GLAVA 3

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

Životopis Episkopa Ignjatija Brjančaninova

GLAVA 3

Duhovna stremljenja mladog podviznika, njegova revnost, usrdnost u molitvi, nasli su se na teskoj proveri. Prvi neprijatelji na putu njegovog spasenja bili su njegovi ukucani. Aleksandar Semjonovic postavio je na sluzenje njegovom sinu coveka koji mu je bio predan do samozaborava. To je bio starac od sezdeset godina, po imenu Dorimedont, koji je citav svoj vek sluzio svom gospodinu u veri i pravdi. On je bio, takoreci, nadzornik svih postupaka Dimitrija Aleksandrovica, i prenosio ih je Aleksandru Semjonovicu. Te vesti su bile teske za roditelja. On se tada setio zelje sina, koju je izrazio na putu za Petrograd, i sada se uverio da to nije bio deciji kapric. On je pak tada o svemu pisao upravniku skole, grofu Siversu, svom starom prijatelju sa kojim je bio u sluzbi paza, i molio ga da nadgleda pitomca Brjancaninova; pisao je takodje i svojoj rodjaki Suharevoj, moleci je da odvuce njegovog sina od onoga sto je namerio. Skolska uprava je preduzela svoje mere, premestajuci Brjancaninova iz privatnog stana u drzavni, u zidine Mihajlovskog inzenjerskog zamka, pod strogi nadzor, a Suhareva – uticajna osoba, pobrinula se da obavesti tadasnjeg mitropolita petrogradskog Serafima, da se njen rodjak Brjancaninov, ljubimac vladara cara, upoznao sg monasima Lavre, da ga duhovnik Lavre, Atanasije, nagovara na monastvo, i da, ako se o tome sazna na dvoru, ni on – mitropolit – nece izbeci neprijatnosti. Mitropolit je pozvao duhovnika Atanasija i strogo mu prigovorio, zabranivsi mu da prima Brjancaninova i Cihacova na ispovest. Za Dimitrija Aleksandrovica su bile teske te okolnosti, koje su ogranicavale slobodu njegove duhovne delatnosti; on je odlucio da se sam predstavi mitropolitu i licno mu objasni. Mitropolit u pocetku nije verovao u nekoristoljubivo stremljenje mladica, kada mu je ovaj, u razgovoru, saopstio svoju neizostavnu zelju da stupi u monastvo; ali potom, pazljivo saslusavsi iskrene molbe mladog coveka, mitropolit mu je dozvolio da, kao i ranije, odlazi kod duhovnika u Lavru.

Takva je bila teznja Brjancaninova ka monaskom zivotu; to nije bila cudljiva zelja da se pokaze originalnim u drustvu, nije bila posledica prostog razocarenja u zivot, ciju gorcinu i zadovoljstva on jos nije uspeo da iskusi: to je bila cista namera, strana svakom svetovnom preracunavanju – iskreno, sveto osecanje bozanske ljubavi, koja jedina moze tako snazno ovladati sustinom duse da je nikakve prepreke ne mogu savladati.

Praksa monaskog zivota jasno pokazuje da su oni koji su ga cistog srca izabrali spremni na svako pozrtvovanje i potpuno samoodricanje. Evo kakva osecanja se izlivaju u “Placu” gde autor “Asketskih ogleda” ovako govori:

