SLOVO O STRAHU BOŽIJEM I O LjUBAVI BOŽIJOJ

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

SLOVO O STRAHU BOŽIJEM I O LjUBAVI BOŽIJOJ

Bog je dao zakon da covek sluzi Bogu, i ucinio da to sluzenje bude jasno i jednostavno. No mi smo postali toliko slozeni i lukavi, toliko daleki od duhovnog razuma da se pojavila opravdana potreba da nas neko veoma brizno vodi i poucava pravilnom i blagougodnom sluzenju Bogu. Veoma cesto pristupamo sluzenju Bogu na nacin koji je protivan Bozijoj uredbi, na nacin koji je Bog zabranio, na nacin koji nasim dusama donosi stetu, a ne korist. Tako neki, cim u Svetom pismu procitaju da je ljubav najveca vrlina,[1] da je Bog ljubav,[2] pocinju i naprezu se da istog trena umnozavaju u svom srcu osecanje ljubavi, da sa tim osecanjem zacine svoje molitve, svoja razmisljanja o Bogu, sva svoja dela.

Bog se odvraca od te neciste zrtve. On trazi ljubav od coveka, ali istinsku, duhovnu, svetu ljubav, a ne sanjalacku, telesnu, oskrnavljenu gordoscu i sladostrascem. Bog se i ne moze drukcije voleti do srcem koje je Bozija blagodat ocistila i osvetila. Ljubav prema Bogu je dar Boziji: ona se izliva u duse istinskih slugu Bozijih dejstvom Svetoga Duha.[3] Suprotno ovome, ona ljubav koju ubrajamo u nasa prirodna svojstva nije nista drugo do stanje ozledjenosti u kome se ona jos nalazi, koje je zahvatilo vasceli ljudski rod, celokupno bice svakog coveka, sva svojstva svakog coveka. Zaludna ce biti sva nasa nastojanja da sluzimo Bogu, da se sjedinimo sa Bogom posredstvom takve ljubavi. On je svet, i pociva u samim svetinjama. On je nezavisan. Besplodni su covekovi napori da primi Boga u sebe ako jos nema blage volje Bozije da obitava u coveku, koliko god je tacno da covek jeste od Boga sazdani hram, stvoren sa ciljem da Bog obitava u njemu.[4] Taj hram se nalazi u stanju zalosne zapustenosti i zato je pre osvecenja neophodna njegova obnova.

Prevremeno nastojanje da se u sebi umnozi osecanje ljubavi prema Bogu vec je samoobmana. Ta samoobmana odmah udaljava od pravilnog sluzenja Bogu, odmah uvodi u razne zablude, a zavrsava se ozledjivanjem i propascu duse. Mi cemo to dokazivati Svetim pismom i delima svetih otaca; govoricemo da hod prema Hristu pocinje i zavrsava se pod vodjstvom straha Bozijeg; pokazacemo, najzad, da ljubav Bozija jeste blazeni pocinak u Bogu, i da u taj pocinak ulaze svi koji su prosli nevidljivi put prema Bogu.

Stari zavet – u kome je istina prikazana senkama, i u kome dogadjaji sa spoljasnjim covekom predstavljaju samo sliku onoga sto se u Novom zavetu desava u unutrasnjem coveku – prica o strasnoj kazni na koju su osudjeni Aronovi siiovi Nadav i Avijud, svestenici izrailjskog naroda. Obojica – pise u Knjizi levitskoj – uzese, “svoje kadionice, metnuse tamjan u njih, i prinese pred Gospoda oganj tudj, a to im ne bese zapovedio.” Samo je osveceni oganj, koji se cuvao u Satoru od sastanka, mogao biti upotrebljen u svetoj sluzbi Izrailjaca. “Tada dodje oganj od Gospoda i udari ih, te pogibose pred Gospodom.”[5] Tudji oganj u kadionici izrailjskog svestenika izobrazava ljubav pale prirode, otudjene od Boga u svim svojim osobinama. Kazna drskog svestenika izobrazava umrtvljavanje duse koja necistu zarku zelju bezumno i nedopusteno prinosi na zrtvu Bogu. Takvu dusu snalazi smrt, ona propada u svojoj samoobmani, u plamenu svojih strasti. Suprotno ovome, sveti oganj, jedini koji je upotrebljavan u svetim obredima, oznacava blagodatnu ljubav. Oganj za bogosluzenje uzima se iz Bozijeg satora, a ne iz pale prirode. “Oganj koji je sisao u srce”, govori sveti Jovan Lestvicnik, “vaskrsava molitvu. A kada ona vaskrsne i uznese se na nebo, tada Oganj silazi u odaju duse.”[6] “Svi vi”, govori prorok, “koji idete,to jest upravljate se u svom zivotu prema svjetlosti ognja svojega, i iskrama pale prirode, koje raspaliste, umesto da ga ugasiste – svi cete vi propasti u ognju i plamenu pakla. Nepravilnim i nedopustenim delovanjem u sebi vi oganj raspaljujete i pojacavate za sebe plamen pakla.”[7]

Istome nas uci i Novi zavet u prici o coveku koji je na svadbu carevog sina dosao neobucen u svadbeno ruho, iako je bio pozvan. Zato je car pokazao na nedostojnog, i rekao svojim slugama: Svezite mu ruke i noge, pa ga uzmite i bacite u tamu najkrajnju.[8] Vezivanje ruku i nogu oznacava oduzimanje svake mogucnosti za duhovno napredovanje. I zaista: u to stanje covek dospeva cim zauzme lazni pravac, cim se iz stanja ogrehovljenosti, sav jos u tom stanju, odmah ustremi prema ljubavi, dakle prema onome sto sjedinjuje coveka sa Bogom, ali samo onog coveka koji je pre toga vec ocistio sebe pokajanjem. Bacanje u tamu najkrajnju oznacava pad uma i srca u zabludu i samoobmanu. A u zabludi i samoobmani svaka misao i svako osecanje potpuno su mracni, potpuno neprijateljski Bogu. Sluge cijoj se vlasti taj nesrecnik predaje nisu niko drugi do demoni: iako su zarazeni bezumnom mrznjom prema Bogu, oni u isti mah ostaju njegove sluge po Njegovoj neogranicenoj svemoci i premudrosti; oni ovladavaju samo onim ljudima koji se zbog svog svojevoljnog ponasanja predaju vlasti demona. Covek se predaje toj vlasti cim stupi pravcem koji je zabranjen recju Bozijom, cim ga zanese uobrazenost, cim svojevoljno odbije da se pokorava Bogu.

Uzvisena je i proslavljena sveta ljubav u Svetom pismu. U Prvoj poslanici Korincanima apostol Pavle nabraja darove Svetog Duha, navodi darove cinjenja cudesa, prorostva, razlikovanja duhova, znanja raznih jezika, a onda kaze: Revnujte za vece darove. I pokazacu vam jos uzviseniji put.[9] Ko moze biti veci od proroka, cudotvorca, od onoga koji govori na stranim jezicima po daru Svetog Duha, a ne po obicnom covecijem ucenju? Ako jezike covjecije i andjeoske Govorim – odgovara veliki Pavle – a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje jeci, ili kimval koji zveci. I ako imam dar prorostva i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu vjeru da i gore premjestam, a ljubavi nemam, nista sam. I ako razdam sve imanje svoje, i ako predam tijelo svoje da se sazeze, a ljubavi nemam, nista mi ne koristi. Ljubav nikad ne prestaje, dok ce prorostva nestati, jezici ce zamuknuti, znanje ce prestati. Jer djelimicno znamo, i djelimicno prorokujemo. A kada dodje savrseno, onda ce prestati sto je djelimicno.[10] Sta je to savrseno? Ljubav je sveza (celokupnost) savrsenstva.[11] Moramo dostici savrsenstvo u svim vrlinama da bismo stupili u savrsenstvo nad savrsenstvima, u njihovu slivenost, u ljubav. Svaki koji ljubi od Boga je rodjen, i poznaje Boga.[12] Bog je ljubav, i koji prebiva u ljubavi, u Bogu prebiva i Bogu njemu.[13] Po ovome znamo da u Njemu prebivamo, i On u nama, sto nam je dao od Duha svojega.[14] Jedini istinski znak dostizanja ljubavi, znak koji nam daje sam Sveti Duh, jeste u svemu pokazano prisustvo Svetog Duha u nama. Ako nisi postao hram Svetog Duha, ne lazi sebe, ne obmanjuj sebe: takav ne mozes biti obitaliste ljubavi, takav si daleko od nje. Ljubav se izliva u nasa srca zajedno sa Svetim Duhom. Ona je Njegovo svojstvo. U koga silazi Sveti Duh, u tome se pokazuje Njegovo svojstvo, to jest ljubav.[15] “Dok nalazis ljubav, ti se ujedno oblacis u samog Boga”, rekao je sveti Isak Sirijski.[16]

