SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI
VIĐENjE SVOGA GRIJEHA
Doci ce ono strasno vreme, nastupice onaj strasni cas u kome ce svi moji gresi stati razotkriveni pred Gospodom sudijom, pred andjelima Njegovim, pred celim covecanstvom. Predosecam stanje moje duse u tom groznom casu, i zato me ispunjava uzas. Pod uticajem tog zivog i snaznog predosecaja trepetno hitam da se zadubim u razmatranje sebe, hitam da preispitam u knjizi moje savesti moja zabelezena sagresenja koja sam ucinio delom, recju ili mislju.
Odavno necitane, u ormarima dugo drzane knjige prekriva prasina, izjeda moljac. Uzimam da citam tu knjigu i nailazim na velike teskoce. Takva je moja savest. Nisam je odavno preispitivao: zato sam je tesko otvorio. A i kada je otvorim ne nalazim ocekivano zadovoljenje. Jedino veliki gresi upisani su dovoljno jasno; sitna slova, kojih ima mnostvo, gotovo da su izbrisana, i sada ne mogu da razaberem sta je njima bilo napisano.
Bog, jedino Bog moze da vrati izbledelim slovima jasnost i izbavi coveka od zle savjesti.[1] Jedino Bog moze da daruje coveku vidjenje svojih grehova i vidjenje svog greha – covekovog pada, u kome je koren, seme, zametak, ukupnost svih covekovih sagresenja.
Prizvavsi u pomoc milost i silu Boziju, prizvavsi ih u pomoc najtoplijom molitvom, sjedinjenom sa revnosnim postom, sjedinjenom sa placem i ridanjem srca, ponovo otvaram knjigu savesti, ponovo pazljivo promatram svoje grehove, koliko ih je i kakvi su, pazljivo ispitujem sta su mi doneli grehovi koje sam ucinio.
Vidim: Bezakonja moja prevazidjose glavu moju, kao breme tesko opteretise me, umnozise se vecma od vlasi glave moje.[2] Kakve su posledice takvog greha? Zahvatise me bezakonja moja, i ne mogoh gledati, i srce moje ostavi me.[3] Posledice gresnog zivota su slepilo uma, kamenosrdnost, bezosecajnost srca. Um okorelog gresnika ne vidi ni dobro ni zlo; njegovo srce gubi sposobnost za duhovna osecanja. Ako taj covek ostavi gresni zivot i okrene se poboznim podvizima, tada njegovo srce, kao da je tudje, ne podrzava njegovo stremljenje prema Bogu.
Kada Bozija blagodat otkrije podvizniku mnostvo njegovih sagresenja, tada on, hteo to on ili ne, postane potpuno zbunjen i padne u duboku tugu. Srce moje smuti se od takvih prizora, ostavi me snaga moja, i svetlost ociju mojih, i ona nije sa mnom, jer se slabine moje ispunise porugama, to jest moja delatnost je postala puna spoticanja jer sam navikao na greh, koji me je nasilno vukao u nove grehove; usmrdise se i zagnojise rane moje od lica bezumlja moga, to jest gresne strasti su ostarile i strasno me ozledile zbog mog nepazljivog zivota; i nema isceljenja telu mome, to jest, greh me je celog pogodio i zarazio, i ne mogu se isceliti samo sopstvenim naporima.[4]
Cim saznam svoje grehove, cim se pokajem zbog njih, cim ih ispovedam, i zalim zbog njih, ja bacam to nebrojeno mnostvo grehova u pucinu Bozijeg milosrdja. Da bih se ubuduce klonio greha, povuci cu se u samog sebe i pazljivo razmotriti kako greh dejstvuje protiv mene, kako mi prilazi, sta mi govori.
Prilazi mi kao lopov; njegovo lice je zamaskirano; umeksase se reci njegove vecma od masla[5] govori mi laz, predlaze bezakonje. U njegovim ustima je otrov; njegov jezik je otrovni zalac.
“Nasladi se”, tiho i laskavo sapuce on, “zasto je zabranjeno da se nasladis? Nasladi se! Kakav je greh u tome?” i predlaze, zlotvor, da narusim zapovest svesvetog Gospoda.