“Ohladilo se moje srce prema svetu, prema njegovim sluzbama, prema njegovim velicinama, prema njegovim sladostima! Odlucio sam da napustim svet, kako bih zemaljski zivot posvetio poznanju Hrista, prihvatanju Hrista. Sa tom namerom, ja sam poceo da razmatram manastirsku i svetovnu duhovnost. I tu sam susreo muku, koja je kod mene jos bila uvecana zbog moje mladosti i neiskustva. Ali sve sam jasno video, i kada sam stupio u manastir nisam nasao nista novo, neocekivano. Koliko prepreka je bilo za to stupanje! Necu svega da se secam; samo telo mi je vapilo: ‘Kuda me vodis? Ja sam tako slabo i bolesno. Ti si video manastire, ti si ih blisko upoznao, zivot u njima je neizdrzljiv za tebe i zbog moje slabosti, i zbog tvog vaspitanja, i zbog svih ostalih razloga.’ Razum je potvrdjivao argumente tela. Ali postojao je glas, glas u srcu, mislim – glas savesti, ili mozda andjela cuvara, koji mi je govorio volju Boziju, jer glas je bio odlucan i zapovednicki. On mi je govorio: ‘Tako ces ispuniti tvoju duznost, neizostavnu duznost.’ Glas je bio toliko silan da su predstave razuma, zalosne, pouzdane, po svoj prilici – plotska misljenja, pred njim delovale nistavno.”[1]

Pored dogadjaja i okolnosti koji su zavisili od volje ljudi, i sama priroda je postavila prepreke blagocestivim namerama mladog Dimitrija. U prolece 1826. godine, on je oboleo od teske plucne bolesti, koja je imala sve simptome tuberkuloze, tako da nije mogao da izlazi. Vladar car Nikolaj Pavlovic naredio je sopstvenim lekarima da posecuju bolesnika i da ga svake nedelje izvestavaju o toku bolesti. Doktori su saopstili Dimitriju Aleksandrovicu opasnost njegovog stanja, i on sam je smatrao da je na pragu zivota, i cestim molitvama se pripremao za prelazak u vecnost. Ali nije se dogodilo tako kako su predvidjali znameniti lekari iz prestonice; bolest je dozivela povoljan preokret, i posluzila je bolesnome kao dokaz toga da bez volje Bozije ni najpostojaniji zakoni prirode nemaju silu da deluju na nas.

Svi blagocestivi napori Dimitrija Aleksandrovica bili su priprema za ovaj odlucni preokret koji je on morao uciniti kako bi ostvario svoje davnasnje namere i zelje. Ali da bi ostvario taj preokret, tj. da bi potpuno prekinuo sve svoje veze sa svetom, bio je potreban covek koji bi pomogao taj raskid, koji bi snagom svog duha poveo za sobom – bio je potreban Mojsije, kako bi izveo novog Izrailjca iz Egipta svetovnog zivota. Taj Mojsije, za Dimitrija Aleksandrovica, postao je gorepomenuti jeromonah Leonid.[2] O. Leonida je odlikovala duhovna mudrost, svetost zivota, iskustvo u monaskom podvigu; pod njegovim rukovodjenjem obrazovani su mnogi istinski podviznici poboznosti i ucitelji monastva. Dimitrije Aleksandrovic se mnogo naslusao o tom starcu od monaha iz Lavre. Na kraju, dogodilo se da se upozna sa njim. O. Leonid je zbog svojih poslova boravio u Petrogradu i smestio se u Nevskoj lavri. Tamo je Dimitrije Aleksandrovic, u jedinom razgovoru sa tim predstavnikom tadasnjeg monaskog podviznistva, osetio takvu naklonost prema tom starcu, kao da je proveo citav vek sa njim: to su bili veliki minuti u kojima ga je starac duhovno rodio kao sina… O dozivljaju tog prvog razgovora, Dimitrije Aleksandrovic je kasnije govorio svom drugu Cihacovu ovako: “Srce mi je oteo o. Leonid – sada je odluceno; dacu ostavku u sluzbi i poci cu za starcem; njemu cu se predati svom dusom i trazicu jedino spasenje duse u usamljenosti.” Posle tog prvog susreta, Dimitrije Aleksandrovic vec vise nije pripadao svetu, odlucni preokret se dogodio, bilo je potrebno samo neko vreme, kako bi definitivno pokidao svetske veze.