Mozda ce neko na ovo reci: “Mi smo hriscani, obnovljeni smo svetim krstenjem: ono je iscelilo sve bolesti pale prirode, vaspostavilo lik Boziji i oblicje Bozije u njihovoj prvobitnoj izvrsnosti, a samim tim u coveka se uvodi Sveti Duh, isceljuju se ozledjena svojstva, pa i ozledjena ljubav.” Da, ali blagodatno stanje obnovljenosti i novog zivota dobijeno svetim krstenjem moramo podrzavati zivotom po jevandjelskim zapovestima. Ako zapovijesti moje odrzite – rekao je Gospod – ostacete u ljubavi mojoj. Ostanite u meni, i ja cu u vama. Kao sto loza ne moze roda roditi sama od sebe ako ne ostane na cokotu, tako ni vi ako u meni ne ostanete. Ko u meni ne ostane, izbacice se napolje kao loza, i osusice se, i skupice je, i u oganj baciti, i spaliti.[17] Ako ono sto smo dobili na dar svetim krstenjem ne podrzavamo zivotom po zapovestima, onda gubimo i to dobijeno. “Neiskazana i strasna slava”, govori sveti Jovan Zlatousti, “koju nam daje krstenje ostaje u nama dan ili dva; zatim je mi gasimo time sto navodimo na nju buru zivotnih briga i zaklanjamo zrake gustim oblacima.”[18] Krstenjem mi ozivimo za novi zivot, no onda opet umrtvljavamo sebe time sto zivimo po telu, za greh, za zemaljske naslade i dobitke. Sveti apostol Pavle je rekao: Nismo duzni tijelu da po tijelu zivimo. A koji su po tijelu ne mogu ugoditi Bogu. Jer je tjelesno mudrovanje smrt.[19] Blagodat krstenja ostaje bez ucinka, kao sjajno sunce zaklonjeno oblacima, kao dragoceni talant zakopan u zemlju. Greh pocinje da dejstvuje u nama svom snagom, ili snaznije nego pre primanja krstenja, shodno meri u kojoj se predajemo grehu. Ali nama datu duhovnu riznicu Bog ne oduzima od nas potpuno do same smrti, tako da pokajanjem mozemo ponovo da otvorimo tu riznicu u svoj sili i slavi.[20] Nas udeo je da se kajemo zbog gresnog zivota, da zalimo zbog voljnih i nevoljnih grehova, da se borimo protiv gresnih navika, da se naprezemo da ih pobedimo i zalimo sto do te pobede dolazimo prisiljavanjem sebe, da prisiljavamo sebe na ispunjavanje svih jevandjelskih zapovesti. Nas je zadatak da izmolimo oprostaj od Boga, da se pomirimo s Njim, da vernoscu Njemu iskupimo nevernost, da prijateljstvo sa grehom zamenimo mrznjom prema grehu. Sveta ljubav je svojstvena pomirenima. Mi sami ne trazimo tu ljubav onoliko koliko je trazi Bog, a On je trazi da bismo postali spremni da je primimo, i da je zaista primimo. Posto je izoblicio zabludu svakoga koji je zbog svoje uobrazenosti i zaslepljenosti zadovoljan sobom, i prizvao ga na revnosno pokajanje, Gospod je izgovorio sledecu utehu i obecanje: Evo stojim na vratima i kucam; ako ko cuje glas moj i otvori vrata, uci cu k njemu i veceracu s njim, i on sa mnom. Onome koji pobijedi dacu da sjedi sa mnom na prijestolu mome, kao i ja sto pobijedih i sjedoh sa Ocem mojim na prijestolu Njegovom.[21] Ovo govori svesveta Ljubav. Osecanje ljubavi koje gresnik pripisuje sebi, a pri tome ne prestaje da se gusi u grehovima, osecanje koje pripisuje sebi neprirodno i gordo, nije nista drugo do sablaznjiva, usiljena igra osecanja, neodgovorno delo mastanja i uobrazenosti. Svaki koji grijesi nije ga vidio niti ga je poznao[22] – nije, dakle, poznao Boga, a Bog je ljubav.

Okrenimo se ziteljima pustinja, pestera i jama zemaljskih, onim ljudima kojih sav svet nije dostojan, prepodobnim monasima, predatim nauci nad naukama, nauci koju je Gospod doneo s neba. Ta nauka je poznanje Boga i, posredstvom istinskog, opitnog bogopoznanja, poznanje coveka. Bezuspesno su se trudili i bezuspesno se trude prosti ljudi, cak i mudraci ovoga sveta, da to poznanje zadobiju pomocu svetlosti sopstvenog razuma, pomracenog zbog pada. Ovde je potrebna Hristova svetlost, i jedino pri sijanju te svetlosti covek moze da ugleda Boga, da ugleda sebe. Obasjani Hristovom svetloscu prepodobni pustinozitelji su radili na njivi svoga srca, i nasli u njoj besceni biser, to jest ljubav prema Bogu. U svojim bogonadahnutim delima oni nas opominju na one nesrece koje obicno uslede nakon prevremenog trazenja ljubavi. Narocito jasno razmislja o ovoj temi sveti Isak Sirijski. Iz njegovih dela ispisujemo nekoliko svedocenja i pouka korisnih za dusu.

“Premudri Gospod”, govori veliki ucitelj onih koji monahuju, “blagovoleo je da u znoju lica svoga jedemo hleb duhovni. Nije to On ustanovio zbog zlobe, vec zato da bi se hrana dobro svarila, da ne bismo umrli. Svaka vrlina je majka one vrline koja sledi za njom. Ako ostavis majku koja radja vrline, i uputis se da trazis kceri pre nego sto si nasao njihovu majku, onda te vrline postaju zmije otrovnice za dusu. Ako ih ne odbacis od sebe, ubrzo ces umreti.”[23] Duhovno znanje prirodno sledi nakon delovanja vrlina. I jednome i drugome prethode strah i ljubav. I opet strah prethodi ljubavi. Svako ko bestidno tvrdi da se ono sledece moze zadobiti “bez prethodnog zanimanja u onom sto prethodi tom sledecem, bez sumnje je postavio prvi osnov za propast svoje duse. Gospod je ustanovio takav put da se poslednje radja iz prvog.”[24]