Nije bilo potrebe da obracam paznju na njegove reci: znam da je lopov i ubica. Ali neka nepoznata slabost, slabost volje, pobedjuje me! Pazljivo slusam reci greha, gledam na zabranjeni plod. Uzalud me savest opominje da je probanje tog ploda isto sto i probanje smrti.
Ako nema zabranjenog ploda pred mojim ocima, taj plod se neocekivano pojavljuje u mojoj masti, zivopisan, ocaravajuci.
Osecanja srca teze ka sablaznjivoj slici slicnoj bludnici. Njena spoljasnjost je zavodljiva; iz nje odise sablazan, ukrasena je kao dragocene, blistave utvari; brizno je skriveno njeno smrtonosno dejstvo. Greh trazi zrtvu od srca, kada vec, zbog odsustva samog predmeta, ne moze da zrtvuje telo.
Greh dejstvuje u meni kroz gresnu misao, gresno osecanje, osecanje srca i osecanje tela; dejstvuje kroz telesna osecanja, dejstvuje kroz mastu.
Kakvom zakljucku me vodi takav pogled na sebe? Zakljucku da u meni, u celom mom bicu, zivi ogrehovljena ozleda, da ona odobrava i pomaze greh koji me napada izvana. Slican sam suznju okovanom teskim lancima: svako kome je to dozvoljeno hvata suznja, vuce ga kuda hoce, jer suzanj vezan lancima ne moze da pruzi otpor.
Greh je prodro jednom prilikom u visoki raj. Tamo je mojim praroditeljima predlozio da probaju zabranjeni plod. Tamo ih je sablaznio; tamo je sablaznjene pogodio vecnom smrcu. I meni, njihovom potomku, neprestano ponavlja isti predlog; i mene, njihovog potomka, stalno nastoji da sablazni i unisti.
Adam i Eva su odmah nakon greha izgnani iz raja i izbaceni u zemlju zalosti i bola.[6] I ja sam se rodio u toj zemlji placa i nesreca! Ali to me ne opravdava: Iskupitelj mi je ovde doneo raj i usadio ga u moje srce. A ja sam grehom oterao raj iz mog srca. Sada je tamo mesavina dobra i zla, tamo je ljuta borba protiv zla, tamo se sudaraju neizbrojive strasti, tamo je muka, predukus vecne muke u paklu.
U sebi vidim dokaz da sam Adamov sin: cuvam njegovu sklonost prema zlu; slazem se sa predlozima obmanjivaca iako pouzdano znam da mi nudi obmanu i sprema ubistvo.
Zaludu bi bilo da pocnem da okrivljujem praroditelje za greh koji su mi predali: Iskupitelj me je oslobodio od robovanja grehu, tako da ja od tada padam u greh dobrovoljno, a ne na silu. Praroditelji su jednom u raju prekrsili jednu Boziju zapovest, a ja, nalazeci se u krilu Crkve Hristove, neprestano narusavam sve bozanstvene zapovesti Hrista, Boga i Spasitelja moga.
Cas gnev i zlopamcenje uzrujavaju moju dusu: u mojoj masti seva noz nad glavom neprijatelja, i srce se nasladjuje zadovoljenom osvetom, ucinjenom u masti. Cas mi se pricinjavaju razasute gomile zlata: a odmah za njima velelepne palate, vrtovi, svi predmeti raskosi, sladostrasca, gordosti koje donosi zlato i zbog kojih se greholjubivi covek poklanja tom idolu – sredstvu ostvarenja svih propadljivih zelja. Cas me prelescuju pocasti i vlast: tada me ponese masta i mastam da upravljam ljudima i drzavama, da im pruzam razne propadljive stvari, a sebi propadljivu slavu. Cas, potpuno upecatljivo, vidim pred sobom stolove sa toplim i mirisnim jelima: smesno i u isti mah zalosno nasladjujem se sablaznima koje preda mnom iznicu. Cas najednom vidim da sam pravedan, ili, pravilnije, moje srce dvolici, napreze se da prisvoji sebi pravednost, laze samo sebe, brine se da ljudsku pohvalu privuce sebi.
Strasti me preotimaju jedna od druge, neprestano me predaju jedna drugoj, uzbunjuju, uznemiruju. I ne vidim svoje cemerno stanje! Na mom umu je neprozirna zavesa mraka; na srcu lezi teski kamen neosetljivosti.
Hoce li doci sebi moj um, hoce li se uputiti prema dobru? Protivi mu se srce, naviklo na gresne naslade, protivi mu se moje telo, jer je steklo zivotinjske zelje. Izgubila se u meni cak i predstava da je moje telo, inace stvoreno za vecnost, sposobno za bozanske zelje i pokrete, da su zivotinjske teznje njegova bolest, koju je dobilo kad je palo.
Razliciti delovi mog bica – um, srce i telo – raseceni su, razdvojeni, deluju neusaglaseno, protivurece jedan drugom; deluju u kratkotrajnoj, Bogu protivnoj slozi jedino onda kada rade na grehu.
Takvo je moje stanje! Ono je smrt duse za zivota tela. No ja sam zadovoljan svojim stanjem! Zadovoljan sam, ali ne zbog smirenja, nego zbog moje zaslepljenosti, zbog moje kamenosrdnosti. Ne oseca moja dusa svoju umrtvljenost, ni telo, kojeg je smrt odvojila od duse, ne oseca svoju umrtvljenost.
Da sam osecao svoju umrtvljenost, stalno bih se kajao! Da sam osecao svoju umrtvljenost, brinuo bih se o vaskrsenju!
Sav sam se predao brigama ovoga sveta, malo me brine moja duhovna nesreca! Zestoko osudjujem najmanja sagresenja mojih bliznjih, a sam sam toliko pun greha, toliko me je greh zaslepio da sam se pretvorio u slani stub, kao Lotova zena, i nisam vise sposoban ni za kakav duhovni pokret.
Pokajanje nisam nasledio zato sto jos ne vidim svoj greh. Ne vidim svoj greh zato sto jos radim grehu. Ne moze da vidi svoj greh niko ko se nasladjuje u grehu, ko dozvoljava sebi da ga proba, makar i samim pomislima i odobravanjem srca.
Svoj greh moze da vidi jedino onaj koji se potpuno i dragovoljno odrekao svakog prijateljstva sa grehom, i budno strazari na vratima svog doma sa isukanim macem – recju Bozijom, i odbija, poseca tim macem greh, u kom god obliku mu se on priblizio.
Ko cini veliko delo da uspostavi neprijateljstvo sa grehom i na silu odvlaci od njega um, srce i telo, tome Bog daruje veliki dar: vidjenje svoga greha.
Blazena je dusa koja je ugledala greh u sebi! Blazena je dusa koja je ugledala u sebi pad praroditelja, zastarelost starog Adama! Takvo vidjenje svog greha je duhovno vidjenje, vidjenje uma kojeg je Bozija blagodat iscelila od slepila.
Sveta Istocna crkva uci da postom i klecanjem izmoljavamo od Boga vidjenje svog greha.
Blazena je dusa koja se u Bozijem zakonu poucava dan i noc! U njemu moze da vidi lik i lepote novog coveka, a po njima da uvidi i ispravi svoje nedostatke.
Blazena je dusa koja je kupila polje pokajanja tako sto je umrtvljavala sebe za gresne poduhvate! Na tom polju naci ce ona skriveno besceno blago spasenja.
Ako si zadobio polje pokajanja, daj se u deciji plac pred Bogom. Ne trazi, ako mozes da ne trazis, nista od Boga, predaj se samopozrtvovano Njegovoj volji.
Shvati, oseti da si delo, a da je Bog Sazdatelj. Predaj se kao dete potpuno volji Sazdatelja, prinesi mu sam deciji plac, prinesi mu tiho srce spremno da sledi Njegovu volju i da se sacuva Njegovom voljom.
Ako zbog svoje detinjske slabosti ne mozes da se pogruzis u molitveno cutanje i plac pred Bogom, izgovori pred Njim smirenu molitvu, molitvu za oprostaj grehova i isceljenje od gresnih strasti, tih strasnih moralnih bolesti, sastavljenih od dragovoljnih, dugo vremena ponavljanih sagresenja.
Blazena je dusa koja je saznala da je potpuno nedostojna Boga i osudila sebe, prokletu i gresnu! Ona je na putu spasenja; u njoj nema samoobmane.
A ko, suprotno ovome, smatra da je spreman da primi blagodat, i misli da je dostojan Boga, pa ocekuje i trazi Njegov tajanstveni dolazak, i govori da je pripravan da primi, cuje i vidi Gospoda, taj obmanjuje sebe, taj laze sebe; taj je dostigao visoku liticu gordosti sa koje se pada u mracni ambis pogibije.[7] U taj ambis padaju svi koji su se napravili vazniji od Boga i drznuli se da bestidno smatraju kako su dostojni Boga, i iz te uobrazenosti i samoobmane govore Bogu: Govori Gospode, cuje sluga Tvoj.
Mladi prorok Samuilo je cuo da ga Gospod doziva, i posto nije smatrao da je dostojan razgovora sa Bogom, izasao je pred svog starog ucitelja i molio ga za pouku kako da se ponasa. Cuo je Samuilo i drugi put isti taj glas kako ga priziva i opet izasao pred ucitelja. Ucitelj je shvatio da je taj glas bio Boziji glas i zapovedio je mladicu da na takav poziv ubuduce odgovara: Govori Gospode, cuje sluga Tvoj.[8]
Isto ovo usudjuje se da govori sladostrasni i nadmeni mastar iako ga niko ne priziva, zanet hvalisavim misljenjem: on stvara u sebi glasove i utehu, i njima laska svom nadmenom srcu, njima obmanjuje sebe i svoje lakoverne sledbenike.[9]
Sine Istocne crkve, jedine svete i istinite, u svom nevidljivom podvigu rukovodi se poukama svetih otaca svoje Crkve: one zapovedaju da se pre nego sto te obnovi ocigledno dejstvo Svetog Duha odvracas od svakog vidjenja, od svakog glasa izvan sebe i u sebi, jer je to ocigledan povod za samoobmanjivanje.[10]
Cuvaj um nevidljivim; odgoni sva mastanja i misljenja koja su pad podmetnula kao istinu. Obuci se u pokajanje i izadji sa strahom i poboznoscu pred velikog Boga, mocnog da ocisti tvoje grehe i obnovi te svojim Presvetim Duhom. A kad dodje On, Duh Istine, uvesce te u svu istinu.[11]
Osecanje placa i pokajanja je jedino od koristi dusi koja je pristupila Gospodu sa namerom da dobije od Njega oprostaj svojih grehova. To je dobri deo! Ako si izabrao taj deo, neka se ne oduzme od tebe! Ne menjaj to blago za prazna, lazna, nasilna, prividno blagodatna osecanja, nemoj unistiti sebe lazuci sebe.
“Ako su neki oci”, govori prepodobni Isak Sirijski, “napisali sta je cistota duse, sta je njeno zdravlje, sta bestrasce, sta vidjenje, onda to nisu napisali zato da bismo to trazili pre vremena i da bismo to ocekivali. Pismo je reklo: Carstvo Bozije ne dolazi na vidljiv nacin.[12] Oni u kojima zivi ocekivanje sticali su gordost i pad… Crkva Bozija je odbacila ono trazenje visokih Bozijih darova koje je sadrzano u ocekivanju tih darova. To nije znak ljubavi prema Bogu; to je bolest duse.”[13]
Svi sveti su smatrali da nisu dostojni Boga: time su pokazali svoje dostojanstvo, sadrzano u smirenju.[14]
Svi samoobmanuti su smatrali da su dostojni Boga: time su pokazali gordost i demonsku prelest koja je zahvatila njihovu dusu. Neki od njih su primili demone koji su izasli pred njih u obliku andjela i sledili ih; nekima su se demoni javili u svom sopstvenom obliku, pretvarali se da ih je njihova molitva pobedila i tako ih uveli u gordoumlje; drugi su raspaljivali svoju mastu, uzrujavali krv, izazivali u sebi uzbudjenja, prihvatali to kao blagodatno nasladjivanje, pali u samoobmanu, u potpunu pomracenost, i svrstali se po svom duhu u odbacene duhove.
Ako imas potrebu da besedis sa samim sobom, ne lazi sebe, vec prekorevaj sebe. Gorki lekovi potrebni su nam u nasem palom stanju. Svi koji lazu sebe vec su primili ovde, na zemlji, svoju platu – svoju samoobmanu, pohvalu i ljubav Bogu neprijateljskog sveta: nemaju sta oni da ocekuju u vecnosti osim osude.