Posto je namerio da potpuno napusti sluzbu i ode u manastir, Dimitrije Aleksandrovic je prvo morao izdrzati veliku duhovnu borbu sa svojim roditeljima, sa jedne strane, i sa mocnicima ovoga sveta, sa druge. Ta borba ga je stajala velikih napora. Kako su njegove fizicke snage stalno bile podrivane bolestima, on je sada morao duhovno da se pripremi, kako bi izdrzao pritisak od strane roditeljske i drzavne vlasti, koje su zelele da uguse, da uniste ono sto je za njega bilo draze i pozeljnije od svega. On je izdrzao dvostruku borbu u svojim mladim godinama – fizicku i duhovnu; i kako je u prvoj, silom svog duha uvek trijumfovao nad slaboscu tela, tako se i u drugoj pokazao kao iskusan i pouzdan borac sa zemaljskim stihijama, koje su mu obecavale mnogo toga slasnog, velikog i slavnog. U toj poslednjoj borbi, konacno se pokazao njegov tvrdi karakter, koji je neophodan da bi se proziveo zahtevni monaski zivot, koji trazi samoodricanje, narocitu nepokolebljivost volje, neustrasivost, postojanost i spremnost na svaku krajnost. To su ta vrata, kroz koja je trebalo da mladi podviznik stupi na uski i tegobni put monastva.

U junu 1826. godine, Dimitrije Aleksandrovic je dobio tromesecni otpust iz sluzbe i, kako bi popravio zdravlje, odlazi u zavicaj, u dom svojih roditelja. Znajuci castoljubive namere oca i ne zeleci, pritom, da ozalosti svoje roditelje tako sto ce im odlucno saopstiti svoju volju, Dimitrije Aleksandrovic se trudio da ih postepeno i obzirno pripremi na nameravanu promenu zivota, ali ni to nije pomoglo; Aleksandar Semjonovic nije mogao da se pomiri sa mislju o monastvu svog prvenca. On se ljutio na njega, kategoricki odbijajuci, odstranjujuci ga od sebe kao neposlusnog sina. Sve je morao podneti krotki i osetljivi mladic, poslusan zapovesti Spasitelja: Koji ljubi oca ili mater vecma nego mene, nije mene dostojan (Mt 10,37). Sa dubokom tugom, ne dobivsi zeljeni pristanak, on je otputovao iz roditeljskog doma u prestonicu. Sada mu je predstojala obaveza da ponovo polozi zavrsni ispit u inzenjerskoj skoli, sto je ucinio krajem decembra, i mada bez konkurencije drugova iz generacije, koji su ispit polozili mnogo ranije, i tu je sacuvao svoje prvenstvo po broju bodova; a zatim je, oslobodivsi se podredjenosti skoli, dao ostavku u sluzbi. Tu ga je susrela nova nevolja: morao je imati posla sa visim vlastima, morao je cak braniti svoju zavetnu zelju pred monarhom, kome je u celosti dugovao svoje vaspitanje, obrazovanje i zahvalnost za vrlo blagonaklono zanimanje za njega. Bilo mu je tesko da uveri svetovne ljude u iskrenost svojih duhovnih stremljenja, shvacenih samo od strane nekoliko monaha u Nevskoj lavri; tu je bila potrebna odvazna resenost; bilo je potrebno suprotstaviti se jedino samoodricanjem i snagom volje, a ne argumentima i ociglednim ukazivanjima. Jasno je, spor je bio neravnopravan: bilo je potrebno ili predati se, popustiti ili pokazati primer nepokolebljive hrabrosti, mucenickog junastva, pravog ispovednistva.

