokajanja. Ako neko zeli i trazi pokajanje, onda on i ne moze da odbije pokajanje – makar i ne mogao, kao onaj besomucnik, da vlada sobom – kada je pokajanje dao Bog, i kada manastir, to njegovo utociste i pristaniste, Bog nije oduzeo.

Sveti Jovan Lestvicnik, koji je ziveo u VI veku posle Hristovog rodjenja, navodeci motive stupanja u tihovateljski zivot, mnogo vise ukazuje na zelju da se greh izbegne i svoja nemoc udalji od sablazni kojima ona ne moze da se suprotstavlja, nego na zelju za hriscanskim savrsenstvom, jer je takva zelja vodila retke.[90] Sada, kada je u svetu sve vise sablazni i grehopada, kada se covecija snaga iscrpla pred snagom sablazni koje su se rasprostranile i obuzele svet, kada svest o gresnosti i zelja za oslobadjanjem od nje jos nisu ugasene u svim ljudima – vecina onih koji stupaju u manastir stupa da bi skinula sa sebe breme greha, da bi ispomogla svoju nemoc, da bi obuzdala sebe. Jos je sveti Jovan Lestvicnik nazvao manastir bolnicom:[91] tim vise su danas manastiri dobili taj karakter. Zar cemo covecanstvo lisiti pomoci, covecanstvo koje strada od moralnih bolesti? Ako se usrdno brinemo o prihvatilistima za telesno ozledjene, iznemogle, bolesne, zasto ne postoji prihvatiliste za bolesti, ozlede, slabosti duse? Oni koji sude o manastirima na osnovu svojih pogresnih misljenja zahtevaju da u tim bolnicama vlada potpuno zdravlje, da tu ne bude ni traga bolesti. Tu trazite uspesno lecenje! Tada ce vas zahtev biti opravdaniji. Ostvarenje tog misljenja morao sam da upoznam opitno.