Greh je moj stalno preda mnom[15] – govori o sebi sveti David: njegov greh je bio predmet njegovog neprestanog preispitivanja. Bezakonje moje ja cu objaviti, i brinucu se za grehe svoje.[16]
Sveti David se bavio osudjivanjem samog sebe, bavio se oblicavanjem svog greha kada mu je greh vec bio oprosten i kada mu je dar Svetog Duha vec bio vracen. Jos vise: on je izoblicio svoj greh, ispovedao ga da cuje vaseljena.[17]
Kada su sveti oci Istocne crkve, narocito pustinozitelji, dostizali visine duhovnih vezbanja, tada su se sva ta vezbanja slivala u njima u samo pokajanje. Pokajanje je obuzimalo citav njihov zivot, svu njihovu delatnost: ono je bilo posledica vidjenja svog greha.
Jednog velikog oca su upitali u cemu mora da se sastoji delanje usamljenog monaha? On je odgovorio: “Tvoja umrtvljena dusa je pred tvojim ocima, i pitas kakvo mora da bude tvoje delanje?”[18] Plac je sustinsko delanje istinskog Hristovog podviznika; plac je njegovo delanje od stupanja u podvig do kraja podviga.
Vidjenje svog greha i pokajanje koje ono donosi – to su delanja kojima nema kraja na zemlji: vidjenje greha podstice pokajanje; pokajanje donosi ociscenje; postepeno ociscavano oko uma pocinje da uvidja one nedostatke i ozlede u celom covekovom bicu koje ranije, u svojoj pomracenosti, uopste nije primecivalo.
Gospode! Daruj nam vidjenje nasih sagresenja da bi nas um, kada nase sopstvene greske privuku njegovu celokupnu paznju, prestao da vidi greske bliznjih, i tako sve bliznje video kao dobre. Daruj nasem srcu da ostavi pogubne brige o nedostacima bliznjeg, da sve svoje brige sjedini u jednu brigu o sticanju cistote i svetosti koju si nam Ti zapovedio i pripremio. Daruj nam da nase ukaljane duhovne rize opet postanu bele: njih je vec umila voda krstenja, i sada, ukaljane, traze da se operu u reci suza. Daruj nam da u nama, uz svetlost Tvoje blagodati, vidimo raznolike bolesti: one unistavaju duhovne pobude u srcu i uvode u njega pobude krvi i tela, neprijateljske Carstvu Bozijem. Daruj nam veliki dar pokajanja, prethodnicu i posledicu velikog dara vidjenja svojih grehova. Zastiti nas tim velikim darovima od provalije samoobmane, koju otkriva u dusi njena neprimetna i neshvatljiva gresnost, a nastaje od sladostrasca i slavoljublja, dakle od onoga sto ona ne primecuje i ne razume. Sacuvaj nas tim velikim darovima na nasem putu prema Tebi, i daruj nam da dospemo do Tebe, koji prizivas pokajane gresnike i odbacujes one sto smatraju da su pravednici – da vecno u vecnom blazenstvu slavoslovimo Tebe, jedinog istinitog Boga, Iskupitelja zarobljenih, Spasitelja propalih. Amin.
NAPOMENE:
2. Ps 37, 5 i Ps 39, 13.
3. Ps 39,13.
4. Ps 37, 11,8,6,8.
5. Ps 54, 22.
6. Post 3, 23, 24.
7. Sveti Isak Sirijski, Slovo 55.
8. Podrazavanje, moskovsko izdanje, 1834. godine, knjiga 3, gl. 2. U navedenom mestu zapadnog pisca uzbudjivanje, nadmenost i samoobmana izlazu se tako izrazito i slikovito da smatramo da nije na odmet da citaocevoj paznji ponudimo sam tekst:
“Govori, Gospode, cuje sluga Tvoj. Sluga sam Tvoj, urazumi me da poznam Tvoja svedocanstva. Prikloni moje srce recima Tvojih usta, i neka Tvoja rec padne kao rosa. Sinovi Izrailjevi govorili su nekada Mojsiju: Govori nam, slusacemo; neka nam Gospod ne govori, da ne bismo umrli.’ Ja ne molim tako, Gospode, ne molim tako! Nego sa prorokom Samuilom smireno i revnosno molim: Govori, Gospode, cuje sluga Tvoj.’ Neka mi ne govori Mojsije, niti drugi koji prorok, nego Ti govori, Gospode Boze, koji nadahnjujes i prosvetljujes sve proroke. Ti jedini, bez njih, mozes potpuno da me naucis, a oni bez Tebe ne mogu imati nikakvog uspeha. Njihove reci mogu da zvuce, ali Duha ne javljaju. Oni izvanredno govore, ali, kada Ti cutis, nema vreline u srcu! Oni prenose slova, ali Ti otkrivas smisao! Oni izgovaraju tajne, ali ti otkrivas znacenje alegorija! Oni objavljuju Tvoje zapovesti, ali Ti dajes snagu za njihovo izvrsenje. Oni pokazuju put, ali Ti dajes duhovnu snagu da njime idemo! Oni deluju samo izvana, ali Ti poucavas i prosvecujes srca! Oni orosavaju spolja, ali Ti darujes plodove! Oni vicu recima, ali Ti dajes razumevanje sluhu! I zato neka mi ne govori Mojsije! Govori Ti, Gospode, Boze moj, vecna Istino. Da ne umrem i ostanem besplodan ako budem poucavan samo spolja, a iznutra ne budem vreo, i da ne bude na sudu da sam rec cuo, a nisam je ispunio, da sam poznao, a ljubavlju nisam obuhvatio, da mi je povereno, a da nisam sacuvao. Govori, dakle, Gospode, cuje sluga Tvoj: Ti imas rec vecnog zivota.”
Drskost ove nadmene govorljivosti i praznoslovlja izaziva uzas i duboku tugu u dusi koja je odgajena na ucenju Pravoslavne crkve. Nema tu pokajanja! Nema skrusenosti duha! Nema odlucne teznje prema najblizem i najtesnjem sjedinjenju s Bogom! Takva je uopste nastrojenost asketskih zapadnih pisaca. Jedan od njih, iznoseci nepravilno shvatanje dostojanstva Majke Bozije, zavrsava pomahnitalu govorljivost ovako: “Bacimo se, dakle, u zagrljaj Bogomajke!” Ovo raspolozenje je suprotno raspolozenju koje sveta Istocna crkva predaje svojoj duhovnoj deci: “Gospode, kada ne bismo svete Tvoje imali molitvenike”, peva Crkva u troparu na velikom povecerju, “i dobrotu Tvoju koja nas miluje, kako bismo smeli, Spase, opevati Tebe, koga slavoslove neprestano angeli.” U molebnom kanonu Presvetoj Bogorodici Crkva peva: “Mi, gresni i ponizni, hitno pridjimo sada Bogorodici i padnimo nicice u pokajanju, vapijuci iz dubine duse: ‘Vladicice pomozi, sazali se na nas; pohitaj, propadamo od mnostva pregresenja. Nemoj odbiti svoje sluzitelje prazne, jer tebe imamo kao jedinu uzdanicu.'” Neshvatljivo je stanje samoobmane i demonske prelesti onima koji nisu odgajeni na duhovnom podvigu po predanju Pravoslavne crkve: oni misle da je to jadno stanje najpravilnije, najblagodatnije. Prevodilac Podrazavanja sa latinskog jezika na ruski stavio je na kraju svoje knjige pouke za citaoca. Ukazujuci na II glavu III knjige, na tu sliku samoobmane i uobrazenosti, on savetuje da citalac pre svakog poboznog citanja dovede sebe u raspolozenje koje je izneto u toj glavi. Ocigledno je da se takvim raspolozenjem daje sloboda da se Sveto pismo objasnjava proizvoljno, da se ukida obaveza da se sledi objasnjenje svetih otaca koje je prihvatila Crkva. To je dogmat protestantizma.
10. Prepodobni Grigorije Sinait, O prelesti i o ostalom, Dobrotoljublje, tom 1. Sveti Kalist i sveti Ignjatije Ksantopul, glava 73, Dobrotoljublje, tom 2.
11. Jn 16,13.
12. Lk 17, 20.
13. Sveti Isak Sirijski, Slovo 55.
14. 1Sveti Isak Sirijski, Slovo 36.
15. Ps 50, 5.
16. Ps 37, 19.
17. Ps 50.
18. Sveti Isak Sirijski, Slovo 21.
SVETI IGNJATIJE BRJANČANINOV 