Car imperator Nikolaj Pavlovic, saznavsi za molbu koju je predao Brjancaninov, i za njegovu zelju da ide u manastir, porucio je svom avgustovskom[3] bratu, velikom knjazu Mihailu Pavlovicu, da svima omiljenog pitomca odgovori od takvog poduhvata. Prvih dana januara 1827. godine, Dimitrije Aleksandrovic je pozvan na dvor velikog kneza. Tamo je bila sabrana sva visa uprava inzenjerske skole. Devetnaestogodisnji mladic, sa trepetom u srcu, ali cvrste volje, stao je pred sabranje. Veliki knez mu je saopstio da car imperator, znajuci njegove sposobnosti u sluzbi, umesto ostavke, ima nameru da ga prevede u gardu i da mu da takav polozaj koji ce zadovoljiti i samoljublje Brjancaninova i njegovo castoljublje. Mladi covek je na to rekao da, buduci da nema dovoljno novcanih sredstava, on ne moze sluziti u gardi. “Brigu o tome, car je preuzeo na sebe”, prekinuo je veliki knez. – “Moje naruseno zdravlje”, nastavio je mladic, “kao sto je poznato Njegovom velicanstvu, po vestima lekara koji su me lecili, dovodi me u potpunu nemogucnost da nosim terete sluzbe, i predvidjajuci skoru smrt, moram se pobrinuti o pripremanju sebe za vecnost, zbog cega i biram monaski poziv.” Veliki knez je primetio da on moze dobiti sluzbu u juznoj klimatskoj oblasti Rusije i da je daleko casnije spasavati svoju dusu ostajuci u svetu. Brjancaninov je odgovorio: “Ostati u svetu i zeleti da se spases, to je Vase visocanstvo isto kao stajati u vatri i zeleti da ne izgoris.” Ne obaziruci se na ubedjivanja velikog kneza, koji je pribegavao i laskanjima i pretnjama, Brjancaninov je ostao cvrst u svojoj nameri, i molio je da mu se ucini milost – da ga otpuste iz sluzbe. Tada mu je veliki knez odlucno rekao da mu se, buduci da on ostaje nepopustljiv u svojoj tvrdoglavosti, saopstava najvisa volja: car imperator odbija da ga oslobodi sluzbe, i cini mu bar tu milost, da njemu samom ostavlja da izabere utvrdjenje u koje ce biti poslan na sluzbu. Brjancaninov je odbacio taj dobrovoljni izbor. Veliki knez se obratio grofu Opermanu, svom pomocniku, koji je po zvanju bio general-inspektor inzenjera: on je predlozio Dinaburg. Veliki knez je prihvatio predlog, i iste te veceri sacinjeno je postavljenje Brjancaninova u Dinabursku inzenjersku komandu, sa naredbom da u toku dvadeset cetiri casa iz Petrograda otputuje u mesto nove sluzbe.

Upravnik Dinaburske komande u to vreme bio je generalmajor Klimenko; njemu je receno o nastrojenju Brjancaninova i bilo mu je nalozeno da ima strog nadzor nad njegovim ponasanjem. Drugovi iz sluzbe, u pocetku, nisu se sasvim sa poverenjem odnosili prema Dimitriju Aleksandrovicu, ali su posle promenili svoje misljenje, uvidevsi njegovo istinsko blagocesce, krotost i blagorazumnost. Oni su mu cak postali predani, raspodeljujuci njegove sluzbene obaveze zbog njegovog bolesljivog stanja. Sluzbeni posao Brjancaninova bilo je nadgledanje izvodjenja raznih gradjevina i zemljanih radova u utvrdjenju; on je tada bio slabog zdravlja, pa je bio prinudjen po nekoliko nedelja zaredom da ostaje u stanu, ne izlazeci, i zato mu je bila neophodna pomoc drugova u ispunjavanju sluzbenih duznosti. Jedino je prepiska sa o. Leonidom odrzavala Dimitrija Aleksandrovica u toj duhovnoj usamljenosti, jer je bio odvojen i od svog voljenog druga Cihacova. U jesen 1827. godine, veliki knez Mihail Pavlovic je posetio Dinabursko utvrdjenje i, uverivsi se u fizicku nesposobnost oficira Brjancaninova za vrsenje sluzbe, priklonio se njegovoj neizostavnoj zelji da bude otpusten.


NAPOMENE:

1. Asketski ogledi, tom 1.

2. Kao shimnik dobio je ime Lav.

3. lat. carski (prim. prev.)

%d bloggers like this: