SLOVO O ISUSOVOJ MOLITVI

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

SLOVO O ISUSOVOJ MOLITVI[1]

Pocinjem ovo slovo o Isusovoj molitvi i odmah prizivam sveblagog i svemoguceg Isusa da pritekne u pomoc mom ogranicenom umu. Pocinjem ovo slovo o Isusovoj molitvi i secam se Simeonovih reci o Gospodu: Gle, ovaj lezi da mnoge obori i podigne u Izrailju, i da bude znak protiv koga ce se govoriti.4 Kao sto je Gospod bio i jeste istinski znak, znak protiv koga ce se govoriti, predmet neslaganja i sporenja izmedju onih koji su poznali i onih koji nisu poznali Gospoda, tako i moljenje Njegovim svesvetim imenom predstavlja u pravom smislu veliki i divni znak, i kao takvo ono je od odredjenog vremena postalo predmet neslaganja i sporenja izmedju onih koji se takvim moljenjem zanimaju i onih koji se njime ne zanimaju. Sa pravom jedan otac[2] primecuje da taj nacin moljenja odbacuju jedino oni koji ne poznaju takav nacin moljenja, a razlog odbacivanja su predubedjenja i lazna misljenja o njemu. Ne obaziruci se na povike predubedjenja i neznanja, u nadi na Boziju milost i pomoc, predlazemo ljubljenim ocima i braci nase ubogo slovo o Isusovoj molitvi na osnovu Svetog pisma, crkvenog predanja i svetootackih dela, u kojima je izlozeno ucenje o toj svesvetoj i svesilnoj molitvi. Neka budu neme usne lazljive, koje Govore na pravednika i na velicanstveno ime njegovo bezakonje, u oholosti svojoj, svojim velikim neznanjem i sa njim sjedinjenom porugom nad cudom Bozijim. Razmotrivsi velicinu Isusovog imena i spasonosnu silu moljenja njime, uzviknimo u duhovnoj radosti i divljenju: Kako je veliko mnostvo dobrote Tvoje, Gospode, koju si pripremio onima koji Te se boje, koju cinis onima koji se uzdaju u Tebe, pred sinovima covecijim.[3] Jedni (se hvale) kolima, a drugi konjima – na telesnom i sujetnom umovanju svome – a mi cemo se prostodusno i sa decijom verom velicati Imenom Gospoda Boga nasega.[4]

Isusova molitva se izgovara ovako: Gospode Isuse Hriste, Sine Boziji, pomiluj me gresnog. Ona se prvobitno izgovarala bez reci gresnog; ta rec je kasnije dodata. “Ta rec sadrzi u sebi priznanje i ispovedanje pada” napominje prepodobni Nil Sorski, “ta rec nama prilici, a Bogu prija zato sto On zapoveda da mu molitve upucujemo iz priznanja i ispovedanja svoje gresnosti.”[5] Pokazujuci blagost prema slabosti onih koji tek pocinju da se zanimaju Isusovom molitvom, sveti oci dozvoljavaju pocetnicima da nekad govore: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me gresnog, a nekad: Sine Boziji, pomiluj me gresnog. Uostalom, ovo je samo dopustenje i znak milosti, a nikako ne naredba ili uredba koju treba neizostavno ispunjavati. Mnogo je bolje da izgovaramo uvek jednoobraznu, celovitu, nepromenjenu molitvu, jer tada promene i vodjenje racuna o promenama nece zauzimati um i odvlaciti njegovu paznju. Cak ni onaj koji radi sopstvene slabosti ima potrebu za promenom ne sme to cesto da dopusti sebi. Na primer: do rucka moze da se moli recima: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me gresnog, a posle rucka recima: Sine Boziji, pomiluj me gresnog. Prepodobni Grigorije Sinait zabranjuje cestu promenu, i zato govori: “Ne moze da pusti korenje drvece koje se cesto presadjuje.”[6]

Moljenje Isusovom molitvom je uredba Bozija. Nju nisu ustanovili ni proroci, ni apostoli, ni andjeli – nju je ustanovio sam Sin Boziji i Bog. Posle Tajne vecere, Gospod Isus Hristos je, pored ostalih najuzvisenijih, konacnih zapovesti, ustanovio da se molimo Njegovim imenom, dao nam je taj nacin moljenja kao novi, neobicni, besceni dar. Apostoli su vec donekle znali silu Isusovog imena: tim imenom isceljivali su neisceljive bolesti, a demone pokoravali, pobedjivali, vezivali, progonili. Gospod zapoveda da u molitvama upotrebljavamo to najmocnije, najdivnije ime, i obecava da ce ono molitvu uciniti narocito delotvornom. I sto god zaistete (od Oca) u ime moje – rekao je On apostolima – to cu uciniti, da se proslavi Otac u Sinu. Iako sta zaistete u ime moje, ja cu uciniti.[7] Zaista, zaista vam kazem da sto god zasitete od Oca u ime moje, dace vam. Do sada ne iskaste nista u ime moje; istite i dobicete, da radost vasa bude ispunjena.[8] O, kakav dar! On je zalog neprolaznih, nemerljivih blaga! On je istekao iz usta neogranicenog Boga koji se obukao u ogranicenu covekovu prirodu i uzeo covecije ime – Spasitelj.[9] To ime po svojoj spoljasnjosti jeste ograniceno, ali izobrazava neograniceni predmet, Boga, pozajmljuje od Njega neograniceno, bozansko dostojanstvo, Bozija svojstva i silu. Davaoce bescenog, neprolaznog blaga! Kako mi nistavni, smrtni, gresni da primimo dar? Nisu za to sposobne ni nase ruke, ni um, ni srce. Nauci nas da poznamo, koliko mozemo, i velicinu dara, i njegov znacaj, i nacin primanja, i nacin upotrebe, da ne bismo pogresno pristupili daru, da ne bismo bili izlozeni kazni zbog bezumlja i drskosti, i da bismo zbog pravilnog poznanja i upotrebe dara primili od Tebe druge, jedino Tebi poznate darove koje si obecao.

Iz Jevandjelja, Dela apostolskih i poslanica vidimo da su sveti apostoli imali neogranicenu veru u ime Gospoda Isusa i neograniceno strahopostovanje prema tom imenu. Imenom Gospoda Isusa oni su cinili najneobicnija cuda. Nema primera iz koga bi se moglo nauciti kako su se oni molili imenom Gospoda, ali su se sigurno njime molili. Kako su mogli da se ne mole njime kada im je sam Gospod predao i zapovedio to moljenje, kada je zapovest dva puta ponovio i potvrdio? Ako Pismo ne govori o ovome, onda ne govori jedino zato sto je to moljenje bilo u opstoj upotrebi i nije bilo potrebe da bude posebno uneto u Pismo upravo zato sto je bilo poznato i uobicajeno. Tvrdnja da Isusova molitva jeste bila u opstoj upotrebi i opstepoznata jasno proizilazi iz odluke Crkve kojom se neukima nalaze da Isusovu molitvu koriste umesto svih drugih molitava.[10] Drevnost te uredbe je nesumnjiva. Kasnije je ona dopunjavana onako kako su se u Crkvi pojavljivale nove molitve. Sveti Vasilije Veliki je pismeno izlozio molitveno pravilo za svoju pastvu, zbog cega neki upravo njemu pripisuju i samo uvodjenje pravila. Ono ni u kom slucaju nije ni izum ni uredba velikog svetitelja; svetitelj je usmeno predanje samo zamenio pismenim, isto onako kako je liturgiju, najveci sveti cin – savrsavan u Kesariji od apostolskih vremena, prenosen usmeno i po prejemstvu – napisao da 6i ga zastitio od neznabozackog bogohuljenja. Monasko pravilo se sastoji najvise u Isusovoj molitvi. To pravilo se predaje u tom obliku svim monasima Pravoslavne Crkve;[11] u tom obliku andjeo ga je predao prepodobnom Pahomiju Velikom i monasima njegovog opstezica. Prepodobni je ziveo u IV veku; u pravilu se govori o Isusovoj molitvi isto onako kako se govori o Molitvi Gospodnjoj, o pedesetom psalmu i o Simvolu vere – kao o onom sto je opstepoznato i opsteprihvaceno. Prepodobni Antonije Veliki, otac iz III i IV veka, nalaze svojim ucenicima najrevnosnije vezbanje u Isusovoj molitvi, i govori o njoj kao o necemu za sta nije potrebno nikakvo objasnjenje. Objasnjenje ove molitve pocelo je da se pojavljuje kasnije u onoj meri u kojoj je zivo poznanje o njoj postajalo sve oskudnije. Podrobnije ucenje o Isusovoj molitvi izlozili su oci XIV i XV veka, kada je vezbanje u njoj pocelo skoro da pada u zaborav cak i medju monasima.

Nama poznati istorijski spomenici ranog hriscanstva ne govore posebno o molitvi imenom Gospodnjim: pominju je jedino u izlaganju neceg drugog. Zivotopis svetog Ignjatija Bogonosca, episkopa antiohijskog, koji je zavrsio svoj zivot mucenickom smrcu u Rimu, za vreme cara Trajana, belezi sledece: “Dok su bezboznici izvodili svetog pred zveri, da ga zveri pojedu, primetili su da on neprestano ima na ustima ime Isusa Hrista, pa su ga zapitali zasto neprestano pominje to ime. Sveti je odgovorio da je u njegovom u srcu napisano ime Isusa Hrista, i da ispoveda ustima Onoga kojeg uvek nosi u srcu. Zveri su pojele svetog: ostale su njegove kosti, a njegovo srce je, po Bozijoj volji, ostalo netaknuto. Cim su nevernici nasli srce, setili su se reci svetog Ignjatija, pa su, u zelji da saznaju je li tacno ono sto je svetitelj rekao, razrezali to srce na dva jednaka dela. Na oba dela razrezanog srca nasli su natpis zlatnim slovima: Isus Hristos. Tako je sveti mucenik Ignjatije imenom i delom bio bogonosac, jer je uvek nosio u svom srcu Hrista Boga, cije je ime, kao pruticem, um ispisao razmisljanjem o Bogu.” Bogonosac je bio ucenik svetog apostola i jevandjeliste Jovana Bogoslova, i bio je udostojen da u svom detinjstvu vidi samog Gospoda Isusa Hrista. To je ono blazeno dete za koje Jevandjelje kaze da ga je Gospod postavio medju apostole, koji su raspravljali o tome ko je najveci u Carstvu nebeskom, a zatim zagrlio, i rekao: Zaista vam kazem, ako se ne obratite i ne budete kao djeca, necete uci u Carstvo nebesko. Koji se, dakle, ponizi kao dijete ovo, onaj je najveci u Carstvu nebeskom.[12] Naravno, sveti Ignjatije je ucio od svetog jevandjeliste i naucio se Isusovoj molitvi, i zanimao se njome u tom vremenu procvata hriscanstva, kao i svi ostali hriscani. Tada su se Isusovoj molitvi obucavali svi hriscani, prvenstveno zato sto je ta molitva izuzetno znacajna, zatim zato sto su rukopisne svete knjige retke i skupocene, zato sto je mali broj ljudi bio pismen (vecina apostola je bila neuka), zato sto je Isusova molitva pogodna, dovoljna, i sto ima neobicno dejstvo i silu. “Veliko je i neizmerno ime Sina Bozijeg”, rekao je andjeo svetom Jermi, neposrednom uceniku apostola, “ono drzi ceo svet.” Cim je cuo ovo ucenje, Jerma je upitao andjela: “Ako Sin Boziji drzi sve stvoreno, podrzava li one koji, otkako ih je On prizvao, nose Njegovo ime i hode u Njegovim zapovestima?” Andjeo je odgovorio: “On podrzava one koji od sveg srca nose Njegovo ime. On sam je njihova osnova, i drzi ih sa ljubavlju, zato sto se oni ne stide da nose Njegovo ime.”[13] U crkvenoj istoriji citamo ovakvu pricu: “Vojnik Neokora, Kartaginjanin, sluzio je u rimskom odredu zaduzenom da brani Jerusalim u vreme kada je Gospod nas Isus Hristos dragovoljno pretrpeo stradanja i smrt radi iskupljenja ljudskog roda. Kada je video cuda koja su se dogodila za vreme smrti i vaskrsenja Gospoda, Neokora je poverovao u Gospoda i apostoli su ga krstili. Po zavrsetku vojne sluzbe, Neokora se vratio u Kartaginu i blago vere predao celoj svojoj porodici. Hriscanstvo je primio i Kalistrat, unuk Neokorin. Kada je napunio potreban broj godina, Kalistrat je stupio u vojsku. Vojni odred u kome je sluzio cinili su idolopoklonici. Oni su poceli da obracaju narocitu paznju na Kalistrata cim su primetili da se ne poklanja kumirima i da se nocu, usamljen, dugo moli. Jednom prilikom su ga prisluskivali dok se molio, i kada su culi da neprestano ponavlja ime Gospoda Isusa Hrista, izvestili su o tome svog zapovednika. Ispovedao je Isusa sveti Kalistrat nasamo i nocu i danju, pred svima, i svoje ispovedanje zapecatio krvlju.”[14] Pisac V veka, prepodobni Isihije Jerusalimski, vec se zali da je vezbanje u Isusovoj molitvi veoma retko medju monasima.[15] Vremenom je vezbanje u Isusovoj molitvi postajalo sve redje, i zato su sveti oci nastojali da ga podrze. Poslednji pisac o ovoj molitvi bio je blazeni starac, jeromonah Serafim Sarovski. Pouke ukrasene njegovim imenom nije pisao samo starac: u njima su zapisane i reci jednog monaha kojeg je starac poucavao; one su obelezene blagodatnim pomazanjem.[16] Danas su monasi gotovo prestali da se vezbaju u Isusovoj molitvi. Razlog ostavljanja je nemar, smatra prepodobni Isihije. Mora se priznati da je ova optuzba istinita.

Blagodatna sila Isusove molitve sadrzana je u samom bozanskom imenu Bogocoveka, Gospoda naseg, Isusa Hrista. Iako nam brojna svedocanstva Svetog pisma javljaju velicinu Bozijeg imena, znacenje tog imena neobicno jasno objasnio je sveti apostol Petar pred judejskim Sinedrionom, kada je Sinedrion ispitivao apostola kakvom silom ili u cije ime im je darovano da iscele hromog od rodjenja? Tada Petar, ispunivsi se Duha Svetoga, rece im: Knezovi narodni i starjesine Izrailjeve, ako nas danas ispitujete zbog dobrocinstva bolesnom covjeku, kako on ozdravi, neka je na znanje svima vama, i svemu narodu Izrailjevu, da u ime Isusa Hrista Nazarecanina, kojega vi raspeste, kojega Bog podize iz mrtvih, njime stoji ovaj pred vama zdrav. On je kamen koji vi zidari odbaciste, a koji postade glava od ugla: i nema ni u jednome drugome spasenja. Jer nema drugoga Imena pod nebom danoga ljudima kojim bismo se mogli spasti.[17] Ovo svedocenje je svedocenje Svetog Duha: usta, jezik, glas apostola bili su samo orudja Duha. I drugo orudje €vetog Duha, apostol neznabozaca, proglasava slicnu objavu. Svaki – govori on – koji prizove Ime Gospodnje bice spasen.[18] Isus Hristos je unizio sebe i bio poslusan do smrti, i to do smrti na krstu. Zato i Njega Bog visoko uzdize, i darova mu Ime kojeje iznad svakoga imena, da se u Ime Isusovo pokloni svako koljeno sto je na nebesima i na zemlji i pod zemljom.[19]

Cim je predvideo dalju buducnost, David, Isusov praotac po telu, opevao je velicinu Isusovog imena, zivopisno izobrazio dejstvo tog imena, borbu posredstvom tog imena protiv vlasti greha, silu koju ono daje pri oslobadjanju iz robovanja strastima i demonima, blagodatni trijumf onih koji su pobedu odneli pomocu Isusovog imena. Poslusajmo, poslusajmo bogonadahnutog Davida!

Car prorok neobicno jasno opisuje ono sto ce se zbiti za hiljadu godina: uspostavljanje duhovnog Hristovog carstva na zemlji, i govori da ce se vlast Bogocoveka prostirati od mora do mora i od reka do krajeva vaseljene. I poklonice se njemu svi carevi zemaljski, svi narodi njemu ce sluziti. I dragoceno je ime njegovo pred njima, i molice se za njega svagda, vasceli dan njega ce blagosiljati. Neka bude ime njegovo blagosloveno u vekove, pre sunca prebivace ime njegovo; i blagoslovice se u njemu sva plemena zemaljska, svi narodi nazivace ga blazenim. I blagosloveno Ime slave Njegove doveka i u vek veka, i ispunice se slave Njegove sva zemlja.[20] Veliko sluzenje molitve, koja uvodi coveka u najblize zajednicarenje sa Bogom, pojavilo se na zemlji u najsirim razmerama onda kada je Bogocovek pomirio coveka sa Bogom. To sluzenje je obuhvatilo zemlju: nastanilo se u gradovima i selima, procvetalo u bezljudnim, dotad nenaseljenim pustinjama, zasijalo u mracnim pecinama, u klisurama, u provalijama i na planinskim vrhovima, u cestarima neprohodnih suma. Ime Bogocoveka dobilo je u molitvenom sluzenju najvazniji znacaj zato sto to ime jeste ime Spasitelja ljudi, Tvorca ljudi i andjela, ime ocovecenog Boga, Pobednika pobunjenih slugu i stvorenja – demona. Pred njim – nasim Gospodom i Iskupiteljem – pred njim ce pripasti Etiopljani, demoni, i neprijatelji njegovi, pali duhovi, prah ce lizati.[21] Gospode, Gospode nas, kako je divno Ime Tvoje po svoj zemlji! Jer se uzdize velicanstvenost Tvoja iznad nebesa. Iz usta dece i odojcadi nacinio si (Sebi) hvalu, nasuprot neprijatelja Tvojih, da satres neprijatelja i osvetnika.[22] I zaista! velicina Isusovog imena nadmasuje moc razumevanja koju poseduju razumna bica na zemlji i na nebu: ono se nepojmljivo poima decijom prostodusnoscu i verom. Sa takvom istom nesebicnom nastrojenoscu moramo pristupati moljenju Isusovim imenom i prebivati u tom moljenju; neprestano i revnosno moljenje mora biti slicno neprestanoj teznji deteta za majcinim grudima: tada moljenje Isusovim imenom moze da se zavrsi potpunim uspehom, tada nevidljivi neprijatelji mogu biti zgazeni, konacno moze biti slomljen neprijatelj i osvetnik. Neprijatelj je nazvan osvetnikom zato sto on povremeno, a ne stalno nastoji da od onih koji se mole oduzme posle molitve ono sto su stekli tokom molitve.[23] Za odlucujucu pobedu neophodna je neprestana molitva i neprekidna budnost nad sobom. Zbog takvog znacaja moljenja Isusovim imenom, David poziva sve hriscane na to moljenje. Hvalite, sluge, Gospoda; hvalite Ime Gospodnje. Neka je Ime Gospodnje blagosloveno od sada i doveka. Od istoka sunca do zapada hvaljeno je Ime Gospodnje.[24] Prinesite Gospodu slavu Imenu Njegovom; poklonite se Gospodu u dvoru svetom Njegovom;[25] molite se tako da se u vasim molitvama pokaze velicina Isusovog imena, i da vi Njegovom silom udjete u nerukotvoreni hram srca radi poklanjanja u duhu i istini; molite se revnosno i bez prestanka, molite se u strahu i drhtanju pred velicinom Isusovog imena, i neka se uzdaju u Tebe, svemoguceg i sveblagog Isusa, svi koji znaju Ime Tvoje, iz svog blazenog opita, jer nisi ostavio one koji Te traze, Gospode.[26] Velicinu Isusovog imena sposoban je da otkrije u sebi jedino onaj koji je siromasan duhom, jedino onaj koji se zbog neprestanog osecanja svoje nistavnosti neprestano prilepljuje molitvom uz Gospoda. Da se ne vrati unizeni postidjen sa stajanja na svojoj molitvi, vec da je prinese potpuno Bogu, nepokradenu zbog rasejanosti: siromah i ubogi hvalice Ime Tvoje.[27] Blazen je covek kome je Ime Gospodnje nada njegova, i koji ne gleda na sujetnosti (idolske) i na manije lazne:[28] on nece pri svome moljenju obratiti paznju na sablaznjivo dejstvo sujetnih briga i strasti koje pokusavaju da opogane i obescaste molitvu. Zbog svoje tisine i mraka, noc narocito doprinosi vezbanju u Isusovoj molitvi; nocu se zanimao secanjem na Boga veliki podviznik molitve David: Opomenuh se u noci Imena Tvoga, Gospode, govori on; nocu sam podesavao svoju dusu na bozansko raspolozenje, i, stekavsi to raspolozenje u delatnosti narednog dana, sacuvah zakon Tvoj.[29] “Nocu mnogo vremena posvecuj molitvi, a malo pojanju psalama”, savetuje prepodobni Grigorije Sinait, pozivajuci se na svetog Jovana Lestvicnika.[30]

U teskoj borbi protiv nevidljivih neprijatelja naseg spasenja najjace oruzje je Isusova molitva. Svi narodi – narodima su nazvani glagoljivi i prefrigani demoni – okruzise me, govori David, i Imenom Gospodnjim branjah se od njih. Opkolivsi opkolise me, i Imenom Gospodnjim branjah se od njih. Opkolise me kao pcele sace, i planuse kao oganj u trnju, i Imenom Gospodnjim branjah se od njih.[31] “Isusovim imenom bij neprijatelje: jaceg oruzja ni na nebu ni na zemlji nema.”[32] Tobom cemo, Gospode Isuse, neprijatelj nase izbosti rogovima, i Imenom Tvojim unisticemo one koji ustaju na nas. Jer se ne uzdam u luk svoj, i mac moj nece me spasiti. Jer si nas (Ti) spasao od tlacitelja nasih, i mrzitelje nase posramio si. Bogom cemo se hvaliti sav dan, i Ime cemo Tvoje ispovedati i hvaliti doveka.[33] Kada Isusovim imenom pobedi i rastera neprijatelje, um se prikljucuje blazenim duhovima, ulazi radi istinskog bogosluzenja u hram srca, koji je do sada bio zatvoren za njega, pojuci novu, duhovnu pesmu, pojuci tajanstveno: Ispovedacu i slaviti Tebe, Gospode, svim srcem svojim, jer si uslisio sve reci usta mojih, i pred andjelima psalmopevacu Ti. Poklonicu se hramu svetome Tvome, i ispovedacu i slaviti Ime Tvoje radi milosti Tvoje i istine Tvoje, jer si uzvelicao iznad svega Ime sveto Tvoje. U dan u koji Te prizovem, brzo me uslisi; umnozices me (i ohrabriti) u dusi mojoj silom Tvojom.[34] Sveti David nabraja cudesna delovanja svetog i strasnog Imena[35] Isusovog. Ono deluje kao prijatni lek, ciji nacin delovanja bolesnik ne poznaje i ne razume, ali je samo delovanje ocigledno na osnovu stvarnog isceljenja. Radi Isusovog imena, uzimanog u molitvi, silazi coveku pomoc od Boga i daruje mu otpustenje grehova; zato sveti David, iznoseci pred Boga pustos i jadno stanje duse svakog coveka, nuznu posledicu gresnog zivota, trazi u ime svih ljudi pomilovanje i govori: Pomozi nam, Boze, Spasitelju nas; radi slave Imena Tvoga, Gospode, izbavi nas; i ocisti grehe nase radi Imena Tvoga.[36] Radi imena Gospodnjeg nasa molitva biva uslisena, daruje nam se spasenje; ubedjen u to, David se opet moli: Boze, u Ime Tvoje spasi me, i silom Tvojom sudi mi. Boze, uslisi molitvu moju, cuj reci usta mojih.[37] Silom Isusovog imena um se oslobadja od kolebanja, volja jaca, a ostala svojstva duse dobijaju pravilnost revnosti; jedino se bogougodnim mislima i osecanjima, tim svojstvima covekove neporocne prirode, dozvoljava da obitavaju u dusi; nema u njoj mesta za tudje misli i osecanja jer ce Bog spasiti Sion, i izgradice se gradovi Judeje. I nastanice se tamo, i nasledice je (narod Tvoj); i seme slugu Tvojih posedovaceje (= Judeju), i koji ljube Ime Tvoje nastanice se u njoj.[38] U ime Gospoda Isusa daruje se ozivljenje duse koju je greh umrtvio. Gospod Isus Hristos je zivot,[39] i Njegovo ime je zivo: ono ozivotvorava one koji tim imenom vapiju izvoru zivota, Gospodu Isusu Hristu. Imena Tvoga radi, Gospode, ozivi me pravdom Tvojom;[40] i necemo odstupiti od Tebe, oziveces nas, i Ime Tvoje prizivacemo.[41] Kada silom i dejstvom Isusovog imena molitva bude uslisena, kada Bozija pomoc sidje coveku, kada neprijatelji budu odbijeni, i kada odstupe od njega, kada bude udostojen otpustanja grehova, kada bude isceljen i vracen u neporocno prirodno stanje, kada njegov duh bude obnovljen u svojoj sili, tada ce nakon pokajanja, u ime Gospoda, uslediti blagodatni darovi, duhovno imanje i blago, zalog blazene vecnosti, jer si Ti, Boze, uslisio molitve moje; dao si nasledje onima koji se boje Imena Tvoga. Dane na dane cara dodaces, Godine njegove kroz dane narastaja i narastaja. Ostace (car) doveka pred Bogom.[42] Tada ce covek postati slobodan da peva Gospodu pesmu novu: on se iskljucuje iz onih koji su telesni i dusevni, prikljucuje se onima koji su duhovni i hvali Gospodau crkvi prepodobnih. Do sada ga je Sveti Duh prizivao i poticao jedino na plac i pokajanje, a sada ga priziva: Neka se uzveseli Izrailj Stvoritelju svome, i sinovi Sionovi obradovace se Caru svome. Neka hvale Ime Njegovo u horu, uz bubanj i psaltir neka mu psalmopoju,[43] zato sto nakon obnovljenja duse sve njene sile, dovedene u cudesni sklad i saglasje, postaju sposobne da, cim ih dotakne Bozija blagodat, proizvode Bogu prijatne duhovne zvuke i glasove koji odlaze na nebo, pred presto Boziji. Da se obraduje srce moje, da se boji imena Tvoga. Ispovedacu Te i hvaliti, Gospode Boze moj, svim srcem svojim, i slavicu Ime Tvoje doveka, jer je milost Tvoja velika na meni, i izbavio si dusu moju od pakla najdubljega.[44] Pravedni ce ispovedati i slaviti Ime Tvoje, i pravi ce se nastaniti pred licem Tvojim,[45] zato sto um, cim otera neprijatelje, koji izazivaju rasejanost, slabe i pogane molitvu, ulazi u mrak i ne vidi nista, i stoji pred licem Bozijim bez ikakve pomoci. Mrak u mislima je onaj veo, ona zavesa kojom je pokriveno lice Bozije. Taj veo je nedokucivost Boga za sve stvorene umove. Umiljenje u srcu postaje tada toliko snazno da je nazvano ispovedanjem. Blagodatno dejstvo Isusove molitve u hriscaninu koji napreduje David prikazuje ovako: Blagoslovi duso moja Gospoda, i sve sto je u meni Ime sveto Njegovo.[46] Upravo tako! Pri obilnom dejstvu Isusove molitve u njoj ucestvuju sve sile duse i samo telo. Vezbanje u Isusovoj molitvi sveti David, tacnije Sveti Duh ustima Davidovim, predlaze svim hriscanima, bez izuzetka: Carevi zemaljski i svi narodi, knezovi i sve sudije zemaljske, momci i devojke, starci sa decom, neka hvale Ime Gospodnje, jer se uznese Ime Njega jedinoga.[47] Bukvalno razumevanje stanja navedenih u ovim stihovima bice potpuno tacno, ali njihovo sustinsko znacenje je duhovno. Reci ovih stihova imaju sledece znacenje: narodi su svi hriscani, carevi su oni hriscani koji su udostojeni da dobiju savrsenstvo, knezovi su oni koji su dostigli znacajno napredovanje, sudije su oni koji jos nisu zadobili vlast nad sobom, ali su upoznati sa Bozijim zakonom i mogu da razlikuju dobro od zla i da po uredbi i pravilu Bozijeg zakona prebivaju u dobru i odbacuju zlo, devojke su pravedno srce, toliko spremno za molitvu, starci sa decom su stepen delatnog napredovanja, koje se veoma razlikuje od blagodatnog napredovanja, mada i prvo ima svoju veoma znacajnu cenu; onaj koji je dostigao savrsenstvo u poboznom delanju nazvan je starcem, a onaj koji je uznet u blagodatno savrsenstvo nazvan je carem.