U Kaluskoj eparhiji, blizu grada Kozeljska, nalazi se opsteziteljna Optinska pustinja. U nju je 1829. godine stigao da provodi zivot jeroshimonah Leonid, poznat po poznavanju delatnog monaskog zivota; kasnije mu se pridruzio njegov najblizi ucenik, jeroshimonah Makarije. Oba starca su bila napojena otackim delima o monaskom zivotu, sami su se rukovodili tim delima, vodili su njima i druge koji su im se obracali zbog pouke ili saveta. Takav vid zivota i ponasanja oni su uzeli od svojih ucitelja; takav vid zivota poceo je od prvih monaha, dospeo je po nasledstvu do nasih dana, i cini dragoceno nasledstvo i udeonistvo monaha dostojnih svog imena i pozvanja. Bratstvo Optinske pustinje pocelo je odmah da se znatno uvecava i usavrsava u moralnom smislu. Revnosnoj braci starci su objasnili pravilni i podesni nacin podviznistva; kolebljive su podrzali i osokolili, slabe ucvrstili; pale u sagresenja i gresne navike priveli pokajanju, i iscelili. Prema skromnim kolibama shimonaha pocele su da se slivaju reke svetovnih ljudi svih slojeva: oni su pred njima otkrivali dusevne muke, trazili lek, utehu, okrepljenje, isceljenje. Hiljade njih ima njima da zahvali za svoje pobozno usmerenje i mir srca. Sastradalno su gledali oni na stradalni rod ljudski; olaksavali su pred njima znacaj greha tako sto su objasnjavali znacaj Iskupitelja, i iz znacaja Iskupitelja objasnjavali obavezu hriscanina da ostavi gresni zivot; bili su popustljivi prema ljudskoj slabosti, i zajedno snazno lecili tu slabost! Takav je duh Pravoslavne crkve; takvi su bili njeni sveti svih vremena. Prepodobnom Sisoju Velikom, monahu IV veka, neki brat je ispovedao svoje neprestane padove. Prepodobni ga je ohrabrio, posavetovao da svaki pad leci pokajanjem, i da prebiva u podvigu.[92] Da li je razuman ovaj savet? Kako bi trebalo tu postupiti po misljenju najnovijih teoreticara? Verovatno vec nekako drukcije. Posetio sam Optinsku pustinju prvi put 1828. godine, a poslednji put 1856. To je bilo vreme njenog procvata; njeno bratstvo brojalo je do 200 ljudi. Jeroshimonah Leonid pominjan je zajedno sa blazenopocivsima, sedamdesetogodisnji jeroshimonah Makarije bavio se duhovnim vodjenjem bratstva i poucavanjem mnogobrojnih posetilaca manastira. Bez obzira na duhovno napredovanje i mnogobrojnost bratstva, malo njih, veoma malo njih ispoljavalo je sposobnost da budu lekari, da vode druge, za sta su potrebni i urodjena sposobnost i duh, odgajani istinskim monaskim podvigom. Takvo je opste svojstvo bolnica: tamo je lekara malo, a bolesnih mnogo. Danas se broj lekara postepeno smanjuje, a broj bolesnika stalno raste. Opet je svet uzrok toga. Pogledajte koga on odvaja u manastire? To nisu izabrani hriscani, kako je to bilo u pocetku hriscanstva i monastva; to nisu clanovi koji pripadaju obrazovanim slojevima sveta. Danas manastire ispunjavaju skoro iskljucivo clanovi nizih slojeva – i to kakvi clanovi? za sluzenje najnesposobniji u tom sloju koji ih otpusta u manastir. Mnogi iz nizih slojeva stupaju u manastir sa navikama na poroke, svojstvene sloju iz kojeg dolaze, narocito sa navikom na onu slabost koju je jos ravnoapostolni knez Vladimir smatrao narodnom. Zarazeni tom bolescu idu u manastir s namerom da sacuvaju sebe od nje, makar nasilno; no navika uzima svoje, i vremenom pokazuje vlast nad onima koji su joj se neoprezno i nerazumno pokorili. Mnogi ljudi, predivnih osobina, veoma pobozni, izlozeni su toj slabosti: svoje padove oni gorko oplakuju, staraju se da zaglade pokajanjem. Plac u tajnosti kelije i pokajanje u tajnosti srca ljudi ne vide onoliko koliko vide padove. O te padove sablaznjava se sloj obrazovanih, a prvenstveno se obrazovani sablaznjavaju o manastire; oni imaju svoje slabosti koje lako oprastaju i koje bi oprostili kada bi ih nasli u manastiru; ali kada stupe unutar manastirske ograde sa svojim obicajima i svojim pogledom, kada tamo susretnu slabost ljudi neprivilegovanog staleza, oni se sablaznjavaju o nju ne shvativsi da su stupili u stan ljudi neprivilegovanog staleza. Oni vide monahe – bica potpuno odvojena od mirjana; prvi, svi, bez izuzetka, moraju biti obrasci savrsenstva; drugima je sve dozvoljeno i dopusteno. Ljudi neprivilegovanog staleza drukcije gledaju na svoju stalesku nemoc. U jednoj obitelji, udaljenoj od sveta, ziveo je pocetkom ovog stoleca starac koji je poucavao bliznje. Ostavio je pismenu pouku onima koje je obuzela strast pijanstva. Starac je poticao iz obicnog nacina zivota, i, sa potpunim saosecanjem prema braci koja stradaju, pise da onaj koji je izgubio vlast nad sobom ne moze da se isceli, cak ni da se uzdrzi od strasti sve dok se nalazi u sablazni, i predlaze bolesnima da se nastane u njegovoj obitelji zato sto je potpuno udaljena od sablazni. Savet je i veoma dobar i veoma zdrav. Udaljene od svetovnih naselja, pustinje mogu da sluze kao istinska pristanista i lecilista za one koji boluju od bolesti duse, i ujedno mogu da skriju predmete sablazni od onih koji ne boluju od umnih sablazni.

Mirjanin: Iz svega sto smo rekli nesumnjivo proizilazi, ipak, da danasnje stanje manastira, u najmanju ruku mnogih, ne odgovara njihovom pozvanju, te da su mere ispravljanja i korisne i nuzne.

Monah: Da! U nase vreme, kada se svetovno obrazovanje brzo razvija, kada se gradjanski zivot odvojio od crkvenog zivota, kada mnostvo ucenja neprijateljskih Crkvi silom prodire ovamo sa Zapada, kada religija i moral primetno slabe u svim slojevima, dovodjenje manastira u potrebni red neophodno je iz dva razloga: prvo, radi ocuvanja samog monastva, sustinski nuznog i potrebnog Crkvi, a drugo, radi zastite naroda od sablazni. Sablaznjavajuci se redovno i nedopusteno, narod sam sve vise i vise slabi u veri. Ali ovde nije potrebno povrsno, nego tacno poznavanje monastva – potrebno je temeljno, opitno poznavanje pravila svete Crkve i svetih otaca o monastvu, potrebno je saznanje iz srca o vaznosti i svetosti tih pravila. Mere ispravljanja monastva preduzete na osnovu povrsnog misljenja o njemu, iz smrdljivih riznica telesnog mudrovanja, uvek su bile Krajnje stetne po njega. Pribegavajuci takvim merama, gazeci najsvetija pravila, na koja je nadahnuo i koja je preneo Sveti Duh, gordi i pomraceni svet moze potpuno da upropasti monastvo, a sa njime i hriscanstvo.

