SVETI IGNjATIJE BRJANCANINOV
ASKETSKI OGLEDI
O PAŽENjU NA SEBE[1]
Dusa svakog vezbanja u Gospodu jeste pazenje. Ako covek ne pazi na sebe, onda su sva takva vezbanja neplodna, mrtva. Ko zeli spasenje, taj mora da uredi sebe tako da moze da pazi na sebe i kada je sam i kada je okruzen ljudima i zauzet poslovima, dakle u svim onim situacijama u koje ga, ponekad, same okolnosti uvlace protiv njegove volje. Strah Boziji neka pretegne na vagi srca nad svim ostalim osecanjima: tada covek lako pazi na sebe i u kelijnom tihovanju i usred svetske buke i vreve.
Razborita umerenost u jelu umanjuje vrelinu krvi i time znatno pomaze coveku da pazi na sebe; a uzrujavanje krvi – na primer zbog prekomernog uzimanja hrane, zbog povecane zivosti tela, zbog silnog uzbudjenja izazvanog gnevom, zbog ushicenosti praznom slavom i zbog ostalih razloga – izaziva mnostvo pomisli i mastanja, drugim recima rasejanost. Coveku koji zeli da pazi na sebe sveti oci nalazu pre svega umereno, ujednaceno, ustrajno uzdrzavanje u jelu.[2]
Kada se probudis – slicno onome koji ocekuje da se svi ljudi probude iz mrtvih – upravi misli prema Bogu, prinesi na zrtvu Bogu prve i najbolje pomisli uma, dok jos nije primio nikakve sujetne utiske. U tisini, veoma oprezno, obavi sve sto je telu potrebno kada ustane iz sna, procitaj uobicajeno molitveno pravilo, ali pri tome manje vodi racuna o obimu i duzini trajanja molitvoslovlja, a vise o njegovom kvalitetu, to jest o tome da ga ucinis sa pazenjem i radi pazenja, a sve zato da molitveni duh milosti i uteha oplemene i ozive srce. Posle molitvenog pravila, opet svim silama vodeci racuna o pazenju, citaj Novi zavet, a prvenstveno Jevandjelje. Pri tom citanju pomno zapazaj sve zavete i zapovesti Hristove da bi po njima mogao da upravljas svoju delatnost, vidljivu i nevidljivu. Obim i duzina trajanja citanja zavise od covekovih snaga i okolnosti. Ne treba preopterecivati um prekomernim citanjem molitava i Pisma; ne treba, takodje, propustati svoje obaveze radi neumerenog bavljenja molitvom i citanjem. Kao sto prekomerno uzimanje hrane kvari i slabi zeludac, tako i neumereno uzimanje duhovne hrane slabi um, odvraca ga od poboznih razvijanja dobrih sposobnosti, navodi na njega uninije.[3] Pocetniku sveti oci predlazu ceste, ali kratke molitve. A kada um dostigne punocu duhovnog rasta, kada ocvrsne i sazri, tada ce biti u stanju da se neprestano moli. Upravo na hriscane koji su dostigli savrseni rast u Gospodu se odnose reci svetog apostola Pavla: Hocu, dakle, da se muzevi mole na svakom mjestu, podizuci svete ruke bez gnjeva i dvoumljenja,[4] to jest mirno i bez ikakve rasejanosti i zanesenosti. Ono sto je svojstveno coveku jos nije svojstveno detetu. Kada Sunce istine, Gospod nas Isus Hristos, posredstvom molitve i citanja ozari coveka, tada neka on izlazi na dela dnevnog poprista i pri tome pazi da u svim njegovim delima i recima, u celom njegovom bicu vlada i dejstvuje svesveta volja Bozija, otkrivena i objasnjena ljudima u jevandjelskim zapovestima.
Ako tokom dana, kojim slucajem, budes imao slobodne trenutke, iskoristi ih za pazljivo citanje nekih izabranih molitava, ili nekih izabranih mesta iz Pisma, i njima iznova potkrepi dusevne snage, potkrepi jer ih delatnost u ovom sujetnom svetu iscrpljuje. Ne bude li tih zlatnih trenutaka, onda treba da zazalis za njima, kao za kakvim izgubljenim blagom. Izgubljeno danas ne treba gubiti i sutra: zato sto se nase srce lako prepusta nemaru i zaboravnosti, a njihov plod je mracno neznanje, toliko pogubno u delu Bozijem, u delu spasenja coveka.
Desi li se da kazes ili ucinis nesto protivno zapovestima Bozijim, ne caseci ni casa leci gresku pokajanjem, i posredstvom iskrenog pokajanja vracaj se na put Boziji sa koga si skrenuo narusavanjem volje Bozije. Ne zadrzavaj se van puta Bozijeg! Nadolazecim gresnim pomislima, mastanjima i osecanjima suprotstavljaj s verom i smirenjem jevandjelske zapovesti, i pri tome govori sa svetim patrijarhom Josifom: Kako bih ucinio tako grdno zlo i Bogu zgrijesio.[5] Covek koji pazi na sebe duzan je da odustane od svakog mastarenja, koliko god ono bilo primamljivo i lepo izgledalo: svako mastarenje je lutanje uma izvan istine, u zemlji nepostojecih i neostvarivih utvara, koje varaju i obmanjuju um. Posledice mastarenja su gubitak pazenja na sebe, rasejanost uma i okorelost srca u molitvi, a iz toga proizilazi dusevno rastrojstvo.
Uvece, dok se spremas za san, koji u odnosu na zivot toga dana jeste smrt, preispitaj svoja dela ucinjena tog dana. Ako vodis pazljiv zivot, onda takvo preispitivanje nije tesko: pazenje na sebe unistava zaboravnost, toliko svojstvenu rasejanom coveku. Posto se, dakle, prisetis svih svojih sagresenja, ucinjenih delom, recju, pomislju, osecanjem, prinesi zbog njih pokajanje Bogu, dobru volju i iskreni zalog da ces ih ispravljati. Zatim, nakon citanja molitvenog pravila, mislima o Bogu zavrsi dan zapocet mislima o Bogu.
Kuda odlaze sve pomisli i osecanja coveka koji spava? Kakvo je to tajanstveno stanje, san, tokom koga dusa i telo jesu zivi, a u isti mah ne zive, daleki od svesti o svom zivotu, kao da su mrtvi? San je isto tako nesaznajan kao i smrt. Tokom sna dusa se, kao u svom vecnom pocinku, odmara i tako zaboravlja najljuce zemaljske nevolje i nesrece. A telo!… Ako ono ustaje iz sna, onda ce neizostavno vaskrsnuti i iz mrtvih. Veliki Agaton je rekao: “Bez pojacanog pazenja na sebe ne moze se uznapredovati u vrlini.”[6] Amin.
NAPOMENE:
1. Napisano u zelji da pobozni svetovni covek provodi pazljivi zivot u svetu.
2. Dobrototublje, deo II, glave prepodobnog Filoteja Sinajskog.
3. Isak Sirijski, Slovo 71.
4. 1 Tim 2, 8.
5. Post 39, 9.
6. Skitski paterik.
SVETI IGNJATIJE BRJANČANINOV 