Isusovo ime ima, izmedju ostalih nepojmljivih, cudesnih svojstava, svojstvo i silu da izgoni demone. To svojstvo objavio je sam Gospod. “Imenom mojim izgonice demone[48] oni koji veruju u Gospoda”, rekao je Isus. Na ovo svojstvo Isusovog imena moramo obratiti narocitu paznju zato sto ono ima izuzetno vazan znacaj za one koji se vezbaju u Isusovoj molitvi. Najpre moramo reci nekoliko reci o prebivanju demona u ljudima. To prebivanje je dvojako: jedno mozemo nazvati culnim, a drugo moralnim. Satana prebiva culno u coveku onda kada se nastani u njegovom telu, i muci i dusu i telo. Tako u coveku moze da zivi jedan demon, ali i mnogi demoni. Tada se covek naziva besomucnim. Iz Jevandjelja vidimo da je Gospod isceljivao besomucne; i Hristovi ucenici isceljivali su besomucne tako sto su izgonili demone imenom Gospodnjim. Satana moralno prebiva u covek onda kada covek postane izvrsilac volje djavola. Tako je u Judu Iskariotskoga usao satana,[49] to jest ovladao je njegovim razumom i voljom, sjedinio se sa njim u duhu. U tom su stanju bili i u tom se stanju nalaze svi koji ne veruju u Hrista: i sveti apostol Pavle to govori hriscanima koji su iz neznabostva presli u hriscanstvo: I vas koji bijaste mrtvi zbog prijestupa i grijehova svojih, u kojima nekada hodiste po duhu ovoga svijeta, po knezu koji vlada u vazduhu, po duhu koji sada dejstvuje u sinovima protivljenja, medju kojima i mi svi zivjesmo nekada po zeljama tijela svoga, cineci volju tijela i pomisli, i bijasmo po prirodi djeca gnjeva kao i ostali.[50] U tom stanju nalaze se manje ili vise, shodno stepenu gresnosti, oni koji su se krstili u Hrista, ali su se otudjili od Njega kroz sagresenja. Tako sveti oci razumeju Hristove reci o tome da se djavo, sa sedam drugih duhova gorih od sebe, vratio u dusevni dom iz koga se Sveti Duh udaljio.[51] Takvi duhovi, koji su ponovo usli, ponovo se izgone Isusovom molitvom, uz uslov da se zivot provodi u neprestanom i revnosnom pokajanju. Preduzmimo za nas spasonosni podvig! Potrudimo se da Isusovom molitvom izgnamo duhove koji su usli u nas zahvaljujuci nasem nemaru.[52] Ona ima svojstvo da ozivljava one koje je greh umrtvio, ona ima svojstvo da izgoni demone. Ja sam – rekao je Spasitelj – vaskrsenje i zivot; koji vjeruje u mene ako i umre, zivjece.[53] A znaci onima koji vjeruju bice ovi: imenom mojim izgonice demone.[54] Isusova molitva i otkriva prisustvo demona u coveku, i izgoni ih iz coveka. Pri tome se desava nesto slicno onome sto se desilo pri izgonjenju necistog duha iz decaka, posle preobrazaja Gospodnjeg. Kada je decak video pred sobom Gospoda, necisti duh ha odmah stade lomiti; i padnuvsi na zemlju decak se valjase i bacajuci penu. Kada je Gospod zapretio necistom duhu, i zapovedio mu da izidje iz decaka, duh je, od zlobe i zestine sa kojom je izasao, povikao, a zatim tako snazno i dugo lomio decaka da je decak posle toga izgledao kao mrtav.[55] U coveku koji vodi rasejan zivot sila satane prebiva neprimecena i neshvacena, no cim cuje da covek u molitvi priziva ime Gospoda Isusa, ona postaje zbunjena. Ona podize sve strasti u coveku, posredstvom njih dovodi celog coveka u strasno kolebanje, izaziva u telu razne, neobicne bolesti. U tom smislu treba razumeti reci prepodobnog Jovana Proroka: “Nama nemocnima ostaje jedino da pribegavamo Isusovom imenu, jer, kako rekosmo, strasti sudemoni, i izlaze iz nas od prizivanja ovog imena.”[56] To znaci da strasti i demoni deluju zajednicki: demoni deluju posredstvom strasti. Kada prilikom Isusove molitve primetimo da su strasti posebno uzrujane i uzavrele, ne padnimo zbog toga u uninije i nedoumicu, vec se, naprotiv, ohrabrimo i spremimo za podvig, za revnosno moljenje imenom Gospoda Isusa, jer smo dobili jasan znak da je Isusova molitva pocela da deluje u nama. Sveti Jovan Zlatousti govori: “Secanje na ime Gospoda naseg Isusa Hrista razdrazuje neprijatelja na bitku, jer dusa koja primorava sebe na Isusovu molitvu moze da stekne tom molitvom sve, i zlo, i dobro. Ona moze da ugleda najpre zlo u unutrasnjosti svog srca, a zatim i dobro. Ta molitva moze da pokrene zmiju, a moze i da je smiri. Ta molitva moze da izoblici greh koji zivi u nama, ta molitva moze i da ga istrebi. Ta molitva moze da pokrene svu silu neprijatelja u srcu, ta molitva moze, malo-pomalo, da je pobedi i iskoreni. Silazeci u dubinu srca, ime Gospoda Isusa Hrista ce smiriti zmiju koja gospodari na poljima srca, a dusuce spasiti i ozivotvoriti. Neprestano prebivaj u imenu Gospoda Isusa, neka srce proguta Gospoda, i neka Gospod proguta srce, i neka ovo dvoje budu jedno. Ovo delo se, uostalom, i ne cini za jedan dan, ni za dva dana – potrebne su godine i mnogo vremena; potrebno je mnogo vremena i podviga da bi bio izgnan neprijatelj i da bi se nastanio Hristos.”[57] Ovde je ocito opisano ono delanje, i jasno ukazano na orudje delanja, o kome govori i na koje poziva prepodobni Makarije Veliki u svom Prvom slovu: “Posredstvom pomisli, koje neprestano rastu u tebi, udji, ko god ti bio, u svoju zarobljenu dusu, robinju i slugu greha, i razmotri do dna svoje misli i ispituj dubinu svojih pomisli: i ugledaces u nedrima svoje duse zmiju kako puze i gnezdi se i ubija otrovom delove tvoje duse. Srce je neizmerni bezdan. Ako ubijes zmiju, pohvali se pred Bogom svojom cistotom; a ako je ne ubijes, smiri sebe tako sto ces se, slab i gresan, moliti Bogu za svoje tajne.”[58] Isti ovaj veliki Boziji ugodnik govori: “Carstvo tame, to jest zli knez duhova, koji odiskona zarobljava coveka, oblozio je i obukao njegovu dusu vlascu tame. Taj zli gospodar obukao je u greh dusu, celokupno njeno bice, svu ju je opoganio, celu ju je zarobio u svoje carstvo; on nije ostavio na slobodi ni pomisli, ni razum, ni telo, nijedan njen deo – svu ju je zaodenuo u plast tame. Taj zli neprijatelj je celog coveka oskrnavio i izoblicio dusu i telo; obukao je coveka u starog coveka, opoganjenog, necistog, Bogu neprijateljskog, nepokornog Bozijem zakonu, to jest obukao ga je u sam greh da covek vise ne bi video kako hoce, nego da bi video strasno, da bi cuo strasno, da bi njegove noge bile upravljene prema zlim delima, ruke prema cinjenju bezakonja, srce prema zlim pomislima. Pomolimo se zato Bogu da svuce sa nas starog coveka, jer On jedini moze da oduzme od nas greh, pomolimo se Bogu pogotovu zato sto su oni koji su nas zarobili i koji nas drze u svojoj vlasti jaci od nas, a On je obecao da ce nas osloboditi iz tog ropstva.”[59] Na osnovu ovakvih razmisljanja sveti oci daju onom koji se moli Isusovom molitvom sledecu, za dusu spasonosnu pouku: “Dusa nece moci dovoljno da se raduje dobru pravednosti ako ne postrada mnogo zato sto se nije oslobodila greha. Ako zelis da ocistis svoje srce, razbuktavaj ga stalno secanjem na Gospoda Isusa, i neka ti to bude jedino neprekinuto poucavanje i delo. Ako neko zeli da odbaci starog coveka u sebi, neka zna da to ne moze uciniti tako da se nekad moli, a nekad ne moli: on mora neprestano da prebiva u molitvi tako sto ce cuvati um, makar se nalazio i izvan molitvenog hrama. Ako nameravamo da precistimo zlato, pa i zakratko dozvolimo da zgasne vatra u peci, ponovo cemo dobiti stvrdnut i nepreciscen materijal: ako se nekad opominjemo Boga, a nekad ne opominjemo, onda neradom unistavamo ono sto mislimo da cemo dobiti molitvom. Coveku koji voli vrline svojstveno je da secanjem na Boga stalno istrebljuje zemljanost srca, da bi tako, malo-pomalo, zlo sagorelo u vatri secanja na dobro, i da bi se dusa potpuno vratila u svoju prirodnu svetlost sa velikom slavom. Prema tome, um se cisto i neoprelesceno moli ako prebiva u srcu. Tako je isti taj sveti (Dijadoh) rekao: ‘Molitva je istinska i neoprelescena onda kada je um tokom molitve sjedinjen sa srcem.'”[60] Ne bojte se, trudbenici Isusove molitve, ni vetrova, ni talasa! Vetrovima nazivam demonske pomisli i mastanja, a talasima metez strasti nadrazenih pomislima i mastanjima. Iz oluje koja besni mi cemo postojano, hrabro i sa suzama vapiti Gospodu Isusu Hristu: On ce zapretiti vetrovima i talasima, a tako cemo opitno saznati Isusovu svemoc, i zato odati duzno bozansko postovanje govoreci: Vaistinu si Ti Sin Boziji.[61] Mi se borimo za nase spasenje. Od nase pobede ili naseg poraza zavisi nasa vecna sudbina. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov kaze da se “bitka vodi tokom vezbanja u Isusovoj molitvi; lukavi demoni ratuju i stvaraju veliko uznemirenje, posredstvom strasti izazivaju metez i buru u srcu, ali se Isusovim imenom trose i rastapaju, kao vosak u vatri. No demoni ne odustaju od bitke ni onda kada budu prognani i odstupe od srca: tada oni pocnu da uzbunjuju um spolja, posredstvom spoljasnjih osecanja. Umu je potrebno dosta vremena da pocne da oseca tisinu i tihovanje u sebi zato sto demoni, cim vide da nemaju snagu da uzbune um u dubini, pocinju da ga uzbunjuju izvana, posredstvom mastanja. Zato covek ne moze potpuno da se oslobodi bitke, ne moze da ne ratuje protiv lukavih duhova. To je svojstveno savrsenima i onima koji su se potpuno udaljili od svega i stalno prebivaju u pazenju srca.”[62] Moze na pocetku izgledati da je i samo delanje neobicno suvo, da ne obecava nikakvog ploda. Ulazuci napore da se sjedini sa srcem, um najpre nailazi na neprozirni mrak, na ogrubelost i zamrlost srca koje je nespremno da odmah podrzi um.[63] Trudbenik ne sme zbog ovoga da pada u uninije ili malodusnost; ovo smo pomenuli da bismo ga upozorili i pozvali na oprez. Strpljivi i revnosni trudbenik ce sigurno naci zadovoljenje i utehu: obradovace se bezmernom obilju takvih duhovnih darova koje u svom telesnom i dusevnom stanju ne moze cak ni da zamisli. Isusova molitva deluje postepeno: ona najpre deluje na sami um, dovodi ga u stanje tisine i pazenja, zatim pocinje da prodire prema srcu tako sto ga budi iz smrtnog sna, a ozivljavanje srca obelezava tako sto se u njemu pojavljuje osecanje umiljenja i placa. Prodiruci sve dublje, ona, malo-pomalo, pocinje da deluje u svim delovima duse i tela, da odasvud izgoni greh, da svuda unistava vladavinu, uticaj i otrov demona. Zato je u tom pocetnom delovanju Isusove molitve dusa “neiskazivo slomljena i neizrecivo bolesna”, kaze prepodobni Grigorije Sinait. Dusa tada boluje zato sto je, kaze Pismo[64], bolesna, i zato sto radja: jer je rijec Bozija ziva i djelotvorna, ostrija od svakoga dvosjekloga maca, to jest Isus prodire sve do razdiobe duse i duha, zglobova i srzi, i sudi namjere i pomisli srca,[65] prodire tako sto istrebljuje gresnost iz svih delova duse i tela.[66]

Kada su sedamdesetorica malih apostola, koji su po volji Bozijoj bili poslani na propoved, izvrsili svoje sluzenje, oni su se vratili i radosno saopstili Gospodu: Gospode, i demoni nam se pokoravaju u ime tvoje.[67] O, kako je ta radost bila istinska! Kako je bila osnovana! Vise od pet hiljada godina vladao je djavo nad ljudima tako sto ih je posredstvom greha ucinio svojim robovima i svojim srodnicima, a sada cuje Isusovo ime – i pokorava se ljudima, a oni su se do sada pokoravali njemu, vezu ga oni koje je on bio vezao, satiru ga oni koje je on satirao. Ucenicima, radosnim sto su zbacili vlast demona nad ljudima i sto su ljudi zadobili vlast nad demonima, Gospod je rekao: Evo vam dajem vlast da stajete na zmije i na skorpije i na svu silu vraziju, i nista vam nece nauditi.[68] Data im je vlast, ali im je ujedno ostavljena sloboda da pravilno upotrebljavaju tu vlast, da staju na zmije i na skorpije, ili da, sasvim suprotno, zanemare dar, i da im se dragovoljno pokore. Recju zmije sveti oci oznacavaju nesumnjivo gresne poduhvate, a recju skorpije poduhvate spolja prikrivene neporocnoscu, cak i dobrim. Vlast koju je Gospod dao sedamdesetorici svojih ucenika data je i svim hriscanima.[69] Upotrebljavaj pravilno tu vlast, hriscanine! Posecaj Isusovim imenom glave, to jest zacetke greha u pomislima, mastanjima i osecanjima; unisti u sebi vlast djavola nad sobom; unisti sve njegove uticaje na tebe; stici duhovnu slobodu. Osnova tvog podviga je blagodat svetog krstenja, a oruzje moljenje Isusovim imenom. Cim je svojim ucenicima darovao vlast da staju na zmije i skorpije, Gospod je dodao: Ali se tome ne radujte sto vam se duhovi pokoravaju, nego se radujte sto su imena vasa napisana na nebesima. “Radujte se”, govori blazeni Teofilakt, “ali ne tome sto vam se demoni pokoravaju: radujte se tome sto vasa imena nisu napisana na nebu mastilom, nego Bozijom blagodacu i secanjem na Boga”, Isusovom molitvom. Isusova molitva uznosi sa zemlje na nebo svog trudbenika i pridruzuje ga ziteljima neba. Prebivanje umom i srcem na nebu i u Bogu – to je glavni plod, to je cilj molitve; odbijanje i satiranje neprijatelja, koji se suprotstavljaju ostvarenju cilja, tek je drugostepena stvar, i ne treba to da privlaci na sebe svu paznju, jer kroz saznanje i razmisljanje o pobedi mogu da udju u nas gordoumlje i uobrazenost, a time bismo povodom same pobede doziveli strasni poraz. Jevandjelje dalje govori: U taj cas obradova se duhom Isus i rece: Hvalim te, Oce, Gospode neba i zemlje, sto si ovo sakrio od mudrih i razboritih, a otkrio to bezazlenima. Da, Oce,jer je tako bila volja tvoja. I okrenuvsi se ucenicima rece: Sve je meni predao Otac moj, i niko ne zna koje Sin osim Oca.[70] Raduje se Gospod nedostiznom Bozijom radoscu kada vidi da ljudi napreduju; objavljuje da se tajne hriscanske vere ne otkrivaju mudrima i onima koje svet uzdize vec onima koje svet za decu drzi, a takvi su bili Hristovi ucenici, uzeti iz obicnog naroda, neuki, neobrazovani. Da bismo bili Hristovi ucenici, moramo biti deca, i sa decijom prostodusnoscu i ljubavlju primiti Njegovo ucenje. Onima koji su vec postali Njegovi ucenici Gospod se obraca tako sto im izlaze najvece tajne ucenja, otkriva da je Sin, i da nezavisno od toga da li ga covecanstvo prihvata ostaje iznad poimanja svih razumnih bica. Iznad ljudskog poimanja je i Njegovo svesveto ime. Kao deca prostodusno i puni poverenja primimo ucenje o molitvi Isusovim imenom; kao deca prostodusno i puni poverenja pristupimo vezbanju u toj molitvi: jedino Bog potpuno zna njenu tajnu i poucice nas vezbanju u njoj, u nama dostupnoj meri. Obradujmo Boga trudom i napredovanjem u sluzenju kojem nas je poucio i koje nam je zapovedio.