Mirjanin: Navedite, radi primera, pravila o monastvu nekog svetog oca, na osnovu kojih bi se moglo sklopiti misljenje o merama ispravljanja, tako potrebnim u nasim manastirima, cija bi primena u manastirima bila sustinski korisna.

Monah: Predlazem vam da obratite paznju na Predanje ili Tipik prepodobnog Nila Sorskog, naseg sunarodnika iz XV veka, mozda poslednjeg svetog pisca o monaskom zivotu. To delo, bez obzira na cinjenicu da je kratko, ima dovoljnu punocu; to delo je duboko, duhovno. Izdato je 1852. godine po odluci Svetog sinoda u hiljadama primeraka, i razaslano po manastirima. Prepodobni Nil je stupio u monastvo i ostajao je u njemu sa ciljem da po predanju drevnih svetih otaca izucava i u sebi razvija duhovni monaski podvig. Da bi se blize upoznao sa predanjem otaca, on je putovao na Istok; prilicno vremena je proveo na Atonskoj gori besedeci sa ucenicima sv. Grigorija Sinaita i sv. Grigorija Palame; takodje je odrzavao odnose sa monasima koji su provodili zivot u okolini Konstantinopolja. Kada se vratio u Rusiju, nastanio se u gustoj sumi, na recici Sori, i osnovao skitski nacin zivota u nasoj domovini. Pomenuti Tipik, ili Predanje, napisao je pre nego sto se nastanio u skitu. Tipik prepodobnog Nila dragocen je narocito zato sto je potpuno primenjiv na savremeno monastvo, koje, zbog oskudnosti duhovnih ucitelja, ne moze da prolazi ono bezuslovno poslusanje koje su prolazili drevni monasi. Prepodobni Nil, umesto bezuslovnog poslusanja duhonosnom ucitelju, predlaze monahu savremenog doba da mu vodjstvo budu Sveto pismo i dela svetih otaca, da slusa savete uznapredovale brace, ali da oprezno i razborito proveri ima li taj savet uporista u Pismu. Izucivsi istinski monaski podvig, prepodobni Nil je davao svoj smireni glas protiv svih onih skretanja sa istinskog monaskog pravca u koja se tadasnje rusko monastvo upustilo zbog svoje naivnosti i neznanja. Na taj glas nije bila obracena paznja. Zanetost novim presla je u obicaj, zatim je postala opsta, a onda dobila nesavladivu snagu: ona je posluzila kao povod za onaj udarac koji je manastirima zadat u XVIII veku. Ta zanetost sastojala se u nastojanju da se steknu imanja velikih razmera.

Mirjanin: Sta se narocito korisno za savremeno monastvo moze izvuci iz dela prepodobnog Nila?

Monah: Pre svega, njegov primer je neobicno poucan. On je upoznao Sveto pismo i dela svetih otaca o monaskom zivotu, upoznao ne samo po slovu nego i sopstvenim opitima. Ne zadovoljivsi se time, on je hteo da vidi kako provode zivot sveti atonski i vizantijski monasi, da iz njihovih pouka i nacina zivota dopuni svoje znanje i delatnost. Kada je dostigao izuzetno duhovno napredovanje, on nije smatrao da ga je dostigao, nije trazio da bude ucitelj bliznjima. Molili su ga da im ne uskrati poucne besede: posle upornih molbi on se povinovao zelji brace i prihvatio zvanje ucitelja i nastojatelja, kao poslusanje koje je polozeno na njega. Iz tog ponasanja prepodobnog Nila vidi se da je za utvrdjivanje, podrzavanje, ispravljanje manastira potrebno da na njihovo celo dodju i da ih vode dostojni muzevi, koji su upoznali Sveto pismo i dela otacka, sebe oblikovali po njima, stekli delatno, zivo znanje, i njime privukli u sebe Boziju blagodat. Treba moliti Boga da posalje takve licnosti zato sto sveta monaska pravila mogu dolicno da ispune samo oni muzevi koji ih razumeju sustinski, iz svih svojih opita. Prepodobni Kasijan pripoveda da su egipatski manastiri prvi u svetu u kojima je nastojateljstvo davano iskljucivo onim monasima koji su sami bili poslusni i opitno upoznali predanje otaca.[93] Prvo mesto medju pravilima prepodobnog Nila treba dati malopre pomenutom, koje kaze da nase vodjstvo treba da budu Sveto pismo i dela otacka. Sveti Jovan Lestvicnik ovako odredjuje monaha: “Monah je covek koji se drzi samo Bozijih zapovesti i reci, u svako vreme, na svakom mestu, u svakom poslu.”[94] Prepodobni Nil se rukovodio ovim pravilom, a predao ga je i svojim ucenicima. “Odlucili smo” – govori ugodnik Boziji – “ako je vec takva volja Bozija, da primamo one koji dolaze nama, uz uslov da drze predanje svetih otaca i cuvaju Bozije zapovesti, da ne donose opravdanja, da ne opravdavaju grehove govoreci: ‘Ne moze se danas ziveti po Pismu, ne mogu se danas slediti sveti oci.’ Ne! Iako smo slabi, duzni smo da se, prema snagama, upodobljujemo tim ocima, blazenim i dostojnim svagdanjeg pominjanja, i da ih sledimo, cak i ako ne mozemo da dostignemo stepenik koji su oni dostigli.”[95] Dobri poznavaoci danasnjeg stanja ruskog monastva posvedocice, na osnovu svog potpunog ubedjenja, da u moralnom i duhovnom smislu cvetaju jedino oni manastiri u kojima je razvijeno sveto citanje, da monasko ime dostojno nose jedino oni monasi koje je odgojilo, othranilo sveto citanje. Prepodobni Nil nikada nije davao pouke ili savete direktno iz sebe: onima koji su ga pitali on je predlagao ili ucenje Pisma, ili ucenje otaca.[96] “A kada” – govori prepodobni u jednom svom pismu – “nisam mogao da se prisetim svetog misljenja o tome o cemu smo besedili, odlagao sam odgovor ili ispunjenje sve dotle dok ne nadjem pouku u Pismu.” Taj metod je ocigledan iz dela svetog mucenika Petra Damaskina, prepodobnog Grigorija Sinaita, svetih Ksantopula i drugih otaca, narocito poznijih. Njega su se drzali pomenuti jeroshimonasi Optinske pustinje Leonid i Makarije. Njihovo pamcenje bilo je bogato ukraseno svetim mislima. Nikada oni nisu davali savete iz sebe: uvek su kao savet iznosili izreku Pisma ili otaca. To je njihovim savetima davalo snagu: oni koji bi hteli da iznesu neku zamerku na ljudsku rec pobozno su slusali Boziju rec i nalazili da je pravedno da njoj podrede svoje umovanje. Takav nacin postupanja znaci da je savet prozet osecanjem najvece nedostojnosti samog davaoca tog saveta: to je jasno iz predanja prepodobnog Nila – on ne daje svoje, vec Bozije. On postaje svedok, organ svete Istine, i u njegovoj savesti iskrsava pitanje: ispunjava li on svoje odgovorno sluzenje sa potrebnim blagougadjanjem Bogu? “Bozansko Pismo i reci svetih otaca” – pise prepodobni Nil u svom Predanju – “niko nije istrazio, kao ni pesak morski; mi ih istrazujemo bez lenjosti, i prenosimo onima koji nam dolaze i traze pouku. Tacnije, ne prenosimo ih mi – mi toga nismo dostojni nego blazeni sveti oci iz bozanskog Pisma.” Svi sveti asketski pisci poslednjih vekova hriscanstva tvrde da zbog opste oskudice bogonadahnutih ucitelja izucavanje Svetog pisma, prvenstveno Novog zaveta, i dela otackih, kao i brizno i nepokolebivo nastojanje da oni budu nas vodic kroz zivot i u poucavanju bliznjih, predstavlja jedini kasnijem monastvu od Boga podareni put duhovnog napredovanja. Prepodobni Nil izjavljuje da odbija su zivot sa onom bracom koja ne zele da provode zivot po ovome pravilu1 – tako je ono vazno, tako je sustinsko!

Drugo moralno pravilo koje predlaze prepodobni Nil sastoji se u tome da braca svakoga dana ispovedaju starcu2 – starcem se u manastirima naziva monah koji je uznapredovao u duhovnom zivotu i zato mu se poverava poucavanje brace – svoja sagresenja, i najsitnija, cak gresne pomisli i osecanja, da bi kroz njih razmatrao njihove nedoumice. To donosi neobicnu korist dusi: nijedan podvig ne umrtvljava strasti tako lako i tako snazno kao taj. Strasti odstupaju od onoga koji ih bespostedno ispoveda. Telesna zelja slabi od ispovesti vise nego od posta i bdenja. Ako monasi na pocetku svog monaskog zivljenja izgrade naviku da se ispovedaju svakog dana, onda oni i u zrelom dobu nastoje da sto cesce pribegavaju tom isceljenju, jer su iz opita saznali kakvu slobodu ispovest daje dusi. Kroz taj podvig oni na sopstvenom primeru detaljno i jasno upoznaju da je ljudski rod pao. A dok kroz ispovedanje isceljuju svoje grehove, oni sticu znanje i vestinu da pomazu bliznjima u njihovim duhovnim zabunama. Gorepomenuti jeroshimonasi Optinske pustinje imali u pod svojim rukovodstvom mnogo ucenika koji su im svakog dana, posle vecernjeg pravila, otvarali svoju savest. Ti ucenici su se izrazito razlikovali od onih koji su ziveli svojevoljno. Pomisao o predstojecoj ispovesti bila je stalni cuvar njihovog ponasanja, postepeno ih je naucila da budno paze na sebe, a sama ispovest ucinila je da budu usredsredjeni u sebi, neprestano zadubljeni u Pismo, takoreci sistematski monasi. Svakodnevno ispovedanje, ili svakodnevno otvaranje i preispitivanje savesti, drevno je monasko predanje i delanje. Ono je bilo sveopste u ranijem monastvu, sto je potpuno jasno iz dela prepodobnih Kasijana, Jovana Lestvicnika, Varsanufija Velikog, ave Isaije, ave Doroteja – recju, iz svih dela otackih o monastvu. Njega su, najverovatnije, ustanovili sami apostoli.[97] Monahe vaspitane na osnovu dva ovde izlozena moralna pravila mozemo da uporedimo sa ljudima koji imaju vid, zivot, a monahe lisene tog vaspitanja, sa slepcima, mrtvacima.Ta dva pravila, uvedena u bilo koji manastir, mogu znacajno da doprinesu da i moralni i duhovni pravac bratstva bude bolji – opitno je to dokazano – nista ne menjajuci u manastiru po pitanju spoljasnjosti. Za ostvarenje drugog pravila potreban je monah koji je uznapredovao u duhovnom zivotu, koji je vaspitan po tom pravilu. Ovde je opitno znanje potpuno nuzno. Prepodobni Kasijan Rimljanin govori: “Korisno je da otkrivamo svoje pomisli ocima, ali ne bilo kakvim, nego starcima, duhovnim, koji imaju razmisljanje, starcima ne po telesnom uzrastu i sedoj kosi. Mnogi su zaneti spoljasnjim izgledom starosti izneli svoje pomisli, ali su umesto isceljenja dobili stetu zbog neopitnosti onih koje slusaju.”[98]

Mirjanin: Vidim da ste ukazali na najosnovnija nacela moralno dobrog uredjenja manastira. Navedite, molim vas, i druga pravila i predanja svetih otaca koja bi mogla da doprinesu da manastiri dostignu njima svojstveno stanje.

Monah: Covekovo obrazovanje zavisi od spoljnjih uticaja: oni su njegovi odrednici. Drukcije i ne moze da bude: mi smo tako stvoreni. Sveti oci su svojim cistim umovima proniknuli u tu tajnu, a onda su, u svom svetom predanju, okruzili monaha takvim uticajima od kojih ga svaki, sveukupnim silama i dejstvom, vodi prema cilju, a uz to su uklonili od njega sve uticaje koji odvlace od cilja, makar njihova spoljasnjost i bila dolicna. Da bismo ovo objasnili, ponovo cemo se okrenuti dragocenoj knjizici prepodobnog Nila Sorskog. Prepodobni govori da hram Boziji u manastiru mora biti sagradjen veoma jednostavno. On se u tome poziva na prepodobnog Pahomija Velikog, koji nije hteo da crkva u njegovom opstezicu bude arhitektonski otmena. Veliki je govorio da uklanja neimarsku otmenost iz monaske obitelji sa ciljem da se um monaha ne spotakne zbog pohvala koje ljudi upucuju crkvenom zdanju, i da ne postane plen djavola, cije je lukavstvo mnogoliko. Ovome prepodobni Nil dodaje: “Ako je sveti Veliki tako govorio i postupao, tim vise mi moramo da se pazimo zato sto smo slabi i strasni, zato sto se nas um lako spotakne.”[99]

Prepodobni Nil zavestava da kelije i ostale manastirske zgrade moraju biti veoma jednostavne, ne skupe, bez ukrasa.[100] Veliki ugodnik Boziji Jovan Prorok, zatvornik, koji je tihovao u gaskom opstezicu, dao je pred svoju smrt veoma poucna uputstva novopostavljenom igumanu opstezica, svom duhovnom sinu. Izmedju ostalog, on je zapovedao igumanu da uredjuje kelije tako da one ne budu suvisne udobne, da imaju samo najnuznije, da budu prilicno tesne, kao da se ima u vidu preseljenje, a sve zato sto zdanja ovoga veka u odnosu na vecnost nisu nista vise no satorcici.[101]

Na osnovu ucenja i ponasanja drevnih svetih otaca, prepodobni Nil uzakonjuje da crkvena riznica i utvari u manastiru budu jednostavne, ne skupe, skromne. Isto tako on zapoveda da celokupna manastirska imovina bude jednostavna, bez suviska, samo za nuzne potrebe, da ne bi pobudjivala u monasima praznu slavu i privlacila pristrasnost i posebnu monahovu brigu, jer sve njegove dusevne snage moraju biti upucene Bogu.[102]

Prepodobni Nil je zabranio zenskom polu da ulazi u njegov skit. U stara vremena bio je zabranjen, a na Atonskoj gori zabranjen je i danas, ulazak zenskom polu u sve muske manastire. Pravilo sustinski vazno za one koji zele da pobede svojstvo prirode! Takvima je potrebno da potpuno izbegnu dejstvo tog svojstva; ako ostanu pod njegovim uticajem, oni ne mogu da se ne kolebaju. Pri danasnjem slabljenju morala korist i neophodnost te mere postaje ocigledna.[103]

U Rusiji je sustinski potrebno ukloniti vino iz manastira. To su shvatali razboriti i pobozni nastojatelji, od kojih mozemo da ukazemo na Teofana, nedavno pocivseg pravednog muza, koji je bio nastojatelj i obnovitelj Kirilonovojezerskog manastira. On se sa posebnom revnoscu starao o iskorenjivanju pijenja vina u njemu poverenom manastiru, ali uzalud. Uzaludni ce ostati svi napori, ma ciji oni bili, ako pravila svetih otaca o manastirima ne budu potpuno obnovljena.

Prepodobni Nil je sagledao monaski zivot u kolevci monastva – na Istoku – vratio se u Rusiju, i onda izabrao da provodi zivot u nedostupnoj pustinji. Bio je zadovoljan mestom koje je izabrao. Uzrok zadovoljstva on iznosi u jednom svom pismu: “Blagodacu Bozijom” – govori on – “nadjoh mesto ugodno mome razumu, jer mirjani ovamo malo dolaze.” Upotrebicemo ovde silogizam prepodobnog Nila: “Ako je za toliko svetog muza mesto zivljenja koje je izabrao bilo prijatno zato sto su svetovni ljudi malo posecivali to mesto, onda mi, slabe volje i slabog razuma, lako skloni svim grehovima, tim vise moramo da izabiramo za provodjenje svog zivota usamljena mesta, udaljena od svetovnih naselja, koja ne privlace gomile mirjana, a sa njima i mnostvo sablazni.”

Prepodobni Nil je zeleo da se monasi njegovog manastira izdrzavaju radom svojih ruku, a ako bi iskrsla potreba da mirjani daju pomoc u milostinji, izmolili bi je u umerenoj kolicini.

To su nacelna pravila koja su sveti oci dali monastvu, i koja je priznala sveta Crkva. Ostala pravila, koja se odnose na pojedinosti, imaju isti karakter i isti cilj.

Mirjanin: Od pravila koja ste nabrojali mnogi manastiri su manje ili vise odstupili. Odstupanja moraju biti kadtad ispravljena. Obrazovanost i duh naseg vremena zahtevaju, kako vam je poznato, da se ispravljanje ne odlaze. O tome se prica u drustvu. Zeleli bismo da se usred glasova koje pusta neznanje zacuje glas istinskog znanja. Recite nam, molim vas, sta bi, po vasem misljenju, moglo da doprinese tome da se manastiri dovedu u stanje koje je njima svojstveno.

Monah: Odgovor na ovo pitanje nije nimalo lak, bez obzira na cinjenicu da sam ga skoro dao. Setio sam se sada Spasiteljevih reci o polju na kome je bilo zasejano dobro seme: nakon nicanja tog semena, pojavilo se mnostvo kukolja. Andjeli su, a ne ljudi, predlozili gospodaru polja da pocupa kukolj. Gospod im je rekao: Ne; da ne bi cupajuci kukolj pocupali zajedno s njime i psenicu. Ostavite neka raste oboje do zetve.[104] Verovatno je i za manastire to najbolja mera. U svakom slucaju, na nju treba obratiti posebnu paznju. Prilikom popravljanja veoma starih zgrada potrebna je opreznost. Razboriti lekari ne pristaju da lece zapustene bolesti, koje su se potpuno srodile sa samom telesnom gradjom, upravo zato sto dodirivanje tih bolesti znaci dodirivanje zivota. Monastvo i manastire utemeljio je Sveti Duh kroz prepodobne oce, kao svoje izabrane sasude; obnova manastira i njihove prethodne duhovne lepote, ako ta obnova spada u Bozija predodredjenja, moze da usledi tek posle dejstva narocite Bozije blagodati, posredstvom istih takvih dostojnih orudja. To je sve sto mogu da kazem o ispravljanju i poboljsanju manastira. Medjutim, iz onoga sto sam rekao jasno sledi da ispravljanje i poboljsanje manastira nikako ne moze biti delo svetovnih ljudi: svetovni ljudi ce postupiti ozbiljno i pobozno ako se to delo poveri onima kojima ga je poverio Boziji promisao, i od koga ce se ono potraziti na sudu Bozijem.

Smatram svojim svetim dugom da vam prenesem mudri savet koji sam cuo od opitnih, uvazavanja dostojnih staraca. Oni su govorili i mirjanima i monasima koji su iskreno trazili spasenje: “U nasem vremenu, u kome su se sablazni tako namnozile, moramo posebno da pazimo na sebe, ne obracajuci paznju na zivot i dela bliznjih, i ne osudjujuci sablaznjene, jer smrtonosno dejstvo sablazni lako prelazi sa onih koje je ona zanela na onoga koji ih osudjuje.” Pomenuti starci su savetovali mirjane da za svoje rukovodstvo kroz zivot uzmu Jevandjelje i one svete oce koji su napisali pouke uopste za hriscane, kako je to ucinio sveti Tihon Zadonski. Monasima su savetovali da za svoje rukovodstvo uzmu takodje Jevandjelje i svete oce koji su napisali dela upravo za monahe. Ako se monah rukovodi otackim delima, on ce u svakom manastiru naci spasenje; ako zivi po svojoj volji i po svome razumu, izgubice ga, makar ziveo i u nedostupnoj pustinji.

Tesko svijetu od sablazni,[105] predskazao je Gospod, zato sto ce se umnoziti bezakonje, ohladnjece ljubav mnogih.[106] Dolazak sablazni spada u nama nedokucivo predodredjenje Bozije: jer potrebno je da dodju sablazni,[107] rekao je Gospod. Coveku je nakon njegovog iskupljenja data sloboda izbora izmedju dobra i zla, kao sto mu je bila data nakon stvaranja. Kao sto je nakon stvaranja izabrao, tako i nakon iskupljenja covek cesce bira zlo. U raju se zlo pojavilo zaodeveno u masku dobra da bi zgodnije sablaznilo: u narucju svete Crkve ono se pojavljuje prikriveno i iskiceno, u primamljivoj mnogolikosti sablazni, i te sablazni naziva bezazlenim zabavama i uveseljavanjima, a razvoj telesnog zivota i ponizavanje Svetog Duha naziva napredovanjem i razvojem covecanstva. Ljudi ce biti izopacenog uma jer zavolese nepravdu,[108] nepouzdani u vjeri, koji imaju izgled poboznosti, a sile njezine su se odrekli.[109] Oni koji su tu silu dobili, a onda se dobrovoljno odrekli nje, tesko se vracaju njoj[110] zato sto su izgubili samu dobru volju, a to neminovno sledi nakon namernog prenebregavanja dara Bozijeg. Ljudska prepredenost moze nekako, brzo i povrsno, da smandrlja izgled poboznosti, ali vaspostavljanje sile poboznosti pripada onome koji oblaci coveka u silu s visine.[111] Gusto zeleno lisce cesto pokriva i ukrasava potpuno ostarelo, trosno drvo, debelo stablo jos pokazuje cvrstinu i zdravlje, ali njegova unutrasnjost je vec istrunula – prva oluja ce ga slomiti.

---

NAPOMENE:

1. Jn 8, 32 i 44.

2. Slovo monahu Nikolaju, Dobrotoljublje, tom 1.

3. Sveti mucenik Petar Damaskin, knjiga 1, Dobrotoljublje, tom 3.

4. Ctih 33. i dalje.

5. Ef 1, 22 i 23; 2, 10, 11 i dalje.

6. 2 Col 2, 3.

7. Azbucni paterik i Nezaboravna kazivanja, O avi Ishirionu.

8. Lk 18, 8.

9. 1 Kor 6, 17. Prepodobni Marko Podviznik, Slovo 4.

10. Prepodobni ava Dorotej, Pouka 1.

11. Cassiani Collatio XVIII, cap. V.

12. Lib. 11. De Nocturnis orationibus, caput. V.

13. Ceti minej, 24. decembar.

14. Histoire du Christianisme, par Fleury, livre 2, chap. 6.

15. Vies des peres des deserts dOrient.

16. Ceti minej, 1. mart.

17. Slovo 55.

18. Stradanje svetog mucenika Gordija, Ceti minej, 3. januar.

19. Mt 28, 19 i 20.

20. Dap 20, 20 i 21.

21. Kol 1,27 i 28.

22. Jak 2, 26.

23. Rim 10, 17 i 14.

24. Jev 6, 1 i 2.

25. Jev,glave 11,12 i 13.

26. Slovo 4.

27. Jn 14,21.

28. 1 Kop 7, 32 i 33.

29. 1 Kop 6, 17.

30. Pouka 2, gl. 9.

31. Jn 15, 18, 19.

32. Jn 3,36; 17, 3.

33. Mt19,17;Mk 10, 19.

34. Lk 13, 3,5.

35. Prepodobni ava Dorotej, Pouka 1.

36. Mt 16, 24.

37. Mt 19,2l.

38. Lk 14, 26.

39. Mt 16, 24.

40. Mt 19,21.

41. Mk 10,21.

42. Lk 14, 26, 27, 33.

43. 2 Kop 6, 16-18.

44. Lestvica, Pouka 2, gl. 9.

45. Mt 19.

46. Ceti minej, Zitije prepodobnog Antonija Velikog, 17.januar.

47. Trebnik, Cin male shime.

48. Ceti minej, 19. januar.

49. Ceti minej, 15. maj.

50. Prepodobni Kasijan, Slovo o rasudjivanju, Dobrotoljublje, tom 4.

51. Ceti minej, 23. mart.

52. Ceti minej, 8. januar.

53. Ceti minej, 1.mart.

54. Ceti minej, 24. decembar.

55. Ceti minej, 25. jun.

56. Gal 5, 24.

57. Ef 6. 12.

58. Ceti minej, 19. jun.

59. Slovo 2.

60. Po objasnjenju blazenog Teofilakta Ohridskog.

61. Lk 18.

62. 1 Pt 4,10.

63. Jov 1, 5.

64. Mt. 6,21

65. Lk. 12,33

66. Mt. 6, 24-33

67. Mt 14, 22, 33.

68. Lestvica, Pouka 4, glava 43.

69. Prepodobni Makarije Egipatski, Beseda 7, glava 5.

70. Sveti Isak Sirijski, Slovo 43. i Slovo 48.

71. Pri iskazivanju odnosa papira, vode i ulja ovde su upotrebljeni tehnicki izrazi iz fizike.

72. Post 2, 25.

73. Ef 5, 32.

74. Lk 2,14.

75. Trebnik, Cin vencanja.

76. Blagovesnik. Mt 19, 12.

77. Prepodobni Makarije Veliki, Pouka 1, gl. 13

78. Prepodobni Kasijan Rimljanin, knjiga IV, gl. V.

79. Prepodobni Varsanufije Veliki, Odgovor 255.

80. Mt 19, 12.

81. Blagovesnik. MT 7, 8.

82. Histoire du Chrisfianisme, Fleury, livre 26, chap. 5.

83. 2 Kop 6, 16-18.

84. Sip 6,18-19.

85. Prop. 11,9.

86. Prem 8, 24.

87. Takvi su bili Sava Osveceni (5. decembra), Simeon Divnogorac (24. maja), i mnogi drugi.

88. Tako se desilo sa prepodobnim Siluanom. Ceti minej, Zitije prepodobnog Pahomija Velikog, 15. maj.

89. Slovo 47.

90. Lestvica, Pouka 27, gl. 29.

91. Lestvica, Pouka 1, gl. 18. i 19.

92. Azbucni paterik.

93. Knjiga 11, gl. 3.

94. Lestvica, Pouka 1, gl. 4.

95. Predanje.

96. Predanje.

97. Jak 5, 16.

98. Dobrotoljublje, tom 4, O svetim ocima u Skitu i o rasudjivanju.

99. Predanje.

100. Predanje.

101. Odgovor 603.

102. Predanje.

103. Predanje.

104. Mt 13, 29-30

105. Mt 18, 7.

106. Mt 24, 12.

107. Mt 18, 7

108. 2 Sol 2, 12.

109. 2 Tim 3, 8, 5.

110. Jev 10, 26.

111. Lk 24, 49.