SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI
STRANAC[1]
Odakle ides? Gde je tvoj stalni stan? Gde si bio do sada? Zasto si me do sada ostavljao u samoci, u sirotovanju, u siromastvu, u uzasnoj smrti? Kada sam poznao Tebe, poznao sam da je bez Tebe takvo bilo moje stanje. Tako je ono bilo jadno! Stajao sam u predvorju mracnog pakla, bio sam bacen u duboku, bezizlaznu provaliju. Ne ostavljaj me! Ne mogu bez Tebe! Ako me ostavis, opet sam pred vratima pakla, opet u provaliji, opet u nepodnosljivoj i neiskazivoj nesreci.
Ti dolazis! Ne vidim kako dolazis, ali vidim Tvoj dolazak, osecam ga, iako ga ne vidim telesnim ocima. Ne dajes ni vremena ni nacina da razmislim o tome ko si Ti? Neocekivano se javljas u dusi, Nevidljivi i Nepojmljivi! Javljas se neiskazivo tiho i tanano, ujedno sa vlascu i silom Tvorca, zato sto menjas celokupnog coveka: menjas, preobrazavas, presazdajes, obnavljas i um i srce i telo! Ti si Silni – ulazis u dom, vezujes snaznog, otimas sasude doma, otimas ih u spasenje, ne u propast! I dom i sasudi bili su pre Tvoji; stvorio si ih za sebe, a oni su sami otisli u zalosno ropstvo otimacu. Do sada su i moj um i moja dusa i moje telo bili pod vlascu ljutog vlastodrsca, dejstvovali su pod njegovim uticajem. Ti dolazis: od sada su Tebi potcinjeni, pocinju da dejstvuju pod Tvojim svetim, blazenim uticajem.
Kako da Te nazovem? Kako da kazem svojoj braci o Tebi? Kako da im saopstim ime Stranca koji se sklonio pod krov moje duse, pod trosni, potpuno razruseni krov, razjapljen za zestoke vetrove, za kisu i sneg – pod krov podesan jedino za to da se za pod njega uvuku beslovesna stvorenja? Sta si nasao u mom srcu, u koje su naizmenicno dolazile razlicite gresne pomisli, ulazile u njega bez smetnji, nalazili u njemu, kao u jaslama, kao u svinjskom koritu, nezasitu hranu raznih strasnih osecanja? Cini mi se da znam ime mog Gosta! Ali cim pogledam na moju necistotu plasim se da ga izgovorim. I samo nepobozno izgovaranje velikog i svesvetog imena moze da izlozi osudi! A koliko je tek strasnije samo prisustvo Imenovanog!
No Ti me predusreces pozdravom! Tvoja bezmerna blagost privela Te je ka necistom gresniku, da bi gresnik, cim pozna covekovo dostojanstvo i naznacenje, cim okusi samim opitom, cim oseti da je dobar Gospod[2], ostavio puteve bezakonja, ostavio omiljeno blato smrdljivih strasti, pobrinuo se da zadobije cistotu pokajanjem i postao Tvoj hram i stan.
Kako da nazovem Stranca koji gostuje kod mene, koji gostuje u meni? Kako da nazovem neobicnog gosta koji je dosao da me utesi u mom izgnanstvu, da me isceli od neisceljive bolesti, da me izvuce iz mracne provalije, da me izvede na Gospodnje zitorodno polje, da me postavi na prave i svete staze, da ispred mojih ociju skine neprozirnu zavesu koja je do sada zaklanjala od mene velicanstvenu vecnost i moga Boga? Kako da nazovem Ucitelja koji mi javlja ucenje o Bogu, novo i ujedno staro ucenje, bozansko, a ne ljudsko ucenje? Da li da nazovem Ucitelja svetloscu? Ne vidim svetlost, ali ona obasjava moj um i moje srce vise od svih reci, vise od svakog zemaljskog ucenja, bez reci, neiskazivom brzinom, nekim neobicnim – tako cu iskazati neiskazivo – doticanjem uma, ili dejstvom unutar samog uma. Da li da ga nazovem ognjem? Ali On ne spaljuje, vec, naprotiv, prijatno orosava i osvezava. On je neki glas tih i tanak2, ali od Njega, kao od ognja, bezi svaka strast, svaka gresna pomisao. On ne izgovara nijednu rec, ne izgovara i ujedno izgovara, uci, peva cudesno, tajanstveno, neiskazivo tiho, tanano, i pri tome menja, obnavlja um i srce koji ga osluskuju u tihovanju, u kleti svoje duse. On nema nikakvog lika, ni izgleda: niceg culnog nema u Njemu. On je potpuno nematerijalan, nevidljiv, krajnje tanan: najednom, neocekivano, neizrecivo tiho javlja se u umu, u srcu, postepeno se razliva u celoj dusi, u celom telu, ovladava njima, udaljava iz njih sve gresno, zaustavlja kretnje tela i krvi, sjedinjuje covekove rasecene delove u jedno, pokazuje da je nasa priroda celina, da se zbog strasnog pada razasula onako kako se razaspe zemljani sud. Ko, kada vidi presazdanje, ne poznaje ruke Sazdatelja, jedinog koji ima vlast da sazdaje i presazdaje?
Do sada sam govorio samo o dejstvu, i nisam rekao ko dejstvuje. Strasno mi je da Njemu dam ime! Pogledajte me, braco! Razgledajte ono sto se desava u meni! Recite mi sta se u meni desava? Recite mi ko je taj koji to cini? Osecam, primecujem u sebi prisustvo Stranca. Ne znam otkuda je dosao, kako se u meni javio. Javio se, i sada prebiva nevidljiv, potpuno nepojmljiv. Ali On je tu, i to znam po tome sto dejstvuje u meni, sto ovladava mojim bicem, a pri tome ne unistava moju slobodnu volju tako sto je odvlaci u svoju volju neiskazivom svetoscu svoje volje. Nevidljivom rukom uzeo je moj um, uzeo je srce, uzeo je dusu, uzeo je moje telo. Cim su osetili tu ruku, oziveli su! U njima se javilo novo osecanje, nova kretnja – duhovno osecanje i duhovna kretnja! Do sada nisam poznavao ta osecanja i kretnje, nisam cak znao, nisam pretpostavljao da postoje. Javila su se, i od njih su se skrila ili su bacena u okove telesna i dusevna osecanja i kretnje, javila su se kao zivot, i prethodno stanje je iscezlo, kao smrt. Od samog dodira te ruke nas um, srce i telo su se sjedinili, sastavili u nesto celo, jedno, zatim su se pogruzili u Boga, tamo prebivaju dok ih tamo drzi nevidljiva, nedostizna, svemoguca ruka. A kakvo osecanje me obuzima tamo? Celo moje bice obuzima duboko, tajanstveno cutanje, izvan svake misli, izvan svakog mastanja, izvan svakog onog pokreta duse kojeg je izazvala krv; celo moje bice subotuje i ujedno dejstvuje pod upravom Svetog Duha. To upravljanje nije moguce objasniti recima. Obitavam kao u zanosu, zaboravljam sve, hranim se nepostiznom, nepropadljivom hranom, nalazim se izvan svega culnog, u sferi nematerijalnog, iznad materije, ali i iznad svake misli, iznad svakog misljenja, tako da ne osecam ni samo telo. Moje oci gledaju i ne gledaju, vide i ne vide; usi cuju i ne cuju; svi moji udovi su u zanosu – zanosim se dok stojim na nogama, drzim se za nesto rukama da ne padnem, ili lezem bacen na postelju kao da sam bezbolno bolestan i oduzet zbog preizobilja snage. Casa Gospodnja, casa Duha napaja najjace.[3] Tako provodim dane, sedmice!… I skracuje se vreme!… Divno cutanje obuzima um, srce, dusu onih koji su se svom svojom snagom ustremili ka Bogu, koji su se, uslovno receno, izgubili u tom beskonacnom kretanju ka beskrajnom; to divno cutanje ujedno je i razgovor, ali razgovor bez reci, bez ikakve raznolikosti, bez misli, iznad misli. Stranac koji cini sve to ima tako neobican glas i tako neobicnu rec da taj glas i ta rec tajanstveno govore i tajanstveno se cuju iako su i bez reci i bez zvuka. Trazim mesto u Pismu koje govori o takvim dejstvima u zelji da poznam neobicnog Stranca, i nehotice se zaustavljam pred Spasiteljevim recima: Duh dise gdje hoce, i glas njegov cujes, a ne znas otkuda dolazi i kuda ide: tako je svaki koji je rodjen od Duha.[4] A kako da nazovem samo dejstvo? Ono pomiruje, sjedinjuje coveka sa samim sobom, a zatim i sa Bogom: nemoguce je ne opaziti da u tom dejstvu struji Boziji blagodatni mir koji prevazilazi svaki um, i koji ce sacuvati srca vasa i misli vase u Hristu Isusu.[5] Taj mir daje Sveti Duh dok prilazi coveku i tim mirom obnavlja coveka. I zaista! Pri tom dejstvu um i srce postaju jevandjelski, postaju Hristovi: covek vidi Jevandjelje napisano u sebi, na tablicama duse, i zna da ga je napisao prst Duha.
Bozanstveni Stranac odlazi, skriva se isto onako neprimetno kao sto neprimetno dolazi i javlja se. Ali On ostavlja u celokupnom mom bicu miris besmrtnosti, nematerijalni miris, kao sto je i On sam nematerijalan; taj duhovni, zivotvorni miris osecam novim osecanjem koje je On posadio ili vaskrsao u meni. Ozivljavan i hranjen tim miomirisom pisem i govorim rec zivota mojoj braci. Kada taj miomiris nestane, kada se u mojoj dusi prosiri smrtni miris strasti, tada je moja rec bez zivota, tada je zarazena smradom i truljenjem!…
Onoga koga koleba neverovanje i zbunjuje misao cim cuje iz usta gresnika veliku rec o dejstvu Duha, jer smatra da javljeno dejstvo nije nista drugo do dejstvo demonske prelesti, savetujemo da odbaci takve hulne pomisli. Ne, ne! Ne dejstvuje tako prelest, nisu takva njena svojstva! Kazi: da li je svojstveno djavolu, neprijatelju, ubici ljudi, da postane onaj koji ih leci? Da li je djavolu svojstveno da sjedinjuje grehom rasecene covekove delove i snage, da ih izvodi iz robovanja grehu na slobodu, da ih izvodi iz stanja protivljenja i medjusobne borbe u stanje svetog mira u Gospodu? Da li je djavolu svojstveno da iz duboke provalije nepoznanja Boga izvlaci i pruza zivo, opitno bogopoznanje, kome visu nisu potrebni nikakvi spoljasnji dokazi? Da li je djavolu svojstveno da propoveda i podrobno objasnjava Iskupitelja, da propoveda i objasnjava priblizavanje Iskupitelju pokajanjem? Da li je djavolu svojstveno da vaspostavlja pali lik u coveku, da dovodi u red rastrojeno podobije? Da li je svojstveno da prinosi krajnju duhovnu bedu i ujedno vaskrsenje, obnovljenje i sjedinjenje sa Bogom? Da li je svojstveno djavolu da uznosi na visinu bogoslovlja, na kojoj covek bude kao nista, bez misli, bez zelja, sav pogruzen u neobicno cutanje? Takvo cutanje je presahnjivanje svih snaga covecijeg bica koje su se ustremile ka Bogu i koje, uslovno receno, iscezavaju pred beskonacnom velicinom Boga.[6] Drugacije dejstvuje prelest, a drugacije Bog, neograniceni Vladika ljudi, koji je bio a i sada jeste njihov Tvorac. Onaj koji je sazdao i presazdaje, nije li Sazdatelj? Cuj, dakle, ljubljeni brate, cuj u cemu se razlikuje dejstvo prelesti od Bozijeg dejstva! Prelest pristupa coveku kroz misao, ili mastanje, ili tanano misljenje, ili kroz neku pojavu vidljivu culnim ocima, ili kroz glas sa zemlje cujan culnim usima, ali je vazno znati da nikada ne pristupa kao neogranicena gospodarica, vec uvek kao zavodnica koja trazi covekovu saglasnost, i na osnovu te saglasnosti dobija vlast nad njim. I kada dejstvuje u coveku, i kada dejstvuje izvan coveka, prelest uvek dejstvuje izvana, i zato covek moze da je odbaci. Prelest uvek nailazi najpre na odredjenu sumnju srca: u prelest ne sumnjaju oni kojima je ona potpuno ovladala. Prelest nikada ne sjedinjuje coveka kojeg je greh rasekao, ne zaustavlja kretanje krvi, ne uci podviznika pokajanju, ne unizava ga pred njim samim, vec, naprotiv, pobudjuje u njemu mastanje, pokrece krv, donosi mu neku bezukusnu, otrovnu nasladu, tanano ga laze, uliva mu uobrazenost, uspostavlja u njegovoj dusi idolja.
Bozije dejstvo je nematerijalno: ne vidimo ga, ne cujemo, ne ocekujemo, ne mozemo da ga shvatimo, ne mozemo da ga objasnimo ni posredstvom svih poredjenja ovoga veka; ono dolazi tajanstveno i dejstvuje tajanstveno. Ono najpre pokazuje coveku greh, podize u covekovim ocima njegov greh, dovodi u dusu samoosudjivanje, javlja joj da smo pali, pokazuje joj uzasnu, mracnu, duboku provaliju pogibije u koju je nas rod pao zbog greha naseg praoca, zatim nam, malopomalo, daruje da na molitvi imamo veliku paznju i skruseno srce. Cim tako pripremi sasud, ono iznenada, neocekivano, nematerijalno dotice rasecene delove, i oni se sjedinjuju u jedno. Kako dotice? Ne mogu da objasnim: nista nisam video, nista nisam cuo, ali vidim da sam izmenjen, najednom sam osetio da me je to neograniceno dejstvo ucinilo takvim. Tvorac je dejstvovao pri presazdanju kao i pri stvaranju. Zamisli da Adamovo telo, izvajano od zemlje, lezi bez zivota, bez duse, pred Tvorcem, i kazi: da li je ono moglo da zna nesto o zivotu, da ga oseca? Da li je moglo pre trenutka u kome mu je udahnuta dusa da razmisli, da primi dusu ili da je odbaci? Stvoreni Adam je najednom osetio da je ziv, da misli, da zeli! I presazdanje je isto tako nenadano. Tvorac je bio i ostaje neograniceni Gospod – On dejstvuje neograniceno, natprirodno, iznad svakog misljenja, svakog poimanja, beskrajno tanano, potpuno duhovno, nematerijalno.
A ti se jos kolebas, sumnjas! Gledas u mene, i kad vidis pred sobom tolikog gresnika, nehotice pitas: “Zar u ovom gresniku, u kome je dejstvo strasti tako otvoreno i tako snazno, zar u njemu dejstvuje Sveti Duh?”
Pitanje je sasvim opravdano. I mene ono dovodi u nedoumicu, u uzas. Strasno se predajem, gresim; cineci greh varam, izdajem moga Boga, prodajem ga za odvratnu cenu greha. Ali On ostaje neizmenjen bez obzira na moju stalnu izdaju, na moje izdajnicko, verolomno ponasanje. Nezlobiv, On dugo i strpljivo ceka moje pokajanje, svim sredstvima privlaci me da se pokajem, da se ispravim. Jesi li cuo sta Sin Boziji govori u Jevandjelju? Ne trebaju zdravi ljekara nego bolesni. Nisam dosao da zovem pravednike no grjesnike na pokajanje.[7] Tako je govorio Spasitelj, tako je i dejstvovao. Sedeo je On i sa carinicima i sa gresnicima, obracao ih prema veri i vrlini, i tako ih uvodio u duhovno srodstvo sa Avramom i ostalim pravednicima. Iznenadjuje te, cudi te beskonacna blagost Sina Bozijega? Znaj da je isto toliko blag i svesveti Duh; isto toliko zeli spasenje ljudi, isto toliko je krotak, nezlobiv, dugotrpeljiv i mnogomilostiv Duh – jedno od tri lica svesvete Trojice, jedno, ali dostojno jednakog postovanja kao i druga dva lica sa kojima nesliveno i nerazdeljivo cini jedno Bozije bice upravo zato sto ima istu prirodu kao i druga dva lica.
I upravo je greh ono sto privlaci Svetog Duha coveku! Svetog Duha ne privlaci greh kome se jos predajemo – ne, Svetog Duha privlaci greh kojeg gledamo u sebi, priznajemo, oplakujemo! Sto se covek vise zagleda u svoj greh, tim vise se daje u plac zbog sebe, time je prijatniji, dostupniji Svetom Duhu, a Sveti Duh, kao lekar, prilazi jedino onima koji su shvatili da su bolesni. Suprotno od ovoga, Sveti Duh se okrece od bogatih zato sto to njihovo bogatstvo nije nista drugo do njihova prazna gordost.[8] Gledaj i zagledaj se u svoj greh! Ne skidaj oci sa njega! Odreci se sebe, i ne mari za svoj zivot![9] Sav se daj u vidjenje svog greha, u plac zbog njega. Tada ces, u svoje vreme, uvideti da je tvoje presazdanje nepojmljivo, neobjasnjivo dejstvo Svetog Duha. On ce ti prici kada ga ne ocekujes, pocece da dejstvuje u tebi kada uvidis da si potpuno nedostojan Njega.
No ako potajno ocekujes blagodat, cuvaj se, i znaj da si u opasnoj situaciji. Takvo ocekivanje potvrdjuje da si potajno udostojio sebe casti, a to pokazuje da si potajno uobrazen, dakle gord. A posle gordosti dolazi prelest. Prelest se lako lepi za gordost. Prelest je udaljavanje od Istine i od Svetog Duha, koji je u sadejstvu sa Istinom. Prelest je skretanje prema lazi i prema odbacenim duhovima koji su u sadejstvu sa lazi. Prelest postoji vec u uobrazenosti, u tome da si udostojio sebe onoga cega nisi dostojan, postoji u samom ocekivanju blagodati. To su njeni prvi oblici, kao sto su pupoljak, cvet, zametak prvi oblici zrelog ploda. Lazno misljenje izaziva lazna osecanja. Lazno misljenje i lazna osecanja spajaju se u samoobmanu. Dejstvu samoobmane pridruzuje se sablaznjujuce dejstvo demona. Demoni su prvi u lazi; oni o svemu odlucuju u lazi. Cim se covek dragovoljno pokori demonima, on potpada pod njihov nasilnicki uticaj. Cim smatra da je laz istina, ta laz ga pomraci i obmane, i on gubi vlast nad sobom, a ne primecuje to. Takvo stanje je stanje prelesti. U njega ulazimo, u njega padamo zbog nase gordosti i uobrazenosti. Koji voli zivot svoj izgubice ga, a ko mrzi zivot svoj na ovome svijetu, sacuvace ga za zivot vjecni.[10] Amin.
NAPOMENE:
1. Clanak je pozajmljen iz opita monaha kojeg je zanimanje molitvom uma dovelo u onaj zanos o kome govori sveti Isak Sirijski na kraju svog Pedeset petog slova. Takav zanos je dejstvo duhovnog osecanja, kako je isti taj Isak Sirijski rekao u Trideset osmom slovu. “Duhovno znanje je osecanje vecnog zivota, a vecni zivot je bozansko osecanje, tj. osecanje koje daruje Sveti Duh.” O duhovnom osecanju govori prepodobni Makarije Veliki u Sedmoj besedi; prepodobni Simeon Novi Bogoslov u Prvom slovu; prepodobni Grigorije Sinait i Nil Sorski nazivaju ga blagodatnim molitvenim dejstvom. Naziv “stranac”, u smislu u kome je dat u naslovu ovog clanka, upotrebljen je Cetvrtoj besedi prepodobnog Makarija Velikog.
2. Ps 33, 8.
3. Uporedi Ps 22, 5.
4. Jn 3, 8.
5. Flp 4, 7.
6. Jov 42, 6.
7. Mt 9, 12 i 13.
8. Lk 1, 53.
9. Vidi: Dap 20, 24.
10. Jn 12,25.
SVETI IGNJATIJE BRJANČANINOV 