SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI
Životopis Episkopa Ignjatija Brjančaninova
GLAVA 2
Pocetak duhovne delatiosti, kada se ona preduzima sa odredjenim ciljem i pocinje da preovladava, kako bi, zatim, postala potpuno iskljuciva (delatnost), obicno je propracen unutrasnjom borbom sa pomislima i strasnim osecajima. Ta borba je toliko snazna, da nema nikakve mogucnosti da joj se suprotstavis sopstvenim silama – neophodna je pomoc odozgo. Dimitrije Aleksandrovic se okrenuo molitvi, tvoreci je u sebi, pazljivo i neprestano. Takva molitva, koja obrazuje unutrasnjeg monaha, izgradjuje prema sebi svu dusevnu delatnost coveka, ali neophodno je pravilno se nauciti takvoj molitvi, sto i jeste predmet monaskog duhovnog delanja. On se bavio umnom molitvom, i toliko zeljno se vezbao u njoj, da je ona pocela sama da deluje u njemu. “Dogadjalo se uvece”, govorio je on kasnije o sebi, “da lezes u postelju i, stavljajuci jastuk pod glavu, pocinjes da govoris molitvu, i da tako, ne menjajuci polozaj, ne prekidajuci molitvu, ustajes ujutru da ides na posao, na casove.” Na taj nacin, buduci da je bio monah u dusi, i vec sa sesnaest godina zivota iskusio blagodatno dejstvo molitve, ovaj pobozni mladic nije mogao da se zadovolji Obicajem koji je bio ustanovljen u skoli – samo jednom godisnje pristupati tajnama ispovesti i sv. pricesca, nego mu je bilo potrebno cesce da se ukrepljuje tom duhovnom hranom, zbog cega se, radi zadovoljenja svoje zelje, obratio veroucitelju i duhovniku skole. Tako neobicna dojava medju mladicima je izazvala zacudjenost duhovnika, posebno kada je na ispovesti rekao da “se bori sa mnostvom grehovnih pomisli”. Ne praveci razliku izmedju “grehovnih pomisli” i “politickih zamisli”, otac protojerej je smatrao Da je obavezan da o toj okolnosti obavesti skolsku upravu. Upravnik skole, general-porucnik grof Sivers, podvrgao je optuzenog mladica formalnom ispitivanju o znacenju pomisli, koje je on sam priznao za grehovne. Nemacka uprava, ne shvatajuci znacenje tog izraza, pocela je da motri na Brjancaninova.[1] Zbog nesmotrenosti duhovnika, Brjancaninov je preuzeo tesku odgovornost pred svojom upravom i dospeo je u nemocan polozaj; bio je prinudjen da pronadje sebi drugog duhovnika. Zato se Brjancaninov obratio monasima Valaamskog podvorja i poceo je odlaziti tamo svake subote i nedelje radi ispovesti i sv. pricesca i, poucen iskustvom, trudio se da to sakrije od skolske uprave. U tom svetom delu pridruzio mu se drug iz skole, Cihacov, jedan od plemica Pskovske gubernije, koji je istovremeno sa njim posao u skolu i kog je veoma voleo Vladar Nikolaj Pavlovic. Dimitrije Aleksandrovic se najiskrenijim prijateljstvom vezao za Cihacova, bez obzira na razlicitost njihovih karaktera: prvi je bio ozbiljan, zamisljen, usredotocen u sebe, a drugi – veseljak, govorljiv, otvorene duse. Cihacov se prepustio Brjancaninovu, vise nego sin ocu, i brat bratu: takav je bio uticaj Dimitrija Aleksandrovica na svog sadruga. Prvi susret ta dva mlada prijatelja bio je pun umiljenja i istinski hriscanskog karaktera. Jednom, u prijateljskim razgovorima, Dimitrije Aleksandrovic je prekinuo veselo brbljanje Cihacova, rekavsi mu: “Budi ti hriscanin!” – “Ja nikada nisam bio Tatarin”, rekao mu je prijatelj. “U tom slucaju”, rekao je prvi, “potrebno je te reci ostvariti na delu, i revnosnije se udubiti u njih.” Od tada, obojica su odlazili na podvorje kod monaha, ispovedali se i pricescivali, molili se, poucavali se besedama spasonosnim za dusu, podvizavali se. Evo kako te odlaske, u svojim zapisima, opisuje Cihacov, gde on otvoreno govori kakav uticaj su oni imali na njega: “Jedne subote dobio sam poziv od svog druga da idemo svesteniku.
– Zbog cega?
– Ja imam obicaj da se ispovedam, a nedeljom pristupam svetim Hristovim tajnama; gledaj i ti da ne zaostajes.
Moja bedna glava nasla se u izbezumljenosti i velikoj zbunjenosti. Strah i uzas; sta i kako, nisam spreman, ne mogu!
To nije tvoja stvar, nego duhovnikova – hrabro je odgovorio drug, i svojom ljubavlju me vukao za sobom. Mladost i zdravlje, sve spoljasnje okolnosti i citavo okruzenje, a pored toga i silna unutrasnja pobuna strasti i navika razjarenih delovanjem koje im se suprotstavlja, strasno su uznemirili dusu – pa zar bi ona mogla odoleti u svojoj nemoci kada ne bi bilo nevidljive sile odozgo koja ju je podrzala? – I, pri svemu tome, da nisam imao takvog druga, koji je svojom blagorazumnoscu i mene urazumljivao, i dusu svoju za mene uvek polagao, i delio sa mnom svaku muku, kako bih ja ostao citav na tom popristu – popristu dobrovoljnog mucenistva i ispovednistva”.
Monasi Valaamskog podvorja su primali mlade ljude sa ljubavlju, zato sto su videli u njima iskreno stremljenje ka Bogu i zelju za spasonosnim putem, ali oni, kao ljudi bez naucnog obrazovanja, koji su se prvenstveno ogranicavali na spoljasnji podvig, nisu mogli u potpunosti da odgovore njihovim duhovnim potrebama, pa su posavetovali mlade ljude da se za duhovne pouke obrate monasima Nevske lavre. Tamo su u to vreme boravili neki ucenici staraca o. Teodora i o. Leonida, iskusnih muzeva u duhovnom zivotu koji su primili monaski postrig, prvi od poznatog starca Pajsija Velickovskog, arhimandrita moldavskog manastira Njamc, a drugi od od njegovih ucenika. To su bili monah Aron, monah Hariton, Joanikije i drugi. Mladi ljudi su poceli odlaziti tim monasima; preko njih su se upoznali sa duhovnikom lavre, ocem Atanasijem, koji je svojim istinskim otackim odnosom, punim ljubavi, podstakao njihovo zivo stremljenje hriscanskoj poboznosti. Mladi ljudi su se radovali jer su pronasli istinske ucitelje, koji su razumeli njihove duhovne potrebe, i koji su mogli mnogo da im koriste. Oni su povecali svoju revnost u podvizima poboznosti, ucestali su u svojim posetama monasima, nasladjivali se bogosluzenjem u Lavri, koje je ostavljalo dobar utisak na njih, zato sto je bilo velicanstvenije i duze nego na Valaamskom podvorju. Savetovali su se sa monasima, kao sa duhovnim ocima, o svemu sto se tice unutrasnjeg monaskog delanja, ispovedali su svoje pomisli, ucili kako da se sacuvaju od strasti, grehovnih navika i padova, kojim knjigama medju delima svetih otaca da se rukovode i tome slicno. Dobri monasi, posebno o. Joanikije i duhovnik o. Atanasije, delili su sa monaholjubivim i mudroljubivim mladicima sve sto su stekli svojim dugogodisnjim duhovnim iskustvom. Cesto ih je Dimitrije Aleksandrovic odusevljavao svojim pitanjima, koja su se ticala onih strana duhovnog zivota koje svedoce o prilicno zrelom duhovnom uzrastu. Tako blisko druzenje sa monasima imalo je odgovarajuce dejstvo. Dimitrije Aleksandrovic je postao savrseni asketa u dusi, okruzio se delima svetih otaca, pretezno podviznickog sadrzaja, koja je nenasito iscitavao, i jos vise se udubljivao u samosozercanje i primetno je ohladneo u odnosu na svetsko drustvo. U svom “Placu”, on ovako govori o sebi:
“Pred pogledom uma, vec su se nasle granice ljudskih znanja u najvisim krajnjim naukama. Dosavsi do tih granica, ja sam pitao nauke: ‘Sta vi dajete coveku u posed? Covek je vecan, i njegov posed mora biti vecan. Pokazite mi taj vecni posed, to pravo bogatstvo, koje bih mogao poneti sa sobom u grob!’ Nauke su cutale.”