U Pedeset petom slovu, dakle u odgovoru na poslanicu prepodobnog Simeona Cudotvorca, sveti Isak govori: “Napisao si u svojoj poslanici da je tvoja dusa zavolela da zavoli Boga, ali da nisi dostigao stanje u kome volis, iako imas veliku zelju da volis. Ovome dodajes da zudis za otselnistvom u pustinji, da je cistota srca pocela u tebi, i da se secanje na Boga veoma rasplamsava u tvom srcu, da ga razbuktava. Ako je to istina, onda je to veliko. No ja ne zelim da ti to napises zato sto tu nema nikakvog reda. Ako si ovo saopstio radi pitanja, onda je red pitanja drukciji. Kako neko sme da kaze da je njegova dusa zavolela da zavoli Boga ako kaze da njegova dusa jos nema smelosti u molitvi zato sto nije pobedila strasti? Nema nacina da se bozanska ljubav, nakon koje tajanstveno hodis u otselnistvu, pobudi u dusi ako dusa nije pobedila strasti. Rekao si da tvoja dusa nije pobedila strasti, a da je zavolela da zavoli Boga: u tome nema reda. Ako neko govori da nije pobedio strasti, a zavoleo je da voli Boga, onda ja ne znam sta on govori. Cujem te kako prigovaras: Ali ja nisam rekao da volim, nego volim da zavolim! Ni to se ne dogadja ako dusa nije dostigla cistotu. Ako hoces da kazes nesto sasvim obicno, onda nisi jedini koji to govori: svi govore da zele da vole Boga, govore to i hriscani, ali i oni koji se nepravilno poklanjaju Bogu. Svi obicno to kazu. No dok to govore, oni pokrecu samo jezik, ali dusa ne oseca to sto govore. Mnogi bolesni ne znaju cak ni da su bolesni. Zloba je bolest duse, a prelest je gubitak istine. Mnogi koji su zarazeni tim bolestima govore da su zdravi, mnogi ih za to i pohvale. Ako se dusa ne isceli od zlobe i ne stekne prirodno zdravlje, u kome je i sazdana, ako Duh ne preporodi njeno zdravlje, onda covek i ne moze da pozeli nesto natprirodno, nesto svojstveno Duhu, zato sto je dusa koja je vec bolesna zbog strasti samim tim i nesposobna da oseca duhovno, i ne ume da ga zeli, vec ga zeli samo zato sto je cula ili citala u Pismu.”

“Delo krsta je dvostruko, saobrazno sastavu prirode, koja je podeljena na dva dela. Jedan deo se sastoji u tome da se nevolje pretrpe telom. Taj deo se ostvaruje dejstvom duhovne sile revnosti i naziva se upravo delom. Drugi deo se zadobija osetljivim radom uma, neprestanim pomislima o Bogu i prebivanjem u molitvi, a ostvaruje se silom zelje, i naziva se vidjenjem. Prvo, to jest delo, ociscuje strasnu stranu duse silom revnosti; drugo ociscuje misaonu stranu duse dejstvom duhovne ljubavi ili duhovnom zeljom. Svakog coveka koji pre potpunog obucavanja u prvom prelazi u drugo, i pri tome se strasno predaje sladosti, da ne kazemo lenjosti, stize gnev zato sto se drznuo da u svom umu uobrazi slavu krsta iako pre toga nije umrtvio svoje udove, koji su na zemlji[25], iako, dakle, nije iscelio bolesti pomisli strpljivim ostajanjem u delu nosenja krsta.” Upravo to i jeste smisao onoga sto su rekli drevni svetitelji: Lim um pozeli da se uznese na krst iako jos nije iscelio osecanja od bolesti stize ga gnev Boziji. Ushodjenje na krst navlaci gnev ako se ne ostvaruje prvim pomenutim delom, dakle trpljenjem nevolja, ili raspecem tela, nego teznjom ka vidjenju, dakle onim drugim delom, koji dolazi nakon isceljenja duse. Um takvog coveka su opoganile sramne strasti; takav um juri prema mastanju i pomislima same sujete. Njemu se zaprecava put tako sto mu se postavlja zabrana, a zabrana mu se postavlja zato sto svoj um nije ocistio zaljenjem, nije pokorio telesne pozude, nego je od onoga sto je cuo i od samog slova jurnuo pravo napred, slep, putem punim mraka. I oni zdravog vida, i puni svetlosti, i oni koji su nasli ucitelje pune blagodati – i oni se zlopate i danju i nocu; njihove oci su pune suza; mole se i placu dan i noc zbog opasnosti putovanja, zbog strmina strasnijih od onih na koje nailaze, zbog vidova istine za koje se ispostavlja da su pomesani sa sablaznjivim prividima istine. Bozije, govore oci, dolazi samo po sebi, kada ga ne ocekujes. Da, dolazi ako je mesto cisto, a ne opoganjeno.”[26]

Ako zelis da pristupis Bogu da bi Njemu sluzio, moras se predati vodjstvu straha Bozijeg.

Na osecaj svetog straha, osecaj najdubljeg strahopostovanja prema Bogu, ukazuje nam, s jedne strane, neizmerna velicina Bozijeg bica, a, sa druge, nasa krajnja ogranicenost, nasa nemoc, nase stanje ogrehovljenosti, pada. Strah nam je propisan i u Svetom pismu. ono je radi nas pocelo da zamenjuje glas savesti i prirodnog zakona cim ih je obavila tama, cim su poceli da izdaju nejasne, najcesce lazne zvuke, i potpuno ih zamenilo kada se pojavilo Jevandjelje. Sluzite Gospodu sa strahom, i radujte se Njemu s trepetom,[27] poucava nas Sveti Duh; pokornima Njegovoj zapovesti On govori: Hodite ceda, poslusajte mene, strahu Gospodnjem naucicu vas,[28] objavljuje obecanje da ce darovati strah Boziji onima koji su istinski naumili da prime Boga: I dacu im strah svoj u srce da ne odstupe od mene.[29] Strah Boziji je pocetak velike nauke, to jest delatnog bogopoznanja. Tu nauku Sveto pismo naziva mudroscu. Pocetak mudrosti je strah Gospodnji, a razumevanje dobro svima koji ga tvore. Pohvala Njegova ostaje u vek veka.[30] Kruna premudrosti je strah Gospodnji; u njemu uspevaju mir i netaknuto zdravlje. Strah Gospodnji je slava, i cast, i veselje, i kruna radosti. Strah Gospodnji je dar od Gospoda, i na staze ljubavi postavlja.[31] Strah Gospodnji nas uci da se udaljavamo od grehova: Strah je Gospodnji izvor zivota, koji udaljava od mreza smrti. Strah Gospodnji mrzi zlo, gordost i oholost i zli put. Budi u strahu Gospodnjem vazda.[32] Strah Gospodnji nam pokazuje put Bozijih zapovesti: Blazen je covek koji se boji Gospoda; u zapovestima Njegovim htednuce veoma. Mocno ce biti na zemlji seme njegovo.[33] Blazeni svi koji se boje Gospoda, koji hode putevima Njegovim.[34] Postavice se oruzan Andjeo Gospodnji oko onih koji ga se boje, i izbavice ih. Bojte se Gospoda svi sveti Njegovi, jer nema oskudice onima koji ga se boje.[35]

Nemaju osnova sanjari, puni oholosti i samoobmane, da se gnusaju straha Bozijeg, tog, po njima, svojstva prezrenih robova, nemaju osnova jer nas strahu priziva Bog, objavljuje da ce On sam biti nas ucitelj straha, da ce nam dati duhovni dar straha Bozijeg. Nije nisko za coveka, to nistavno, palo, odbaceno, propalo i mrznjom prema Bogu zadojeno stvorenje, da predje iz stanja neprijateljstva i propasti u stanje ropstva i spasenja. Samo to ropstvo je vec veliki dobitak! Samo to ropstvo je vec velika sloboda! Strah nam je zakonski propisan kao nama sustinski nuzno, neophodno sredstvo. Strah ociscuje coveka, priprema ga za ljubav: mi postajemo robovi da bismo zakonito postali deca. U meri ociscenja pokajanjem pocinjemo da osecamo Bozije prisustvo; od osecanja Bozijeg prisustva javlja se sveto osecanje straha. Opit otkriva visinu osecanja. Uzviseno je i zarko zeljeno osecanje straha Bozijeg! Pri njegovom dejstvu um cesto otupljuje svoj pogled, prestaje da izgovara reci, da mnozi misli: poboznim cutanjem, visim od reci, iskazuje saznanje svoje nistavnosti i neiskazivu molitvu koju to saznanje radja. Sveti Isak Sirijski izvrsno opisuje takvo stanje: “Kada se smireni i mudri priblizi molitvi, ili kada se udostoji nje, on se ne usudjuje ni da se pomoli Bogu, niti da zamoli za nesto. On ne zna za sta bi se pomolio; on cuti svim svojim pomislima, i ocekuje jedino milost i onu volju koju ce umesto njega iskazati ta Velicina kojoj se poklanja. Njegovo lice je oboreno prema zemlji, a unutrasnje vidjenje srca uzneto prema proslavljenoj kapiji Svetinje svetih. Tamo je Onaj ciji je stan primrak, koji otupljuje oci serafima, Onaj cija dobrota pokrece legione da i oni stoje na molitvi zajedno sa drugima, i stavlja cutanje na sve njihove cete. Njegova smelost se prostire samo do sledecih reci, on se usudjuje da se pomoli samo za ovo: Gospode, po volji Tvojoj neka bude sa mnom.'”[36] Strah Boziji je dar Boziji. Kao dar, izmoljava se molitvom. Sveti prorok David je zeleo da bude udostojen tog dara, i stoga je molio Boga: Postavi sluzi Tvome rec Tvoju, radi straha Tvojega. Prikuj strahu Tvome telo moje[37], to jest moje telesne zelje. Strah Gospodnji je jedan od sedam darova Svetog Duha koje sveti prorok Isaija navodi ovako: duh mudrosti i razuma, duh znanja i poboznosti, duh savjeta i sile, duh straha Gospodnjega.[38]

Iako je Gospod nas Isus Hristos svojim dolaskom na zemlju doneo ljudima mir od Boga i Boziju poboznost, postao otac buduceg veka i rodonacelnik svetog roda koji se spasava, otac koji priziva svoju decu u ljubav i sjedinjenje sa Sobom, On opet predlaze da jedno od sredstava za isceljenje nase ozledjene prirode bude i strah. Onome ko se predaje porivima gneva i mrznje On preti ognjenim paklom, onome ko gazi savest preti tamnicom; onome ko se sav predaje necistim zeljama preti vecnim mukama.[39] Onome ko iskrenog srca ne oprasta bliznjima njihova sagresenja javlja da ni njegovi gresi nece biti oprosteni.[40] Srebroljupca i slastoljupca opominje da smrt moze da ih ugrabi bas onda kada je ne ocekuju.[41] Uzvisen je podvig mucenistva: njega ljubav i nadahnjuje i hrani. No Spasitelj sveta prenosi pouku mucenicima u kojoj ih podstice na hrabrost, pomaze im strahom. Evo te Njegove pouke: I ne bojte se onih koji ubijaju tijelo, a dusu ne mogu ubiti; nego se vise bojte onoga koji moze i dusu i tijelo pogubiti u paklu.[42] Kazem vam, njega se bojte.[43] Svim svojim sledbenicima Gospod je zapovedio spasonosni strah Boziji. Pouzdan znak da imamo taj strah je nasa neprestana trezvenost i neprestano strazenje nad sobom. Neka budu bedra vasa opasana – rekao je Gospod – i svetiljke zapanjene, a vi slicni ljudima koji cekaju gospodara svojega, kada ce se vratiti sa svadbe da mu, cim dodje i kucne, odmah otvore. Blago slugama onim koje gospodar dosavsi nadje budne.[44] Svima govorim: Strazite![45]

Drugi, slavni dolazak Gospoda, Njegov pravedni i strasni sud nad narastajima i narodima velicanstveno je prikazan u Jevandjelju po Mateju[46]. Ta neobicna slika, predstavljena neobicno jednostavno i jasno, sama od sebe ozivljava pred ocima uma, pogadja srce strahom. Sagledavajuci tu sliku, moze se, Jovovim recima, naslikati stanje u koje ona dovodi dusu: Strah poduze me i trepet, od kojega ustreptase sve kosti moje, i dlake na tijelu mojem nakostrijesise se[47]6 Kada nastupi sud za izgnane sa neba, zemlja izgnanstva i prokletstva ce planuti, a nebo ce se sviti kao svitak kad se savije.[48] Mrtvi svih vremena i naroda, probudjeni zivotvornom trubom, Recju Bozijom, ustace iz grobova i saciniti nepregledni i neizbrojivi skup.[49] Cete i vojske svetih andjela doci ce na strasni prizor, na veliko sluzenje. I odbaceni andjeli stace pred sud. Sin Boziji sesce na presto slave, strasne po njenoj neobuhvatnoj velicini. Sva razumna stvorenja uzdrhtace od straha kada vide svog Sazdatelja, koji ih je prizvao u zivot iz nistavila samom svemogucom Recju. I stajace pred onom Recju koja sve moze da ucini. Stajace pred onim Zivotom izvan koga ne moze biti drugog zivota. Oci su opravdano rekli da bi se u tom groznom vremenu sva tvar pretvorila u nistavilo kada bi bila prepustena samoj sebi i kada je Bozija svemoc ne bi sacuvala.[50] Pravednici ce, cim pogledaju licem u lice savrsenu Pravdu, shvatiti da njihova pravda nema nikakvog znacaja, a gresnici ce opravdanjem tudjim jevandjelskom znanju osuditi sebe. Resice se sudbina svih za vecnost. Pre nastupanja tog suda sveti apostol ce shvatiti da ne moze da se opravda, iako ne zna nikakav svoj greh, zato sto je Bog onaj koji mu sudi.[51] Svi svetitelji jos tokom svog zemaljskog stranstvovanja cesto dolaze kroz pobozno secanje i razmisljanje na Strasni sud Hristov, i tako blagovremenim, spasonosnim strahom ogradjuju sebe od onog straha koji ce ocaj izazvati u propalima; blagovremenim osudjivanjem sebe oni se staraju da blagovremeno zadobiju opravdanje, da placem odvrate plac. Braco! Potrebno je, veoma je potrebno da mi, nemocni i gresni, imamo cesto secanje na Drugi dolazak i Strasni sud Hristov: takvo secanje je priprema, najpunija nade i radosti. Strasni sud je onaj sud koji ceka sve ljude posle opsteg vaskrsenja; strasni je i onaj sud koji ceka svakog coveka posle njegove smrti. Posledice ovog i onog suda su ili prizeljkivane ili zalosne. Ako zemaljski sudovi, na kojima se radi jedino o propadljivom i prolaznom, izazivaju nasu brigu, tim vise mora da nam zadaje brige Boziji sud. Sa kojim nam je to drugim ciljem Gospod javio o tom sudu tako jasno, ako ne sa ciljem da pobudi u nama po dusu spasonosni strah koji moze da nas sacuva od gresnog, nehajnog zivota, tog uslova nase propasti? Prepodobni Ilija, egipatski monah, tihovatelj u Tivaidskoj pustinji, kaze: “Tri vremena zadaju mi strah: vreme izlaska duse iz tela, vreme suda Bozijeg, i vreme u kome ce Bog izreci sud o meni.”[52]

Moramo li napominjati da je ucenje svetih otaca Pravoslavne crkve o strahu Bozijem saglasno sa ucenjem Svetog pisma, ako znamo da je ucenje Svetog pisma izvor ucenja otaca, ako znamo da oba ta ucenja imaju isti izvor – Duha Svetoga?

“Strah Boziji je pocetak vrline”, kaze sveti Isak Sirijski. “Tvrde da je on radjanje vere, i da se zasejava u srcu onda kada se um povuce od briga ovoga sveta da bi sabrao svoje lutajuce pomisli iz rasejanosti u neprestano izucavanje obnovljenja koje dolazi, buduceg presazdanja… Nauci se da u osnovu svog putovanja polozis strah Boziji, i ubrzo ces se naci pred kapijom Carstva, i neces imati potrebe da dugo putujes.”[53] Medju poukama prepodobnog Pimena Velikog citamo ovu: “Potrebni su nam smirenoumlje i strah Boziji isto onoliko koliko i disanje. Tri su glavna monahova dela: da se boji Boga, da se moli Bogu, i da cini dobro bliznjem. Kao sto se slatki pcelinji trud kupi tek onda kada dim istera pcele iz kosnice, tako i telesno nasladjivanje izgoni strah Boziji iz duse, a onda upropastava sve njeno dobro delo. Pocetak i kraj duhovnog puta je strah Gospodnji.” Pismo govori: Pocetak mudrosti je strah Gospodnji.[54] Kada je Avram pripremio zrtvenik, Gospod mu je rekao: Sada poznah da se bojis Boga.[55] Brat je upitao Velikog ko govori: Zajednicar sam svih koji Te se boje,[56] a on je odgovorio: “Sveti Duh to govori o sebi.” On je takodje prenosio izreku svetog Antonija Velikog da je prepodobni Pamva posredstvom straha Bozijeg ucinio sebe obitalistem Svetog Duha.[57] Prepodobni Kasijan Rimljanin govori: “Pocetak naseg spasenja je strah Gospodnji. On omogucuje i pocetak obracanja, i ociscenje od strasti, i cuvanje vrlina u onima koji se upucuju putem savrsenstva. Cim prodre u covekovo srce, on radja u njemu prezir prema svemu materijalnom, zaborav prema rodbini i mrznju prema samom svetu.”[58] U tom istom slovu, objasnjavajuci zapovest Gospodnju: I koji ne uzme krst svoj i ne podje za mnom, nije mene dostojan,[59] prepodobni Kasijan ovako razmislja: “Krst nas je strah Gospodnji. Kao sto raspeti vise ne moze da okrece ili pomera udove po zelji svoje duse, tako i mi moramo da usmeravamo svoju volju i svoje zelje prema zakonu Gospodnjem i onome sto on zapoveda, a ne prema onome sto nam je sada prijatno i sto nas uveseljava. Kao sto prikovani za krsno drvo ne gleda sa divljenjem na sadasnje, ne pomislja na svoje strasti, ne rasejava se na staranja i brige o sutrasnjem danu, ne poznaje zelju za sticanjem imanja, ne zanosi se nicim gordim, nicim zajedljivim, ne zali sto su danas hulili na njega, a prosle hule vise i ne pamti, vec smatra da je u svakom smislu umro iako jos dise u telu, pa upravlja oci svog srca tamo gde ce se nesumnjivo preseliti, tako i mi moramo da raspnemo sebe strahom Gospodnjim prema svemu tome, to jest, moramo biti mrtvi i prema telesnim strastima, ali i prema samim njihovim pocecima, moraju nase duhovne oci biti uprte tamo gde cemo se preseliti, moramo se preseljenju nadati svakog trena. Tako mozemo zadobijati umrtvljavanje svih nasih pozuda i telesnih sklonosti.”[60] Lako se moze zapaziti da raspece na krstu straha Bozijeg, koje prepodobni Kasijan ovde opisuje, nije nista drugo do ono sto Isak Sirijski naziva delom, koji se, po apostolu, sastoji u raspinjanju tela sa strastima i zeljama[61], i cini prvu polovinu duhovnog puta koji vodi hriscanina ka njemu namenjenom savrsenstvu.

Sveto pismo nas poucava: strah je Gospodnji cist, ostaje u vek veka.[62] Sveto pismo takodje govori da u ljubavi nema straha, da savrsena ljubav izgoni strah napolje; jer je u strahu mucenje, a ko se boji, nije se usavrsio u ljubavi[63]. Ovu povrsno gledano protivurecnu misao sveti oci objasnjavaju ovako: “Postoje dva straha: jedan je uvodni, drugi je savrseni; jedan je svojstven pocetnicima i predstavlja samo strahopostovanje, drugi je svojstvo svetih ljudi, koji su dostigli meru ljubavi. Na primer: ako neko izvrsava Boziju volju zbog straha od muka, onda je on, kako smo rekli, jos pocetnik – on jos ne cini dobro radi samog dobra, nego zbog straha od kazne.

A drugi izvrsava Boziju volju zbog same ljubavi prema Bogu, voli upravo Boziju volju, i ispunjava je da bi blagougodio Bogu. Takav covek zna sta je sustinsko dobro. Takav je poznao sta znaci biti sa Bogom. Takav ima istinsku ljubav, koju sveti naziva savrsenom.”[64] Ta ljubav dovodi ga u savrseni strah zato sto takav covek oseca strah i ostaje veran Bozijoj volji, ali ne zbog straha od kazne, ne zbog izbegavanja vecnih muka – ne: on je okusio samu sladost prebivanja sa Bogom i zato se boji da ce otpasti, da ce se lisiti nje. Taj savrseni strah deluje zbog ljubavi, i izgoni uvodni strah. “Zato je i receno: savrsena ljubav izgoni strah napolje. Ne moze se, ipak, savrseni strah dostici nikako drukcije do uvodnim strahom.”[65] Sama Bozija velicina navodi sveti, pobozni strah na ona Bozija razumna stvorenja koja su zbog svoje cistote i svetosti udostojena da budu najblize Bogu. Bog proslavljan u savetu svetih, velik i strasan nad svima oko Njega.[66]

Zar mi, gresnici, uopste necemo voleti Boga? Ne! Volecemo Boga, ali onako kako je On zapovedio; svim snagama nastojacemo da dostignemo svetu ljubav, ali onim putem koji nam je pokazao sam Bog. Necemo se predavati varljivim i lazljivim zanosima oholosti, necemo izazivati u srcu plamen sladostrasca i plamen slavoljublja, toliko mrskih Bogu, toliko pogubnih za nas! Bog je zapovedio da ga ovako volimo: Ostanite u ljubavi mojoj. Ako zapovijesti moje odrzite, ostacete u ljubavi mojoj, kao sto sam ja odrzao zapovijesti Oca mojega i ostajem u ljubavi njegovoj.4 Sam Sin Boziji je postao covek i pruzio obrazac tog zivota i podviga tako sto je unizio sebe i bio poslusan do smrti, i to do smrti na krstu. Odbacimo gordost, jer nam pripisuje zvanja, zavolimo smirenje, jer nam otkriva nas pad i nasu gresnost. Ljubav prema Hristu dokazacemo poslusnoscu Hristu; ljubav prema Ocu Bogu dokazacemo poslusnoscu Sinu Bogu, koji nam nije govorio sam od sebe, nego ono sto mu je Otac zapovedio, a zapovijest njegova je zieot vjecni.[67] Ko ima zapovijesti moje – rekao je Gospod – i drzi ih, to je onaj koji me ljubi. Ako me neko ljubi, rijec moju drzace. Ko mene ne ljubi, rijeci moje ne drzi.[68] Ispunjavanje Spasiteljevih zapovesti je jedini znak ljubavi prema Bogu koji Spasitelj prihvata. “Svi koji su blagougodili Bogu, blagougodili su tako sto su ostavili svoju istinu, ozledjenu grehopadom, i ustremili se ka trazenju Bozije istine, iznete u jevandjelskom ucenju i jevandjelskim zapovestima. U Bozijoj istini oni su nasli ljubav, skrivenu od pale prirode. Dok je zapovedao o ljubavi, Gospod je zapovedio da najpre trazimo istinu Boziju, jer je znao da je ona majka ljubavi.”[69] Ako zelimo da zadobijamo ljubav prema Bogu, onda zavolimo jevandjelske zapovesti, prodajmo nase pozude i strasti. Po cenu odricanja od sebe kupimo polje – nase srce, koje ne moze biti nase ako ga ne kupimo. Obradimo ga zapovestima, i naci cemo u njemu skriveno nebesko blago, to jest ljubav.[70]

Sta nas ceka na tom polju? Cekaju nas trudovi i bolesti, ceka nas neprijatelj koji nam nece lako prepustiti pobedu, ceka nas greh, koji zivi u nama da bi nam se protivio. On zivi u umu, zivi u srcu, zivi u telu. Potreban je pojacani podvig da bi se gordi i slepi um savio do poslusnosti Hristovim zapovestima. Kada se um potcini Hristu, tada pocinje novi podvig: dovodjenje iskvarenog, gordog srca u sklad sa Hristovim ucenjem, pokoravanje srca Hristovom ucenju, kome je ono neprijateljsko. Ako, napokon, um i srce dodju u stanje poslusnosti Hristu, mora se privuci u to stanje i ono zemljano, dakle nebu namenjeno telo. Svaki korak u nasoj nevidljivoj borbi obelezen je podvigom, obelezen je stradanjem, obliven je znojem pojacanog nasilja nad sobom. Cas smo pobednici, cas pobedjeni; cas sine nada da cemo raskinuti lance ropstva, cas opet vidimo da su lanci na nama jaki, da ih nimalo nisu oslabila sredstva kojima smo mislili da cemo ih oslabiti. Obara nas i prirodna nemoc, i nemoc samovolje, i pomracenje razuma, do kojeg je doslo zbog prethodnog gresnog zivota, i rastrojstvo srca, koje je steklo porocne navike, i strasti tela, koje je okusilo zivotinjske naslade i zarazilo se zarkom zeljom za njima; na nas nasrcu pali duhovi jer zele da nas zadrze u ropstvu. To je taj trnjem posuti, uski i nevoljama ispunjeni put kojim molitveni plac pred Bogom vodi gresnika ka pomirenju sa Bogom, i pomaze delima pokajanja, delima smirenja, ispunjenju jevandjelskih zapovesti, put na koji nas navodi strah Boziji.

Savez straha Bozijeg i bozanske ljubavi izvrsno su opisali duhonosni oci Isak Sirijski i Simeon Novi Bogoslov. Njihovim divnim recima ukrasavamo nase ubogo slovo. “Pokajanje je”, govori sveti Isak, “blagodat na blagodat data ljudima. Pokajanje je nase drugo rodjenje od Boga. Ocekujemo da ce nam kroz pokajanje biti darovano ono za sta smo zalog primili verom. Pokajanje su vrata milosti, otvorena onima koji je pojacano traze. Kroz ta vrata ulazimo u Boziju milost; ne udjemo li tuda, necemo naci milost: Svi – kaze Sveto pismo – sagrijesise, a opravdavaju se darom, blagodacu njegovom.[71] Pokajanje je druga blagodat, i radja se u srcu iz vere i straha. Strah je ocinski stap, i on nas vodi dok ne dospemo u duhovni raj blaga; kada dospemo tamo, on nas ostavlja i vraca se. Raj je ljubav Bozija: u njoj je naslada svih blazenstava; tamo se blazeni Pavle nahranio natprirodnom hranom. Okusivsi tamo plod drveta zivota, on je pozvao: Sto oko ne vidje, i uho ne cu, i u srce covjeku ne dodje, ono pripremi Bog onima koji ga ljube.[72] Adamu je bilo zabranjeno da proba plod tog drveta zbog pobune koju je priredio djavo. Drvo zivota je ljubav Bozija; Adam je otpao od te ljubavi, i vise nije nailazio na radost: radio je i trudio se na zemlji trnja. Svi liseni Bozije ljubavi, cak i ako pravilno hode – svi oni u znoju svojih dela jedu hleb odredjen prvosazdanom coveku zato sto je otpao od Boga. Dok ne nadjemo ljubav, dotle cemo raditi na zemlji trnja; sejacemo i zeti u trnju. Cak i da sejemo istinu, ipak nas – bez ljubavi – svakog casa ozledjuje trnje; koliko god se trudili radi istine, zivimo u znoju svog lica. A kada nadjemo ljubav, kada se hranimo nebeskim hlebom, postajemo jaci bez dela i truda. Hristos je hljeb zivi koji sidje s neba, i daje zivot svijetu.[73] To je hrana andjela. Ako ko nadje ljubav, onda on Hrista uzima svaki dan i svaki cas. Ako ko jede od ovoga hljeba, koji cu ja dati, zivjece vavijek.[74] Blazen je koji jede hleb ljubavi, jer taj hleb je Hristos. A da onaj koji ima ljubav za hranu ima za hranu Hrista, Boga nad svima, to svedoci Jovan recima: Bog je ljubav[75]. Ako ko zivi u ljubavi i nasladjuje se zivotom koji izvire iz Boga, onda on vec ovde, u ovom svetu, udise vazduh vaskrsenja. Tim vazduhom nasladjuju se pravedni po vaskrsenju. Ljubav je ono Carstvo koje je Gospod obecao apostolima kao tajanstvenu hranu. A sta drugo oznacavaju reci: Da jedete i pijete za mojom trpezom u Carstvu mome[76], ako ne ljubav? Umesto hrane i pica, dovoljno je da ta ljubav nahrani coveka. Ona je vino, koje veseli srce coveka.[77] Blazen je covek koji pije to vino. Pili su ga nesuzdrzljivi, pa su postali pobozni; pili su ga gresni, pa su zaboravili puteve svojih spoticanja; pili su ga pijani, pa su postali isposnici; pili su ga bogati, pa su pozeleli siromastvo; pili su ga ubogi, i obogatili su se nadom; pili su ga slabi, pa su postali jaki; pili su ga neuki, pa su postali mudri. Kao sto se veliko more ne moze prebroditi bez barke, tako niko ne moze dostici ljubav bez straha. Smrdljivo more koje je rasprostrto izmedju nas i dusevnog raja mozemo prebroditi u barci pokajanja, ciji su veslaci strah. Ako ti veslaci, tj. strah, ne upravljaju barkom pokajanja na kojoj preplivavamo more sveta prema Bogu, onda se utapamo u smrdljivom moru. Pokajanje je barka; strah je njen krmanos; ljubav je bozansko pristaniste. Strah nas uvodi u barku pokajanja i prevozi preko smrdljivog mora zivota tako sto nas usmerava prema bozanskom pristanistu, prema ljubavi, a prema njoj teze svi koji se trude u pokajanju, svi natovareni pokajanjem.[78] Ako smo dostigli ljubav, onda smo dostigli Boga; nas put se zavrsio: pristali smo na ostrvo tog sveta na kome su Otac i Sin i Sveti Duh.”

Naslov drugog slova u knjizi svetog Simeona, napisane u stihovima, sadrzi u sebi sadrzaj celokupnog naseg slova, i zato prvo stavljamo taj naslov: “Od straha se radja ljubav, a ljubav iskorenjuje strah iz duse, i jedino ljubav ostaje u dusi, jer ona je Duh Boziji i Sveti.”G Svoje slovo sveti pocinje ovako: “Kako da opevam, kako da proslavim, kako dostojno da velicam Boga moga koji je gledao mnoge moje grehe? Kako da pogledam prema nebu? Kako da otvorim oci? Kako da otvorim usta, Oce? Kako cu pokretati usne? Kako da pruzim ruke prema nebeskoj visini? Koje reci cu smisliti? Koje reci cu prineti? Kako cu se osmeliti da pocnem razgovor? Kako cu traziti oprostaj mojih neizmernih sagresenja, mnogih pregresenja? Zaista sam pocinio dela koja ne nikako zasluzuju oprostaj. Ti znas, Spasitelju, da govorim ja! Ja sam prevazisao svako stvorenje; ja sam ucinio dela ispod svake prirode; pokazao sam da sam gori od beslovesnih stvorenja, od svih morskih zivotinja, od svake stoke na zemlji; zaista sam gori i od svih gmizavaca, i zveri, jer sam Tvoje zapovesti prestupio vise od beslovesnih stvorenja, oskrnavio sam svoje telo i opoganio dusu. Kako da Ti se javim? Kako da Te ugledam? Kako da se usudim da stanem, gresan, pred Tvoje lice? Kako da ne pobegnem od Tvoje slave, od svetlosti kojom blista Tvoj Sveti Duh? Kako sam da ne podjem u tamu kada sam pocinio dela tame? I bicu odlucen od mnozine svetih! Kako cu pretrpeti Tvoj glas kada me salje u tamu? Zbog toga nosim osudu mojih dela i sav se uzasavam, sav drhtim. Obuzet strahom i uzasom, vapim Tebi: Spasitelju moj, znam da niko drugi nije sagresio pred Tobom kao ja; nizi sam postao od dela koje si stvorio, ja, gresni.

Bio sam uzrok propasti i drugih. No i to opet znam, u to sam se uverio, Boze moj, da ni velicina sagresenja, ni mnostvo grehova, ni necistota dela, nikada nece prevazici Tvoju covekoljubivu i veliku, vecu od najveceg, vecu od reci i vecu od uma milost, koju Ti obilno i izlivas na one koji grese i iskreno se kaju. Ti ih ociscujes i prosvetljavas, i cinis pricasnicima svetlosti, i tako ih, neiscrpan u izobilju, cinis zajednicarima Bozanstva Tvoga. Ti cesto besedis s njima, kao sa svojim istinskim prijateljima, o onome sto je cudno za andjele i za covecije misljenje. O blagosti bezmerna! O ljubavi neiskaziva! Zato i pripadam, i vicem Tebi! Kako si primio bludnika i bludnicu, tako primi i mene, Milostivi, jer se kajem iz sveg srca. Primi, Hriste moj, kapi mojih suza u nepresusne izvore, njima umij moju dusu. Njima umij i telo, jer su ga strasti uprljale; umij od svakog lukavstva i srce: ono je koren i izvor svakog greha. Lukavstvo je setva lukavog sejaca. Gde on seje, tamo i nicu, rastu i umnozavaju se mnoge grane lukavstva i zlobe. Njegove korene, Hriste moj, iscupaj iz dubine, i ocisti njivu moje duse i njivu mog srca. Tvoj strah zasadi u njih, Milostivi! Udostoji ga da se ukoreni i dovoljno izraste da bi visoko uzrastao drzanjem Tvojih zapovesti i umnozavao se svakoga casa, a umnozavanjem umnozavao potoke suza. Napajajuci se njima sve vise i vise, on raste i pojacava se. Zajedno sa strahom i srazmerno strahu raste i smirenje. Pred smirenjem se predaju sve strasti, a time se, zajedno s njima, izgoni i ceta demona. Odmah se zapaza da sve vrline idu za njim, okruzuju ga, kao sto caricu, vladicicu, okruzuju njene cuvarke, drugarice i sluskinje. A cim se one okupe i ujedine, tada tu, kraj njih, kao drvo kraj izvora, procvetava strah. No posto si ga Ti zasadio, na njemu se postepeno formira neobican cvet. Rekao sam ‘neobican’, jer sve sto raste donosi plod saobrazno svojoj vrsti; svako drvo ima svoje seme; no Tvoj strah stvara i cvet neobican prirodi i plod isto tako neobican i stran sebi. Taj strah je, razume se, pun neke sete; sve koji ga nalaze on primorava da neprestano budu setni, kao suznji dostojni mnogih kazni, kao oni koji svakog casa ocekuju da ih smrt pokosi jer vide srp smrti, kao oni koji ne znaju cas smrti, kao oni bez nade i obavesti da ce im biti oprosteno, ali se boje svrsetka i uzasavaju kraja jer ne znaju sta ce im biti izreceno na sudu, o Boze moj. Neopisivog je izgleda taj cvet, to delo straha, neobjasnjivo je jos vise njegovo svojstvo. Vidi se cim procveta, no odmah se skrije, a to nije svojstveno prirodi i njenom poretku stvari: to je iznad prirode, to prevazilazi svaku prirodu. No cvet je prelep, i umice svemu sto se o njemu moze reci, ushicuje sav moj um da ga sagledava, a u isti mah ne dozvoljava umu da pamti ono o cemu strah pruza znanje: tada on stvara u meni zaborav svega toga i brzo odlece. Drvo straha opet ostaje bez cveta. I zalostim se zbog toga, i uzdisem, i jace nego obicno vicem Tebi! I opet na granama drveta vidim cvet! O Hriste moj! Dok je moj pogled uprt u sam cvet, ne vidim samo drvo. No cvet se cesce pojavljuje, privlaci me celog zarkom zeljom, i zavrsava se u plodu ljubavi. A ni taj plod ne podnosi da ostaje na drvetu straha. Cim sazre, vidljiv je samo on, ne i drvo. Nema straha u ljubavi, jer, suprotno ovome, dusa u kojoj nema straha ne donosi ploda. Zaista cudo: to umice svemu sto se moze reci o njemu, svemu sto se moze misliti o njemu! Drvo sa trudom procvetava i donosi plod, a plod, suprotno tome, iskorenjuje drvo i ostaje plod, obitava sam. Kako plod bez drveta – to nikako ne mogu da objasnim. No on obitava, no on postoji – ljubav ta bez straha, koji ju je rodio. Ta ljubav je zaista najvece veselje; onoga ko nju stice ona ispunjava radoscu i duhovnom nasladom, u osecaju ga udaljava od sveta, a strah to nikako ne moze da ucini. Kako moze strah, koji se nalazi unutar vidljivog i unutar culnog, da onoga koji ga stice postavlja daleko od svega i da ga celog ujedinjuje sa nevidljivim posredstvom (duhovnog) osecanja? Zaista nikako ne moze. Taj cvet i taj plod, ta deca straha, nalaze se izvan ovoga sveta. Oni i sada ushicuju dusu, i uznose je, i stavljaju izvan ovoga sveta! Kako, reci mi, ta ljubav postavlja izvan sveta? Zeleo sam da to jasno znam. No to je neobjasnjivo: Ljubav je Duh Boziji.”

Kako se odigrava sama promena u srcu? Kako srce izvrsava taj nedokucivi prelaz od straha prema ljubavi? Iznecemo odgovor iz svete opitnosti svetitelja Bozijih. Nas savremenik i zemljak, ukras i slava nama savremenog monastva, Georgije, zatvornik Zadonskog manastira, covek koji je dosegao hriscansku savrsenost, ovako govori o sebi u poucnoj besedi o veri u bliznjeg: “Zelim da kazem nekoliko reci o sustini ljubavi. To je najfiniji oganj, visi od svakog uma i laksi od svakog uma. Dejstva tog ognja su brza i nepojmljiva, sveta, i izlivaju se na dusu od svetog i svuda prisutnog Duha. Cim taj oganj dotakne srce, svaka uznemirujuca pomisao i svako uznemirujuce osecanje istog trena se pretvara u tisinu, u smirenje, u radost, u sladost koja prevazilazi sve. Mnogo toga o sebi govorio sam otvoreno pred vama: i dalje nameravam da budem otvoren. Proveo sam ovde, u mom samovanju, cini mi se vec sest godina, kada je Gospodu bilo ugodno da moje srce privede u potpunu skrusenost. Tada sam mislio da sam vec propao, i da ce gnev Boziji spaliti moju zakono-prestupnicku, ocajnu, nemarnu dusu… Pao sam u veliku iznemoglost, jedva sam disao, ali sam neprestano ponavljao u srcu: Gospode, Isuse Hriste, Sine Boziji, oprosti mi gresnom.’ Najednom, u trenu, sva nemoc je nestala, i oganj ciste ljubavi dotakao je moje srce: moje bice najednom je postalo puno snage, osecanja, neiskazive prijatnosti i radosti; toliko sam bio ushicen da sam vec zeleo da me muce, kidaju, vredjaju; zeleo sam to da bih zadrzao u sebi slatki oganj ljubavi prema svima. On je toliko snazan i sladak da nema te gorcine ni tog ponizenja koje on ne bi pretvorio u sladost. Sto vise drva stavljamo u vatru, tim vise vatra postaje jaca: isto tako dejstvuju na nas nevolje i zalosti koje nam ljudi nanose. Sto vise napadaju, tim se vise u srcu razgoreva sveta ljubav. I kakva sloboda, kakva svetlost! Ne postoje reci koje bi to izrazile: radovao bih se da me je neko lisio ociju, da ne vidim sujetni svet; milo bi mi bilo da me je neko uzeo, kao zlocinca, i zaklao uza zid, da ne slusam covekov glas, da ne vidim njegovu senku…”[79] “Ljubav”, govori sveti Isak Sirijski, “ne poznaje stidljivost, i stoga ne ume da svojim clanovima daje izgled dobrog reda. Ljubavi je po prirodi svojstveno da odbaci stidljivost i zaboravi svoje mere. Blazen je covek koji je nasao tebe – luku beskrajne radosti!”[80]

Bozije dolazi samo po sebi, onda kada ga ne ocekujemo, kada se ne nadamo da cemo ga dobiti. No dobra Bozija volja moze da usledi tek kada ocistimo sebe pokajanjem. U pokajanju su smestene sve Bozije zapovesti. Pokajanjem se hriscanin uvodi najpre u strah Boziji, a zatim u Boziju ljubav.

Neka se nasloni na Isusova prsa Jovan, devstvenik i bogoslov, ucenik koga Isus ljubljase.[81] Neka se njemu prikljuce ostali sveti Boziji ljudi, naprsnici svete ljubavi! Ovde nije nase mesto. Nase mesto je u drustvu gubavih, oduzetih, slepih, gluvih, nemih, besomucnih. Mi pripadamo tom drustvu po stanju nasih dusa, i u takvom drustvu pristupicemo Spasitelju nasem. S njima nas smesta nasa majka, sveta Crkva; u usta svoje dece ona stavlja zalobne, osecanjem saznanja svoje gresnosti prozete molitve akatista Isusu najsladjem. Nasa duhovna majka nam daje siguran polozaj da bi dobijanje milosti za nas bilo tim sigurnije. Gospod nas je usinio sebi svetim krstenjem, no mi smo narusili sveti savez sa Njim time sto smo preljubnickim savezom sa mrskim grehom narusili Njegove svete zapovesti. Knezovi Sodomski, narode Gomorski[82] – tako Gospod naziva narod nakon njegovog upadanja u bezakonja, onaj narod o kome je ranije objavio da je dio Gospodnji narod njegov, i da je Jakov uze nasljedstva njegova.[83]

Kada je bludni sin protracio u tudjoj zemlji polovinu ocevog imanja i izlozio sebe neobicnim nesrecama, pa tek tada poceo da razmislja o tome da se vrati ocu, tada je on, poucen samim svojim zalosnim polozajem i velikim ocevim bogatstvom, odredio sebi najrazboritiji nacin delovanja. Ustavsi – govorio je, dok je razmisljao o svojoj nameri – otici cu ocu svojemu, pa cu mu reci: Oce, sagrijesih nebu i tebi, i vise nisam dostojan nazvati se sinom tvojim: primi me kao jednog od najamnika svojih.[84] Smirenje stvoreno u mislima sin je ostvario na delu, a kad je jos podaleko bio, ugleda ga otac njegov i sazali mu se.[85] I mi smo u sujetnim i gresnim zanimanjima izgubili lepotu usinovljenja koju nam je dao Otac nebeski, pa kada, kao i bludni sin, odlucimo da se obratimo Gospodu, moramo da pristupamo prestolu Njegove slave i velicanstva sa dubokim smirenjem, sa poboznim strahom. Prvo nase delo mora biti saznanje i ispovedanje svojih sagresenja, ostavljanje gresnog zivota, stupanje u zivot po jevandjelskim zapovestima. Dusa nasih molitava i ostalih poboznih podviga mora biti osecanje pokajanja. Od punoce ubedjenja moramo smatrati da smo nedostojni ljubavi, nedostojni imena Bozijih sinova i kceri. Primi me – govori pokajnik, bludni sin – kao jednog od najamnika svojih, koji rade na njivi pokajanja, pod nadzorom strasnog nadzornika – straha. Ne trazimo ono sto ne zavisi od nas, za sta jos nismo sazreli. Dok smo pod vlascu[86], kao onaj kapetan u Jevandjelju, dok nad nama prevlast imaju greh i pali duhovi, svedocimo i ispovedajmo sa razboritim kapetanom: Gospode, nisam dostojan da pod krov moj udjes, nego samo reci rijec, i ozdravice sluga moj.[87] Ti, precist i presvet, pocivas u samim cistim i svetim ljudima, ali ja, opoganjen, nisam dostojan da pod krov moj udjes.

“Kao sto sin”, govori sveti Isak, “ne sumnja u svog oca, i ne trazi od njega: Nauci me zanatu, ili: Daj mi to i to, tako i monah ne mora da razmislja i trazi od Boga: Daj mi to i to. On zna da Bog misli o nama vise nego sto otac brine o sinu. Zato moramo privesti sebe u smirenje, oplakati razloge nasih nevoljnih sagresenja, ucinjenih u mislima i na delu, i iz skrusenog srca reci recima carinika: Boze, milostiv budi meni grijesnome[88]… kao sto bolesni carev sin ne govori svom ocu: Ucini me carem, nego se stara o svojoj bolesti, pa ce, kad ozdravi, carstvo sa oca preci na njega, tako i gresnik pokajnik, primajuci zdravlje svoje duse, ulazi sa Ocem u zemlju ciste prirode, i caruje u slavi svoga Oca.”[89] Amin.

Sergijeva pustinja, 1844. godine.


NAPOMENE:

1. 1 Kop 13.13.

2. 1 Jn 4

3. Rim 5,5.

4. 1 Kop 3, 16

5. Lev 10,1,2.

6. Pouka 28, gl. 45, u prevodu Pajsija Njameckog.

7. Is 50,11, po objasnjenju prepodobnog Varsanufija Velikog, Odgovor 158.

8. Mt 22,13.

9. 1 Kop 12,31.

10. 1 Kop 13, 1,2,3,8,9, 10.

11. Kol 3, 14.

12. 1 Jn 4, 7.

13. 1 Jn 4, 16.

14. 1Jn 4,13.

15. Rim 5, 5.

16. Slovo 48.

17. Jn 15,10,4, 6.

18. Kalist i Ignjatije Ksantopul, gl. 5, Dobrotoljublje, tom 2.

19. Rim 8,12, 8, 7, 6.

20. Kalist i Ignjatije Ksantopul, gl. 6.

21. Otk 3,20,21.

22. 1 Jn 3, 6.

23. Slovo 72.

24. Slovo 5.

25. Kol 3, 5.

26. Slovo 2.

27. Ps 2,11.

28. Ps ZZ, 11.

29. Jep 32, 40.

30. Ps 110, i Pric 1,7.

31. Sir 1,18,11,13.

32. Pric 14,27; 8, 13; 23, 17.

33. Ps 111, 1,2.

34. Ps 127. 1.

35. Ps 33, 7, 9.

36. Slovo 49.

37. Ps 118, 38,120.

38. Vidi:Is 11,2.

39. Mt 5,22,25, 26,29.

40. Mt 6,15.

41. Lk 12,16-20.

42. Mt 10,28

43. Lk 12. 5.

44. Lk 12. 35. 36. 37.

45. Mk 13. 37.

46. Mt 25.

47. Jov 4.14, 15.

48. 2 Pt 3. 10; Otk 6. 14.

49. 1 Sol 4. 16; Jn 5, 28.

50. Prepodobni Nil Sorski, Slovo 7.

51. 1 Kop 4.4.

52. Azbucni paterik i Nezaboravna kazivanja.

53. Slovo 1.

54. Ps 110, 10.

55. Post 22, 12.

56. Ps 118,63.

57. Azbucni paterik.

58. Cassianus, lib. IV. De Institutis, renuntiantim, cap. 39

59. Mt 10, 38.

60. Cassianus, lib. IV. De Institutis, renuntiantim, cap. 35

61. Gal 5, 24.

62. Ps 18,10.

63. 1 Jn 4, 18.

64. 1 Jn 4, 18.

65. Prepodobni ava Dorotej, Pouka 4, O strahu Bozijem.

66. Ps 88, 8

67. Jn 12,49, 50.

68. Jn 14,21,23, 24.

69. Prepodobni Makarije Veliki, Beseda 37, glave 2 i 3.

70. Mt 13,44.

71. Rim 3, 23, 24.

72. 1 Kop 2, 9.

73. Jn 6, 51, 33.

74. Jn 6,51.

75. Jn 4,8.

76. Lk 22, 30.

77. Ps 103,15.

78. Mt 11,28.

79. Pisma Georgija Zatvornika, deo 2, pismo 37, 1860.

80. Slovo 89.

81. Jn 21,20.

82. Is 1, 10.

83. Ponz 32, 9.

84. Lk 15,18,19.

85. Lk 15,20.

86. Mt 8, 9.

87. Mt 8, 8.

88. Lk 18,13.

89. Sveti Isak Sirijski, Slovo 55.

%d bloggers like this: