O ČISTOTI

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

O ČISTOTI

Blud je smatran grehom i kada je vladao Stari zavet; smatran je grehom jer nije nista drugo do sramocenje prirode, zloupotreba vaznog prirodnog svojstva, narusavanje prirodnog zakona. Taj prestup je smatran toliko vaznim da je vinovnik kaznjavan smrtnom kaznom. U Novom zavetu taj greh je dobio novu tezinu zato sto su ljudska tela dobila novo dostojanstvo. Ljudska tela su postala udovi Hristovog tela, i narusilac cistote vec nanosi sramotu Hristu, raskida jedinstvo s Njim, udove Hristove pretvara u udove bludnice.[1] Bludniku sledi kazna: dusevna smrt. Od palog u greh bluda odstupa Sveti Duh; smatra se da je takav gresnik pao u smrtni greh, u greh koji oduzima spasenje, u greh koji je zalog neumitce pogibije i vecnih muka u paklu, ako se taj greh ne izleci blagovremeno pokajanjem.

Sta je cistota? To je vrlina suprotna bludnoj strasti; to je otudjenost tela od stvarnog upadanja u greh i od svega sto vodi grehu, otudjenost uma od bludnih pomisli i mastanja, a srca od bludnih osecanja i strasti, nakon cega sledi i otudjenost tela od telesnih zelja.

Neki tvrde da upadanje u greh bluda telom i upadanje u njega umom i srcem predstavlja prestup iste tezine i znacaja. Takvo svoje misljenje oni zasnivaju na recima Spasiteljevim: Svaki koji pogleda na zenu sa zeljom za njom, vec je ucinio preljubu sa njom u srcu svome.[2] Kakvo nepravilno misljenje! To je receno kao dopuna starozavetne zapovesti; to je kazano onima koji su grehom smatrali samo telesni blud, ne shvatajuci da zle pomisli, u koje spadaju bludne pomisli, iz srca izlaze, pogane covjeka,[3] odvajaju od Boga,[4] oduzimaju cistotu – sredstvo bogovidjenja. Nasladjivanje bludnim pomislima i osecanjima jeste blud srca i poganjenje coveka: zbog njih on postaje nesposoban za opstenje sa Bogom, a blud tela je promena celog ljudskog bica usled mesanja sa drugim telom,[5] potpuno otudjivanje od Boga, smrt, pogibija. Da bi covek izasao iz prvog stanja, on mora da se istrezni; da bi izasao iz drugog, mora da vaskrsne, da se ponovo rodi kroz pokajanje.

Neki tvrde da covek ne moze da se oslobodi od robovanja telu, tim vise od bludnih pomisli i osecanja, da je takvo stanje neprirodno. Zakone propisuje Bog, i On, vise nego mi, zna sta mozemo, a sta ne mozemo: mi, dakle, mozemo da dostignemo cistotu i tela i srca. Zakone propisuje Bog, Tvorac prirode: cistota srca, dakle, nije protivna ljudskoj prirodi. Ona je neprirodna paloj prirodi; ona je bila prirodna prirodi od njenog stvaranja, i moze da postane prirodna po obnavljanju. Cistota moze da se uzgaja i dobije: zitarice, povrce, vocke ne rastu na zemlji sami od sebe; ali kada se zemlja pripremi kako treba, i kad se korisne biljke posade i zaseju, tada one izrastaju narocito izobilno za covekovu ishranu i nasladjivanje. Neobradjena zemlja daje sami korov, ili samu travu, hranu za stoku, a ne za ljude. Potreban je podvig; predmet podviga je dostojan toga da se radi njega preduzme strogi i teski podvig od strane onih koji su ga izabrali. Cistota je u Pismu nazvana svetoscu: Jerje ovo vonja Bozija: svetost vasa – govori apostol – i svaki od vas da zna drzati svoje tijelo u svetosti i u casti, a ne u strasnoj zelji.[6]

Cistota onih koji zive u braku sastoji se u uzajamnoj vernosti supruznika. Cistota devojaka i udovica koje su postale neveste Hristove sastoji se u vernosti Hristu. Upravo njima upucena je moja uboga, utesna, ohrabrujuca, istinita rec – rec pozajmljena iz svesvete reci Bozije, koju su sveti oci objasnili svojom svetom recju i opitom.

Kada je Gospod zabranio ljudima da se razvode po sopstvenom nahodjenju, sto je po Mojsijevom zakonu bilo dozvoljeno, i objavio da ono sto je Bog svezao covek moze da razdresi jedino tako da zbog tog vec ucinjenog razdresivanja jedna polovina upadne u blud – tada su Hristovi ucenici postavili pitanje o bezbracnom zivotu. Na to je Gospod rekao: Ne mogu svi primiti tu rijec do oni kojima je dano… Ko moze primiti, neka primi.[7] Ko je taj koji moze da primi? Na osnovu cega svaki od nas treba da sudi i zakljucuje o svojoj sposobnosti i nesposobnosti za bezbracni zivot? Odgovor uzimamo iz dela svetih otaca: Na osnovu nase slobodne volje. “Sposobnost se daje onima koji je iskrenog srca traze od Boga – govori blazeni Teofilakt Ohridski. Istite, rekao je Gospod, i dace vam se;jer svaki koji iste, prima”[8] Iskrenost trazenja dokazuje se zivotom, a on mora biti u skladu sa onim sto se trazi, cak i kad bi se ispunjenje trazenja odlagalo duze ili krace, cak i kad bi razna iskusenja plela zamke nasim zeljama. Sopstveni podvizi, kroz koje se monah napreze da pobedi i izmeni svojstvo pale prirode, samo su svedoci istinske slobodne volje. Pobeda i izmena prirode pripadaju jedino Bogu. “Gde priroda pretrpi poraz” – govori sveti Jovan Lestvicnik – “tamo se prepoznaje dolazak onoga koji je iznad prirode.”[9] Bog menja prirodnu teznju u onome koji svim njemu dostupnim sredstvima dokaze svoju iskrenu zelju da ta teznja bude izmenjena: tada Duh Boziji dotice covekov duh, koji se, osetivsi da ga Duh Boziji dotice, sav, sa svim pomislima i osecanjima, ustremljuje prema Bogu, izgubivsi osecaj za predmete telesne zelje.[10] Tada se ispunjuju reci apostola: A ko se sjedini sa Gospodom, jedan je duh s Njime.[11] Tada samo telo tezi ka onome ka cemu stremi duh.

Zbog svoje slobodne volje, na delu dokazane i posvedocene, mnoge neznane zene ostale su do kraja zivota u tom blazenom stanju, ili su ocuvale svoju devstvenost; neke su, nakon bracnog zivota, sacuvale neporocno udovistvo; neke su presle iz razvratnog zivota u celomudreni i sveti zivot; napokon, neke su se, pokolebavsi se u slobodnoj volji, ponovo vratile njoj i pokajanjem povratile izgubljenu celomudrenost. Sve su se one najpre uzdrzale od upadanja u blud telom, a onda i stupile u borbu protiv strasnih pomisli i osecanja, usprotivile im se, pobedile ih, primile od Boga slobodu cistote, koja je potpuno tudja opstenju sa grehom cak i kad on ne prestaje zbog napada. Tako se prekida delovanje nevremena na putnika: cim udje u topli dom, cak i kad se nepogoda nastavlja ili jos vise besni.

Ljubljena braco, monasi! Ne padajmo u malodusnost i uninije. Ne obracajmo paznju na demone: oni ulazu u nas nepoverenje u put koji smo izabrali; ne obracajmo paznju na ljudske sudove i savete koje oni iznose iz neznanja ili iz razvrata i zle namere: poverujmo Gospodu Bogu nasem: On je obecao da ce nas uslisiti i pomoci nam, ako ostanemo Njemu verni. Tu vernost posvedocimo nepokolebivim stremljenjem ka Njemu i neprestanim kajanjem zbog nasih odstupanja od tog stremljenja. Ne moze covek da ne cini veca ili manja odstupanja i zbog svoje nemoci, i zbog ogranicene i grehom ozledjene prirode, i zbog zla koje smisljaju nasi nevidljivi neprijatelji, i zbog beskrajno namnozenih sablazni. Necemo se dugo truditi! Necemo dugo stradati u borbi sa sobom! Ubrzo ce nastupiti smrtni cas: on ce nas istrgnuti iz muka borbe i iz opasnosti da upadamo u sagresenja. O, kada bismo u tom casu, na ulazu u vecnost, ugledali prema nama rasirene ruke Oca nebeskoga i culi Njegov utesni glas: Dobro, slugo dobri i vjerni, u malome si bio vjeran, nad mnogim cu te postaviti; udji u radost gospodara svojega.[12] Do toga casa podvizavacemo se hrabro, ne verujuci nikako nasem telu, ne verujuci ni prividnom ni istinskom nasem bestrascu. Svi koji su se ponadali u sebe, u umrtvljavanje svoga tela, u svoje bestrasce i blagodatno stanje, izlagali su sebe strasnim iskusenjima.

Sveti Isak Sirijski je rekao: “Ako se dobrovoljno ne udaljujes od uzroka greha, ti i protiv svoje volje postajes ocarani rob greha.”[13] Ovo pravilo, koje vazi za monaski zivot uopste, narocito je vazno za sve koji su stupili u borbu protiv onog svojstva prirode koje se pojavilo u njoj nakon pada. Korisno je da uopste ne vidimo drvo ciji plod, po sopstvenom obecanju, necemo probati. Zato je pravilima svetih otaca zabranjen ulazak zenskom polu u muske manastire; na svetoj Atonskoj gori to se i danas postuje. U zitiju svetog Jovana Lestvicnika receno je da je potpuno ugasio plamen zelje tako sto je provodio pustinjacki zivot i izbegavao susrete sa ljudima. Svi sveti oci su nastojali da, prema svo jim mogucnostima, izbegavaju poznanstva sa zenama, i takvo ponasanje su predali nama u svojim bogonadahnutim, za dusu spasonosnim delima. Oci su znali da covek lako sklizne, i zato nisu imali poverenja ni u svoju svetost, ni u duboku starost i njenu nesposobnost za greh. Oni do kraja zivota nisu prestajali da se udaljuju od uzroka greha: takvo udaljavanje je najmocnije sredstvo za pobedu nad grehom. Kada je prepodobni Sisoje Veliki veoma ostario, njegov ucenik, ava Avram, predlozio mu je da njegovo prebivaliste bude blize naselju. Na to je devedesetogodisnji starac odgovorio: “Zivecemo tamo gde nema zena.” Ucenik je primetio: “A postoji li mesto u kome nema zena, osim pustinje?” Starac je rekao: “Zivecu u pustinji, cedo.”[14] Dobra covekova slobodna volja jaca kad je daleko od sablazni, dobija neobicnu cvrstinu i snagu; suprotno tome, cim se priblizi sablaznima, ona pocinje postepeno da slabi, i na kraju se potpuno izopacuje. Tako led na mrazu postaje sve cvrsci, a izlozen dejstvu toplote topi se i nestaje. Nama, braco, dolikuje da izbegavamo poznanstva sa zenama, narocito bliska poznanstva, ceste susrete i razgovore sa njima. Vi koji ste namerili da pobedite prirodu, shvatite da ta pobeda nije moguca ako budemo neprestano podvrgavali sebe dejstvu prirode, i podsticali u sebi njeno dejstvo.

Kada je video da jednog monaha napada bludna strast, prepodobni Pimen Veliki mu je rekao: “Ako monah obuzda utrobu i jezik, i sacuva stranstvovanje, on nece umreti”[15] dusevnom smrcu, a ona stize svakoga koji se survava u blud. Pod stranstvovanjem ovde se podrazumeva udaljavanje od rasejanog zivota, od slobodnog obracanja, mnogih i kratkotrajnih poznanstava, jer sve to snazno pojacava telesnu zelju.

Prepodobni Isaija Otselnik je govorio da vodjenje bitke protiv bluda postaje sve teze zbog sledecih pet razloga: zbog praznoslovlja, slavoljublja, mnogog sna, zbog ukrasavanja odecom i zbog presitosti.[16] Od tih razloga koji pobudjuju bludnu strast posebno snazno i stetno deluju dva: narusavanje stranstvovanja i presitost. Tesko je odluciti koji je od njih pogubniji – kobni su i jedan i drugi. Ko se potcini i pokori jednom od njih, taj ne moze da izdrzi u borbi protiv svoje prirode. Da bi se cistota dostigla, moraju se odbaciti oba razloga.

Obratili smo narocitu paznju na to da moramo cuvati sebe od glavnih razloga koji izazivaju pozudu: no necemo ostaviti bez duzne paznje ni drugostepene: cuvacemo sebe od njih. I razlog manje snage dobija posebnu snagu ako predje u naviku, ako smo nemarni prema njemu. Na primer: neki poste, zive osamljeno i negramzivo, usrdno mole Boga za obuzdavanje pozuda svoje prirode, ali pri tome dozvoljavaju sebi da kude, prekorevaju, osudjuju bliznje, da im se podruguju – i pomoc Bozija odstupa od njih; oni ostaju prepusteni sami sebi i ne nalaze snage da se odupru gresnim pobudama pale prirode.

U jednom opstezicu ziveo je zatvornik po imenu Timotej. Jedan brat opstezica pao je u iskusenje. Nastojatelj je to saznao i upitao Timoteja kako da postupi sa palim bratom. Zatvornik ga je posavetovao da istera sablaznjenog. Cim su ga isterali, iskusenje palog brata je preslo na Timoteja, i dovelo ga u opasnost. Timotej je poceo da vapi sa suzama Bogu za pomoc i pomilovanje. I tada je cuo glas: “Timoteje, znaj da sam ti poslao iskusenje upravo zato sto si prezreo svoga brata dok se borio sa svojim iskusenjem.”[17] Prema udovima Hristovim – hriscanima – valja postupati veoma pazljivo ‘ i razborito: valja sastradavati sa njima u njihovim bolestima, i odsecati jedino one koji, ne dajuci nikakve nade da ce ozdraviti, svojom bolescu samo zarazavaju druge.

Veoma je vazno sacuvati telo od upadanja u blud: ali samo to nije dovoljno za cistotu koju Bog voli i kojom gleda. Mi imamo neizostavnu obavezu da ocistimo samu dusu od sladostrasnih pomisli, mastanja i osecanja, kako nam je to zapovedao nas Spasitelj. “Kao sto necistota” – govori prepodobni Makarije Veliki – “zarazava telo sjedinjavanjem sa drugim telom, tako se i dusa razara spajanjem sa zlim i necistim pomislima i slaganjem sa njima. Ako neko razori dusu i um time sto se slaze sa zlom, zasluzio je kaznu. Nije dovoljno cuvati iskljucivo telo od vidljivog greha: i dusu treba cuvati od nepotrebnih pomisli, jer ona je nevesta Hristova.”[18] Udaljivsi od sebe uzroke greha: cesto opstenje i blisko poznanstvo sa zenskim polom, slobodno obracanje i rasejan zivot, presitost i nasladjivanje jelima i napicima, raskos i suvisnost u odezdama i u ostalom sto pripada keliji, osudjivanje bliznjih, ogovaranje, smehoslovlje, praznoslovlje i mnogoslovlje, odvazimo se da se odreknemo nasladjivanja sladostrasnim pomislima, mastanjima i osecanjima. Ne podsticimo ih sami u sebi, i hrabro ih odbacujmo cim se pojave iz nase pale prirode, ili ih predloze demoni, neprijatelji naseg spasenja. Sveti Isihije Jerusalimski govori: “Nece svaki koji Mi govori: Gospode, Gospode, uci u Carstvo nebesko; no koji tvori volju Oca Mojega.[19] A volja Oca Njegovog je ova: Koji ljubite Gospoda, mrzite na zlo.[20] Vezbajmo se, dakle, neprestano u Isusovoj molitvi, stvarajmo naviku na nju – i omrznimo lukave pomisli. Tako cemo izvrsiti volju Boziju.”[21] Ocistimo se se od svake necistote tijela i duha,[22] zapoveda nam apostol.

Sveti oci zapovedaju da se zmiji na glavu staje,[23] to jest da se zapaza sami pocetak gresne pomisli, i da se ona odbacuje. To se odnosi na sve gresne pomisli, ali najvise na pomisao o bludu; nju potpomaze pala priroda, koja upravo zato sto je pala vrsi narocit uticaj na nas. Prepodobni Kasijan Rimljanin zapoveda monahu pocetniku da pridoslu gresnu pomisao odmah ispoveda starcu.[24] Taj nacin je izvanredan; on je za pocetnika najbolji, ali je u nekim slucajevima krajnje potreban i uvek koristan i onome koji je uznapredovao, buduci da potpuno raskida druzenje sa grehom, ka kome obolela priroda tezi. Blazen je koji taj nacin moze da primenjuje na delu! Blazen je pocetnik koji je nasao starca kome moze da otkriva svoje pomisli! Monasima koji nemaju mogucnosti da se stalno obracaju starcu oci zapovedaju da odmah odbace tek zacetu gresnu pomisao, da nikako ne ulaze u besedu ili raspravu sa njom jer ce zbog njih neizostavno uslediti strasna predanost grehu, i da se, zatim, ustreme ka molitvi. Taj nacin je upotrebljavala izuzetno uspesno i plodno prepodobna Marija Egipcanka, sto se vidi iz njenog zitija.[25] “Ako neko” – rekao je prepodobni Nil Sorski – “pri svakom iskusenju,i pri svakoj pomisli, pridosloj od neprijatelja, place i vapi dobroti Bozijoj da mu pomogne, taj ce ubrzo osetiti spokojstvo, pod uslovom da se moli razumno.”[26] “Kao sto je vatri svojstveno da prozdire suvo granje, tako je cistim suzama svojstveno da sagorevaju svaku prljavstinu tela i duha” – rekao je sveti Jovan Lestvicnik.[27] Kada smo sami, a napadnu nas bludne pomisli i mastanja, i telo se neobicno raspali,treba padati na kolena i na lice pred svetim ikonama, podrazavajuci ono sto je cinila velika Marija Egipcanka,i sa suzama ili placem usrdno moliti Boga za pomilovanje.Ne treba odgadjati opite da se dokaze da je Bog blizu nas i da ima vlast nad nasom prirodom: to ce nam dati zivu veru, a ziva vera ce nas nadahnuti neobicnom snagom i donosice nam stalne pobede. Ne cudimo se ako i posle dugotrajne borbe i isto toliko dugotrajnog spokojstva koje dolazi nakon nje, koje je navodilo na misao o unistenju otrova i smrti sklonosti ka bludu u ljudskoj prirodi, ponovo otpocne zestoka bitka i u telu ozive nedolicne teznje i pobude.[28] Nas neprijatelj je bestidan; on ne prestaje da upucuje svoje strele protiv najvecih svetitelja Bozijih: opiti su mu dokazali da . pokusaj ponekad biva uspesan, da obara i cak razbija sasude Duha, kao sto se tome pokorio duhonosac koji je uvece hodao po krovu carskoga dvora.[29] Nase telo je neveran drug: zarko zeli drugo telo, i zbog sopstvenih pobuda, ali i zbog tudje pobude – pobude palog duha, koji u poganjenju tela koje njemu ne pripada nalazi nasladu za sebe. Neocekivano iskrsava tela nedostojna, bezocna, naglasena potreba. Zato je prepodobni Pimen Veliki govorio: “Kao sto carski stitonosa uvek stoji pripravan pred carem, tako dusa mora biti uvek pripravna protiv demona bluda.”[30]

Zivotu i delu drevnih monaha u mnogo cemu mozemo samo da se divimo, nikako i da podrazavamo; mozemo samo da ih sozercavamo, kao Bozije cudo, i da zbog njih proslavljamo Boga zato sto je nemocnom coveku darovao nesaznajnu silu i svetost. U takva dela spada nacin borbe koji su u prvim vekovima monastva monasi koristili protiv pomisli i mastanja o bludu. Oni se najpre nisu protivili pomisli: dopustali su joj da pocne da deluje, da udje, kako su oni govorili, a onda su se borili protiv nje.

Prepodobni Pimen Veliki se pre dostizanja savrsenstva starao da se poucava savetima i poukama njemu savremenih svetih staraca. Obracao se za savet i avi Josifu, koji je tihovao u Panetosu. Jednom prilikom Pimen je upitao avu: “Kako da postupim kada mi pristupe pozude? Da im se suprotstavljam, ili da dozvolim da udju?” Starac je odgovorio: “Dozvoli da udju, i bori se protiv njih.” Kada je dobio takav odgovor, Pimen se vratio u Skit, u kome je tihovao. Posle toga dosao je u Skit neki monah iz Tivaide – on je pricao braci da je pitao avu Josifa: “Ako mi pristupe pozude, da li da im se suprotstavljam, ili da im dozvolim da udju?” Ava je rekao: “Nikako ne dopustaj pozudama da udju, nego ih istog casa odsecaj.” Cim je cuo da je otac Josif tako rekao tivaidskom monahu, ava Pimen je ponovo krenuo njemu u Panetos, i rekao: “Ava, nisam skrio od tebe moje pomisli, no ti si meni rekao jedno, a tivaidskom monahu drugo.” Starac mu je odgovorio: “Zar ne znas da te volim?” “Znam” – odgovori Pimen. “Zar mi nisi” – nastavi starac – “govorio da ti kazem ono sto bih rekao samom sebi? Kada ti pozude pristupe, i dopustis im da udju, i zatim se boris protiv njih, ti tako postajes iskusniji. Govorio sam ti to kao sebi. Ali kada pozude pristupe pocetnicima, nije im na korist da ih puste da udju; oni moraju istog trena da ih odbacuju od sebe.”[31] Iz odgovora samog Pimena Velikog, ucitelja monaha, vec tada se, upravo iz te okolnosti, vidi da je dopustanje ulazenja bludnih pomisli u sebe zabranjivano monasima koji su osetili strast, a bilo dozvoljeno monasima koji su provodili nebeski zivot.[32] Postojanje ovakvog postupanja objasnjava se uzvisenim duhovnim napredovanjem monastva tog doba: za takav podvig ocigledno je neophodno stanje bez strasti. Kasniji oci su zabranili svim monasima takvo postupanje, kao veoma opasno, i, verovatno, zbog nesrecnih iskustava. “Ne dopusti svome umu” – rekao je sveti Isak Sirijski – “da ga ispituju bludne pomisli ili mastanja ljudi koji imaju uticaja na tebe, ubedjen da te one nece pobediti: tako su premudri postali mracni i bili ismejani.”[33] Mi se moramo drzati ove pouke.

Iz zitija svetih Bozijih ugodnika vidimo da su neki od njih izdrzali veoma snaznu i dugotrajnu borbu protiv bludnih pomisli i osecanja tako sto su prelazili iz stanja strasti u stanje bez strasti. Tome su bili podvrgnuti podviznici koji su pre obracanja vodili razvratni zivot, kao sto su Mojsije Murin i Marija Egipatska, ali i devstvenici, Simeon, Hrista radi jurodivi, Jovan Mnogostradalni Pecerski i drugi. Zestina borbe uznela ih je u pojacane, natprirodne podvige. A posto je dar Bozije blagodati uvek saobrazan i srazmeran prethodnoj nevolji i prethodnom trudu, to su pomenuti svetitelji, saobrazno neobicnom podvigu i zestini na njih dopustene bitke, udostojeni neobicnih blagodatnih darova. I njihova borba i njihov podvig bili su osobeni dogadjaji u podviznistvu: oni ne mogu potpuno da sluze kao rukovodstvo za sve podviznike. Samopozrtvovanje tih Bozijih ugodnika moze se i mora podrazavati onoliko kolika je snaga slobodne volje, odlucnosti, vere, ali sam njihov podvig ostaje nesto sto ne moze da se podrazava. Izuzetno razumni oci su smatrali da u borbi protiv pohlepa nase prirode uzdrzavanje od hrane i ostali telesni podvizi moraju biti razboriti i umereni, da se tim podvizima telesna pozuda samo obuzdava, da se ona pobedjuje smirenjem i molitvenim placem, jer to dvoje privlaci podvizniku Boziju blagodat, te da su pojacani telesni podvizi vise stetni nego korisni kada, i suvise slabeci telesne snage, sprecavaju bavljenje molitvom, placem i delima smirenja.

U Otacniku citamo sledecu pripovest: “Neki pobozni covek u Egiptu ostavio je zenu i decu, odrekao se sveta i udaljio se u pustinju. Snaznu bitku protiv njega poveo je demon bluda time sto mu je donosio secanje na njegovu zenu. On je to ispovedio ocima. Kada su oci videli da je on podviznik, i da ispunjava sve sto mu je zapovedjeno, nalozili su na njega narocit podvig, preuzet iz raznih zitija svetih otaca. Od tog podviga on je toliko oslabio da je pao na postelju. Po providjenju Bozijem dosao je tamo starac iz Skita. U egipatskom Skitu – tako se nazivala neplodna i surova pustinja, nedaleko od Aleksandrije – provodili su zivot prepodobni monasi koji su posebno obilovali blagodatnim darovima i darom Duhovnog rasudjivanja. Zitelj Skita je posetio obolelog i ipitao ga: ‘Ava! od cega si bolestan?’ On je odgovorio: ‘Bio sam ozenjen; nedavno sam dosao u ovu pustinju, i neprijatelj je naveo na mene bitku povodom moje zene. Ispovedio sam to ocima. Oni su nalozili na mene razne podvige, preuzete iz zitija svetih otaca. Poceo sam da ih izvrsavam, no onda sam pao u iznemoglost, a bitka je neobicno narasla u mome telu.’ Skitski starac se, cuvsi ovo, ozalostio i rekao mu: ‘Oci su snazni, i buduci da su takvi, pravilno su ti zapovedili da postupis tako. Ali ako hoces, poslusaj moje smirenje: ostavi ispunjavanje tih podviga i uzimaj umerenu kolicinu hrane kad treba, izvrsavaj umereno pravilo i polozi na Gospoda svu svoju tugu – On ce pobediti neprijatelja koji te napada. Sopstvenim podvigom neces moci da ostvaris pobedu u toj bici.’ Napadnuti brat je poceo da se ponasa po savetu skitskog starca: nakon nekoliko dana osetio je olaksanje od bolesti, i bitka je odstupila od njega.”[34]

Monaha Skita, prepodobnog Agatona, poznatog po neobicnom daru duhovnog rasudjivanja, upitali su o bludnoj strasti. Na to pitanje on je odgovorio: “Idi, srusi svoju snagu u prah pred Bogom, i naci ces pocinak.”[35] Slican odgovor na ovo pitanje davali su i drugi veliki oci. Potpuno pravilno i tacno! Ako samo Bog moze da izmeni prirodu, onda su saznanje da je ozledjenost prirode posledica prvorodnog greha i smirena molitva da prirodu isceli i obnovi njen Tvorac najmocnije i najefikasnije oruzje u borbi sa prirodom. To oruzje slabi zbog uzdanja u sebe, ka cemu vodi suvisni i sa snagama nesrazmerni telesni podvig. Prepodobni Kasijan Rimljanin zapaza da “telesna pozuda nuzno napada dusu dotle dok dusa ne dozna da ne moze da pobedi sopstvenim trudom i naprezanjem ako ne bude pomoci i zastite od Gospoda.”[36] Proveo je taj sveti otac mnogo vremena medju skitskim ocima, i bio je nadahnut njihovim ucenjem.

Dok besedimo o cistoti, smatramo sustinski vaznim da se oskudnom recju obratimo neznanju naseg vremena, toliko ponosnog zbog znanja, i da pruzimo ruku pomoci onima koji se zbog svog neznanja dave i muce u zbunjenosti, uniniju i zalosti. Mnogi koji zele da provode pobozni zivot zapadaju u potpunu nedoumicu kada se u njima probude pomisli i osecanja telesne pozude. Oni na to gledaju kao na nesto neobicno, sto ne treba da bude, zapadaju od toga u dusevnu slabost i rastrojstvo, cesto odluce da napuste bogougodni zivot, smatrajuci da su nesposobni za njega. Pa to je potpuno pogresno misljenje o sebi! Nasa priroda je u palom stanju. U palom stanju telesne pozude njemu su prirodne, i ne mogu da ne izbiju iz njega. Stoga se ne treba cuditi i zapadati u nedoumicu prilikom pojave pomisli, mastanja, osecanja telesne pozude: to je prirodna nuznost. Njoj je potcinjen svaki covek; potcinjeni su joj bili sveti ljudi.

To nije dovoljno. Za samo napredovanje u duhovnom zivotu neizostavno je nuzno da nastanu, i da se na taj nacin otkriju nase strasti.[37] Kada se strasti otkriju u podvizniku, tada on stupa u borbu protiv njih. Ako si stupio u borbu, i ako se hrabro boris, onda mozes da odneses pobedu i primis venac pobede, tj. Svetog Duha. Predlazemo ljubljenoj braci da pazljivo razmotre zitija i dela svetih otaca: uvidece da su svi Boziji ugodnici bili podvrgavani mucenju i trudu te borbe, da su prosli kroz oganj strasti i vodu suza i usli u pocinak bestrasca. Prepodobnog avu Doroteja su po njegovom stupanju u manastir veoma kusale telesne zelje, i on je u toj borbi pribegavao savetima i poukama prepodobnog Varsanufija Velikog.[38] Odgovori velikog oca sadrze u sebi izvanredno rukovodstvo za hrabro suprotstavljanje bezumnim i pokvarenim zahtevima pale prirode. U jednom od tih odgovora prepodobni Varsanufije govori da ga je strast bluda napadala pet godina. “Bitku koju zapocinje telo” – rekao je on – “ponistava molitva sa placem.”[39] Prepodobnog Antonija Velikog su, pripoveda njegovo zitije, pojacano napadale bludne pomisli i mastanja. Mnogi svetitelji su nakon obnovljenja Svetim Duhom i pristizanja u pristaniste blazenog bestrasca neocekivano bili izlagani nepristojnim pobudama i teznjama prirode, nailasku necistih pomisli i mastanja, sto se desilo i prepodobnom Makariju Aleksandrijskom, Joanikiju Velikom i ostalima. Upravo zato sveti oci su rekli da se svom telu moze verovati jedino tada kad se ono polozi u grob.[40]

Mi i stupamo u manastir da bismo otkrili u sebi skrivene strasti i odnos nase prirode prema duhovima zlobe, kojima se ona dobrovoljno pokorila. Raskidamo okove koji nas vezuju za svet, ostavljamo drustvo, rodbinu, imanje da bismo videli nase unutrasnje okove i raskinuli ih desnicom Gospodnjom.[41] Drugo ne postoji, ako se prethodno ne ucini prvo. U smirenje duha mozemo doci tek tada kada sami u sebi uvidimo pad ljudskog roda, njegovo zarobljenistvo, okrutnu vlast demona i vecne smrti nad nama; jedino tada mozemo da zavapimo Bogu molitvom i placem iz dubine srca, iz sve duse, i takvim vapajem, takvim saznanjem svoje pogibije i bespomocne nemoci privucemo sebi u pomoc Boziju blagodat. Zato bitke koje se podizu u nama doprinose nasem duhovnom napredovanju ako se borimo hrabro, ako malodusno ne pokleknemo pre pobede. Prepodobni ava Dorotej pripoveda da se ucenik nekog velikog starca izlozio telesnoj bici. Starac je video njegov trud i upitao ga: “Hoces li da se pomolim Bogu da ti olaksa bitku?” Ucenik je odgovorio: “Oce moj! Premda se ja trudim, i vidim u sebi plod truda, bolje je da se pomolis Bogu da mi da trpljenje u bici.” “Takav je covek koji istinski hoce da se spasi!” – uzvikuje prepodobni Dorotej na kraju pripovesti.[42]

Pricao je prepodobni Pimen Veliki, za pouku i utehu braci, da je veliki ugodnik Boziji, Jovan Kolov, umolio Boga i bio izbavljen od dejstva pozude, i bez nje prebivao u nenarusivom miru. Tada je on posao nekom starcu, veoma opitnom u duhovnom zivotu, i ispricao mu sta se desilo s njim. Starac je odgovorio: “Idi, pomoli se Bogu da ti se vrate bitke, i ona skrusenost i ono smirenje koje si pre imao zbog bitaka, jer tek pomocu njih dusa dolazi u napredovanje.”[43] Ne prepustajmo se zbunjenosti, uniniju, malodusnosti, slabosti kada se podignu u nama svirepi talasi pozuda i pomisli, i napadnu na nas kao silni vetrovi! Usprotivimo se grehu: tom borbom izgradimo zivu veru u Boga i zivo poznanje Boga.

Mnogo i cesto nanosimo stetu sebi time sto zahtevamo od sebe ono sto nam nije svojstveno. Tako: tek su stupili u podvig, prozeti su, takoreci, i preispunjeni pozudom, a hoce da u njima vec nema sklonosti prema telesnim pomislima, mastanjima i osecanjima. A ta sklonost postoji; ona je prirodna; ona ne moze da ne postoji. Nerazumno je traziti nemoguce. Pozuda nuzno izbija iz prirode koju je sama zarazila; no cim se ta zelja pojavi u bilo kom obliku, moramo joj se odmah, prisiljavajuci sebe, suprotstaviti gore pomenutim metodama. Moramo se, suprotno snaznoj volji celokupne prirode, delovanjem nejake volje samog uma,[44] vodjenog recju Bozijom, iscupati iz naseg robovanja, iz staroga, iz nase pale prirode. Carstvo nebesko s naporom se osvaja, rekao im je Gospod, i zadobijaju ga jedino oni koji primoravaju sebe i pobedjuju svoju gresnu volju.[45] Prvi znak da je blagodat Bozija vec pocela otvoreno da nam pomaze jeste neslaganje sa necistotom pomisli, kako kaze sveti Jovan Lestvicnik:[46] u umu se postepeno pojavljuje neblagonaklonost prema bludnim pomislima i mastanjima umesto prethodne blagonaklonosti, koja je donosila zanos i poraz uvek kada za odupiranje nije bio upotrebljen poseban napor.

Devstvenici, to jest vi koji niste okusili dusevnu smrt stvarnim upadanjem tela u blud, cuvajte svoju devstvenost kao dragoceno blago: u pravilnom monaskom zivotu odmah cete osetiti duhovno dejstvo,[47] kako su ga nazvali sveti oci, ili dejstvo Svetog Duha na dusu, dejstvo koje dusa prenosi telu, i opitno nas uverava da su nasa tela stvorena za duhovno nasladjivanje, da su se zbog pada srozala do sklonosti prema zivotinjskim nasladama, no da posredstvom duhovnog pokajanja mogu da se vrate sklonosti prema duhovnim nasladama. Avaj! Ljudi trube da mnogo znaju, a izgubili su cak i znanje da je ljudsko telo sposobno za duhovna osecanja. Propoved o toj sposobnosti slusaju nepoverljivo, kao novo i neobicno ucenje. Nije ono novo, i nije neobicno! Proucite dela svetih otaca: naci cete u njima to ucenje. Naci cete ga u Svetom pismu, cim ga ukratko izucite. Iskupljenje koje je Bog darovao ljudskom rodu preispunjeno je neiskazivim, sustinskim dobrima: ona svedoce o njemu, ali mi se zadovoljavamo povrsnim znanjima, zasnovanim na recima, a ne na delu, i necemo da sticemo opitna poznanja, koja zahtevaju raspece,[48] i zato lisavamo sebe zivih poznanja. Cim se srce pricesti duhovnim nasladama, njegovo osecanje postaje drukcije. Takvo srce pocinje da gaji odvratnost prema sladostrascu, revnosno se protivi teznjama i nagovorima sladostrasca, sa placem vapi ka Bogu da ga izbavi iz tog smrdljivog blata.

Vi koje je Boziji promisao priveo u stanje udovistva, i koji zelite ili morate da nosite jaram toga stanja – ne zaustavite se da pribegnete sa toplom i smirenom molitvom Bogu, i On ce vam doneti pobedu i nad vasom prirodom i nad vasom navikom, tom sto krepi i podrzava snagu i pravo prirode. Ne odrecite da pretrpite kratkotrajnu muku borbe sa sobom: nista ne znaci ta muka u poredjenju sa utehom koju donosi pobeda; nista ne znaci ta muka u poredjenju sa osecanjem slobode koja nastupa u dusi nakon pobede.

Vi u ponoru preljube i razvrata – docujte glas koji vas poziva na pokajanje, i primite od svemocnog lekara, Boga, svemocni lek pokajanja: On vam ga predlaze. Taj lek je vec ispitan. On je ucinio da preljubnici postanu primeri celomudrenosti, da razvratni postanu sveti i pravedni. On je pretvorio sasude djavola u sasude Svetog Duha – mnogi pokajani gresnici ostavljali su daleko iza sebe na trkalistu duhovnog napredovanja podviznike koji nisu poznali smrtni greh. Iskupitelj je dostojanstvo svakog hriscanina: iznad drugih si po svom dostojanstvu samo ako si sustinskije od drugih usvojio Iskupitelja.

Mnogi sveti oci koji su provodili devstveni zivot nazivali su sebe necistim i preljubnicima; ni to cak nije dovoljno! Neki od njih, oklevetani za greh bluda, nisu prineli nikakvo opravdanje, mada su to mogli da ucine veoma lako, i podvrgli su sebe kazni i mukama, kao da su stvarno krivi. Takvo ponasanje, povrsno gledano, moze izgledati cudno: njega objasnjava svojstvo podviga, koji izradjuje svetu cistotu. Taj podvig tako jasno otkriva pad prirode, tako opipljivo dokazuje podvizniku da bi se i on neizbezno pokorio zahtevima pale prirode da ga iz oblasti prirode nije istrgla desnica Bozija – i njemu nema druge nego da prizna da upravo on jeste preljubnik. Njegova cistota je Bozije delo u njemu, a niposto svojstvo prirode i plod njegovih napora. Vremensko trajanje podviga ima vazan uticaj na stvaranje i usvajanje takvog misljenja o sebi. Pouzdano se moze tvrditi da sveti ljudi Boziji priznaju da su opoganjeni preljubom neuporedivo vise nego oni koji, ziveci telesnim zivotom, neprestano tonu u preljubu. Na osnovu takvog misljenja o samom sebi sveti Vasilije Veliki, arhiepiskop Kesarije kapadokijske, covek ispunjen Svetim Duhom, izgovorio je o sebi sledece reci: “Nisam poznao zenu, i nisam devstvenik.”[49] Kakav iskreni plac odjekuje u ovim recima!

Bezgranicna milost Bozija neka nam podari da se priblizimo svetoj cistoti svetih ljudi Bozijih i njihovom svetom smirenju. Amin.

---

NAPOMENE:

1. 1 Kop 6, 15.

2. Mt 5,28.

3. Mt 15, 19 i 20.

4. Prem. 1,3

5. 1 Kop 6, 16.

6. 1 Sol 4, 35.

7. Mt 19, 11, 12.

8. Mt 7, 78. – Objasnjenje za gore navedene reci 19. glave Jevandjelja po Mateju.

9. Pouka 15, gl. 8.

10. Sveti Isak Sirijski, Slova 43 i 38

11. 1 Kor 6, 17.

12. Mt 25,23.

13. Slovo 57. Isto ucenje citamo i u Slovu 56

14. Azbucni paterik.

15. Azbucni paterik.

16. Izreke prepodobnog, stavljene posle njegovih duhovno-moralnih pouka. Moskva, izdanje iz 1860. godine.

17. Nezaboravna kazivanja, O avi Pimenu, gl. 70

18. Beseda 7, gl. 4.

19. Mt 7,21

20. Ps 96. 10.

21. Dobrotoljublje, tom 2, glava 11.

22. 2 Kor 7, 1.

23. Post 3,15.

24. Prepodobni Kasijan, knjiga 4. O pravilima za one koji se odricu sveta, gl. 37.

25. Ceti minej, 1. april.

26. Slovo 8.

27. Slovo 7, gl. 31.

28. Prepodobni Makarije Veliki, Pouka 5, gl. 14.

29. 2Sam11,2.

30. Azbucni paterik.

31. Azbucni paterik i Nezaboravna kazivanja, O avi Josifu iz Panetosa, gl. 3.

32. Azbucni paterik i Nezaboravna kazivanja, O avi Pimenu, gl. 62.

33. Slovo 2.

34. Rukopisni otacnik.

35. Azbucni paterik.

36. Knjiga VI, O duhu bluda, gl. 5.

37. Prepodobni ava Dorotej, Pouka 13.

38. Pitanje 252. i dalje.

39. Odgovor 255.

40. Prepodobni Isaija Otselnik, Slovo 27, gl. 2.

41. Prepodobni Makarije Veliki, Beseda 21.

42. Pouka 13, O trpljenju iskusenja.

43. Azbucni paterik i Nezaboravna kazivanja, O Jovanu Kolovu, gl. 12.

44. Rim 7, 23.

45. Mt 11, 12.

46. Slovo 15, gl. 9, po prevodu Pajsija Njameckog.

47. Vidi: Lestvica monaha Teofana, Dobrotoljublje, tom 1. Vidi, takodje, glave prepodobnog

Grigorija Sinaita, predanje prepodobnog Nila Sorskog, i dela mnogih drugih svetih otaca.

48. Gal 5, 24.

49. Prepodobni Kasijan Rimljanin, knjiga VI, O duhu bluda, gl. 19.