“Za zadovoljavajuci odgovor, za odgovor sustinski neophodan, zivotni, obraticu se veri. Ali gde se ti krijes, vero istinita i sveta? Ja te ne mogu prepoznati u fanatizmu, koji nije obelezen jevandjelskom krotoscu, on je odisao raspaljenoscu i preuznosenjem! Ja te ne mogu prepoznati u svojevoljnom ucenju, koje se odvojilo od crkve i izgradilo svoj novi sistem, sujetno i razmetljivo proglasavajuci pronalazenje nove istinite hriscanske vere, osamnaest vekova posle ovaplocenja Boga Reci. Ah! Kako je mucna nedoumica u kojoj je plivala moja dusa!…”
“I poceo sam ja cesto, sa suzama, da molim Boga, kako me On ne bi ostavio kao zrtvu zablude, kako bi mi pokazao pravi put, po kom bih mogao odlaziti Njemu, nevidljivo, umom i srcem. Odjednom, meni se javlja misao… a srce joj hrli, kao prijatelju u zagrljaj. Ta misao je savetovala da izucim veru iz izvora – iz dela svetih otaca. ‘Njihova svetost’, govorila je ona meni, “garantuje za njihovu pouzdanost: njih izaberi za rukovodioce.’ Povinovacu se. Nalazim nacin da pribavim dela svetih ugodnika Bozijih, sa zedju pocinjem da ih citam, duboko ih istrazujem. Procitavsi jedne, uzimam druge, citam, ponovo iscitavam, izucavam. Sta me je najpre porazilo u delima Otaca Pravoslavne Crkve? – To njihovo saglasje, cudno, velicanstveno saglasje… Kakvo ucenje, izmedju ostalog, nalazim kod njih? – Nalazim ucenje koje ponavljaju svi oci, ucenje da je put spasenja jedinstven – nepokolebljivo sledovanje poukama svetih otaca. ‘Ako si video’, kazu oni, ‘nekoga ko je prelescen laznim ucenjem, koji je stradao zbog nepravilno izabranog podviga – znaj: on je sledio sebe, svoj razum, svoja misljenja, a ne ucenje Otaca’, koje cini dogmatsko i moralno predanje Crkve…”
“Ta misao je bila za mene prvo pristaniste u zemlji istine. Tu je moja dusa nasla predah od talasa i vetrova. Misao dobra, spasonosna! Misao – neprocenjivi dar sveblagog Boga, koji zeli da se svi spasu i dodju u poznanje istine! Ta misao je postala kamen temeljac za duhovno gradjenje moje duse! Ta misao je postala moja zvezda vodilja! Ona je pocela neprekidno da mi osvetljava mnogotrudni i bolni, tesni, nevidljivi put uma i srca ka Bogu.”
“Kakvim milosrdjem me je obasuo Bog moj! Kakva nepropadljiva riznica, koja upucuje u blazenu vecnost, koja mi poslata odozgo, sa gornjeg prestola bozanske milosti i premudrosti…” “Bog, sam Bog me je dobrom mislju vec odvojio od sujetnog sveta. Ja sam ziveo u svetu, ali nisam bio na opstem, sirokom, utabanom putu: dobra misao me je povela odvojenom stazom, koja vodi zivim, studenim izvorima vode, po plodonosnim zemljama, po zivopisnim mestima, ali je cesto divlja, opasna, ispresecana provalijama, i potpuno usamljena. Njom retko prolazi putnik.”
“Citanje Otaca me je potpuno jasno uverilo da je spasenje u nedrima Ruske crkve nesumnjivo, cega su lisene veroispovesti Zapadne Evrope, posto nisu u celosti sacuvale dogmatsko i moralno ucenje prvobitne Hristove Crkve. Ono mi je otkrilo sta je Hristos ucinio za covecanstvo, u cemu je pad coveka, zasto je neophodan Iskupitelj, u cemu se sastoji spasenje koje je doneo i donosi Iskupitelj. Ono mi je neprestano govorilo: potrebno je razviti, osetiti, uvideti spasenje u sebi, bez cega je vera u Hrista – mrtva, a hriscanstvo – rec i nazivanje, bez njegovog ostvarenja! Ono me je naucilo da gledam vecnost kao vecnost pred kojom je nistavan i hiljadugodisnji zemaljski zivot, a ne samo nas, koji se meri nekakvim poluvekovljem. To me je naucilo da zemaljski zivot treba provoditi u pripremanju za vecnost, kao sto se u predvorjima pripremaju za ulazak u velelepne carske dvorce. Ono mi je pokazalo, da su sva zemaljska interesovanja, naslade, pocasti, nadmoci – puste igre, koje igraju odrasla deca, i kojima proigravaju blazenstvo vecnosti.”[2]
NAPOMENE:
1. Inspektor skole bio je inzenjer, generalmajor, baron Elsner, koji se tesko sporazumevao na ruskom jeziku.
2. Asketski ogledi, tom 1.
SVETI IGNJATIJE BRJANČANINOV 