Vec smo rekli da je Isusova molitva bila opsteprihvacena u prvim vekovima hriscanstva. Drukcije nije moglo ni biti. Imenom Gospoda Isusa Hrista zbila su se zapanjujuca cuda pred ocima celog hriscanskog sveta, sto je podsticalo da se u celoj hriscanskoj zajednici gaji vera u neogranicenu silu Isusovog imena. Hriscani koji su napredovali shvatali su tu silu na osnovu svog napredovanja. O toj sili, koja se veoma razvijala u Bozijim svetiteljima, prepodobni Varsanufije iznosi ovakvo misljenje: “Znam jednog slugu Bozijeg u nasem rodu, u nasem vremenu, i u ovom blagoslovenom mestu koji i mrtve moze da vaskrsava u ime Gospoda naseg Isusa Hrista, i demone da izgoni, i neizlecive bolesti da leci, i da cini druga cuda, ne manja od apostolskih, kako svedoci Onaj koji mu je dao dar, ili, tacnije, darove. A i sta je to u poredjenju sa onim sta se moze uciniti Isusovim imenom!”[71] Verujuci rane Crkve imali su pred ocima cuda, u secanju zavet Boziji, u srcu plamenu ljubav prema Gospodu, i zato su se neprestano, marljivo i sa ognjenom revnoscu heruvima i serafima vezbali u moljenju Isusovim imenom. Takva je ljubav! Ona se neprestano seca voljenog, ona se neprestano nasladjuje imenom voljenog, ona ga cuva u srcu, ima u umu i na usnama. Ime Gospodnje je vise od svakog imena; ono je izvor nasladjivanja, izvor radosti, izvor zivota; ono je Duh, ono daje zivot, menja, pretapa, obozuje. Neukima ono potpuno nadomesta molitve i pevanje psalama; uceni, cim napreduju u Isusovoj molitvi, ostavljaju razna psalmopojanja i pocinju prvenstveno da se vezbaju u Isusovoj molitvi radi sile i hrane, koje u njoj ima preizobilno. Sve je to ocito iz dela i odluka svetih otaca. Sveta, istocna, Pravoslavna crkva predlaze svim neukima Isusovu molitvu umesto svih drugih molitava,[72] predlaze je, ali ne kao nesto novouvedeno, nego kao opstepoznato vezbanje. Ta odluka, zajedno sa drugim predanjsuga Istocne crkve, presla je iz Grcke u Rusiju, i mnogi obicni ljudi, veoma malo uceni, cak i potpuno neuki, napojili su se silom Isusove molitve za spasenje i vecni zivot, a mnogi su znatno duhovno napredovali. Savetujuci revnosno i neprestano vezbanje u Isusovoj molitvi, narocito monasima, sveti Jovan Zlatousti govori o njoj kao o necemu sto je opstepoznato. “I mi”, govori on, “imamo duhovna zaklinjanja: ime Gospoda naseg Isusa Hrista i silu krsnu. To zaklinjanje izgoni azdaju iz njene jazbine i baca je u vatru, a cak isceljuje rane koje ona nanosi. Ako su mnogi izgovarali to zaklinjanje i nisu se iscelili, onda je to zbog njihovog maloverja, a ne zbog nedelotvornosti izgovorenog. Mnogi su neumorno hodili za Hristom i bili uz Njega, ali nisu dobili koristi, a zena koja je dugo bolovala od tocenja krvi isceljena je iako nije dodirnula njegovo telo vec samo skute njegove haljine. Isusovo ime je strasno za demone, za dusevne strasti i bolesti. Njime se ukrasimo, Njime se ogradimo. Njime je i apostol Pavle postao velik, iako je imao prirodu koju i mi imamo.”[73] Andjeo Boziji je predao molitveno pravilo prepodobnom Pahomiju Velikom radi brojnog monastva koje je njemu bilo dato na upravljanje. Monasi potcinjeni duhovnom rukovodjenju prepodobnog Pahomija morali su svakog casa da savrsavaju pravilo; od ispunjenja pravila bili su oslobodjeni oni koji su dostigli savrsenstvo i s njim sjedinjenu neprestanu molitvu. Pravilo koje su mu andjeli predali sastojalo se od Trisvete pesme, Molitve Gospodnje, pedesetog psalma, Simvola vere i sto Isusovih molitava.[74] I Isusovu molitvu i Molitvu Gospodnju pravilo smatra opstepoznatim molitvama, koje su usle u opstu upotrebu. Prepodobni Varsanufije Veliki kazuje da su se monasi egipatskog Skita prvenstveno zanimali molitvom, sto se vidi i iz zitija prepodobnog Pamva, monaha i ave Nitrijske gore, koja se nalazila nedaleko od Skita, u kojoj su, slicno kao u Skitu, monasi provodili zivot u tihovanju.[75] Od Bozijih ugodnika pomenutih u tom Slovu, koji su se vezbali u Isusovoj molitvi ili pisali o njoj, sveti Ignjatije Bogonosac je ziveo u Antiohiji, a Bogu se prestavio u Rimu; sveti mucenik Kalistrat je rodjen u Kartagini i ziveo je u svom rodnom gradu; prepodobni Pahomije Veliki je ziveo u Gornjem Egiptu; skitski i nitrijski monasi, isto kao i prepodobni Isaija, ziveli su u Donjem Egiptu; sveti Jovan Zlatousti je ziveo u Antiohiji i u Konstantinopolju; sveti Vasilije Veliki u istocnom delu Male Azije, u Kapadokiji; sveti Varsanufije Veliki u okolini Jerusalima; sveti Jovan Lestvicnik na Sinajskoj gori i jedno vreme u Donjem Egiptu, blizu Aleksandrije. Iz ovoga se vidi da je moljenje Isusovom molitvom bilo u opstoj upotrebi u svim mestima vaseljenske Crkve. Osim pomenutih otaca, o Isusovoj molitvi su pisali i sledeci: prepodobni Isihije, jerusalimski prezviter, ucenik svetog Grigorija Bogoslova, pisac iz V veka, koji se vec zali da monasi ostavljaju vezbanje u Isusovoj molitvi i trezvenost; prepodobni Filotej Sinait, Simeon Novi Bogoslov, Grigorije Sinait, Teolipt Filadelfijski, Grigorije Palama, Kalist i Ignjatije Ksantopul i mnogi drugi. Njihova dela su uglavnom smestena u opsirni zbornik asketskih pisaca, u Dobrotoljublje. Od ruskih otaca o ovoj molitvi su pisali prepodobni Nil Sorski, jeromonah Dorotej, arhimandrit Pajsije Velickovski, shimonah Vasilije Poljanomeruljski i jeromonah Serafim Sarovski. Sva dela pomenutih otaca dostojna su velikog uvazavanja zbog toga sto sva zive i odisu obiljem blagodati i duhovnog znanja, ali su nam dela ruskih otaca, zbog narocite jasnosti i jednostavnosti izlaganja, zbog velike bliskosti sa vremenom u kome mi zivimo, dostupnija nego dela grckih svetila. Narocito dela starca Vasilija mozemo i moramo smatrati prvom knjigom kojoj bi se u nase dane morao da obrati svaki onaj koji zeli da se uspesno zanima Isusovom molitvom.[76] Takva je i njena namena. Starac je nazvao svoja dela prethodnicom, predgovorom, ili pripremom za citanje grckih otaca. Izvanredna je knjiga prepodobnog Nila Sorskog. Dobro bi bilo da citanje ove knjige bude uvod u citanje grckih pisaca; ona se stalno poziva na njih i objasnjava ih, priprema za citanje i pravilno razumevanje tih dubokomisaonih, svetih ucitelja, neretko govornika, filosofa, pesnika. Sva dela svetih otaca o monaskom zivotu, narocito o Isusovoj molitvi, predstavljaju za nas, danasnje monahe, neprocenjivo blago. U doba prepodobnog Nila Sorskog, tri veka pre nas, zivi sasudi Bozije blagodati bili su krajnje retki, veoma retki, kako on kaze; danas su oni toliko retki da bez suzdrzavanja i straha da cemo pogresiti mozemo reci da njih nema. Narocitom miloscu Bozijom smatra se ako neko, iscrpivsi se dusom i telom u monaskom zivotu, pred kraj tog zivota neocekivano nadje negde u zabacenom mestu sasud koji je izabrao pravedni Bog, kojeg su ljudi ponizili, a Bog uzvelicao i uzneo. Tako je Zosima, izvan svakog ocekivanja, nasao u zajordanskoj bezljudnoj pustinji veliku Mariju.[77] Zbog takve potpune oskudice duhonosnih ucitelja otacke knjige predstavljaju jedinstven izvor kome se gladju i zedju izmucena dusa moze obratiti radi sticanja sustinski potrebnih znanja u duhovnom podvigu. Te knjige su najdragocenije nasledje koje su sveti oci ostavili monaskom potomstvu, nama nistavnima. Te knjige su mrve koje su pale nama i cine nas deo, mrve sa duhovne trpeze otaca, bogatih duhovnim darovima. Upadljivo je da se vreme u kome je napisana vecina tih knjiga o umnom delanju podudara sa vremenom velike oskudice umnog delanja u monastvu. Stigavsi na Atonsku goru, prepodobni Grigorije Sinait, monah iz XIV veka, nasao je tamo, medju hiljadama monaha, samo trojicu koji su imali neko znanje o umnom delanju. U XIV i XV vek spada vecina dela o Isusovoj molitvi. “Potaknuti tajnim bozanskim nadahnucem”, govori Pajsije Velickovski, “mnogi oci su izlozili u knjigama sveto ucenje, puno premudrosti Svetog Duha, o toj bozanskoj molitvi uma na osnovu Svetog pisma Starog i Novog zaveta. To je uredjeno po narocitom Bozijem promislu da bozansko delanje ne bi palo u potpuni zaborav. Mnoge od tih knjiga su, po Bozijem dopustenju, zbog nasih grehova unistili muhamedanci kad su osvojili Grcku; neke su Bozijim nadgledanjem sacuvane da nasih dana.”[78] Za primanje najuzvisenijeg umnog delanja potrebna je decija prostodusnost i vera, ali mi smo postali toliko slozeni da je ta prostodusnost za nas neosvojiva i nedostupna. A mi hocemo da budemo umni, hocemo da ozivimo svoje ja, ne podnosimo samoodbacivanje, ne zelimo da delujemo verom. Zato nam je potreban ucitelj koji bi nas izveo iz nase slozenosti, iz naseg lukavstva, iz nase prevejanosti, iz naseg slavoljublja i nase uobrazenosti u sirinu i prostotu vere. Eto zasto na popristu umnog delanja dete dostize neobicno napredovanje, a mudrac skrece sa puta i survava se u mracnu provaliju prelesti. “U drevnim vremenima” govori Pajsije Velickovski, “svesveto delanje molitve uma sijalo je na mnogim mestima u kojima su prebivali sveti oci, i mnogo je tada bilo ucitelja tog duhovnog podviga: zato su sveti oci tih vremena pisuci o njemu objasnjavali samo neizrecivu duhovnu korist koju taj podvig donosi i nisu imali, po mom misljenju, potrebu da pisu o onom delu delanja koji prilici pocetnicima. Pisali su oni donekle i o tome, sto je jasno onima koji imaju opitno znanje o podvigu, ali za one koji ga nemaju taj deo ostaje prikriven. Kada su neki oci videli da tih istinskih i neprelescenih ucitelja tog delanja ima sve manje, onda su, podignuti Bozijim Duhom i u nameri da istinsko ucenje o pocetku te unutrasnje molitve ne presahne, izlozili pismeno svoje misljenje o samom nacelu i o tome kako valja obucavati pocetnika, kako um ulazi u srce, kako se u njemu istinski i neprelesceno moli.”[79]

Videli smo da sveti prorok David poziva sve Bozije ljude bez izuzetka na moljenje Isusovim imenom; videli smo takodje da je sveta Crkva donela odluku da svi neuki i svi oni koji ne znaju Sveto pismo napamet mogu da koriste Isusovu molitvu umesto svih drugih molitava i psalmopojanja. Sveti Simeon, arhiepiskop solunski, zapoveda i daje savet arhijerejima i svestenicima, svim monasima i mirjanima da u svako vreme i svakog casa izgovaraju tu svetu molitvu, i da im ona bude kao disanje;[80] pri postrizenju u monastvo, kada se novopostrizenom daju brojanice, onaj koji vrsi postrizenje govori: “Primi, brate, mac duhovni, jer ovo je rec Bozija: nju nosi na ustima svojim, a u umu i srcu govori neprestano: Gospode, Isuse Hriste, Sine Boziji, pomiluj me.'”[81] No prepodobni Nil Sorski poucava da je “secanje na Boga, to jest molitva uma, iznad svih delanja, glava vrlina, kao ljubav Bozija. Onoga koji bestidno i drsko hoce da stupi ka Bogu i besedi sa Njim cisto, koji se primorava da Boga nalazi u sebi, toga lako umrtvljavaju demoni, ako bude dopusteno, zato sto to trazi drsko i gordo, mnogo vise nego sto zasluzuje po svom dostojanstvu i stepenu svoje uredjenosti.”[82] Povrsnom pogledu moze izgledati da zavet prepodobnog Nila protivureci zakonodavstvu Svetog pisma, svetih otaca i predanju Crkve. Ali tu nema protivurecja: tu se govori o najvisem stepenu Isusove molitve. Svi hriscani mogu i moraju da se zanimaju Isusovom molitvom radi pokajanja i prizivanja Gospoda u pomoc, da se zanimaju sa strahom Bozijim i verom, sa najvecim pazenjem na misli i reci molitve, skrusenog duha; no ne dozvoljava se svima da pristupe molitvenom svetom cinu umom u kleti srca. Na prvi nacin mogu i moraju da se zanimaju Isusovom molitvom i mirjani, a ne samo monasi koji zive u manastirima ili su zauzeti poslusanjima. Takvu pazljivu molitvu mozemo da nazovemo i molitvom uma i molitvom srca, zato sto se ona cesto tvori samim umom, i u revnosnim trudbenicima uvek uz ucesce srca, koje se, zbog umiljenja, pokazuje osecanjem placa i suzama. Molitveno sveto dejstvo uma u srcu zahteva prethodno vezbanje u prvom nacinu moljenja i zadovoljavajuce napredovanje u tom moljenju. Bozija blagodat sama po sebi, u njoj poznato vreme, po njenoj dobroj volji prevodi podviznika molitve iz prvog nacina moljenja u drugi. Ako je Bogu blagougodno da ostavi podviznika pri molitvi pokajanja, neka on i ostane pri njoj, neka ne trazi vise stanje, neka ga ne trazi, cvrsto ubedjen da se ono i ne zadobija covekovim naporom, vec da ga daruje Bog. Prebivanje u pokajanju je zalog spasenja. Budimo zadovoljni tim stanjem; ne trazimo vise stanje. Takvo trazenje je pouzdan znak gordosti i uobrazenosti; takvo trazenje ne dovodi do napredovanja vec do spoticanja i propasti. Oslanjajuci se na ucenje svih svetih otaca, sveti Nil zabranjuje da preuranjeno tezimo uvodjenju uma u srce, spoljasnjem i unutrasnjem tihovanju, osecanju sladosti i ostalih visokih molitvenih stanja, koja se otkrivaju tada kada Bog primi molitvu pokajanja, a neprijatelji odstupe od duse. Psalmist je rekao: Odstupite od mene svi koji cinite bezakonje, jer uslisa Gospod glas placa mojega. Uslisa Gospod moljenje moje, Gospod molitvu moju primi.[83] Uteha, radost, nasladjivanje, davanje darova su posledice pomirenja. Nerazumno je traziti ih pre pomirenja.

Za zadobijanje duboke molitve srca potrebna je znacajna priprema: ona obavezno podrazumeva dovoljno opitno izucavanje monaskog zivota, navikavanje na postupanje po jevandjelskim zapovestima: sveta molitva se zasniva na uredjivanju duse, i to postupanjem po zapovestima, molitva pociva na tom uredjivanju i ne moze da ostane u dusi ako se ne nalazi u takvom uredjivanju. Priprema mora da podrazumeva zadovoljavajuce izucavanje Novog zaveta i svetootackih delao molitvi. Ova poslednja priprema je tim potrebnija zbog cinjenice da u nedostatku duhonosnih vodja nas jedini vodja moraju biti otacka dela i molitveni plac pred Bogom.Zarko zelimo molitvu srca, zarko zelimo tihovanje u srcu, zarko zelimo kelijno tihovanje bez izlazenja i zivotu bezljudnoj pustinji, jer to narocito doprinosi razvoju molitve srca i tihovanja u srcu. “No i sama ta dobra i divna delanja” govori prepodobni Nil Sorski, “moramo ciniti razborito, u pravo vreme, nakon dostizanja potrebnog stepena napredovanja, kako govori Vasilije Veliki: ‘Svakom delanju mora da prethodi rasudjivanje: bez rasudjivanja se i dobro delanje pretvara u zlo zato sto je preuranjeno i neumereno. A kada se rasudjivanjem odredi vreme i mera dobrog delanja, tada cemo imati neobicnu korist.’ I Lestvicnik, navodeci reci iz Pisma, govori: Svakom poslu pod nebom ima vrijeme;[84] i u nasem svetom zivotu svakom poslu ima vreme: i tihovanju ima vreme, postoji i vreme mirnog govorenja; i neprestanoj molitvi ima vreme, i vreme nelicemernom sluzenju. Nece nas prelescivati gordo usrdje, necemo pre vremena traziti ono sto dolazi u odredjeno vreme. U suprotnom, necemo dobiti nista ni u pravo vreme. Ima vreme i setvi trudova, i vreme zetvi klasova neizrecive blagodati.”[85] Narocito prepodobni Nil zabranjuje nerazumnu teznju ka otselnistvu, a takva teznja se skoro uvek javlja u licnostima koje ne razumeju ni sebe ni monastvo: upravo zato takav zivot prate najteza spoticanja i samoobmanjivanja. Ako se monasima zabranjuje preuranjena teznja prema molitvi koju um prinosi u domu srca, tim vise se ona zabranjuje mirjanima. Veoma duboku molitvu srca imali su sveti Andrej jurodivi i neki drugi, veoma retki mirjani: to je izuzetak, i izuzetna retkost, koja nikako ne moze da bude pravilo za sve. Uvrstavanje sebe u red tih izuzetnih licnosti nije nista drugo do samoobmanjivanje uobrazenoscu, skrivena prelest pre otvorene prelesti. U pismu starcu Teodosiju, Pajsije Velickovski govori: “Otacke knjige, narocito one koje poucavaju istinskom poslusanju, trezvenosti uma i tihovanju, pazenju i molitvi uma, to jest onoj molitvi koja se tvori umom u srcu, iskljucivo prilice jedino monasima, a ne svim pravoslavnim hriscanima. Izlazuci ucenje o ovoj molitvi, bogonosni oci tvrde da njen pocetak i nepokolebiva osnova jeste istinska poslusnost, da poslusnost radja istinsko smirenje, a smirenje cuva podviznika u molitvi od svih prelesti, koje cekaju samovoljne. Mirjani nikako ne mogu da zadobiju istinsku monasku poslusnost i potpuno odsecanje svoje volje i razuma. Kako mogu mirjani bez ikakvog poucavanja, bez poslusnosti, samo svojom voljom, nakon koje sledi prelest, da primoravaju sebe na tako strasno i uzasno delo, to jest na takvu molitvu? Kako da izbegavaju mnoge i razne neprijateljske prelesti, lukavo usmerene na njene trudbenike? Tako je strasna ta stvar, to jest molitva – kako molitva uma, to jest molitva koju um tvori neumetnicki, tako i molitva koju um umetnicki tvori u srcu – da se i istinski poslusnici, ne samo oni koji su odsekli nego i oni koji su potpuno umrtvili svoju volju i rasudjivanje pred svojim ocima, istinskim i iskusnim uciteljima tvorenja te molitve, uvek nalaze u strahu i trepetu zato sto se boje i strepe da u takvoj molitvi ne postanu zrtva neke prelesti, mada ih Bog uvek cuva od nje, radi njihovog istinskog smirenja, koje su zadobijali Bozijom blagodacu posredstvom svoje istinske poslusnosti. Jos veca opasnost preti mirjanima, dakle ljudima bez poslusnosti: ako jedino na osnovu samog citanja takvih knjiga primoraju sebe na molitvu, oni ce upasti u prelest, jer u nju upadaju svi koji samovoljno pocinju podvig te molitve. Tu molitvu sveti oci su nazvali umetnoscu nad umetnostima, a ko se njoj moze nauciti bez umetnika, to jest bez iskusnog ucitelja? Ta molitva je duhovni mac: Bog nam je darovao taj mac da njime posecemo neprijatelja nasih dusa. Ta molitva je kao sunce zasijala jedino medju monasima, posebno medju onima u Egiptu, u Jerusalimu, na Sinajskoj i Nitrijskoj gori, u mnogim mestima u Palestini, i na mnogim drugim mestima, ali ne svuda, sto je ocito iz zitija svetog Grigorija Sinaita. On je obisao svu Svetu (Atonsku) goru, i nije nasao na njoj nijednog koji je bar nesto znao o ovoj molitvi.[86] Iz ovoga je jasno sledece: ako na tako Svetom mestu prepodobni Grigorije nije nasao nijednog trudbenika molitve, onda to znaci da za tvorenje te molitve nisu znali ni monasi na mnogim drugim mestima. A tamo gde su i tvorili tu molitvu, tamo gde je ona poput sunca sijala monasima, tamo je tvorenje te molitve cuvano kao velika i neizreciva tajna, poznata jedino Bogu i njenim trudbenicima. Tvorenje ove molitve je bilo potpuno nepoznato mirjanima. No sada, nakon stampanja otackih knjiga, za molitvu su saznali i monasi, ali i svi hriscani. Zato se bojim i strepim da ce zbog pomenutog razloga oni koji samovoljno, bez ucitelja stupaju u podvig te molitve upasti u prelest: neka Hristos Spasitelj svojom blagodacu izbavi od prelesti sve koje hoce da spasi.”[87]

Smatram svojom obavezom da ovde, shodno svom oskudnom znanju i oskudnoj opitnosti, izlozim ucenje svetih otaca o umetnosti tvorenja Isusove molitve, i da jasno naznacim kakav nacin vezbanja u molitvi i koji oblik molitve uma i molitve srca prilici svim hriscanima, bez izuzetka, i monasima pocetnicima, i kakav je nacin tvorenja svojstven onima koji su napredovali, dakle onima koje su Bozija dobra volja i Bozija blagodat uvele u napredovanje.

Najbolji je, bez imalo sumnje, onaj nacin koji predlaze sveti Jovan Lestvicnik, a najbolji je zato sto je veoma pogodan, potpuno bezopasan, potreban, cak neophodan za istinsku molitvu, dolicnu svim hriscanima koji su pobozni i traze spasenje, i mirjanima i monasima. Veliki ucitelj monastva na dva mesta govori o tom nacinu u svojoj Lestvici, kojom se uspinjemo sa zemlje na nebo: u Pouci o blazenoj i nezaboravnoj poslusnosti i u Pouci o molitvi. Vec sama cinjenica da on izlaze svoj nacin u ucenju o poslusnosti opsteziteljnih monaha ocigledno pokazuje da se taj nacin odredjuje i za monahe pocetnike. Taj nacin on iznosi jos jednom u zasebnom, opsirnijem ucenju o molitvi, posle Pouke o svestenom tihovanju tela i duse, s tim sto ga ovaj put iznosi monasima koji su napredovali, a to jasno pokazuje da je taj nacin veoma dobar i za tihovatelje i za monahe koji su napredovali. Ponavljamo: najveca vrednost ovog nacina je u tome sto je pored sve svoje dovoljnosti i potpuno bezbedan. U Pouci o svetoj i blazenoj molitvi sveti Jovan Lestvicnik govori: “Bori se da zakljucas svoju misao u reci molitve. I ako se desi da se usled detinjske slabosti tvoja misao umori i padne, uvedi je ponovo u reci molitve. Nepostojanost je svojstvena ljudskom umu, ali Onaj koji moze sve da ucvrsti moze i um nas da ucini postojanim. Ako se istrajno podvizavas, doci ce i tebi Onaj koji odredjuje granice moru ljudskog uma i reci ce mu u molitvi tvojoj: Doci ces dovde, i dalje neces preci.[88] Duh je nemoguce vezati, a gde je Sazdatelj duha, tamo se Njemu sve pokorava.”[89] “Pocetak molitve je odbijanje pomisli u samom njihovom zacetku; sredina je kada um prebiva u samim recima, izgovaranim glasno ili umom; zavrsetak molitve je otimanje uma ka Bogu.”[90] U Pouci o blazenoj i nezaboravnoj poslusnosti sveti Jovan Lestvicnik govori: “Neprekidno se bori sa mislima – kada odlete, vracaj ih sebi: Bog i ne zahteva od poslusnika potpuno pribranu molitvu. Ne budi neraspolozen kada osetis da si pokraden, ali se dobro osecaj kada ustrajno vracas um samom sebi.”[91] Ovde je saopsten nacin kako se treba pazljivo moliti, kako se treba moliti i glasno i samim umom. U pazljivoj molitvi srce ne moze ni da ucestvuje, kaze prepodobni Marko. “Um koji se pribrano moli ogranicava slobodu srcu.”[92] Prema tome, onaj koji se bude molio na nacin koji predlaze Jovan Lestvicnik, taj ce se moliti i ustima, i umom, i srcem; taj ce napredovati u molitvi i zato ce zadobiti molitvu uma i srca, privuci ce u sebe Boziju blagodat, sto se i vidi iz navedenih reci velikog ucitelja monaha. Sta vise da pozelimo? Nista. Ako se na taj nacin vezbamo u molitvi, kakva moze biti prelest? Jedino samo uvlacenje u rasejanost, a to je ocigledna i kod pocetnika neizbezna greska, no ona se moze odmah ispraviti vracanjem misli u reci. Tu gresku unistava milost i pomoc Bozija, u svoje vreme, uz neprestani podvig. Neko ce zapitati: “Zar tako veliki otac, koji je ziveo u vreme u kome je umno delanje procvetalo, nista ne govori o molitvi koja se tvori umom u srcu?” Govori, ali toliko prikriveno da jedino oni koji su opitno upoznati sa delanjem molitve mogu da shvate o cemu je rec. Tako je postupio sveti jer ga je vodila duhovna mudrost, koja je i napisala celu njegovu knjigu. Kada je izlozio potpuno tacno ucenje, koje moze da ispuni i najstroze zahteve, pa i da uznese trudbenika u blagodatno stanje, Lestvicnik se alegorijski izrazio o tome sta se desava nakon sto blagodat oseni molitvu. “Jedno je”, kaze on, “cesto se obracati srcu, a drugo je posredstvom uma biti nadzornik srca, njegov knez i arhijerej, koji prinosi Hristu slovesne zrtve.”[93] Jedno je moliti se pazljivo, uz ucesce srca, drugo je uvoditi um u dom srca, i otuda prinositi tajanstvenu molitvu, ispunjenu Bozijom silom i blagodacu. Druto proizilazi iz prvog. Pazenje uma pri molitvi privlaci srce da saoseca sa njim; kada se pazenje pojacava, tada se saosecanje srca sa umom pretvara u sjedinjenje srca sa umom; napokon, tokom pazenja koje je molitva usvojila um silazi u srce radi najdubljeg svetog sluzenja. Sve se to desava pod vodjstvom Bozije blagodati, po njenoj dobroj volji i sudu. Teznja ka drugom pre sticanja prvog je nekorisna, a moze biti i uzrok veoma velike stete; a da bi se ta steta sprecila, molitvena tajna je prikrivena od radoznalosti i lakomislenosti u knjizi namenjenoj monasima. U tim blazenim vremenima, u kojima je postojalo obilje zivih sasuda blagodati, mogli su da pribegavaju savetu monaha svi oni kojima je savet bio potreban.

Medju raitskim monasima, za koje je blazeni Jovan i napisao “Lestvicu”, procvetala je molitva uma pod rukovodstvom opitne, duhovne pouke. O tome sveti pisac govori opet alegorijski i prikriveno u Pouci o pastiru[94]. On govori ovako: “Pre svega, casni oce, potrebna nam je duhovna sila da bismo one koje smo zeleli da uvedemo u svetinju svetih i pokazemo im Hrista, koji pociva na njihovoj tajanstvenoj i skrivenoj trpezi – narocito dok stoje tu, u predvorju, kraj tog ulaza, i cim primetimo da ih narod potiskuje i stiska sa ciljem da im zabrani da udju tamo gde zele – mogli da uzmemo za ruku, kao decu, i oslobodimo od namera naroda. A ako su deca sasvim gola i nemocna, onda moramo da ih podignemo na ramena, da ih nosimo na ramenima dok ne prodju kroz ulazna vrata, jer dobro znam da je tamo obicno najveca navala i guzva. Zato je neko i rekao o toj navali: I bi preda mnom trud (i muka), dok ne udjoh u Svetiliste Bozije,[95] i trud seze samo do ulaza.”[96] “Onaj koji zeli da vidi Gospoda u sebi, taj nastoji da ocisti svoje srce neprestanim secanjem na Boga. Misaona zemlja coveka ciste duse nalazi se unutra, u njemu. Sunce koje sija u toj zemlji jeste svetlost Svete Trojice. Vazduh koji udisu njeni stanovnici jeste Svesveti Duh. Zivot, radost i veselje te zemlje je Hristos, Svetlost od Svetlosti – Oca; to je Jerusalim i Carstvo Bozije, skriveno unutra u vama[97]. Ta zemlja je oblak slave Bozije: cisti srcem ce uci u nju da bi videli lice svog Gospoda i da bi njihove umove obasjala zraka Njegove svetlosti.[98] Potrudi se da udjes u klet koja je u tebi i videces nebesku klet. Prva i druga su jedno: jednim ulaskom stupices u obe. Lestvica prema Carstvu nebeskom je u tebi: ona je tajanstveno podignuta u tvojoj dusi. Pogruzi sebe u sebe od greha, i naci ces tamo stepenike kojima se mozes uspeti na nebo.”[99] Prepodobni Varsanufije, monah koji je dostigao najvisi stepen duhovnog napredovanja, uvodio je svoje ucenike u svetiliste blagodatne molitve srca i u stanja koja ona stvara. Citamo sledecu njegovu pouku, datu nekom tihovatelju koji je bio pod njegovim rukovodstvom: “Jedino bezgresni Bog, Spasitelj onih koje se uzdaju u Njega, neka ucvrsti tvoju ljubav da sluzis Njemu u svetosti i u pravdi u sve dane zivota svoga, u hramu i na zrtveniku unutrasnjeg coveka, gde se prinose duhovne zrtve Bogu, zlato, tamjan i smirna, gde se prinosi ugojeno tele, gde se proliva casna krv jagnjeta, neporocnog i bezazlenog, gde se razlezu jednodusna klicanja svetih andjela: Tada ce prineti na zrtvenik Tvoj teoce.[100] A kada je to tada? Tada kada dodje Gospod nas, taj veliki Arhijerej, koji prinosi i prima beskrvnu zrtvu, kada, u ime Njegovo, hromi koji sedjase pred Krasnim vratima hrama bude udostojen da cuje radosni glas: Ustani i hodi.[101] Tada hromi ulazi u svetiliste, hodi i skace, i hvali Boga. Tada se covek budi iz sna nemara i neznanja, tada pospanost uninija i lenjosti silazi sa ociju, tada mudre devojke pale svoje svetiljke[102] i likuju sa zenikom u svetoj loznici pevajuci jednodusno, tiho: Okusite i vidite da je dobar Gospod. Blago coveku koji se nada u Njega,[103] tada prestaju i bitke, i kretnje tela koje prljaju coveka, tada se u njega nastanjuje sveti mir Svete Trojice, pecati se riznica i vise niko ne moze da ukrade blago iz nje. Pomoli se da to razumemo i dostignemo i obradujemo se u Isusu Hristu, Gospodu nasem.”[104] Na najvece strahopostovanje pred molitvenom svetom sluzbom srca opominje nas njen velicanstveni opis iznet u delima svetih otaca. To strahopostovanje i sama razboritost zahtevaju od nas da se odreknemo preuranjenog, samovoljnog, gordog, nerazumnog naprezanja da udjemo u tajanstveno svetiliste. I poboznost i razboritost uce nas da prebivamo u pazljivoj molitvi, molitvi pokajanja, pred vratima hrama. Pazenje i skrusen duh je ona klet koja je data gresnicima pokajnicima da bude njihovo pristaniste. Ona je predvorje svetilista. U nju cemo se sklanjati i zakljucavati od greha. Neka se saberu u tu Vitezdu svi moralno hromi, gubavi, slepi i suvi – recju, svi koji boluju od greha, svi koji cekaju da se voda zatalasa,[105] da se izlije na njih milost i blagodat Bozija. Samo Gospod, i jedino On, u vreme koje samo On zna, daruje isceljenje i uvodi u svetiliste, jedinstveno po svojoj nepojmljivoj milosti. Ja znam koje izabrah,[106] govori Spasitelj. Ne izabraste vi mene – govori On svojim izabranicima – nego ja vas izabrah i postavih vas da vi idete i rod donosite; da sto god zaistete od Oca u ime moje da vam da.[107]

Sasvim je dobar nacin obucavanja Isusovoj molitvi koji predlaze jeromonah Dorotej, ruski podviznik i asketski pisac. “Ko se moli ustima”, govori jeromonah, “a za dusu ne haje i srce ne cuva, taj se moli vazduhu, a ne Bogu, i sav njegov trud je uzaludan zato sto Bog slusa um i revnost, a ne mnogogovorljivost. Moliti se moramo svim svojim usrdjem: iz svoje duse, i svog uma, i svog srca, sa strahom Bozijim, svom svojom snagom. Molitva uma ne dozvoljava nepribranim i necistim mislima da udju u unutrasnju klet. Hoces li da se naucis molitvi uma i srca? Ja cu te nauciti. Pazi revnosno i razumno, poslusaj me, voljeni moj. Najpre treba da tvoris Isusovu molitvu glasom, to jest ustima, jezikom i govorom, naglas, sebi samome. Kada se usta, jezik i osecanja nasite glasno izgovarane molitve, tada se molitva glasom prekida i ona pocinje da se izgovara sapatom. Posle toga moras da se poucavas umom, da se pribijas i uvek budes uz ono sto grkljan oseca. Tada molitva uma i srca pocinje na mig,[108] neprinudjeno, neprestano se obnavlja, prelazi u naviku i dejstvuje u svako doba, pri svakom poslu, na svakom mestu.”[109]

Blazeni starac jeromonah Serafim Sarovski zavetuje pocetnika da se, po ranijem zajednickom obicaju u Sarovskoj pustinji, neprestano moli recima: Gospode Isuse Hriste, Sine Boziji, pomiluj me gresnog. “Tokom molitve” poucava starac, “pazi na sebe, to jest sabiraj um i sjedinjuj ga sa dusom. Na pocetku, dan-dva, ili vise, izgovaraj ovu molitvu samim umom, odvojeno, i pazi na svaku rec posebno. Kada Gospod zagreje tvoje srce toplotom Svoje blagodati i kada te sjedini u jedan duh, tada ce ta molitva poceti da tece u tebi bez prestanka i uvek ce biti sa tobom, nasladjivace te i hraniti.[110] Upravo to znace reci proroka Isaije: Probudite se i pjevajte, koji pocivate u prahu, jer je rosa svjetlosti Tvoja rosa. Zemlja povraca sjene.[111] A kada budes imao u sebi tu dusevnu hranu, to jest razgovor sa Gospodom, zasto onda da ides po kelijama kod brace, cak i kada te neki brat pozove? Zaista ti kazem da praznoslovlje nije nista drugo do lenjost. Ako ne razumes samog sebe, mozes li onda da rasudjujes o necemu drugom, i da ucis druge? Cuti, neprestano cuti, secaj se uvek prisustva Boga i Njegovog imena. Ni sa kim ne zapocinji razgovor, ali ujedno pazi da ne osudjujes one koji razgovaraju ili one koji se smeju. U tom slucaju budi gluv i nem. Sta god o tebi govorili, ponasaj se kao da to nisi ni cuo. Kao primer moze da ti posluzi Stefan Novi: njegova molitva je bila neprestana, narav krotka, usta cutljiva, srce smireno, duh milostiv, telo i dusa cisti, devstvenost neporocna, siromastvo istinsko i negramzivost pustinjacka; njegova poslusnost bila je bespogovorna, delanje strpljivo, trud revnostan. Dok sedis za trpezom ne gledaj koliko ko jede i ne osudjuj, vec pazi na sebe i hrani dusu molitvom.”[112] Starac je ovu pouku dao monahu pocetniku koji provodi zivot u manastirskim trudovima, poucio ga vezbanju u molitvi koja prilici delatnom zivotu, a onda mu zabranio da preuranjeno i nerazumno tezi teorijskom zivotu i molitvi saobraznoj takvom zivotu. “Ako zelis da prodjes duhovni zivot, moras poceti od delatnog zivota pa tek onda preci na teorijski: bez delatnog zivota ne mozes uci u teorijski. Delatni zivot cisti od gresnih strasti i podize na stepen delatnog savrsenstva, a samim tim probija put ka teorijskom zivotu. U teorijski zivot mogu da stupe jedino oni koji su se ocistili od strasti i potpuno obucili u delatnom zivotu, sto se moze videti iz Svetog pisma: Blazeni cisti srcem, jer ce Boga vidjeti,[113] i iz reci svetog Grigorija Bogoslova: u teorijski zivot mogu da stupe jedino oni koji su savrseni po svojoj opitnosti (u delatnom zivotu). U teorijski zivot treba stupati sa strahom i trepetom, skrusenog srca i smireno, uz veliko ispitivanje Svetog pisma i pod rukovodstvom iskusnog starca, ako se takav moze naci, a ne drsko i samovoljno. Posto zbog svojih vrednosti nije trazio (uzviseno duhovno stanje), onaj koji je drzak i gord se – kaze Grigorije Sinait – oholo napreze da ga dostigne pre vremena. Ponavljamo: ako neko uobrazava da ce dostici uzviseno stanje teorijskim zivotom, a nalazi satansku, a ne istinsku zelju, neka zna da ga djavo hvata u svoje mreze i da je postao njegov sluga.”[114] Starac, dakle, najpre odvraca od gordog stremljenja ka uzvisenim molitvenim stanjima, a onda istrajava na zahtevu da su pazljivi zivot i neprestana molitva neophodni svim monasima, pa i samim poslusnicima pocetnicima. Zapazeno je da usmerenje koje monah primi pri stupanju u manastir najcesce ostaje preovladjujuce u njemu tokom celog njegovog zivota. “Blagodatne darove”, potvrdjuje Serafim, “dobijaju jedino oni koji imaju unutrasnje delanje i koji bdiju nad svojim dusama.[115] Ako smo istinski odlucili da sluzimo Bogu, onda moramo da se vezbamo u secanju na Boga i u neprestanoj molitvi Gospodu Isusu Hristu tako sto cemo govoriti umom: Gospode Isuse Hriste, Sine Boziji, pomiluj me gresnog. Takvim vezbanjem mozemo se pribliziti Bogu i sjediniti se sa Njim ako ne upadnemo u rasejanost i ako sacuvamo mirnu savest. Isak Sirijski kaze da nema drugog nacina da se priblizimo Bogu osim kroz Neprestanu molitvu.”[116] Monasima i poslusnicima koji se dragovoljno zanimaju Isusovom molitvom, a u cilju najlakseg izbegavanja rasejanosti i ocuvanja pribranosti tokom molitve, Serafim savetuje da tokom molitve u crkvi zatvore oci, i da ih otvaraju jedino onda kada osete da su ih san i dremanje opteretili. A tada, savetuje on, treba upravljati pogled u svete monahe, jer i to cuva od rasejanosti i podstice na molitvu.[117] Duge molitve u manastiru su veoma prikladne za privikavanje pocetnika na Isusovu molitvu. Ako vec prisustvuje molitvama, zasto da dozvoli svojim mislima da besplodno lutaju kuda stignu i nanose stetu dusi? A to se ne moze izbeci ako um nije privezan za nesto. Sav se predaj Isusovoj molitvi: ona ce zadrzati um da ne luta; postaces znatno usredsredjeniji, dublji; mnogo bolje ces paziti na ono sto se cita i poje u crkvi, a ujedno ces se neprimetno i postepeno obuciti u molitvi uma. Onome koji zeli da provodi pazljivi zivot Serafim zapoveda da ne obraca paznju na glasove sa strane, zbog kojih glava postaje puna praznih i sujetnih pomisli i secanja; zapoveda da ne obraca paznju na ono sto rade drugi, da ne sudi, ne govori i ne misli o njima; zapoveda da izbegava raspravljanja, da se ponasa kao stranac, da ocima i braci koje sretne ukazuje postovanje naklonima, bez reci, da ne gleda pazljivo u njih,[118] zato sto takvo gledanje neizbezno ostavlja u dusi neki utisak koji ce izazivati rasejanost tako sto ce privlaciti paznju na sebe i odvlaciti od molitve. Ako provodis pazljivi zivot, onda ne gledaj ni na sta uporno i dugo, nista ne slusaj narocito brizno, gledaj kao da nisi ni video, slusaj kao da si u prolazu, a sve zato da bi tvoje secanje i tvoja sila pazenja uvek bili slobodni, daleki od utisaka sveta, sposobni i spremni da prime bozanske utiske.

Nacin koji je predlozio jeromonah Dorotej i nacin koji je predlozio starac Serafim ocigledno su isti kao i nacin koji je prelozio sveti Jovan Lestvicnik. Jedina razlika je u tome sto je sveti Jovan Lestvicnik jasnije i odredjenije izlozio svoj nacin. Sveti Jovan pripada najstarijim i najvecim uciteljima monastva, i vaseljenska Crkva smatra da on jeste takav; kasniji sveti pisci se pozivaju na njega kao na najpouzdanijeg ucitelja, kao na zivi sasud Svetog Duha: na osnovu toga, i uvereni u to, mi predlazemo njegov nacin ljubljenim ocima i braci, kako onima koji zive u manastiru, tako i onima koji zive u svetu, svima koji iskreno zele da se nelicemerno, uspesno i bogougodno mole. Taj nacin i ne moze biti odbacen: odbaciti ovaj nacin moljenja znacilo bi odbaciti iz molitve pazenje, a bez pazenja molitva nije molitva. Molitva bez pazenja je mrtva! Takva molitva je beskorisno, po dusu stetno, za Boga uvredljivo praznoslovlje! Onaj ko se pazljivo moli neizostavno se moli, manje ili vise, na ovaj nacin. Ako se paznja umnozi i pojaca tokom molitve, neizostavno ce se pojaviti nacin moljenja koji predlaze sveti Jovan Lestvicnik. “Isti suzama” – govori on – “trazi poslusnoscu, kucaj dugotrpljenjem: jer, svaki koji iste, prima; i koji trazi, nalazi, i koji kuca, otvorice mu se”.[119]

Opit je odmah pokazao da ovaj nacin moljenja, posebno na pocetku, zahteva da reci izgovaramo lagano, da bi um uspevao da se smesta u reci, kao u svoje forme; to ne mozemo dostici pri brzom citanju. Nacin svetog Jovana je veoma podesan i pri vezbanju u Isusovoj molitvi i pri kelijnom citanju molitava, cak i pri citanju Pisma i otackih knjiga. Tom nacinu moramo se priucavati kao da citamo lagano, po slogovima. Onaj ko se priucio takvom nacinu, taj je stekao molitvu usta, uma i srca, svojstvenu svakome koji provodi delatni zivot. Sveti Kalist, patrijarh konstantinopoljski, ovako razmislja o molitvi: “Neprestana molitva se sastoji u neprestanom prizivanju imena Bozijeg. I kada razgovaras, i kada sedis, i kada ides, i kada nesto radis, i kada jedes, i kada se bavis bilo cim drugim, moras uvek i na svakom mestu da prizivas ime Bozije, po zapovesti Pisma: Molite se bez prestanka.[120] Tako propadaju neprijateljevi napadi na nas. Moliti se m<l>amo srcem, moliti se moramo ustima, kada smo sami. Ako se ko nalazi na trgu, ili u drustvu sa drugima, taj ne mora da se moli ustima vec samo mislima. Moramo cuvati oci, i uvek moramo gledati dole da bismo se sacuvali od rasejanosti i od neprijateljskih mreza. Molitva je savrsena onda kada je izgovaramo Bogu a nas um pri tome ne skrece u rasejanost, kada se sve covekove misli i osecanja sabiraju u jedno moljenje. Molitvu i psalmopojanje moramo ciniti i umom i ustima, kako govori prorok David: Gospode, otvori usne moje, i usta moja kazivace hvalu Tvoju.[121] I apostol je, pokazujuci da su usta potrebna, rekao: Prinosimo Bogu zrtvu hvale, tojest, plod usana koje ispovedaju Ime njegovo”.[122] Jeromonahu koji ga je pitao kako se moramo moliti prepodobni Varsanufije Veliki je odgovorio: “Moramo se donekle vezbati u psalmopojanju, donekle se moliti ustima; treba vremena i za to da bismo ispitivali i cuvali svoje pomisli. Ko za trpezom ima mnogo raznih jela, taj jede mnogo i sa nasladjivanjem, a ko svaki dan uzima jednu te istu hranu, taj je ne jede sa nasladom, vec ponekad mozda oseca i odvratnost prema njoj. Tako je i u nasem slucaju. U psalmopojanju i u molitvi ustima ne sputavaj sebe, vec delaj onoliko koliko ti Gospod daje. Ne ostavljaj takodje ni citanje, ni unutrasnju molitvu. Malo jedno, malo drugo – i tako ces dan provesti ugadjajuci Bogu. Nasi savrseni oci nisu imali odredjena pravila, vec su tokom celog dana izvrsavali svoje pravilo: malo su se vezbali u psalmopojanju, malo su ustima citali molitve, malo su ispitivali pomisli, cak su se, povrh toga, i o hrani starali, a sve su to cinili sa strahom Bozijim.”[123] Prepodobni otac je tako razmisljao i poucavao brata bas zato sto je bio u velikom molitvenom napredovanju. Opit ce nauciti svakoga ko se vezba u molitvi da tiho izgovaranje Isusove molitve, i uopste svih molitava, u velikoj meri cuva um od rasejanosti, koja svakog casa vreba da ga pokrade. Molitva glasom je preko potrebna bas onda kada neprijatelj pojaca svoj napad, kada oseti da nasa volja slabi i da nastupa pomracenje uma. Pazljiva molitva glasom je ujedno i molitva uma i molitva srca.

Nasim ubogim slovom ne skrecemo i ne udaljavamo nase ljubljene oce i bracu od molitvenog, uzvisenog napredovanja – naprotiv, zelimo od sveg srca da napreduju. Neka svi monasi budu slicni andjelima i arhandjelima, i neka, kao i oni, nemaju pocinka ni danju ni nocu od bozanske ljubavi koja ih pokrece i zbog koje se bez prestanka i nezasito hrane slavoslovljenjem Boga. Odvracanje od preuranjenog, pogresnog, drskog delovanja daje se upravo zato da bi se neizrecivo bogatstvo molitve srca dobilo u svoje vreme. Zabranjuje se nerazumna, vatrena teznja da se u sebi otkrije blagodatna molitva srca; zabranjuje se ta teznja zato sto je njen uzrok neznanje ili nedovoljno znanje, i zato sto covek gordo misli da je sposoban za blagodatnu molitvu i da je dostojan nje; zabranjuje se ta teznja zato sto se blagodatna molitva ne moze otkriti u sebi iskljucivo sopstvenim naporima; zabranjuje se ta teznja, koja pomahnitalo navaljuje na vrata tajanstvenog Bozijeg hrama, da ne bi sprecavala Boziju blagost da se nekada smiluje nad nama, da proglasi nedostojne dostojnima, da da dar onima sto ne ocekuju dara, onima koji su osudili sebe na vecne kazne i tamnice pakla. Dar se daje onome ko se smirio i ponizio pred velicinom dara; dar se daje onome ko se odrekao svoje volje i prepustio se Bozijoj volji; dar se daje onome ko stisava i umrtvljava u sebi telo i krv, koji jevandjelskim zapovestima obuzdava i umrtvljava u sebi telesno mudrovanje. Zivot ce sijati onoliko koliki je stepen umrtvljavanja. A kada zivot stigne, neocekivano i jedino po svojoj milosti, on dovrsava i zakljucuje dobrovoljno zapoceto umrtvljavanje. Neoprezni, neobicno uporni trazitelji uzvisenog molitvenog stanja, vodjeni gordoscu i samovoljom, uvek budu obelezeni pecatom odbacenosti, koji im i sledi po odredbama duhovnog zakona.[124] Taj pecat se veoma tesko skida – najcesce se i ne moze skinuti. Zasto? Zato sto gordost i uobrazenost, koje vode u samoobmanu, u opstenje sa demonima i u robovanje njima, ne daju coveku da vidi nepravilnosti i opasnosti svog polozaja, ne daju mu da dopre do svesti o svom zalosnom opstenju sa demonima, a ni o cinjenici da im jadno, ubistveno robuje. “Zaodeni se najpre liscem, a kasnije ces, kada Bog zapovedi, doneti i rod”, rekli su oci.[125] Najpre stici pazljivu molitvu: a Bog, svemilostivi Bog, darovace blagodatnu molitvu onome ko je sebe pazljivom molitvom ocistio i pripremio, na jevandjelskim zapovestima u svoje vreme utemeljio, uredio i ucvrstio.

Ucitelj molitve je Bog; istinska molitva je dar Boziji.[126] Onome ko se moli skrusenog duha, neprestano, sa strahom Bozijim, sa pazenjem, tome sam Bog daje postepeno napredovanje u molitvi. Pazljiva i smirena molitva donosi duhovno dejstvo i duhovnu toplotu, a to dvoje ozivljava srce. Ozivljeno srce privlaci sebi um, postaje hram blagodatne molitve[127] i riznica duhovnih darova, koje ona donosi po samoj svojoj prirodi. “Potrudi se”, govore veliki podviznici i ucitelji molitve, “da bolnim srcem zadobijes toplinu i molitvu, i Bog ce ti dati da ih uvek imas. Zaborav ih izgoni, a sam zaborav nastaje zbog nemara.[128] Ako hoces da se izbavis iz zaborava i robovanja, to mozes dostici jedino ako steknes u sebi duhovni oganj: zaborav i robovanje iscezavaju jedino od njegove toplote. A taj oganj se stice teznjom ka Bogu. Brate! Ako tvoje srce ne bude danju i nocu stradanjem trazilo Gospoda, onda ne mozes napredovati. A ako ostavis sve ostalo i zauzmes se time, dostignuces ono stanje koje Pismo odredjuje recima: Otpocinite i poznajte da sam ja Bog.[129] Brate! Izmoli blagost Onoga koji hoce da se svi ljudi spasu i da dodju u poznanje istine,[130] da bi ti On darovao duhovnu budnost koja pali duhovni oganj. Gospod, gospodar neba i zemlje, dosao je na zemlju da bi spustio na nju taj oganj.[131] Zajedno sa tobom, po sili mojoj, molicu se i ja da ti Bog daruje tu budnost, jer On daje blagodat svima koji je traze sa trudom i usrdjem. Cim dodje, ona ce te nauciti istini. Ona prosvetljuje oci, ispravlja um, progoni san slabosti i nemara, vraca sjaj oruzju zardjalom na zemlji lenjosti, vraca svetlost odezdama isprljanim pri robovanju varvarima, ulaze mrznju prema odvratnim strvinama kojima se varvari hrane, ulaze zelju za nasicenjem velikom zrtvom koju je prineo nas veliki Arhijerej. Upravo ta zrtva, o kojoj je proroku otkriveno da ona cisti grehove i uzima bezakonja,[132] oprasta onima koji placu, krotkima daje milost,[133] pojavljuje se u dostojnima i kroz nju oni nasledjuju vecni zivot, u ime Oca i Sina i Svetog Duha.”[134] “Duhovna budnost ili trezvenost je duhovna umetnost, koja, kada traje dugo i usrdno, uz Boziju pomoc potpuno izbavlja coveka od gresnih dela i strasnih pomisli i reci. Duhovna budnost je tihovanje srca, ona je cuvanje uma, ona je pazenje na sebe koje, daleko od svake pomisli, uvek i bez prekida i neprestano priziva Isusa Hrista, Sina Bozijeg i Boga; ona Njime dise, Njime hrabro ustaje na neprijatelje, Njemu se ispoveda.” Tako je duhovnu budnost odredio sveti Isihije Jerusalimski.[135] I ostali oci se slazu sa njime.[136]

“Cim je oganj dosao u srce, on je obnovio molitvu. A kada je ona ustala i uznela se na nebo, tada je oganj sisao u odaju duse.”[137] Ove reci pripadaju sinajskoj svetiljci, Jovanu Lestvicniku. Ocigledno je da sveti govori na osnovu svog blazenog iskustva. Slicno se desilo i sa prepodobnim Maksimo Kapsokalivitom. “Od svoje mladosti”, poveravao je on prepodobnom Grigoriju Sinaitu, “imao sam veliku veru u moju Gospodju, Majku Boziju, i molio sam joj se sa suzama da mi da blagodat molitve uma. Jednom prilikom dosao sam, po obicaju, u Njen hram i revnosno sam joj se molio za to. Pristupio sam njenoj ikoni, poceo da celivam njen lik sa strahopostovanjem, i najednom sam osetio da je u moje grudi upala toplota, i to ona koja nije oprzila unutrasnjost, vec je nasladila i orosila moju dusu i pobudila u njoj umiljenje. Od tada je moje srce pocelo da prebiva u molitvi, i moj um je poceo da se nasladjuje secanjem na mog Isusa i Majku Boziju, i secanjem da Njega, Gospoda Isusa, imam neprestano u sebi. Od tada se molitva nikada nije prekidala u mom srcu”.[138] Blagodatna molitva se pojavila iznenada, neocekivano, kao dar od Boga; dusa prepodobnog bila je pripremljena za dobijanje dara molitve posredstvom revnosne, pazljive, smirene, neprestane molitve. Blagodatna molitva nije ostala u prepodobnom bez svojih uobicajenih posledica, potpuno nepoznatih i nesvojstvenih telesnom i dusevnom stanju. Obilno pojavljivanje duhovnog ognja u srcu, ognja bozanske ljubavi, opisao je zatvornik Grigorije Zadonski na osnovu sopstvenog opita.[139] No pre toga njemu je bio poslan Boziji dar pokajanja, koji je unapred ocistio srce za ljubav, dar koji je dejstvovao kao oganj i istrebio sve sto pogani dvoriste svetog i silnog Gospoda,[140] a samo telo bacio u iznemoglost. “Sveti i nadnebesni oganj”, govori sveti Jovan Lestvicnik, “jedne spaljuje zato sto nisu dovoljno cisti, a druge, naprotiv, prosvecuje zato sto su dostigli savrsenstvo. Jedan te isti oganj naziva se i ognjem koji spaljuje i svetloscu koja obasjava. Stoga jedni odlaze sa molitve kao da izlaze iz uzarene peci, i osecaju da su se rasteretili od neke prljavstine i vestastva, a drugi izlaze obasjani svetloscu i obuceni u dvostruku odecu, odecu smirenja i radosti. A oni koji odlaze sa molitve bez ijednoga od ova dva dejstva molili su se u stvari telesno, a ne duhovno.”[141] Duhovnom molitvom nazvana je ovde molitva koju pokrece Bozija blagodat, a telesnom molitvom molitva koju covek tvori sopstvenim naporom, bez vidljivog sadejstva blagodati. Neophodna je molitva druge vrste, kako tvrdi isti taj Jovan Lestvicnik, da bi u svoje vreme bila darovana blagodatna molitva.[142] Cime blagodatna molitva obelezava svoj dolazak? Svoj dolazak ona obelezava natprirodnim placem, i covek ulazi na vrata Bozijeg svetilista, svog srca, u neiskazivom ispovedanju.

Pre prelaska na opisivanje onog nacina koji sveti oci predlazu skoro iskljucivo tihovateljima, osecamo potrebu da malo pripremimo citaoca. Dela svetih otaca mozemo uporediti sa apotekom: u njoj ima mnogo lekova, ali bolesniku neupucenom u vestinu lecenja i bez rukovodstva lekara bice veoma tesko da izabere lek za svoju bolest. Ako je bolesnik lakomislen, i ako se uzda u samog sebe, i ako se jos, buduci da nema lekara, ne upozna dobro sa onim sto pise u lekarskim knjigama, on ce na brzinu doneti odluku da sam izabere i uzima lek, ali taj izbor moze biti poguban. Lek je sam po sebi lekovit, lek moze biti i nekoristan, ali i veoma stetan. U polozaj slican polozaju tih bolesnika dovedeni smo i mi zato sto nemamo duhovne rukovodioce koji bi nas vodili kroz dela svetih otaca o tajnom dejstvu molitve srca i o njenim posledicama. Ucenje o molitvi u otackim knjigama koje su do nas dosle jeste izlozeno i celovito i jasno, ali se mi, zbog naseg neznanja, pred tim knjigama, u kojima su izneta razna delanja i stanja pocetnika, srednjih i savrsenih, nalazimo u veoma teskom polozaju kada treba da odaberemo ona delanja i stanja koja nama odgovaraju. Neizrecivo je srecan onaj koji ovu teskocu shvati i oseti. Mnogi tu teskocu nisu shvatili zato sto su povrsno citali dela svetih otaca, i povrsno se upoznali sa predlozenim delanjima, pa su onda primili na sebe delanje koje njima nije svojstveno i tako naneli sebi stetu. U svom delu, napisanom za veoma naprednog tihovatelja Longina,[143] sveti Grigorije Sinait govori: “Jedna stvar je tihovanje, a druta opstezice. Svako ko zivi onaj zivot na koji je prizvan bice spasen. Zbog slabih se i bojim da pisem, kada vidim da zivis medju njima, jer svako ko zbog slusanja ili ucenja prolazi kroz preteski podvig molitve – propada, buduci da ne nalazi rukovodioca.”[144] Sveti oci opominju da su mnogi obmanuli sami sebe i ozledili svoj um upravo zato sto su se od samog pocetka molili nepravilno, na nacine za koje nisu ni sazreli ni sposobni. Veoma veliku stetu nanosi i samo citanje otackih knjiga ako taj koji cita ne razume to sto cita, veliku stetu nanosi i opstenje sa najvecim ugodnicima Bozijim ako taj koji slusa njihovo sveto ucenje ne razume to sto slusa. To se desilo sirijskom monahu Malpatu. On je bio ucenik prepodobnog Julijana. Prateci starca, Malpat je posetio prepodobnog Antonija Velikog i bio udostojen da cuje od njega najuzvisenije ucenje o monaskom zivotu: o samoumrtvljavanju, o molitvi uma, o cistoti duse, o vidjenju. To ucenje Malpat nije razumeo kako valja, pa je, ponet materijalnim zarom, preuzeo na sebe izuzetno strogi podvig da prebiva u zatvoru, bez izlazenja, a sve u nadi dace dostici ono uzviseno duhovno stanje o kome je cuo od Velikog Antonija, koje je video i osetio u Velikom Antoniju. Posledica toga bila je uzasna samoobmana. Veliki poduhvat doneo je veliku prelest, a uobrazenost koja je obuzela nesrecnikovu dusu ucinila je tu dusu nepristupnom za pokajanje,a samim tim i za isceljenje: Malpat je osnivac i glava jeresi evhita.[145] Kakav zalostan dogadjaj! Kakva zalosna pojava! Ucenik velikog svetitelja je cuo ucenje najveceg medju svetima,a onda propao zato sto je to ucenje nepravilno primenio u svom delovanju. Propao je u vreme u kojem je, upravo zato sto je bilo mnogo svetih, sposobnih da rukovode i isceljuju, bilo veoma malo onih koji su propali od prelesti. Ovo je receno da nas opomene. I dok su sijala nebrojena svetila, znalo se da je put unutrasnjeg monastva – tajanstvenog, molitvenog samovanja i tihovanja uma u srcu – okruzen opasnostima: taj put je tim opasniji kada nastupi tamna noc. Magla i gusti oblaci su skrili nebeska svetila. Zato se tim putem mora ici sasvim lagano, pipajuci. Izucavanje otackih knjiga koje je Boziji promisao dao savremenom monastvu da mu sluze kao moralno rukovodstvo ni u kom slucaju nije neznacajan podvig. Da bismo izveli taj podvig, moramo odbaciti same sebe, moramo ostaviti zivotne brige, da i ne govorim o zabavama, veseljima i nasladama; moramo ziveti po jevandjelskim zapovestima, moramo imati cistotu uma i srca, jer jedino pomocu nje, a saobrazno stepenu ociscenja, mozemo primecivati i razumevati duhovno, sveto, tajanstveno ucenje Duha. Onaj ko je saznao da je u danasnjem vremenu blago spasenja i hriscanskog savrsenstva sakriveno u recima koje je izgovorio Sveti Duh, ili neko drugi pod Njegovim uticajem, to jest u Svetom pismu i delima svetih otaca, neka se duhovno raduje zato sto je dobio sustinski korisno znanje, neka se potpuno sakrije od sveta u pobozni zivot i otide i sve sto ima proda i kupi polje ono[146] na kome je skriveno spasenje i savrsenstvo. Ako zelimo temeljno da izucimo Pismo, za to je, uz odgovarajucu delatnost, potrebno dosta vremena. Nakon temeljnog izucavanja Pisma, uz veliki oprez, izmoljavajuci neprestano Boziju pomoc molitvom i placem, zbog siromastva duhom, mozemo se prihvatati i onih delanja koja vode savrsenstvu. Jedan sveti monah je pricao da je dvadeset godina izucavao dela svetih otaca i da je pri tome vodio uobicajeni monaski zivot u opstezicu; nakon tih dvadeset godina odlucio je da delatno upozna duboko monasko delanje, da, dakle, delatno upozna ono sto je teorijski upoznavao citanjem i, verovatno, iz onoga sto mu je samo to vreme omogucavalo, dakle iz beseda sa ocima koji su napredovali.[147] Ako je citanje ono sto vodi monaha, onda on napreduje neuporedivo sporije nego pod vodjstvom duhonosnog ucitelja.

Svaki svetitelj je napisao svoja dela iz svog blagodatnog uredjenja, i iz svoje delatnosti, saobrazno svom uredjenju i svojoj delatnosti. Na to moramo obratiti posebnu paznju. Ne zanosimo se i ne odusevljavajmo se knjigom koju je napisao gotovo sam zanos, knjigom koja govori o visokim, nama potpuno nesvojstvenim delanjima i stanjima. Ona moze, dok je citamo, da raspali nasu mastu, moze da nam naskodi time sto ce nam saopstiti da treba da poznamo i pozelimo za nas preuranjene i nemoguce podvige. Okrenimo se knjizi onog svetog oca koji je po umerenosti svog napredovanja najblizi nasem stanju. Sa takvim stavom o otackim knjigama, predlazemo monahu koji zeli da upozna unutrasnji molitveni podvig da prva njegova lektira budu pouke Serafima Sarovskog, dela Pajsija Njameckog i dela njegovog prijatelja, shimonaha Vasilija. Svetost ovih licnosti i pravilnost njihovog ucenja su nesumnjivi. Nakon izucavanja ovih dela moze se preci na knjigu prepodobnog Nila Sorskog. Ta knjiga, spolja gledano, jeste mala, ali je duhovno neobicno velika. Tesko je naci pitanje o umnom delanju koje ona nije resila. Sve je u njoj izlozeno neobicno jednostavno, jasno i sasvim dovoljno. Tako je izlozen i nacin vezbanja u Isusovoj molitvi. Uostalom, kao i sam taj nacin, i cela knjiga je namenjena monasima vec spremnim za tihovanje.

Prepodobni Nil zapoveda da cutimo mislima, da sebi ne dopustamo da mislimo o bilo cemu gresnom i sujetnom, cak ni o korisnom, ni o duhovnom. On zapoveda da, umesto bilo kakve misli, neprestano gledamo u dubinu srca i govorimo: Gospode Isuse Hriste, Sine Boziji, pomiluj me gresnog. Mozemo se moliti i stojeci, i sedeci, i lezeci; oni krepkog zdravlja i snage mogu se moliti stojeci i sedeci, nemocni mogu da se mole i lezeci, zato sto u toj molitvi nije presudno vazan podvig tela nego podvig duha. Vazno je da telo zauzima onaj polozaj koji pruza duhu svu slobodu za ono dejstvo koje je njemu svojstveno. Ne treba smetati s uma da je ovde rec o delanju monaha koji su uverljivim telesnim podvigom doveli svoje telesne zelje u potrebni red, pa su zahvaljujuci svom duhovnom napredovanju presli sa telesnog podviga na dusevni. Prepodobni Nil zapoveda da zatvaramo um u srce, i da, po mogucnosti, zadrzavamo disanje, da disanje ne bude cesto. To znaci da treba disati veoma tiho. Uopste, sve kretnje krvi treba zadrzavati, a telo i dusu treba drzati u mirnom polozaju, u polozaju tisine, poboznosti i straha Bozijeg. Bez ovoga duhovno dejstvo ne moze se pojaviti u nama: ono se pojavljuje tada kada utihnu sve kretnje i navale krvi. Opit ce nas brzo nauciti da zadrzavanje disanja, to jest necesto i lagano disanje, znatno pomaze da dovedemo sebe u stanje tisine i da saberemo um da ne luta. “Postoji celo mnostvo vrlinskih delanja”, govori sveti Nil, “no sva su ona posebna; molitva srca je izvor svih blaga; ona napaja dusu, kao vrtove. Ona je sadrzana u drzanju uma u srcu, izvan svih pomisli, i krajnje je teska za one koji se jos nisu obucili za nju. No nisu pocetnici jedini kojima je molitva srca teska: ona je teska i za one koji se dugo trude i jos nisu primili i zadrzali u srcu molitvenu sladost, taj plod dejstva blagodati. Opit pokazuje da je za slabe drzanje uma u srcu veoma tesko i neprikladno. A kada neko zadobije blagodat, on se tada moli bez truda i sa ljubavlju, bas zato sto mu blagodat daje utehu. Kada pocne dejstvo molitve, tada ono privlaci um sebi, veseli se i postaje pribrano.”[148] Da bismo se priucili nacinu moljenja prepodobnog Nila Sorskog, veoma je dobro da taj nacin sjedinimo sa nacinom svetog Jovana Lestvicnika, i da se molimo sasvim lagano. U predavanju svog nacina prepodobni Nil se poziva na mnoge oce istocne i vaseljenske Crkve, prvenstveno na prepodobnog Grigorija Sinaita.

Dela prepodobnog Grigorija Sinaita imaju punu duhovnu vrednost, ali nisu tako razumljiva i jasna kao dela prepodobnog Nila Sorskog. Razlozi za to su nacin izlaganja, zatim shvatanja tog vremena o raznim stvarima, nama danas daleka, a narocito duhovna naprednost pisca knjige, a i onoga kome je knjiga napisana. Nacin moljenja koji predlaze Sinait i nacin koji predlaze Nil gotovo su potpuno isti: prepodobni Nil iznosi ucenje o molitvi na osnovu onoga sto je citao i ucio iz Opgaitove knjige o molitvi, a i na osnovu razgovora sa Sinaitovim ucenicima, vodjenim prilikom posete Istoku. “Izjutra sij” – govori prepodobni Grigorije, pozivajuci se na premudrog Solomona – “sjeme svoje, to jest molitve, i uvece nemoj da ti pocivaju ruke, da se stalna, a tako prekidana molitva ne bi lisila onog casa u kome bi mogla biti uslisena: Jer ne znas sta ce biti bolje, ovo ili ono.[149] Od jutra, cim sednes na stolicicu, visoku pedalj, svedi um iz glave u srce i drzi ga u njemu, savij se u bolni polozaj, pa sa velikim bolom u grudima, ramenima i vratu neprestano moli umom ili dusom: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me. Zadrzavaj donekle i disanje, da disanje ne bi bilo nepazljivo.”[150] U svome ucenju o tome da treba zadrzavati disanje Sinait se poziva na prepodobnog Isaiju Otselnika, Jovana Lestvicnika i Simeona Novog Bogoslova. “Ako zelimo da nepogresivo nadjemo istinu, i da je poznamo”, govori Sinait, “onda se potrudimo da jedino sto imamo bude dejstvo srca, potpuno nevidljivo, i nikako ne dopustajmo masti da bude slobodna, ne dozvoljavajmo masti da ona izobrazi lik nekog svetog ili pak samu svetlost, zato sto prelesti, narocito na pocetku podviga, obicno prelescuju um neiskusnih takvim laznim mastanjima. Postarajmo se da u srcu bude delotvorno jedino dejstvo molitve, jer ono zagreva i veseli um, raspaljuje dusu na neizrecivu ljubav, Boziju i coveciju. Tada molitva donosi znacajno smirenje i skrusenost zato sto molitva u pocetnicima jeste stalno pokretno umno dejstvo Svetog Duha. U pocetku je to dejstvo slicno ognju koji izbija iz srca, a na kraju je slicno miomirisnoj svetlosti.”[151] Pod pocetnicima ovde se podrazumevaju pocetnici u tihovanju; cela knjiga prepodobnog Grigorija Sinaita je za poucavanje tihovatelja. Na drugom mestu sveti Sinait kaze: “Jedni ucitelji molitve predlazu da se molimo ustima, a drugi samim umom: ja predlazem i jedno i drugo. Nekada um klone i nema snage za molitvu, nekada i usta klonu: zato se moramo moliti i jednim i drugim, i ustima i umom. Uza sve to, valja se moliti bezglasno i pribrano, da glas ne bi pomutio osecanja i paznju uma i tako omeo molitvu. Kada se um privikne na delanje, on napreduje i dobija od Duha snagu da se moli krepko i na sve nacine. Tada on ne primorava sebe na molitvu ustima i ne jaca, zato sto je potpuno zadovoljan molitvom uma.”[152] Predlazuci povremeno moljenje i ustima, sveti Grigorije sjedinjuje svoj nacin sa nacinom svetog Jovana Lestvicnika. U sustini, to je jedan te isti nacin, s tim sto sveti Grigorije govori o njemu tako sto ima u vidu odredjenu meru napredovanja. Onaj ko se revnosno moli na nacin koji predlaze Jovan Lestvicnik, taj ce, u svoje vreme, dostici ono molitveno stanje o kome govori Sinait. Potpuno je opravdano i prakticno Sinaitovo misljenje da trpljenje mora posebno da doprinosi molitvi. “Na molitvi tihovatelj mora vecinom da sedi, jednostavno zato sto je taj podvig tezak, ponekad treba cak i da legne, da bi se telo malo odmorilo. A tvoje sedenje mora da protekne u trpljenju radi ispunjenja zaveta, kao sto i u molitvi moras biti istrajan,[153] i ne treba odmah da ustajes cim klones duhom zbog velikih bolova, moljenja umom i stalnog udubljivanja uma u srce. Prorok ovako govori: ‘Spopasce nas bolovi kao porodilju.'[154] Obori glavu k zemlji i um sabiraj u srce – ako se tvoje srce otvorilo – i prizivaj u pomoc Gospoda Isusa. Nepokolebivo i revnosno trpi bolove u ramenima, cesto i u glavi, i trazi u srcu Gospoda: Carstvo nebesko nasledice oni koji sebe primoravaju, Carstvo nebesko zadobijaju[155] samo oni koji sebe primoravaju i znaju da se ono s naporom osvaja. Gospod je ukazao da se istinska revnost sastoji u trpljenju tih i njima slicnih bolova. Trpljenje i ostajanje u svakom delanju su roditelji dusevnih i telesnih bolova.”[156] Pod bolovima se ovde podrazumevaju pre svega skrusenost duha, plac duha, podnosenje bolova i stradanje zbog osecaja svoje gresnosti, zbog osecaja vecne smrti, zbog osecaja robovanja palim duhovima. Stradanje duha prenosi se srcu i telu samim tim sto su i srce i telo neraskidivo povezani sa duhom i prirodno i nuzno ucestvuju u stanjima duha. Kod ljudi slabog tela skrusenost duha i plac potpuno zamenjuju telesni trud;[157] ali ljudi snaznog telesnog sastava neizostavno moraju da pritesne svoje telo: ako ne pritesne svoje telo, samo srce u njima ne zadobija blazenu zalost; dok nemocni imaju tu zalost zbog samog osecanja i saznanja nemoci. “Nijedno delanje” govori prepodobni Grigorije, “ni telesno ni duhovno, u kome nema trpljenja bola ili truda nikada ne donosi ploda onome koji prolazi kroz njega, jer Carstvo nebesko se s naporom osvaja, rekao je Gospod, i podviznici ga zadobijaju.[158] Pod recima: s naporom razumej telesno trpljenje bola u svemu. Mnogi su mnogo godina delali ili delaju ne trpeci bol, ali posto se trude bez bola i toplog usrdja srca, odbacivsi tezinu trpljenja bolova, oni ostaju nepricasnici cistote i Svetog Duha. Oni cije delanje odlikuje nemar i slabost ocito misle da se mnogo trude, ali nece poznjeti roda za netrpljenje bola. Svedok toga je onaj koji govori: ‘Koliko god velike podvige cinili u svom zivotu, ako nemamo i srce koje trpi bol – svi su ti podvizi lazni i nekorisni.'[159] Posvedocuje to i veliki Jefrem, kada govori: ‘Trudi se, trudi se trpeci bol, da bi uklonio od sebe bolove sujetnih trudova.’ Ako, po proroku,[160] nasa bedra ne iznemazu iscrpljena u podvigu posta, i ako ne zacnemo trpeci bolove, kao zena kada radja dete, i ako ne utvrdimo srce u bolu, onda necemo roditi Duha spasenja na zemlji srca, kako si cuo, vec cemo se samo (a to je dostojno sazaljenja i smeha) hvaliti, misleci da cemo biti nesto zato sto smo u beskorisnoj pustinji i sto u njoj slabo tihujemo. Kada budemo odlazili iz ovog zivota, svi cemo, nema sumnje, okusiti ceo plod.”[161] Ucenje prepodobnog Sinaita o trpljenju bola i o tome da ono prati istinsko tihovateljevo delanje molitve uma moze izgledati cudno, a i izgleda, telesnom i dusevnom razumu, zato sto on nije upoznat sa opitima monaskog zivota. Pozivajuci takve da obrate paznju na znanja stecena u opitima, mi potvrdjujemo da bolove u glavi ne stvara samo tvorenje molitve uma, vec i pazljivo citanje dubokih otackih spisa o molitvi. Zbog onoga sto molitva otkriva, dakle zbog gresnosti, robovanja grehu i smrti, srce postaje toliko skruseno da to izaziva u telu stradanja i bolove, a onaj ko ne poznaje molitveni podvig, taj i ne zna da stradanja i bolovi postoje i da mogu da postoje. Kada se srce ispoveda Gospodu u svojoj gresnosti i u svom jadnom stanju, tada se telo raspinje. Postradah – govori David, muz opitni u molitvenom podvigu – i skrusih sedo kraja, savdan postidjen hodih. Jer se slabine moje ispunise porugama, i nema isceljenja telu mome; rikah od uzdisanja srca moga.[162] U ucenju svetog Grigorija o molitvi primetna je njegova osobenost: on upravlja um da se usredsredjuje u srce. Sveti oci to nazivaju umetnoscu tvorenja molitve, i zabranjuju je monasima pocetnicima i mirjanima zato sto je za nju neophodno veliko pripremno obucavanje, toliko veliko da joj i pripremljeni monasi moraju pristupati sa velikom poboznoscu, strahom Bozijim i oprezom. Cim je zapovedio da usredsredjujemo um u srce, prepodobni je dodao: Ako se tvoje srce otvorilo. To znaci: sjedinjenje uma i srca je dar Bozije blagodati, i daje se u svoje vreme, po Bozijem sudu, a ne preuranjeno, i ne po sudu samog podviznika. Dar pazljive molitve obicno prethodi narocitim nevoljama i dusevnim potresima, koji svode nas duh u dubinu saznanja o svom siromastvu i nistavnosti.[163] Dar Boziji privlacimo smirenjem i vernoscu Bogu, a vernost Bogu pokazujemo revnosnim odbacivanjem svih gresnih pomisli, cim se one pojave. Vernost je uzrok cistote. Cistota i smirenje urucuju darove Duha.

Umetnost tvorenja molitve uma izlozio je neobicno jasno i potpuno blazeni Nikifor, monah koji je tihovao na svetoj Atonskoj gori. On sa pravom naziva molitveno delanje umetnoscu nad umetnostima i naukom nad naukama, zato sto pruza umu i srcu znanja i utiske koji izviru iz Bozijeg Duha dok sve ostale nauke pruzaju tek ljudska znanja i utiske. Umno delanje je najvisa skola bogoslovlja.[164] “To najvise od najvisih delanja”, govori veliki ucitelj tihovanja, “zadobijaju mnogi, cak i svi, tako sto ga nauce. Retki su nenauceni koji pojacanim delanjem i vrelinom vere dobiju to delanje od Boga: ali retkost nije zakon. Istinskog ucitelja moramo da trazimo da bismo se njegovim poukama ucili i poucavali u onome sto se desava prilikom vezbanja u pazenju, u onome sto lukavi uvodi svojim zlim spletkama, da bismo se, dakle, poucavali u desnim i levim umanjenjima i preuznosenjima, koja nam ucitelj razoblicava jer ih poznaje iz sopstvenog opita. On pouzdano pokazuje taj umni put, i mi pod njegovim rukovodstvom mnogo zgodnije idemo tim putem. Ako nema nama poznatog ucitelja, moramo svesrdno da ga trazimo. Ako ni nakon takvog trazenja ne nadjes ucitelja, ti najpre prizovi Boga, takav, siromasan, skrusenog duha i sa suzama, a onda se pomoli Bogu i postupaj onako kako ti kazem. Znas da udisemo vazduh; a disemo srcem, ne necim drugim. Ono je orudje zivota i telesne toplote. Srce uvlaci u sebe vazduh da bi disanjem ispustilo iz sebe svoju toplotu, a u sebe uvuklo svezinu. Pokretac ovog mehanizma, ili, tacnije, sluga, jesu pluca: Bog ih je stvorio retkim, i zato ona lako uvlace i izvlace svoj sadrzaj. Srce uvlaci u sebe disanjem svezi vazduh i izbacuje topli: tako ono stalno odrzava sistem u koji je postavljeno da bi odrzalo zivot. I tako, cim sednes i saberes svoj um, uvedi svoj um u put kojim vazduh ulazi kroz nozdrve u srce; dovedi disanje u izuzetno tihe kretnje i prisili svoj um da sidje sa udahnutim vazduhom u srce. Kada um udje tamo, tada ce ono sto zatim sledi biti ispunjeno veseljem i radoscu. Kao sto coveka koji se nakon dugog odsustva vratio svojoj kuci ispunjava radost sto vidi zenu i decu, tako i um ispunjava neizreciva sladost i veselje cim se sjedini sa dusom. Brate, nauci svoj um da ne izlazi brzo otuda: on je u pocetku veoma potisten zato sto je tamo zatvoren i stesnjen. Kada se pak navikne na zatvorenost i teskobu, on nece pozeleti da luta vani, zato sto je Carstvo nebesko unutra u nama. A dok razgleda to Carstvo tamo, i trazi ga cistom molitvom, um uvidja da je sve spoljasnje odvratno i mrsko. Ako odmah nakon toga, kako rekosmo, udjes umom u ono mesto u srcu koje sam ti pokazao, odaj blagodarnost Bogu, i proslavi, i igraj, i uvek se drzi toga delanja, a ono ce te nauciti onome sto ne znas. Moras da znas i to da tvoj um ne treba da cuti i besposlici dok se nalazi tamo: njegovo neprestano delanje i poucenje mora biti molitva: Gospode Isuse Hriste, Sine Boziji, pomiluj me. Ova molitva ne da umu da se uzdigne, cini ga nepristupnim i nedodirljivim za napade neprijatelja, vodi ga u svakodnevno napredovanje u ljubavi i zelji prema Bogu. A ako i nakon mnogog truda, o brate, ne udjes u klet srca, kako smo ti zapovedili, onda cini ovo sto ti kazem, i znaj da ces, uz sadejstvo Bozije, naci ono sto trazis. Znas da se slovesnost svakog coveka nalazi u njegovim grudima. U grudima, dok nasa usta cute, mi govorimo, savetujemo se, tvorimo molitve, psalmopojanje. Toj slovesnosti, cim joj oduzmes svaku pomisao – to mozes da ucinis, ako hoces – prepusti da govori: Gospode Isuse Hriste, Sine Boziji, pomiluj me. I primoraj sebe da u grudima izgovaras upravo to, a ne nesto drugo. Postupaj tako neko vreme i time ces sigurno otvoriti sebi ulaz u srce, kako smo i napisali, bas zato sto smo to saznali iz opita. A pristupice ti, sa mnogo zeljenim i sladosnim pazenjem, i ceo zbor vrlina: ljubav, radost, mir i ostale: pomocu njih ce ono ispuniti sve tvoje prozbe Hristu Isusu, Gospodu nasem.”[165] Ovde prvo moramo obratiti paznju na uredjenje blazenog oca i na uredjenje koje je on video u monahu kojeg je poucavao. To je jasno iz onih clanaka njegovog slova koji prethode izlaganju umetnosti tvorenja molitve: iz njih se, na osnovu pozivanja na zitije svetog Save, vidi da poucavanje tihovanju srca – radi koga se i saobrazno kome se daje i spoljasnje tihovanje po telu – prilici onim monasima koji su potpuno izucili pravilo monaskog zivota, monasima koji mogu da se bore protiv neprijateljskih pomisli i cuvaju svoj um. Blazeni Nikifor ovako poucava tog monaha: “Znas da se slovesnost svakog coveka nalazi u njegovim grudima. Tamo, dok usta cute, mi govorimo, savetujemo se, tvorimo molitve i psalmopojanje.” Jasan osecaj sile slovesnosti u grudima, osecaj da se tamo mogu tvoriti molitve i psalmopoji, imaju veoma retki, oni koji su veoma napredovali, koji su se dugo vremena zanimali moljenjem na nacin svetog Jovana Lestvicnika, dakle oni koji su u znatnoj meri zadobili pribranost i veoma pazljivom molitvom pobudili duh, ovde nazvan slovesnoscu, da obilno pomaze umu. Duh onih ljudi koji ostaju u svom obicnom stanju, porazen padom, spava tako duboko da ne moze da se probudi iz tog sna, dakle iz sna koji je skoro isto sto i smrt: takav duh nije sposoban za duhovna vezbanja koja smo ovde naveli, i budi se za njih jedino onda kada se um trajno i pojacano zauzme da ga pobudjuje zivotvornim Isusovim imenom. Izvanredan je nacin koji predlaze blazeni Nikifor. Onaj ko razume stvar, taj vidi u njegovom izlaganju i onu postepenost s kojom moramo da ushodimo i to da zadobijanje tog nacina jeste dar Boziji. Posto su Kalist i Ignjatije Ksantopul veoma detaljno objasnili taj nacin u delu o molitvi i tihovanju, prelazimo na to delo.

Sveti Kalist Ksantopul je bio ucenik prepodobnog Grigorija Sinaita. Monahovao je na Atonskoj gori; u pocetku se obucavao monaskom zivotu u opstezicu. Zivot u tihovanju poceo je da provodi kasnije, kada je sazreo za takav zivot. Molitvi uma naucio se dok je bio u poslusanju manastirskog kuvara. Posedovao je i obrazovanje ovoga sveta, sto se jasno vidi iz njegove knjige. Tek u poodmaklim godinama sveti Kalist je unapredjen u cin konstantinopoljskog patrijarha. Sveti Ignjatije je bio njegov najblizi prijatelj i ucesnik u monaskim podvizima. Obojica su dostigli veliko molitveno napredovanje. Njihova knjiga je namenjena iskljucivo tihovateljima. Mehanizmu blazenog Nikifora oni dodaju da u ovom nacinu moljenja usta moraju biti zatvorena. Onaj ko pocinje da provodi zivot u tihovanju, kazu oni, taj treba da se zanima Isusovom molitvom onako kako predlaze blazeni Nikifor: tihim, neprestanim uvodjenjem Isusove molitve u srce, posredstvom isto toliko tihog disanja, kroz nozdrve, i zatvorenih usta.[166] Veoma je vazno da znamo znacenje koje sveti ucitelji molitve uma daju predlozenom mehanizmu: on je materijalno, pomocno sredstvo, i nikako ga ne treba mesati sa samim dejstvom molitve, niti mu pridavati posebnu vaznost, kao da iz njega proizilazi celokupno napredovanje molitve. U molitvenom napredovanju dejstvuju sila i blagodat Bozija; one cine sve: pomocna sredstva ostaju pomocna sredstva, i koliko god nam bila potrebna zbog nase nemoci, mi ih odbacujemo cim zadobijemo napredovanje, jer su nepotrebna i suvisna. Polaganje nade u ta pomocna sredstva veoma je opasno: to survava u materijalisticko, nepravilno shvatanje molitve i odvlaci od razumevanja onoga sto je duhovno, a time i jedino istinsko. Lazno razumevanje molitve uvek donosi ili neplodnost ili ono vezbanje u njoj koje je veoma stetno po dusu. Sveta braca Ksantopul govore: “I ovo znaj, brate: svaka umetnost i svako pravilo, a ako hoces i razno delanje, unapred su odredjeni i pravilno ustanovljeni zato sto jos nismo dostigli stanje u kome mozemo da se molimo u srcu cisto i pribrano. A kada se to desi, miloscu i blagodacu Gospoda naseg Isusa Hrista, tada ostavljamo mnogo i razlicito, i raznovrsno, i sjedinjujemo se neposredno, iznad reci, sa Jedinim, sa Jedinstvenim i Onim koji sjedinjuje.[167] Od prebivanja u izlozenoj umetnosti srca, cistoj i pribranoj molitvi – koja, uostalom, delimicno moze biti necista i rasejana zbog pomisli i secanja koji su ustali protiv njoj postavljene zabrane da misli o ranije ucinjenom i da se seca ranije ucinjenog – podviznik stice naviku da se moli bez prisile, pribrano, cisto i istinski, to jest da doseze takvo stanje u kome um prebiva u srcu (i tako prevazilazi ono stanje u kome se um uvodi u srce prisilno, malodusno, posredstvom udisanja, a onda opet odleti), dakle stanje u kome se sam um stalno obraca sebi, sa ljubavlju prebiva u srcu, i neprestano se moli.”[168] Podvig molitve uma i srca “ispravlja se umom kojeg je osenila Bozija blagodat, i jednodusnim,[169] srdacnim, cistim, pribranim, i vere punim prizivanjem Gospoda naseg Isusa Hrista, a ne samim, prostim, prirodnim umecem disanja na nos ili sedenjem tokom vezbanja u molitvi na tihom i mracnom mestu. Sveti oci su to izumeli samo kao neko pomocno sredstvo za sabiranje misli iz uobicajene nepribranosti, za vracanje misli samoj sebi i paznji.”[170] Pre svih blagodatnih darova, Gospod nas Isus Hristos i prizivanje u srce Njegovog svetog imena sa verom daruju pribranost umu. Tome donekle pomaze i prirodno umece; ono pomaze da se um uvodi u srce disanjem kroz nos; tome pomaze i sedenje u tihom i neosvetljenom mestu, i drugo slicno tome.[171] Sveta braca Ksantopul strogo zabranjuju preuranjeno stremljenje ka onome sto, po duhovnom sistemu monaskog zivota, ima da se dogodi u svoje odredjeno vreme. Oni zele da monah deluje po ustanovljenom monaskom poretku, po zakonima koje je predala Bozija blagodat. “Ako i ti”, govore oni, “zelis da se obucis tihovanju, koje vodi ka nebu, onda sledi mudro ustanovljene zakone, i najpre radosno zavoli poslusnost, a zatim tihovanje. Delanje je ushodjenje ka vidjenju, a poslusnost je ushodjenje ka tihovanju. Ne pomici stare medje – kaze Pismo – koje su postavili oci tvoji;[172] tesko jednomu.[173] Ako postavis dobar temelj na pocetku, onda ces vremenom staviti slavni krov na zapocetu gradjevinu duha. Sve je, kako rekosmo, odbaceno kod onoga kod koga sam temelj nije dobro postavljen, i suprotno ovome: sve je lepo i dobro uredjeno kod onoga koji je dobro postavio temelj, mada nekad ima i slucajeva suprotnih ovome.”[174] Uglavnom se smatra da je do sticanja pribranosti, istinske ili kratkotrajne, ali cvrste i sustinske, korisno vezbati se u Isusovoj molitvi u monaskoj zajednici, i pri tome to vezbanje u molitvi pomagati delatnim ispunjavanjem jevandjelskih zapovesti, ili, sto je isto, smirenjem. A nakon dobijanja dara pribranosti dozvoljeno je spominjati i tihovanje. Tako su postupili sveti Vasilije Veliki i sveti Grigorije Bogoslov. Oni su se – kaze sveti Isak Sirijski – najpre zanimali ispunjavanjem onih zapovesti koje se odnose na one koji zive u ljudskoj zajednici, s tim sto su prolazili i molitvu saobraznu tom stanju; od tog zivota njihov um je poceo da oseca nekretanje ili pribranost: tada su se oni udaljili u samocu pustinje, a tamo su se bavili delanjem u unutrasnjem coveku i dostigli vidjenje umom.[175] Potpuno tihovanje u nase vreme sasvim je tesko, skoro nemoguce. Serafim Sarovski, Ignjatije Nikoforovski, Nikandar Babajevski, monasi koji su veoma napredovali u molitvi uma, prebivali su povremeno cas u tihovanju, cas u monaskoj zajednici. Narocito se poslednji nikada nije usamljivao u tihovanje primetno ljudima, bas zato sto je u dusi bio veliki tihovatelj. Nacin tihovanja kojim se rukovodio prepodobni Arsenije Veliki uvek je bio odlican – a danas mora biti priznat za najbolji. Taj otac je stalno cuvao cutanje, nije isao po kelijama kod brace, u svoju keliju primao je jedino u krajnjoj nuzdi, u crkvi je stajao iza stuba, nije pisao i nije primao pisma, udaljavao se od svih odnosa koji su mogli da naruse njegovo pazenje, cilj njegovog zivota i svih njegovih delanja bio je cuvanje pazenja.[176] Sveti Isak Sirijski veoma pohvaljuje nacin zivota i tihovanja kojim je prepodobni Arsenije dostigao veliko napredovanje i predlaze da podrazavamo taj veoma podesni, mudri i veoma plodni nacin.[177] U zakljucku nasih izvoda iz dela Kalista i Ignjatija Ksantopula navescemo njihovo opitno misljenje, saglasno sa misljenjem ostalih svetih otaca, da je za dostizanje pribrane molitve srca potrebno i mnogo vremena i mnogo napora. “Stalno moljenje u srcu” govore oni, “ne postize se ni jednostavno, ni kako bilo, ni sa malo truda i vremena, mada se i to retko desava po nedokucivom providjenju Bozijem: ono zahteva i mnogo vremena, i mnogo truda, dusevnog i telesnog podviga. Prevashodstvu dara i blagodati, ciji cemo, nadamo se, biti pricasnici, moraju biti, po sili, jednaki i saobrazni podvizi, da bi, po tajanstvenom svetom ucenju, neprijatelj bio izgnan sa polja srca, i da bi se u njemu nastanio Hristos. Sveti Isak govori: ‘Onaj koji zeli da vidi Gospoda, taj se trudi da umesno ocisti svoje srce secanjem na Boga, i tako ce svetloscu svojih misli svakoga casa videti Boga.’ Sveti Varsanufije govori: Ako unutrasnje delanje ne pomogne coveku, onda je njegov spoljasnji trud uzaludan. Unutrasnje delanje, sjedinjeno sa bolom srca, donosi cistotu, a cistota istinsko tihovanje srca; takvo tihovanje donosi smirenje, a smirenje cini coveka stanom Bozijim. A kada se useli Bog, tada On izgoni demone i strasti, i covek postaje hram Boziji, osvecen i osvetljen, pun cistote i blagodati. Blazen je onaj koji gleda Gospoda u unutrasnjoj riznici srca, kao u ogledalu, i sa suzama izliva svoje moljenje pred Njegovom dobrotom.’ Prepodobni Jovan Karpatski govori: ‘Treba mnogo vremena i podviga u molitvama da bi se u nepomutivom ustrojstvu uma naslo neko drugo nebo srca, gde zivi Hristos, kako govori apostol: Ili ne poznajete sebe da je Isus Hristos u vama? Sem ako u necemu niste valjani.”‘[178]

Mislimo da ovi izvodi iz dela svetih otaca dovoljno objasnjavaju delanje Isusove molitve. U ostalim svetootackim delima izlozeno je isto ovo ucenje. Smatramo preko potrebnim da nasim ljubljenim ocima i braci ponovimo upozorenje da ne teze citanju otackih dela o monaskim uzvisenim delanjima i stanjima, iako ih radoznalost vuce da citaju ta dela, iako to citanje stvara nasladu, ushicenje. Nasa sloboda, zbog ovakvog danasnjeg vremena, mora biti posebno ogranicena. Dok je bilo blagodatnih ucitelja, dotle su zanosi pocetnika lako zapazani i leceni. No danas nema ko ni da zapazi zanose, ni da ih leci. Pogubni zanos neopitni ucitelji cesto smatraju velikim napredovanjem; onoga koji je pao u zanos podsticu na jos veci zanos. Ako zanos ne bude primecen, i ako nastavi da deluje na monaha, on ga sve vise skrece sa istinskog pravca. Mozemo potpuno tacno reci da se vecina nalazi u raznom zanosu, da je veoma malo onih koji su odbacili svoj zanos, i da onih koji nisu padali u zanos naprosto nema. Zbog toga otacke knjige, danas jedino preostalo sredstvo rukovodjenja, moramo da citamo sa posebnim oprezom i razborito, da se to sada jedino sredstvo rukovodjenja ne bi pretvorilo u sredstvo nepravilne delatnosti i iz nje proisteklog rastrojstva. “Ne treba”, govori sveti Jovan Lestvicnik o izboru ucitelja, “da trazimo ucitelje koji imaju dar prorostva, ili prozorljivosti, vec pre svega istinski smirenoumne podviznike koji po nacinu i mestu podviga odgovaraju nasoj bolesti.”[179] Isto moramo da kazemo i o knjigama: nikako ne treba da biramo knjige koje su najuzvisenije, nego one koji su najblize nasem stanju i izlazu delanje koje nama odgovara. “Veliko je zlo”, rekao je sveti Isak Sirijski, “prenositi bilo koje uzviseno ucenje nekome ko je jos pocetnik i ko je po duhovnom uzrastu dete.”[180] I kada slusa duhovno slovo, telesni i dusevni covek ga razume onako kako odgovara njegovom stanju, iskrivljuje ga, izopacuje, sledi njegov izopaceni smisao, dobija lazni pravac, drzi se uporno tog pravca kao da je bas taj pravac dat svetim slovom. Neki starac je dostigao hriscansko savrsenstvo, po narocitom providjenju Bozijem, tako sto je, uprkos pravilima, stupio u tihovanje od svoje mladosti. Najpre je tihovao u Rusiji, u sumi, u zemunici, a zatim na Atonskoj gori. Kada se vratio u Rusiju nastanio se u privremeni opsteziteljni manastir. Mnoga braca su videla u starcu nesumnjive znake svetosti pa su mu se obratila za savet. Starac je davao savete iz svog uredjenja i ozledjivao duse brace. Jedan monah koga je starac dobro poznavao mu je govorio: “Oce, ti govoris braci o delanjima i stanjima koja nisu dostupna njihovom shvatanju i uredjenju, onda oni objasne sebi tvoje reci na svoj nacin, zatim postupaju po tom objasnjenju, i tako nanose sebi stetu.” Starac je odgovorio sa svetom prostotom: “I sam vidim! A sta da radim? Za mene su svi visi od mene, i kada me pitaju, odgovaram iz svog stanja.” Starcu je bio nepoznat opsti monaski put. Nije greh samo ono sto je pogubno: pogubno je i samo dobro kada ga cinimo u nevreme i u pogresnoj meri; nije pogubna samo glad: poguban je i visak hrane, i kvalitet hrane koji ne odgovara uzrastu i telesnom sastavu. Niti se sipa vino novo u mjehove stare; inace se prodru mjehovi, a vino se prolije, i mjehovi propadnu. Nego se sipa vino novo u mjehove nove, i oboje se sacuva.[181] Gospod je ovo rekao o delanjima vrline, koja obavezno moraju biti uskladjena sa stanjem delatelja: u protivnom, ona ce pogubiti delatnika, i sama ce propasti, to jest bice besplodna, na stetu i propast duse, suprotno svojoj nameni.

Osim pomenutih pomocnih sredstava, postoje i razna druga pomocna sredstva koja pomazu pocetnicima u vezbanju u Isusovoj molitvi. Navescemo glavne.

1) Brojanice ili lestvica. Brojanice obicno imaju sto zrna, a lestvica sto stupnjeva, posto pravilo tvorenja Isusove molitve podrazumeva sto molitava. Brojanicama se broje pokloni; monasi koriste brojanice i dok se, sedeci, vezbaju u Isusovoj molitvi. A kada dostigne veliki stepen pazenja na molitvi, monah vise ne mora da brojanicama broji koliko je izgovorio molitava jer tada sva paznja prelazi na molitvu.

2) Veoma je korisno da se Isusovoj molitvi ucimo uz velike i male poklone, lagane, ispunjene osecanjem pokajanja, kakve je cinio blazeni mladic Georgije o kome govori sveti Simeon Novi Bogoslov u Slovu o veri.[182]

3) Korisno je da u crkvi i uopste tokom Isusove molitve oci budu zatvorene.

4) Drzanje leve ruke na grudima, malo iznad leve sise, doprinosi osecanju sile slovesnosti, koja se nalazi u grudima.

5) Monasi savetuju tihovatelje da im kelija bude donekle tamna, da njeni prozori budu zatvoreni, jer to cuva um od rasejanosti i pomaze umu da se usredsredjuje u srce.

6) Tihovatelje savetuju da sede na niskoj stolici, prvo, zato sto pazljiva molitva zahteva miran polozaj, a drugo, da bi se ugledali na slepog siromaha iz Jevandjelja, koji je sedeo kraj puta i vikao Gospodu: Sine Davidov Isuse, pomiluj me![183], i bio uslisan i pomilovan. Niska stolica takodje izobrazava djubriste, izvan grada, na kome je sedeo Jov kada ga je sotona udario zlim pristom od pete do temena.[184] Monah mora da vidi da je zbog greha obogaljen, unakazen, izmucen, izbacen iz prirodnog stanja, bacen u protivprirodno stanje, i da iz tog jadnog stanja vapi svemilostivom i svemogucem Isusu, obnovitelju ljudske prirode: pomiluj me. Niska stolica je veoma podesna za vezbanje u Isusovoj molitvi. Time se ne odbacuje stajanje; ali posto skoro celokupno vreme istinski podviznik posvecuje molitvi, odobreno mu je da se njome bavi i sedeci, a ponekad i lezeci. Narocito bolesni i veoma stari moraju da paze da njihov telesni podvig ne bude prekomeran, da ne iscrpljuje njihovu snagu i da im ne oduzima mogucnost da se bave dusevnim podvigom. Sustina delanja je u Gospodu i u Njegovom imenu. To posvedocuje i jevandjelska prica o isceljenju uzetoga: posto nisu mogli da se priblize Hristu od okupljenog naroda, probili su krov kuce u kojoj je bio Hristos, spustili odar na kome je uzeti lezao, i uzeti je isceljen.[185] Isceljenje se zadobija smirenjem i verom.

7) Podviznici umnog delanja ponekad imaju potrebu da pomognu sebi tako sto se polivaju hladnom vodom ili tako sto nakvasene peskire stavljaju na mesto priliva krvi. Voda mora biti mlaka, nikako ne sme biti hladna, zato sto hladna voda povecava vrelinu. Uopste, umna delanja izazivaju vrelinu kod ljudi odredjene telesne gradje. Takvu vrelinu osecao je prepodobni ava Dorotej dok se bavio naukama i zato se rashladjivao vodom.[186] Takvu vrelinu sigurno ce osecati oni koji budu veoma prisiljavali sebe da sjedine um i srce materijalnim pomocnim sredstvima, ako im budu pridavali prekomerni znacaj, i ako ne budu davali potrebni znacaj duhovnim pomocnim sredstvima. Toplota pocinje da dejstvuje u srcu ako molitvu srca zelimo da pojacamo na neki narocit materijalni nacin. Ta toplota je direktna posledica takvog podviga:[187] svaki deo ljudskog tela se zagreva kada ga trljamo; i srce se zagreva ako se neprestano i dugo napreze. Toplota koja je izazvana pojacanim materijalnim podvigom takodje je materijalna. To je telesna toplota, toplota krvi, toplota pale prirode.[188] Cim oseti tu toplotu, neopitni podviznik ce sigurno pomisliti nesto o njoj, naci ce u njoj prijatnost, nasladu, a to je pocetak samoobmanjivanja.[189] Nista posebno ne treba misliti o toj toploti; naprotiv, treba preduzeti posebne mere predostroznosti cim se ona pojavi. Predostroznost je neophodna zato sto ta toplota, koja je zapravo toplota krvi, sireci se svim delovima grudi veoma lako moze da se spusti i zagreje donji deo utrobe. Tada se pojavljuje telesna zelja, svojstvena tim delovima tela u stanju zagrevanja. Opit pokazuje da su se neki, cim su dosli u to stanje, i ne shvatajuci sta se desava sa njima, dali u zbunjenost, u uninije, u ocajanje. Svesni svog jadnog stanja, oni su pribegli znamenitim starcima da bi trazili od njih savete kako da lece svoje duse rastrzane nevoljom i nedoumicom. Starci su bili uzasnuti lukavstvima djavola kada su culi da se pri prizivanju Isusovog imena pojavilo veliko raspaljivanje, cak i zelja. Oni su u tome prepoznali strasnu prelest, pa su tim stradalnicima zabranili vezbanje u Isusovoj molitvi, misleci da je ona uzrok tog zla, a mnogim drugim podviznicima pricali su taj slucaj kao ociglednu tesku posledicu vezbanja u Isusovoj molitvi. Mnogi su poverovali u to samo zato sto su uvazavali znamenito ime staraca, poverovali su u to misljenje misleci da je ono rezultat samog opita. Medjutim, ta strasna prelest nije nista drugo do priliv krvi, do kojeg dolazi usled pojacane, neuke upotrebe materijalnih pomocnih sredstava. Taj priliv mozemo lako isceliti za dva-tri dana tako sto na upaljenim mestima drzimo peskire natopljene mlakom vodom. Mnogo je opasnije, mnogo je blize prelesti kada podviznik osetivsi u srcu ili u grudima toplotu od krvi pomisli o njoj, a zato i o sebi, nesto, pa pocne da stvara sebi nasladu, da sebe pomracuje, obmanjuje, upetljava, unistava uobrazavanjem. Sto podviznik vise prisiljava i napreze svoje telo, time se toplota krvi povecava. Tako i mora da bude. Da bi se ta toplota smanjila, dovela na meru, a i da bi se sprecio njen prekomerni pad, ne treba vrsiti preveliki pritisak na um da udje u srce, ne treba muciti srce, ne treba izazivati u njemu vrelinu preteranim zadrzavanjem disanja i naprezanjem srca, vec, naprotiv, treba tiho zadrzati disanje, truditi se da molitva dejstvuje u samom vrhu srca, gde, po ucenju otaca, prebiva slovesna sila, i gde, zbog toga, treba da se vrsi bogosluzenje. Kada Bozija blagodat oseni molitveni podvig i pocne da sjedinjuje um i srce, tada ce materijalna toplota krvi potpuno da iscezne. Tada se i sam molitveni cin potpuno menja: molitva postaje prirodna, potpuno slobodna i laka. Tada se u srcu pojavljuje druga toplota, tanana, nematerijalna, duhovna, toplota koja ne izaziva nikakvo raspaljivanje, vec, naprotiv, osvezava, orosava, deluje kao lekovito, duhovno pomazanje, vuce nas da neizrecivo ljubimo Boga i ljude – tako o toj molitvi govori prepodobni Maksim Kapsokalivit na osnovu sopstvenog opita.[190] Predlazem ocima i braci ubogi savet i molim ih da ne odbace moj ubogi savet: ne prisiljavajte sebe da pre vremena otkrijete u sebi molitveno dejstvo srca. Potreban je, veoma je potreban razboriti oprez, narocito danas kada je gotovo nemoguce sresti dobrog ucitelja tih predmeta, kada podvizniku nema druge nego da se sam, pipajuci, rukovodjen delima svetih otaca, probija u riznicu duhovnih znanja, i da sam, pipajuci, izabere od njih ono sto njemu odgovara.

Zivite po jevandjelskim zapovestima, bavite se pazljivo Isusovom molitvom na nacin koji predlaze sveti Jovan Lestvicnik, sjedinjujte molitvu sa suzama, i neka cilj vase molitve bude pokajanje. Dejstvo molitve srca otkrice vam se samo po sebi, ali u vreme koje je poznato jedino Bogu. To dejstvo, koje nam sam prst Boziji otkriva svojim dodirom, dostizemo prevashodno tako sto materijalnim pomocnim sredstvima pojacano prisiljavamo sebe. Ono je bolje od svih drugih dejstava u svakom smislu: ono je mnogo obilnije, ono je potpuno sigurno od prelesti i drugih ozledjivanja; onaj koji ga tako zadobije vidi u dobijanju jedino Boziju milost, Boziji dar, a onaj koji ga je dostigao uz pojacanu upotrebu materijalnih pomocnih sredstava vidi dar Boziji, ali ne moze da ne vidi svoj podvig, ne moze da ne vidi sam mehanicki nacin koji je upotrebio, ne moze da mu ne pridaje narocitu vaznost. To je na osetljivom unutrasnjem putu znacajan nedostatak, znacajno spoticanje, znacajna prepreka za razvoj duhovnog napredovanja. Duhovno napredovanje nema ni kraja ni granice. Nistavno, beznacajno nadanje u bilo sta izvan Boga moze da zaustavi napredovanje, u kome je vera u Boga i vodja, i noge, i krila. “Hristos je za vernika sve”, rekao je sveti Marko.1 Od onih koji su sa velikom revnoscu koristili materijalna pomocna sredstva napredovanje su dostigli retki, a rastrojili su se i ozledili mnogi. Ako uz sebe imamo opitnog ucitelja, onda je upotreba materijalnih pomocnih sredstava malo opasna; a ako se rukovodimo jedino knjigama, onda je ona veoma opasna: zbog neznanja i nerazboritosti ona nosi u sebi veliku mogucnost pada u prelest i u druge vrste dusevnog i telesnog rastrojstva. Cim su videli stetne posledice nerazboritog podviga, neki su te posledice pripisali samoj svesvetoj Isusovoj molitvi, a ne neznanju i nerazboritosti, a sve zato sto su imali samo povrsno i nejasno misljenje o Isusovoj molitvi i o okolnostima koje su je pratile. Moze li sta biti zalosnije, jadnije od ove hule, ove prelesti?

Sveti oci su ucili molitvi srca, ali nisu dali preciznu pouku u kom delu srca ona treba da se vrsi, verovatno zato sto tada nije postojala potreba za takvom poukom. Sveti Nikifor govori o slovesnosti kao o necem poznatom: kada se slovesnost, inace smestena u grudima, pokrene da ucestvuje u molitvi, odmah za njom pokrece se i srce da i ono ucestvuje u molitvi. Oni koji poseduju neka znanja tesko mogu da detaljno i temeljno predvide i odgovorima preduhitre sva pitanja potpunog neznanja: u cemu neznanje vidi mrak, u tome za znanje nema niceg nejasnog. Neodredjena ukazivanja na srce, prisutna u otackim delima, kasnije su posluzila kao uzrok znacajne nedoumice i pogresnog vezbanja u molitvi kod onih koji, nemajuci ucitelja, nisu temeljno izucili otacka dela, pa su na osnovu povrsnog i na brzinu i citanjem formiranog misljen>a odlucili da se zanimaju umetnoscu molitve srca, s tim sto su svu nadu polozili na materijalna pomocna sredstva za molitvu. Jasno objasnjenje ovoga postalo je preka potreba. Covecije srce ima oblik dutuljaste kesice, koja se pri vrhu siri, a pri dnu suzava. Njegov gornji deo je smesten naspram leve sise i pricvrscen je, njegov donji deo se spusta do krajeva rebara i slobodan je; treperenja tog dela nazivamo kucanjem srca. Mnogi nemaju nikakvog znanja o ustrojstvu srca, i zato misle da se srce nalazi tamo gde cuju njegove otkucaje. Oni samovoljno pristupaju vezbanju u molitvi srca – usmeravaju dah, uvode ga u srce, u taj deo srca, dovode taj deo do telesne uzrujanosti, a time otkucaji srca postaju jaci – ne znajuci da time prizivaju i sebi namecu nepravilno stanje i prelest. Shimonah Vasilije i starac Pajsije Velickovski pricaju da su mnogi njihovi savremenici ozledili sebe zato sto su zloupotrebljavali materijalna pomocna sredstva.[191] I kasnije cesto srecemo primere rastrojstva zbog takvog postupanja; ima ih i danas, iako se raspolozenje za vezbanje u Isusovoj molitvi potpuno smanjilo. Takvi primeri nuzno postoje zato sto su neizbezna posledica neznanja, samovolje, uobrazenosti, preuranjene i gorde revnosti, napokon, potpune oskudice opitnih ucitelja. Pozivajuci se na svetog Teofilakta i druge oce, shimonah Vasilije tvrdi da su tri sile duse, slovesna sila, sila revnosti i sila zelje, ovako rasporedjene: u grudima i u gornjem delu srca nalazi se slovesna sila, ili duh covekov, u srednjem delu je sila revnosti, u donjem je sila zelje, ili prirodna pozuda. Onaj ko nastoji da pokrene i uzbudi donji deo srca, taj pokrece silu pozude, a ona, samim tim sto se nalazi blizu polnih organa, a i sama po sebi, pokrece te organe. Posledica neuke upotrebe materijalnog pomocnog sredstva je veoma snazno raspaljivanje telesne zelje. Kakva cudna pojava! Podviznik se naoko zanima molitvom, a to zanimanje izaziva pohotu, koju bi moralo da umrtvljava, pa onda neznanje zloupotrebi materijalno pomocno sredstvo, a Isusovoj molitvi pripise ono sto se mora pripisati zloupotrebi. Molitva srca je rezultat sjedinjenja uma i duha, koje je razjedinio pad, a sjedinjuje ih blagodat iskupljenja. U covecijem duhu skupljena su osecanja savesti, smirenja, krotosti, ljubavi prema Bogu i bliznjem, i druga slicna svojstva: potrebno je da se dejstva ovih svojstava sjedine sa dejstvom uma. Svu svoju paznju trudbenik molitve mora da obrati na ovo. Sjedinjenje je delo prsta Bozijeg, jedinog koji moze da isceli ranu pada; a iskrenost svoje dobre volje trudbenik dokazuje time sto ce isceljenje dobiti neprestanim prebivanjem u molitvi, zakljucavanjem uma u reci molitve, spoljasnjom i unutrasnjom delatnoscu po jevandjelskim zapovestima, a ona cini duh sposobnim da se sjedini sa umom koji se moli. Tome donekle doprinosi i umetnost upucivanja uma ka slovesnosti i ka gornjim delovima srca. Suvisno naprezanje pri upotrebi tog materijalnog pomocnog sredstva je stetno zato sto izaziva materijalnu toplotu: za toplotu tela i krvi nema mesta u molitvi.

Upraznjavanje Isusove molitve je narocito mrsko djavolu zato sto molitva najspasonosnije deluje na nasu dusu, i zato sto secanje na Boga, Isusova molitva narocito, predstavlja sredstvo za prebivanje u neprestanom jedinstvu sa Bogom i za neprestano odbijanje neprijateljskih napada. Djavo narocito proganja one koji se vezbaju u moljenju imenom Gospoda Isusa. “Sav podvig i sva revnost naseg neprijatelja” govori prepodobni Makarije Veliki, “sadrzana je u njegovom nastojanju da nasu misao odvrati od secanja na Boga i od ljubavi prema Njemu; za to on upotrebljava prelesti sveta i odvlaci od istinskog dobra ka prividnim, nesustinskim dobrima.”[192] Zato svako ko je posvetio sebe istinskom sluzenju Bogu neprestanom Isusovom molitvom mora narocito da cuva sebe od rasejanosti misli, i nikako ne sme da dozvoljava sebi misaono praznoslovlje, ne sme da obraca paznju na misli i mastanja koji se pojavljuju, i stalno mora da se vraca moljenju Isusovim imenom, kao u pristaniste, verujuci da se Isus neumorno stara o onom svom slugi koji svojim neumornim secanjem na Hrista dokazuje da se neprestano nalazi uz Njega. “Lukavi demoni”, govori prepodobni Nil Sinajski, “nocu nastoje da uzbunjuju duhovnog delatnika kroz same sebe, a danju kroz ljude, tako sto ga okruzuju klevetama, napastima, i nesrecama.”[193] Svaki delatnik molitve brzo ce opitno upoznati da demoni vode bitku bas tim redom. Demoni iskusavaju pomislima, mastanjima, secanjem na najpotrebnije predmete, naizgled duhovnim razmisljanjima, izazivanjem brige, raznih bojazni i drugim oblicima neverovanja.[194] U svim demonskim bitkama osecaj zbunjenosti uvek je siguran znak priblizavanja palih duhova, cak i onda kada njihovo dejstvo izgleda sasvim pravedno.[195] Podviznicima koji se usamljeno i pojacano mole demoni se pojavljuju u obliku cudovista, u obliku sablaznjivih predmeta, ponekad u obliku svetlih andjela, mucenika, prepodobnih i samog Hrista: ne treba se bojati demonskih pretnji, a prema svim pojavama uopste treba biti sumnjicav. U takvim slucajevima, ipak retkim, nasa prva obaveza je da pribegnemo Bogu, da se potpuno predamo Njegovoj volji i molimo za Njegovu pomoc: na takve pojave ne treba da obracamo paznju, ne treba da ulazimo u odnos i razgovor sa njima, vec treba da smatramo da smo nemocni za odnose sa neprijateljskim duhovima i nedostojni za odnose sa svetim duhovima.

Posebnim nevoljama i gonjenjima istinskog, bogougodnog podviznika molitve izlazu njegova braca, ljudi. I u tome su, kako smo vec rekli, glavni delatnici demoni: oni koriste kao svoje orudje kako one ljude cija se delatnost ni u cemu ne razlikuje od demonske, tako i one koji ne shvataju demonske bitke i zato lako postaju orudja demona, a cak i one oprezne koji shvataju lukavstva neprijatelja, ali nisu dovoljno pazljivi prema sebi, pa time dozvoljavaju da budu obmanuti. Najuzasniji primer kakvom strasnom mrznjom prema Bogu, prema Reci Bozijoj, prema Duhu Bozijem mogu da se zaraze ljudi cija se nastrojenost ni u cemu ne razlikuje od nastrojenosti demona predstavljaju judejski prvosvestenici, starci, knjizevnici i fariseji, koji su ucinili zlocin nad zlocinima – bogoubistvo. Sveti Simeon Novi Bogoslov govori da po nagovoru demona monasi koji provode licemerni zivot zavide istinskim podviznicima poboznosti i cine sve da ih rastroje i isteraju iz obitelji.[196] Cak se i oni monasi koji su dobronamerni, no koji provode spoljasnji zivot i ne poznaju duhovni, sablaznjuju na duhovne delatnike, nalaze da je njihovo ponasanje neobicno, osudjuju ih i kude, priredjuju im razne uvrede i mucenja. Veliki trudbenik Isusove molitve, blazeni starac Serafim Sarovski, pretrpeo je mnoge neprijatnosti zbog neznanja i telesnog pogleda na monastvo svoje sabrace: oni koji telesno citaju Zakon Boziji misle da ga treba ispunjavati spoljasnjim delima, bez unutrasnjeg podviga, a ne razumiju ni sta govore ni sta tvrde.[197] “Dok prolazimo put unutrasnjeg misaonog zivota”, poucava i tesi Serafim, crpeci pouku i utehu iz svog duhovnog opita, “ne smemo da slabimo, ne smemo da ga napustamo cak ni onda kada nas ljudi, prilepljeni uz spoljasnjost i culnost, pogadjaju svojim suprotnim misljenjem u samo srce i na svaki nacin se trude da nas odvuku od prolazenja unutrasnjeg puta tako sto nam postavljaju na njemu razne prepreke. Nikakva suprotna misljenja ni otpori na tom putu ne smeju da nas pokolebaju: u tom slucaju treba da se utvrdimo u Reci Bozijoj: I ne bojte se cega se on boji, i ne plasite se, jer sa nama je Bog Gospoda Boga nasega svetite u srdacnom secanju na Njegovo bozansko ime, i On neka vam je strah i bojazan”.[198] Boziji promisao je upotrebio prepodobnog Grigorija Sinaita u XIV veku kao orudje za obnavljanje umnog delanja, skoro zaboravljenog medju monasima, i poslao ga na Atonsku goru da svoje znanje, koje mu je darovao, prenosi doduse poboznim, revnosnim i razumnim podviznicima, ali ubedjenim da se Bogu sluzi jedino telesno; a posto su takvi podviznici pridali telesnom podvigu znacaj koji mu inace ne pripada, onda je jasno zasto im je ucenje prepodobnog o duhovnom podvigu bilo veoma cudno, i zasto su se u pocetku snazno usprotivili takvom ucenju. Telesnom i dusevnom razumu, narocito onom zarazenom uobrazenoscu i otrovom jeresi, jos cudnije izgleda samo umno delanje. A posto je stupio u opstenje sa satanom, coveciji duh upravo tada potpuno pomahnitalo pokazuje mrznju prema Duhu Bozijem. Da bismo to objasnili, i da bismo jasno pokazali kako telesni i dusevni razum nepravilno shvata sve duhovno, kako ga, bez obzira na svoju zemaljsku ucenost, izopacuje zbog mraka pada u kome se nalazi, iznecemo ovde ukratko klevete i zle reci o umnom delanju koje su izneli latinski monah Varlaam i neki zapadni pisci. Preosveceni Inokentije u svojoj Crkvenoj istoriji prica da je kalabrijski monah Varlaam u XV veku stigao u Solun, grad na istoku Grckog carstva. Da bi ucinio nesto u korist Zapadne crkve, a pod velom pravoslavlja, on se odrekao latinstva. Napisao je nekoliko dela u kojima je dokazivao ispravnost Istocne Crkve, i time zasluzio pohvalu i poverenje cara Kantakuzena; a posto je znao da je grcko monastvo glavno pojacanje Crkve, hteo je da ga oslabi, cak da ga srusi, da bi pokolebao celu Crkvu. Da bi to i ostvario, izrazio je zelju da provodi najstrozi monaski zivot, a onda je lukavo naveo jednog atonskog pustinjaka da mu otkrije umetnost vezbanja u Isusovoj molitvi. Kada je dobio sto je zeleo, i povrsno, bez pravilne upotrebe razuma shvatio otkriveno, Varlaam je uobrazio da materijalno, pomocno sredstvo, koje oci, kako smo videli, nazivaju samo jednim pomocnim sredstvom, cini samu sustinu stvari, i da duhovna vidjenja nisu nista drugo do materijalna vidjenja, vidljiva samim telesnim ocima. Izvestio je cara o tome da je otkrio jednu veliku zabludu. U Konstantinopolju je povodom toga sazvan sabor. Sveti Grigorije Palama, atonski monah i veliki trudbenik umne molitve, poveo je raspravu sa Varlaamom i silom Bozije blagodati pobedio ga. Varlaam i njegove hule predate su anatemi. Varlaam se vratio u Kalabriju i latinstvo, ostavio u mnogim Grcima koji su bili povrsni hriscani poverenje u svoje ucenje, preneo ga na Zapad, a tamo su njegove hule i besmislene klevete prihvacene kao ispovedanje istine.[199] Opisujuci Varlaamovo delovanje, istoricar Fleri, kao i Varlaam, usredsredjuje celokupno delanje umne molitve u materijalno pomocno sredstvo, i tako izopacuje to delanje. Fleri pravi izvode o mehanizmu iz Slova o tri nacina moljenja svetog Simeona Novog Bogoslova, koje se nalazi u Dobrotoljublju, i tvrdi da Simeon, sedeci u uglu kelije, toboze poucava da svoje oci i svoju misao okrenemo prema sredini stomaka, tojest prema pupku, da zadrzavamo disanje, cak nosom, i tako dalje. Tesko bi bilo poverovati da je umni i uceni Fleri napisao ovakvu besmislicu da ona nije zapisana na stranicama njegove istorije.[200] Berze, drugi veoma umni i uceni pisac, govori da su grcki monasi sagledatelji od silnih naprezanja u sagledavanju pomerili pamecu i upali u fanatizam (prelest). Da bi dosli u stanje ushicenja, oni su upravljali oci u pupak i pri tome zadrzavali disanje, a tada im se cinilo da vide blistavu svetlost, i tako dalje.[201] Izopacujuci nacin moljenja umnih delatelja Istocne crkve i huleci na njega, latini ne prezu da hule i na blagodatna stanja izazvana molitvom, ne prezu da hule i na dejstvo Svetog Duha. Prepustimo Bozijem sudu klevete i hule jeretika; sa osecanjem placa, a ne osudjivanja odvratimo paznju od njihovih besmislica; poslusajmo sta o vidjenju Hristove svetlosti govori nas blazeni trudbenik Isusove molitve, Serafim Sarovski: “Da bismo primili i ugledali u srcu Hristovu svetlost, moramo, koliko mozemo,da odvucemo sebe od vidljivih predmeta; moramo da ocistimo dusu pokajanjem, dobrim delima i verom u Onoga koji je raspet radi nas, moramo da zatvorimo telesne oci, da pogruzimo um u srce, i tamo da prizivamo ime Gospoda naseg Isusa Hrista; tada, po meri revnosti i vreline duha prema Ljubljenome, covek nalazi u imenu koje priziva nasladu, a ona stvara zelju da trazi najvisu svetlost. Kada takvim vezbanjem zadrzimo um u srcu, tada ce zasijati Hristova svetlost i obasjati hram duse svojim bozanskim sijanjem, kako govori prorok Malahija: A vama koji se bojite imena mojega, granuce sunce pravde.[202] Ta svetlost je ujedno i zivot po jevandjelskim recima: U njemu bjese zivot, i zivot bjese svjetlost u ljudima.”[203] Iz ovoga se vidi da je ta svetlost, suprotno shvatanju Varlaama Kalabrijskog i latina, duhovna, a ne materijalna, da ona otvara dusevne oci da sagledavamo njima, mada ujedno deluje na telesne oci, sto se i desilo svetom apostolu Pavlu.[204] Prepodobni Makarije Veliki detaljno i veoma jasno izlaze ucenje o toj svetlosti u Sedmom slovu i kaze: “Ta svetlost je sustinsko sijanje sile Svetog Duha u dusi; kroz nju se otkriva svako znanje, i istinski poznaje Bog dusom dostojnom i koja ljubi.”[205] Ovo ucenje Makarija Velikog potvrdjuju i svi sveti oci Istocne crkve, koji su opitno poznali hriscansko savrsenstvo i prikazali ga u svojim delima svojstvenim toj neizrecivoj tajni tako sto su ga izobrazili u materijalnom svetu.Veoma je korisno da znamo da plod ciste pribrane molitve uvek bude obnavljanje prirode, da se obnovljena priroda snabdeva i ukrasava darovima Bozije blagodati, a da je teznja ka preuranjenom zadobijanju tih darova krajnje stetna i vodi jedino ka prelesti, zato sto, na poticaj uobrazenosti, odvraca od nas Boziju milost. Zato svi oci veoma kratko govore o darovima blagodati, a veoma podrobno o sticanju ciste molitve, koja donosi blagodatne darove. Podvig molitve zahteva temeljnu obuku, a blagodatni darovi dolaze sami po sebi, kao svojstva obnovljene prirode, ociscene pokajanjem i osvetljene sijanjem Duha.

Starac Pajsije Velickovski je krajem proslog, XVIII stoleca napisao svitak o molitvi uma, i u njemu opovrgao sve ono sto je jedan sujetni filosof, monah, iz Mosenskih gora, Pajsijev savremenik, hulio na nju.[206] “Ovih dana”, govori Pajsije u pismu starcu Teodosiju, “jedan monah, sujetni filosof, video je da su neki revnitelji nakon te molitve upali u neku prelest zbog svoje samovolje, a i zato sto ih je vodio neuki i toj molitvi neiskusni ucitelj, ali on nije za to okrivio samovolju i neiskusno poucavanje: ne, on je hulio na tu svetu molitvu, toliko je, na podsticaje samog djavola, hulio da je prevazisao i stare tri puta proklete jeretike Varlaama i Akindina, poznate po tome sto su hulili na tu molitvu. Ne bojeci se Boga, i ne stideci se ljudi, on je podigao strasna i sramna huljenja na tu svetu molitvu, na njene revnitelje i delatelje, huljenja koja celomudreno ljudsko uho ne moze da podnese. Povrh toga, on je pokrenuo tako neobicno velike progone revnitelja te molitve da su neki od njih ostavili sve i prebegli kod nas, i ovde bogougodno provode pustinjski zivot. Drugi, slaboumni, zbog filosofovih razvratnih reci dosli su do takvog bezumlja da su otacke knjige koje su imali privezali za cigle i bacili u reku. Njegove hule su postale toliko snazne da su neki starci zabranili citanje otackih knjiga i zapretili da nece dati blagoslov za citanje. Filosofu nije bilo dosta da huli samo usmeno, pa se namerio da izlozi te hule pismeno, no tada je oslepeo, pogodjen Bozijom kaznom, i to je preseklo njegov bogoboracki poduhvat.” Koliko god telesni i dusevni razum bio bogat premudroscu sveta, on veoma divlje i nedobronamerno gleda na molitvu uma. Ona je sredstvo sjedinjenja covekovog duha sa Bozijim duhom, i zato je narocito cudna i mrska onima koji su skloni tome da njihov duh prebiva u zboru palih, odbacenih, Bogu neprijateljskih duhova, nesvesnih svog pada, onima koji stanje pada proglasavaju i uzdizu u stanje najviseg napredovanja. Rijec o krstu, objavljena svim ljudima kroz usta apostola, ludost je onima koji ginu, ona ostaje ludost kada je um javlja srcu i celokupnom bicu starog coveka, a sila Bozija nama koji se spasavamo.[207] Jelini koji nisu poznali hriscanstvo i Jelini koji su se vratili od hriscanstva ka jelinstvu traze u molitvi uma mudrost saobraznu svom nastrojenju i nalaze ludost; ali istinski hriscani naizgled slabim i maloznacnim podvigom molitve uma zadobijaju Hrista, Boziju silu i Boziju premudrost. Jer je ludost Bozija mudrija od ljudi, i slabost je Bozija jaca od ljudi.[208] Ludost je sto su nasi ucenjaci, nemajuci pojma o molitvi uma po predanju Pravoslavne Crkve, a procitavsi o toj molitvi jedino u delima zapadnih pisaca, ponovili hule i besmislice tih pisaca.[209] Duhovni prijatelj starca Pajsija Velickovskog pominje i druge njemu savremene monahe koji su odbacivali vezbanje u Isusovoj molitvi iz tri razloga: prvo, zato sto su smatrali da je to vezbanje svojstveno jedino svetim i bestrasnim ljudima; drugo, zbog potpune oskudice ucitelja tog delanja; trece, zbog prelesti koja ponekad usledi nakon umnog podviga. Neosnovanost ovih dokaza razmotrili smo na odgovarajucem mestu.[210] Ovde je dovoljno da kazemo da se oni koji iz tih razloga odbacuju vezbanje u Isusovoj molitvi zanimaju iskljucivo molitvom usta, ne dostizuci ni u njoj potrebno napredovanje. Cim odbacuju opitno poznanje umne molitve, oni ni u molitvi ustima ne mogu da zadobiju potrebnu paznju, a ona se dobija prvenstveno od molitve uma. Ako u psalmopojanju koje se vrsi glasno, ustima, nema paznje, ako je ono rasejano, sto je neodvojivo od telesnih delatnika koji ne vode racuna o umu, onda ono deluje na dusu veoma slabo, povrsno, i donosi rod saobrazan tom delovanju. Stalno i mnogo psalmopojanje veoma cesto radja sumnju i sve sto uz nju ide. “Mnogi”, govori shimonah Vasilije, “bez opitnog umnog delanja, pogresno misle da umno delanje prilici jedino bestrasnim i svetim ljudima. Zbog toga, a i zbog toga sto se, po spoljasnjoj navici, drze samog psalmopojanja, tropara i kanona, oni pocivaju u tom svom spoljasnjem moljenju. Oni ne shvataju da su nam takvo moljenje pevanjem oci predali samo za jedno odredjeno vreme, zbog nemoci i detinjske slabosti naseg uma, da se malopomalo obucavamo i ushodimo na stepen umnog delanja, a ne da do smrti ostajemo u psalmopojanju. Ima li sta detinjastije od onoga kada procitamo ustima nasu spoljasnju molitvu, i onda se potpuno predamo nasem radosnom misljenju da radimo nesto veliko i tesimo sebe samim brojem molitava, i time hranimo unutrasnjeg fariseja!”[211]

Neka odstupi od nepravde svaki koji priziva ime Gospodnje,[212] zapoveda apostol. Ova zapovest se odnosi na sve hriscane, a narocito na one koji su se namerili da se vezbaju u neprestanom moljenju imenom Gospoda Isusa. Precisto Isusovo ime ne podnosi da ostaje u necistoti: ono zahteva da se iz dusevnog sasuda izbaci i da bude izbacivano sve necisto. Ulazeci u sasud po meri njegove cistote, ono samo pocinje da dejstvuje u njemu i vrsi ono dalje ciscenje za koje sopstveni covekovi napori nisu dovoljni, a potrebni su zato da bi sasud postao dostojan stan duhovnog blaga, svesvete svetinje. Povucimo se od prezasicenja, cak i od nasicenja; neka nam pravilo bude da se umereno i stalno uzdrzavamo u hrani i picu; odrecimo se nasladjivanja ukusnim jelima i picima, spavajmo onoliko koliko je potrebno, ne previse, odbacimo praznoslovlje, smeh, sale, hule; prekinimo nepotrebne izlaske iz kelije kod brace i primanje brace u keliju pod izgovorom ljubavi, pod kojom prikrivamo prazne besede i zanimanja koja pustose dusu. Odbacimo mastanja i sujetne pomisli, nastale u nama zbog naseg neverovanja, zbog nerazumne brige, zbog slavoljublja, zlopamcenja, razdrazljivosti i drugih nasih strasti. Sa punocom vere polozimo sve na Gospoda, a nase mnostvo misli, nasa prazna mastanja zamenimo neprekidnom molitvom Gospodu Isusu. Ako su neprijatelji jos oko nas, silno placimo, vapimo Caru careva onako kako vapiju uvredjeni i ugnjeteni iz mase naroda; a ako nam bude dopusteno da udjemo u unutrasnju Carevu odaju, prinosimo mu zalbe i molimo za Njegovu milost u najvecoj tisini i smirenju, iz same dubine duse. Takva molitva ima neobicnu silu: ona je potpuno duhovna, izgovara se neposredno na samo Carevo uho, samom Njegovom srcu.

Neophodni, sustinski uslov napredovanja u Isusovoj molitvi je prebivanje u zapovestima Gospoda Isusa. Ostanite u ljubavi mojoj,[213] rekao je On svojim ucenicima. Sta znaci ostajati u ljubavi prema Gospodu? To znaci: neprestano se secati Boga, neprestano ostajati u jedinstvu sa Njim po duhu. Prvo bez poslednjeg je mrtvo, cak ne moze ni da se ostvari. Ako zapovijesti moje drzite, ostacete u ljubavi mojoj;[214] ako budemo nepokolebivo ispunjavali zapovesti Gospodnje, onda cemo se nasim duhom sjediniti sa Njim. Ako se duhom sjedinimo sa Njim, onda cemo se ustremiti prema Njemu celim nasim bicem, neprestano cemo se secati Njega. Upravi sve svoje postupke, celokupno svoje ponasanje po zapovestima Gospoda Isusa, upravi po njima svoje reci, upravi po njima svoje misli i svoja osecanja – i poznaces Hristova svojstva. Kada osetis u sebi ta svojstva dejstvom Bozije blagodati, i kada ih iz toga osecanja opitno upoznas, nasladices se onom neprolaznom sladoscu koja ne pripada ovome svetu i veku, onom tihom, ali silnom sladoscu koja unistava raspolozenje srca prema svim zemaljskim nasladama. Kada se nasladis Isusovim svojstvima zavoleces Hrista i pozeleces da On potpuno obitava u tebi; bez Njega u sebi smatraces da propadas i da si propao. Tada ces neprestano vapiti, vapiti iz punoce ubedjenja, iz sve duse: Gospode Isuse Hriste, Sine Boziji, pomiluj me gresnog. Isusova molitva zamenice ti sve ostale molitve. I sve one, kakvu mogu da prime i iznesu misao obuhvatniju od misli o Hristovom pomilovanju gresnih? Postavi sebi za jedini cilj zivota ispunjenje Isusove volje u svakoj okolnosti, koliko god ona bila vazna ili beznacajna; nastoj da cinis jedino ona dela koja su blagougodna Isusu, i sva tvoja dela bice podjednako dostojna neba. Zavoli Isusovu volju vise od zelja svoga tela, vise od svog spokojstva i svoje udobnosti, vise od zivota, vise od svoje duse. Jevandjelje citaj sto je moguce cesce, izucavaj u njemu volju Gospoda i Spasa svoga. Ne ostavljaj bez paznje ni najmanju crtu iz Jevandjelja, nikakvu zapovest, koliko god ona spolja izgledala malo vazna. Obuzdavaj i umrtvljuj sve svoje kretnje svojstvene paloj covekovoj prirodi, ne samo gresne nego i one naizgled dobre, koje su cesto veoma razvijene kod neznabozaca i jeretika, a koje su udaljene od jevandjelskih vrlina onoliko koliko je zapad udaljen od istoka. Neka cuti u tebi sve tvoje staro! Neka dejstvuje u tebi jedino Isus svojim najsvetijim zapovestima, pomislima i osecanjima koji izviru iz tih zapovesti. Ako budes ziveo na taj nacin, neizostavno ce procvetati u tebi Isusova molitva, nezavisno od toga da li prebivas u bezljudnoj pustinji ili u vrevi drustvene zajednice, zato sto ta molitva stanuje i pociva u umu i srcu, ali samo u onom umu i srcu koji su obnovljeni tako sto su poznali, probali i ispunili dobru i ugodnu i savrsenu volju Boziju.[215] Zivot po jevandjelskim zapovestima je jedini istinski izvor duhovnog napredovanja, izvor dostupan svakome ko iskreno zeli da napreduje, u kakve god spoljasnje okolnosti ga stavio nedokucivi Boziji promisao.

Vezbanje u Isusovoj molitvi, po samom svojstvu tog vezbanja, zahteva neprekidno strazenje nad sobom. “Pobozna opreznost”, govori starac Serafim, “ovde je potrebna zato sto je ovo more, to jest srce sa svojim pomislima i zeljama, koje se mora ocistiti posredstvom pazenja, veliko i prostrano: tamo su gmizavci kojima broja nema,[216] to jest mnoge sujetne, nepravilne i neciste pomisli, plodovi zlih duhova.”[217] Neprestano moramo paziti na sebe da se kojim slucajem ne potkrade greh i opustosi dusu. To nije sve: neprestano moramo da pazimo da um i srce prebivaju u Isusovoj volji i da slede Njegove svete zapovesti, da telesno mudrovanje posredstvom neke zle zamisli ne istisne duhovno mudrovanje, da ga ne zanese neka raspaljenost krvi, da, po mogucnosti, prebiva u neprestanoj umrtvljenosti, u nekom tihom i tankom glasu.[218] Kada se javi osecanje tog tihog i tankog glasa, tada se iz njega jasnije zapaza i jasnije ispunjava Bozija volja, tada se posebno snazno budi glad i zedj za Bozijom pravdom, tada podviznik postaje potpuno svestan svoje nistavnosti i sa suzama i novim naporom nastoji da otkrije u sebi tu istinu najpazljivijom i najpoboznijom molitvom. “Kao sto je ta bozanska molitva”, govori starac Pajsije, “najvisi monaski podvig, po odredjenju otaca, i vrhunac ispravljanja, izvor vrlina, najtananije i nevidljivo delanje uma u dubini srca, tako saobrazno tome nevidljivi neprijatelj razapinje protiv nje nevidljive, tanane, ljudskom umu jedva shvatljive mreze mnogolikih prelesti i mastanja.”[219]

Drugi osnov za moljenje Isusovim imenom umesto ovog postavljenog ne moze se postaviti: taj osnov je sam Gospod nas Isus Hristos, Bogocovek, koji je neogranicenu Boziju prirodu nepojmljivo prikrio ogranicenom covecijom prirodom, i koji iz ogranicene covecije prirode projavljuje dejstva neogranicenog Boga. Zbog nase detinjaste slabosti sveti oci saopstavaju neka pomocna sredstva, kao sto smo ranije rekli, da bismo se lakse priucili Isusovoj molitvi. Ta pomocna sredstva nisu nista drugo do pomocna sredstva, i ne sadrze u sebi nista narocito. Na njima ne treba zadrzavati posebnu paznju, njima ne treba pridavati prekomerni znacaj. Sva sila i sve dejstvo Isusove molitve izviru iz svemoguceg Isusovog imena, kome se poklanjamo, imena, jedinog pod nebom koje treba da nas spasi. Da bismo postali sposobni za otkrivanje tog dejstva u nama, moramo biti obradjeni jevandjelskim zapovestima, kako je Gospod i rekao: Nece svaki koji mi govori: Gospode, Gospode, uci u Carstvo nebesko, ni u ono koje nas ocekuje po blazenom upokojenju, ni u ono koje se otkriva u nama za vreme naseg zemaljskog zivota – tamo ce uci onaj koji tvori volju Oca mojega koji je na nebesima[220]

Za one koji su napredovali nisu potrebna nikakva spoljasnja pomocna sredstva: usred bucnog mnostva sveta oni prebivaju u tihovanju. Sve prepreke za duhovno napredovanje nalaze se u nama, u nama samima! A ako nesto izvana dejstvuje kao prepreka, onda to samo pokazuje da je nasa dobra volja slaba, da smo dvodusni, da nas je greh ozledio. Nikakva spoljasnja pomocna sredstva ne bi bila potrebna da smo ziveli onako kako treba ziveti. Nas zivot je oslabljen: dobra volja je klimava, nistavna, i zato su nam preko potrebna spoljasnja pomocna sredstva, kao sto su onima koje bole noge potrebne stake ili stap. Milostivi oci vide da zelim da se zauzmem Isusovom molitvom, vide da sam potpuno ziv za svet, da on snazno deluje na mene kroz moja osecanja, i zato mi savetuju da udjem u samotnu, mracnu keliju u kojoj cu se moliti, da bi tako mojaosecanja dosla u nedejstvo, da bi moja veza sa svetom bila prekinuta, i da bi mi udubljivanje u sebe bilo olaksano. Oni savetuju da za vreme vezbanja u Isusovoj molitvi sedim na niskoj stolici da bih time svoje telo doveo u polozaj siromasnog coveka koji trazi milostinju i da bih lakse osetio nistavnost svog zivota. Kada prisustvujem bogosluzenju, i kada se za vreme bogosluzenja zanimam Isusovom molitvom, oci savetuju da zatvorim oci da bih se sacuvao od rasejanosti, jer su moje oci zive za stvari, i one ce me odvuci od molitve cim ih otvorim i cim predmeti koje vidim istog casa pocnu da ostavljaju trag na mom umu. Delatnici molitve su nasli i mnoga druga spoljasnja pomocna sredstva koja materijalno pomazu duhovni podvig. Ta pomocna sredstva mogu biti upotrebljena na korist, ali pri tome moraju biti prilagodjena dusevnim i telesnim svojstvima svakog pojedinca: neki mehanicki nacin koji veoma dobro odgovara jednom podvizniku drugome moze biti nekoristan, cak stetan. Oni koji su napredovali odbacuju materijalna pomocna sredstva bas kao sto covek odbacuje stake cim prestane da hramlje, kao sto dete odbacuje pelene cim poodraste, kao sto se sa izgradjene kuce skidaju skele pomocu kojih je ona pravljena.

Svima i svakome sustinski je korisno da obucavanje u moljenju imenom Gospoda Isusa pocne izgovaranjem Isusove molitve ustima, i da pri tome um zakljucava u reci molitve. Zakljucavanjem uma u reci molitve pokazujemo da na te reci pazimo najvise sto mozemo, a bez pazenja molitva je kao telo bez duse. Prepustimo samom Gospodu da nasu pazljivu molitvu ustima pretvori u molitvu uma, srca i duse. On ce to svakako i uciniti cim vidi da smo se ispunjavanjem jevandjelskih zapovesti kolikotoliko ocistili, odnegovali, vratili. Razboriti roditelj nece dati ostri mac detetu, svome sinu. Dete nije u stanju da upotrebi mac protiv neprijatelja; ono ce se igrati sa groznim macem i njime lako probosti samo sebe. Dete je zbog svog duhovnog uzrasta nesposobno za duhovne darove; ono nece upotrebiti te darove ni u slavu Boziju, ni na korist svoju i svojih bliznjih, ni da porazi nevidljive neprijatelje: ne, ono ce ih upotrebiti da porazi samo sebe, da ga zanesu mastanja o sebi, i tako ce ispuniti sebe pogubnim preuznosenjem, pogubnim prezirom prema bliznjima. Daleki od duhovnih darova, ispunjeni smrdljivim strastima, postajemo gordi, velicamo sami sebe, ne prestajemo da osudjujemo i ponizavamo bliznje, iako su po svemu bolji od nas. A sta bi tek bilo da nam je povereno neko duhovno bogatstvo, neki duhovni dar koji nas, sad vec posednike tog dara, izdvaja od nase brace i posvedocuje da smo bas mi izabranici Boziji? Ne bi li taj dar za nas postao uzrok strasne dusevne nesrece? Potrudimo se da se usavrsimo u smirenju, koje se sastoji u narocitom blazenom nastrojenju srca, i nastaje u srcu od ispunjenja jevandjelskih zapovesti. Smirenje je onaj jedini zrtvenik na kome nam je duhovnim zakonom dozvoljeno da prinosimo zrtvu molitve, na kome prineta zrtva molitve ushodi Bogu, dolazi pred Njega. Smirenje je onaj jedini sasud u koji prst Boziji stavlja blagodatne darove. Zauzmimo se Isusovom molitvom i neka to zauzimanje prozme nesebicnost, jednostavna i iskrena namera, cilj da se pokajemo, vera u Boga, potpuna predanost Bozijoj volji, nada u premudrost, blagost, svemoc te svete volje. Kada biramo mehanicke nacine, potrudimo se da postupimo krajnje oprezno i razborito, da nas ne zanosi prazna radoznalost, neodredjena revnost koja se neopitnima predstavlja kao vrlina, a koju su sveti oci nazvali gordom drskoscu, bezumnim raspaljivanjem. Obracacemo se pre svega najjednostavnijim i najsmirenijim nacinima zato sto su najbezbedniji. Ponavljamo: moramo znati da sva mehanicka pomocna sredstva nisu nista drugo do pomocna sredstva koja su nam postala korisna zbog nase slabosti. Ne polozimo nasu nadu ni na njih ni na kolicinu naseg delanja, da nam tako ne bi bila pokradena nada u Gospoda, da se ne bi ispostavilo da svu nadu polazemo na sebe ili na bilo sta drugo materijalno i sujetno. Ne trazimo naslade, vidjenja: mi smo gresnici, nedostojni duhovnih naslada i vidjenja, nesposobni za njih zbog toga sto u nama jos zivi stari covek. Pazljivom molitvom trazimo da okrenemo poglede uma na same sebe da bismo otkrili u sebi svoju gresnost. Kada je otkrijemo, stanimo u mislima pred Gospoda naseg Isusa Hrista kao gubavi, slepi, gluvi, hromi, oduzeti, besomucni; placni molitveni vapaj pocnimo pred Njim iz siromastva naseg duha, iz srca kojeg je slomila bolest zbog nase gresnosti. Neka taj vapaj bude beskrajno obiman! Neka se pokaze da nijedna mnogorecitost i nijedna raznovrsnost reci nije sposobna da ga izrazi. Takav, obiman i neiskaziv, neka se neprestano oblaci, neka se oblaci u kratku ali mnogoznacnu molitvu: Gospode Isuse Hriste, Sine Boziji, pomiluj me gresnog. Amin.


NAPOMENE:

1. Clanak o Isusovoj molitvi nalazi se u prvom delu Asketskih ogleda; posto ovo slovo ima svoje osobenosti, nismo smatrali suvisnim da ga ponudimo paznji bogoljubivih citalaca. Neke delove clanka o Isusovoj molitvi iz prvog dela Ogleda morali smo da ponovimo u ovom slovu: tim povodom mozemo reci da ponavljanje toliko spasonosnih istina ni u kom slucaju nije nekorisno. Meni nije dosadno pisati vam jedno isto – govori apostol – a vama je ukrepljenje (Flp 3,1).

2. Shimonah Vasilije Poljanomerulski. Njegova dela izdala je Optina pustinja zajedno sa delima starca Pajsija Velickovskog. Moskva, 1847. godine.

3. Ps 30,19, 20.

4. Ps 19, 8.

5. Slovo 2.

6. Petnaest glava o bezmolviju, gl. 2, Dobrotoljublje, tom 1.

7. Jn 14, 13,14.

8. Jn 16, 23,24.

9. Spasitelj – na jevrejskom Isus.

10. Psaltir sa posledovanjem.

11. Psaltir sa posledovanjem.

12. Mt 18, 3,4, Mk 9, 36, Cetiminej, 20. decembar.

13. P. 9, gl. 14. Knjiga svetog Jerme posebno je uvazavana u ranoj Hristovoj Crkvi. Ponekad je dodavana uz Novi zavet i citana je na bogosluzenju.

14. Cetiminej, 27. septembar.

15. Slovo prepodobnog Isihija, gl. 1, Dobrotoljublje, tom 2.

16. Moskva, izdanje 1844. godine.

17. Dap 4, 7-12.

18. Rim 10,13.

19. Flp 2, 8,9,10.

20. Ps 71, 8,11, 14, 15,17, 19.

21. Ps 71,9.

22. Ps 8, 2, 3.

23. Prepodobni Nil Sorski, Slovo 9.

24. Ps 112, 13.

25. Ps 28, 2.

26. Ps 9,11.

27. Ps 73,21.

28. Ps 39, 5.

29. Ps 118, 55.

30. Veoma korisne glave o tome kako treba pevati, Dobrotoljublje, tom 1.

31. Ps 117, 10-12.

32. Lestvica, Pouka 21, gl. 7.

33. Ps 43,69.

34. Ps 137, 13.

35. Ps 110,9.

36. Ps 78,9.

37. Ps 53, 3,4.

38. Ps 68, 36, 37.

39. Jn 11,25.

40. Ps 142,11.

41. Ps 79, 19.

42. Ps 60. 6. 7. 8.

43. Ps 149. 13.

44. Ps 85, 11-13.

45. Ps 139,14.

46. Ps 102, 1.

47. Ps 148, 11-13.

48. Mk 16,17.

49. Jn 13, 27.

50. Ef 2,13.

51. Mt 12, 43-45. Po objasnjenju blazenog Teofilakta, Blagovesnik.

52. Prepodobni Grigorije Sinait, glava 3, O disanju, Dobrotoljublje, tom 1.

53. Jn 11,25.

54. Mk 16,17.

55. Mk 9,17-27. Prepodobni Varsanufije, Odgovor 116.

56. Odgovor 301.

57. Prepodobni Kalist i Ignjatije Ksantopul, gl. 49, Dobrotoljublje, tom 2.

58. Slovo 1, gl.1.

59. Beseda 2, gl. 1,2.

60. Prepodobni Kalist i Ignjatije Ksantopul, gl. 56, Dobrotoljublje, tom 1.

61. Mt 14, 33.

62. Treci nacin pazenja, Dobrotoljublje, tom 1.

63. Dobrotoljublje, Tom 1.

64. Cir 48,21.

65. Jev 4,12.

66. Kako zadobiti delovanje, gl. 4. Dobrotoljublje, tom 1.

67. Lk 10,17.

68. Lk 10, 19.

69. Mk 16,17.

70. Lk 10, 21, 22. Blagovesnik

71. Odgovor 181.

72. Psaltir sa posledovanjem.

73. Beseda osma, na Poslanicu Rimljanima.

74. Kanonik, Izdanje Kijevsko-pecerske Lavre.

75. Prepodobni Grigorije Sinait, Odgovor 74, Petnaest glava o bezmolviju, 4. glava. Dobrotoljublje, tom 1.

76. Izdanje Optine pustinje 1847. godine.

77. Cetiminej, 1. april.

78. Glave o umnoj molisvi, gl. 1, izdanje Optine pustinje 1847. godine.

79. Gl. 4.

80. Starac Vasilije, Predgovor za knjigu prepodobnog Grigorija Sinaita.

81. Starac Vasilije, Predgovor za knjigu blazenog Filoteja Sinajskog.

82. Slovo 11.

83. Ps 6, 9,10.

84. Prop 3,1.

85. Slovo 11.

86. Prepodobni Grigorije Sinait je posetio Atonsku goru u XIV veku posle Hristovog rodjenja. U to vreme muhamedanci su vec bili unistili monastvo u Palestini, narocito u Egiptu (oni su zauzeli te oblasti jos pocetkom VII veka). Za vreme svetog Grigorija Sinaita ucenje o molitvi uma svuda se potpuno smanjilo. Njega mozemo smatrati obnoviteljem tog ucenja: tako i pise u njegovom kratkom zivotopisu, koji se nalazi u Dobrotoljublju. I za vreme Grigorija Sinaita bilo je monaha koji su dostigli veliko napredovalje u molitvi, kao na primer, Maksim Kapsokalivit, koji je ziveo na Atonskoj gori. Njegove pouke koristio je sam Grigorije, koji je Maksima nazvao zemaljskim andjelom. Dobrotoljublje, tom 1. Prepodobnog Grigorija poucio je molitvi uma neki monah sa Kipra: do poznanstva sa tim monahom on se zanimao iskljucivo psalmopojanjem. Rukopisno zitije prepodobnog Grigorija Sinaita.

87. Zitije i delo moldavskog starca Pajsija Velickovskog, Izdanje Optine pustinje, 1844. godina

88. Jov 38,11.

89. Lestvica, Pouka 28, gl. 17.

90. Lestvica, Pouka 28, gl. 19.

91. Lestvica, Pouka 4, gl. 93.

92. O onima koji misle da se opravdaju delima, gl. 34, Dobrotoljublje, tom 1.

93. Lestvica, Pouka 28, gl. 51.

94. Sveti Jovan Lestvicnik, Pouka pastiru.

95. Ps 72,16,17.

96. Sveti Jovan Lestvicnik, Pouka pastiru, glava 14.

97. Lk17,21.

98. Sveti Isak Sirijski, Slovo 8.

99. Sveti Isak Sirijski, Slovo 2.

100. Ps50,21.

101. Dap 3, 6.

102. Mt 25, 3.

103. Ps 33, 8.

104. Odgovor 115.

105. Jn 5, 3.

106. Jn 13, 18.

107. Jn 15, 16.

108. To jest po dejstvu Bozije blagodati.

109. Cvetnik, Pouka 32. Podaci o jeromonahu Doroteju nalaze se u prvom tomu, u clanku “Poseta Valamskom manastiru”.

110. Veoma retki dobijaju sjedinjenje uma sa srcem ubrzo nakon pocetka molitvenog podviga; obicno prodje mnogo godina od pocetka podviga do blagodatnog sjedinjenja uma sa srcem. Zato moramo da dokazemo svoju dobru volju upornoscu i dugotrpljenjem.

111. Is 26,19 (prevod ovog stiha je prevodiocev).

112. Pouka 32.

113. Mt 5,8.

114. Pouka 29.

115. Pouka 4.

116. Pouka 11.

117. Pouka 11.

118. Pouka 6.

119. Mt 7, 8. Lestvica, Pouka 28, gl. 56.

120. Col 5, 17

121. Pc 50, 17.

122. Jev 13,15. Dobrotoljublje, tom 4.

123. Odgovor 177.

124. Mt 22, 12, 13.

125. Prepodobni Varsanufije Veliki i Jovan Prorok, Odgovor 325.

126. Lestvica, Pouka 28, gl. 64.

127. Lestvica bozanskih darova monaha Teofana, Dobrotoljublje, tom 1. – Kalist i Ignjatije Ksantopul, gl. 54. Dobrotoljublje, tom 2. – Pouka 11. starca Serafima.

128. Prepodobni Varsanufije Veliki i Jovan Prorok, Odgovori 264. i 274. Navedeni odgovori dati su prepodobnom avi Doroteju, koji se po blagoslovu tih otaca zanimao neprestanim secanjem na Boga, tj. Isusovom molitvom u umu. Oci su zavetovali avu da ne slabi u tom podvigu, vec da sija sa nadom. Odgovor 263.

129. Ps 45, 11.

130. 1 Tim 2,4.

131. Lk 12,44.

132. Is 6, 7.

133. Pric 3,34.

134. Odgovor 111.

135. Slovo o trezvenosti, gl. 1, 3 i 5. Dobrotoljublje, tom 2.

136. Blazeni Nikifor, Slovo o trezvenosti i cuvanju srca, Dobrotoljublje, tom 2. Prep. Simeon Novi Bogoslov, Treci nacin molitve, Dobrotoljublje, tom 1.

137. Lestvica, Pouka 28, gl. 45.

138. Dobrotoljublje, tom 1.

139. Kazivanje Zatvornika opisano je u prvom tomu Asketskih ogleda, u Slovu o strahu Bozijem i o ljubavi Bozijoj.

140. Sveti Isak Sirijski, Slovo 68.

141. Lestvica, Pouka 28, gl. 51.

142. Lestvica, Pouka 28, gl. 16,21 i 27.

143. U clanku pod naslovom: Kako treba pevati,Dobrotoljublje, tom 1.

144. Isto.

145. Sveti Isak Sirijski, Slovo 55.

146. Mt 13,44.

147. Pismeni otacnik.

148. Slovo 2.

149. Prop. 11,6.

150. Petnaest glava o bezmolviju, gl. 2. i 3.

151. Uvod o bezmolviju i molitvi. Kako zadobiti delovanje.

152. O bezmolviju. O tome kako treba izgovarati molitvu.

153. Kol 4, 2.

154. Jep 6, 24.

155. Mt 11,12.

156. O tome kako bezmolvnik treba da sedi i tvori molitve.

157. Sveti Isak Sirijski, Slovo. 89

158. Mt 11,12.

159. Lestvica, pouka 7.

160. Is 21,3.

161. Petnaest glava o bezmolviju i O dva nacina molitve, gl. 14.

162. Ps 37, 79.

163. Sveti Isak Sirijski, Slovo 78.

164. Prepodobni Nil Sinajski, O molitvi, gl. 61, Dobrotoljublje, tom 4.

165. Dobrotoljublje, tom 2.

166. Glave 19. i 45.

167. Glava 38.

168. Glava 53.

169. Tehnicko monasko slovo.

170. Glava 24.

171. Zaglavlje 24. glave.

172. Pric 22,28.

173. Prop 4, 10.

174. Glava 14.

175. Sveti Isak Sirijski, Slovo 55.

176. Azbucni paterik i Nezaboravna kazivanja, O Arseniju Velikom.

177. Slovo 41.

178. 2 Kop 13, 5.

179. Lestvica, Pouka 4, gl. 120.

180. Sveti Isak Sirijski, Slovo 74.

181. Mt 9,17.

182. Dobrotoljublje, tom 1.

183. Mk. 10, 47

184. Jov. 2,8.

185. Mk 2 4.

186. Prepodobni ava Dorotej, Pouka 10, Kako ici putem Bozijim?

187. Sveti Kalist, patrijarh konstantinopoljski, Kako se pazi na molitvu, Dobrotoljublje, tom 4.

188. Isto.

189. Isto.

190. Dobrotoljublje, tom 1.

191. Predgovor za glave blazenog Filoteja Sinajskog, Pismo starca Pajsija starcu Teodosiju, str. 231. Izdanje Optine pustinje 1847. godine.

192. Slovo 1, gl. 3, Slovo 2, gl. 15.

193. O molitvi, gl. 139, Dobrotoljublje, tom 4.

194. O molitvi, gl. 9,10, i ostale, Dobrotoljublje, tom 4.

195. O molitvi, gl. 91. i 100. Sveta braca Ksantopul, gl. 73,Dobrotoljublje,tom 2.

196. Gl. 13, Dobrotoljublje, tom 1.

197. 1 Tim 1, 7. Prepodobni Marko Podviznik, Dvesta poglavlja o duhovnom zakonu, poglavlje 34.

198. Tako autor navodi Is 8,12,13 (prim. prev.). Pouka 29.

199. Deo 2, Varlamov raskol.

200. tom VI, knjiga 95, gl. 9.

201. Dictionnaire Theolique par Bergier, tome 4, Hesichistes.

202. Mal 4, 2.

203. Jn 1,4. Pouka 12.

204. Dap 9.

205. Slovo 12, gl. 43.

206. Pajsijevo zitije i njegova dela

207. 1 Kop 1,18.

208. 1 Kop 1, 22-25.

209. Enciklopedijski recnik Starcevskog. Isihasti. Pojam “isihasti” vidi u Berzeovom Bogoslovskom leksikonu.

210. Asketski ogledi, tom I, O Isusovoj molitvi, razgovor izmedju ucenika i starca.

211. Predgovor za knjigu prepodobnog Grigorija Sinaita.

212. 2 Tim 2, 19

213. Jn 15,9.

214. Jn 15,10.

215. Vidi: Rim 12, 2.

216. Ps 103,25.

217. Pouka 5.

218. 1 Car 19,12.

219. Svitak, gl. 4.

220. Mt. 7, 21.

%d bloggers like this: