SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI
Životopis Episkopa Ignjatija Brjančaninova
GLAVA 1
Preosveceni Ignjatije izabran je da sluzi Bogu jos u majcinoj utrobi. Predznak tog izabranja, kakvog se udostoje samo retki i posebni sluzitelji Boziji, bili su sledeci dogadjaji. Roditelji preosvecenog stupili su u brak u ranoj mladosti. U pocetku njihovog braka rodjeno je dvoje dece, ali ta radost nije dugo trajala; oba deteta su umrla u prvim danima zivota k mladi par je dugo ostao bez dece. U dubokoj tuzi zbog svoje dugotrajne bezdetnosti, mladi supruznici su se obratili jedinoj pomoci – pomoci nebeskoj. Preduzeli su poklonicko putovanje po okolnim svetim mestima, kako bi usrdnim molitvama i dobrim delima izmolili razresenje neplodnosti. Blagocestivi poduhvat urodio je plodom: kao dar molitve ozaloscenih supruznika rodio se sin, nazvan Dimitrije, u cast jednog od prvih vologodskih cudotvoraca – prepodobnog Dimitrija Priluckog. Ocigledno je da je neplodnost mladih Brjancaninovih bila delo promisla Bozijeg, kako bi rodjeni posle gubitka prvenaca, isprosen molitvama, i sam postao revnosni delatelj molitve i iskusni ucitelj. Mladenac Dimitrije rodjen je 6. februara 1807. godine, u selu Pokrovsko, na imanju koje je bilo ocevina njegovog oca, u Grjazoveckom srezu, u Vologodskoj guberniji. Buduci monah imao je tu srecnu okolnost da svoje detinjstvo provede u povucenosti seoskog zivota, u bliskom dodiru sa prirodom, koja je tako postala njegov prvi ucitelj. Tu je stekao ljubav ka osami; decak je voleo cesto da provodi vreme u senci stoletnog drveca prostranih suma i tamo se, sam, pogruzavao u tihe misli, ciji je sadrzaj, nesumnjivo, bio inspirisan prirodom koja ga okruzuje. Velicanstvena i bezglasna, ona je rano pocela da deluje na njega nadahnjujuci ga: podsticala je njegovu detinju dusu, jos neopterecenu mnogim brigama svakodnevice, na uzvisenije ideale, kakav je zivot pravih pustinjaka, cinila je ushicenim njegovo srce dajuci mu ziva, cista osecanja, kakva moze doneti samo usamljenost. Mladic je rano naucio da prepoznaje taj nemi glas prirode i da ga razlikuje od ovosvetske larme. Zivot u domu nije mnogo uticao na njega, on se vise udubljivao u sebe, i usred prefinjenosti svetovnog okruzenja izgledao je kao vaspitanik pustinje. Iskra bozanske ljubavi zasjala je u njegovom cistom srcu i ispoljila se u nesvesnoj privrzenosti monastvu i njegovim visokim idealima, vrlo prihvacenim u njegovom zavicaju, kao i u posebnoj naklonosti prema svemu svestenom i istinski lepom, po meri njegovog detinjeg uzrasta. Dalji tok njegovog zivota u velikoj meri je povezan sa ovim ranim danima. Mladic je duhovno bio odvojen od sveta, a takvo nastrojenje maloletnog Dimitrija nije moglo naici na razumevanje roditelja. Njegov otac, Aleksandar Semjonovic Brjancaninov, potomak starih plemica Brjancaninovih, veoma poznate i uvazene porodice u Vologodu, bio je svetski covek, u punom smislu reci. Buduci da je bio u sluzbi paza, u vreme imperatora Pavla Petrovica, imao je neobicno razvijen osecaj za prefinjenost u uredjenju doma i bio je savrseni primer naprednog ruskog veleposednika onog vremena. Nasledivsi od svojih roditelja znatno imanje, on je morao njegov veliki deo da potrosi da bi isplatio ogromna dugovanja, posle cega mu je ostalo oko 400 dusa[1] i zivopisno selo Pokrovsko, mesto u kom su nekada ziveli njegovi preci – zavicaj buduceg svetitelja. Njegova supruga, majka preosvecenog Ignjatija, Sofija Atanasjevna, takodje poreklom iz porodice Brjancaninovih, kao zena zavidnog obrazovanja, veoma blagocestiva, ne zaboravljajuci da je muz glava, u svemu se povinovala muzu, deleci njegove poglede i razmisljanja. Aleksandar Semjonovic, opravdano smatran za jednog od naprednih obrazovanih veleposednika svog doba, bio je pristalica prosvecenosti,[2] i trudio se da i svojoj deci omoguci temeljno obrazovanje, kako bi od njih nacinio prave sinove otadzbine, odane prestolu, verne pravoslavlju. Pruzajuci takvo vaspitanje svojim sinovima, ne bi mu bilo strano castoljublje u slucaju da ih kasnije viDi na visokim polozajima drzavnih sluzbi. Pronicljivi mladi Dimitrije nije mogao da previdi tu zamisao svojih roditelja, potpuno suprotnu namerama i stremljenjima njegove mlade duse, i tu pocinje njegova unutrasnja borba, pocinju iskusenja i stradanja, koja od tada postaju stalni deo zivota pocivseg vladike.
Sva deca u porodici Brjancaninovih, braca i sestre Dimitrija Aleksandrovica, vaspitavana su zajedno, povezana uzajamnim druzenjem, ali su svi uvidjali prvenstvo Dimitrija i to nisu uvidjali samo zato sto je on bio najstariji, nego zbog narocitog, uzvisenog, mozemo reci, sklada njegovog uma i karaktera, zbog njegove moralne nadmoci. Iako je uzivao svagdasnje uvazavanje brace i sestara i sve ih prevazilazio u naucnim sposobnostima i drugim talentima, Dimitrije Aleksandrovic nikada nije ispoljavao ni najmanje preuznosenje ili razmetanje. Poceci monaskog smirenoumlja su se projavljivali u njegovom tadasnjem ponasanju i nacinu misljenja; po moralu i umu bio je daleko iznad svojih godina, i to je razlog zbog kog su se braca i sestre odnosili prema njemu cak sa nekakvim strahopostovanjem, a on im je, sa svoje strane, prenosio svoje moralne osobine. Kako su godine prolazile, primetnije se ispoljavalo religiozno nastrojenje Dimitrija Aleksandrovica: ono se projavljivalo u narocitoj naklonjenosti molitvi i citanju knjiga duhovno-moralnog sadrzaja. On je voleo cesto da posecuje crkvu, a u kuci je cesto imao obicaj da se moli u toku dana, ne ogranicavajuci se na ustanovljeno vreme – ujutro i uvece. Njegova molitva nije bila nalik na uobicajeno iscitavanje, cesto uzurbano i mahinalno, kao sto je to obicno kod dece; on se ucio pazljivoj molitvi, koja pocinje stajanjem u strahopostovanju i laganom izgovaranju molitvenih reci, i toliko je napredovao u njoj da se, jos u detinjstvu, nasladjivao njenim blagodatnim plodovima. Uceci se da se moli sa paznjom, sa strahopostovanjem se odnosio prema svemu svestenom, ulivajuci to strahopostovanje i ostaloj svojoj braci i sestrama; Jevandjelje je uvek citao sa umiljenjem, razmisljajuci o onome sto cita. Njegova omiljena knjiga bila je “Skola blagocesca”, u pet tomova starog izdanja. Ta knjiga, koja sadrzi kratko izlozena dela svetih i njihove izabrane izreke, potpuno je odgovarala raspolozenju decaka, ili tacnije, ona je izgradjivala njegov duh, ostavljajuci svetim pripovestima i izrekama duhonosnih muzeva da same deluju na njega, bez posredstva dodatnih objasnjenja. Sposobnosti Dimitrija Aleksandrovica bile su veoma mnogostrane: osim uobicajenog bavljenja naukama, on ss sa velikim uspehom bavio kaligrafijom, slikanjem, notnim pevanjem, i cak i muzikom, i to na najtezem instrumentu, kakav je violina. Kako je veoma brzo izucavao svoje lekcije, on je svoje slobodne casove koristio za citanje i razlicite pismene vezbe, u kojima je, takodje, poceo da se ispoljava njegov literarni talenat. Njegovi ucitelji, u to vreme, bili su profesori Vologodske bogoslovije i ucitelji gimnazije. Kucni ucitelj bio je ucenik bogoslovije Levitski, koji je ziveo u porodici Brjancaninovih. On je pak predavao i Boziji zakon. Levitskog je odlikovala primetna dobrocudnost i temeljno poznavanje svog predmeta. On je tako dobro umeo da upozna svog ucenika sa osnovnim istinama bogoslovlja, da je Dimitrije Aleksandrovic do kraja zivota zadrzao zahvalno secanje na njega.
Zivot Dimitrija Aleksandrovica u roditeljskom domu potrajao je do njegove sesnaeste godine; taj prvi period zivota vec je bio tezak za njega, u duhovnom smislu, jer spoljasnji i unutrasnji uslovi zivota u roditeljskom domu nisu dopustali mogucnost da bilo kome otkrije zavetne zelje i ciljeve koji su tada ispunili njegovu dusu. Kao zakljucak o periodu detinjstva autora “Asketskih ogleda”, veoma je korisno navesti njegove sopstvene reci o tom detinjstvu. Evo kako potresno on govori o sebi u clanku “Plac moj”: “Moje detinjstvo je bilo preispunjeno tugom. Tu vidim Tvoju ruku, Boze moj! Ja nisam imao kome da otkrijem svoje srce; poceo sam ga izlivati pred Bogom mojim, poceo sam citati Jevandjelje i zitija svetih Tvojih. Zavesa, ponegde propustljiva, stajala je za mene preko Jevandjelja; ali Tvoji Pimeni, Tvoji Sisoji i Makariji, ostavljali su neobican utisak na mene. Misao, koja se cesto uznosila Bogu molitvom i citanjem, pocela je, malo-pomalo, da donosi mir i spokojstvo u moju dusu. Kada sam bio petnaestogodisnji mladic, neizreciva tisina je prostrujala mojim umom i mojim srcem. Ali ja je nisam shvatao – ja sam smatrao da je to uobicajeno stanje svih ljudi.”[3]
Krajem 1822. godine, kada se Dimitriju Aleksandrovicu priblizavala sesnaesta godina od rodjenja, roditelji su ga poveli u Sankt Peterburg, kako bi ga dali u glavnu inzenjersku skolu, za sta se on pripremao uceci kod kuce. Za vreme putovanja, u blizini Sliselburga, otac se iznenada obrati sinu sledecim pitanjem: “Gde bi ti zeleo da stupis u sluzbu?” Pogodjen tako neobicnom ocevom otvorenoscu, sin vise nije zeleo da skriva od oca tajnu svoga srca, koju do tada nikome nije otkrivao; prvo je izmolio od njega obecanje da se nece ljutiti ako mu se ne dopadne odgovor; a zatim je, sa cvrstom voljom i snagom potpuno iskrenog osecanja, rekao kako zeli ici “u monahe”. Odlucni odgovor sina, po svoj prilici, nije imao uticaja na oca; on, ili mu nije pridao nikakav znacaj zbog mladosti onoga koji je dao odgovor, ili nije hteo da se izjasnjava o prividnoj neizvodljivosti zelje, koja se potpuno razilazila sa planovima koje je on gradio za buducnost svog sina. U Petrogradu, Dimitrije Aleksandrovic je blistavo polozio ispit za upis.[4] Prijatna spoljasnjost i izuzetno poznavanje nauka, skrenuli su na mladog Brjancaninova narocitu paznju Njegovog visocanstva Nikolaja Pavlovica, koji je tada bio general-inspektor inzenjera. Veliki knez je naredio Brjancaninovu da se javi u Anickovski dvor, gde ga je predstavio svojoj supruzi, vladarki, velikoj kneginji Aleksandri Teodorovnoj, i preporucio ga kao izvrsnog poznavaoca, ne samo nauka, koje su potrebne u inzenjerskoj skoli, nego i kao znalca latinskog i grckog jezika. Njeno visocanstvo je naredila da imenuju Brjancaninova za Njenog umirovljenika. Kada je postao car, Nikolaj Pavlovic i carica Aleksandra Teodorovna nisu prestali da pokazuju svoju naklonost prema Brjancaninovu. Kada je polozio ispit, Dimitrije Aleksandrovic bio je postavljen u sprovodnicku cetu glavne inzenjerske skole, a njegova prava sluzba pocela je da se racuna od dana kada je polozio zakletvu, 19. januara 1823. godine. Uspeh u naukama,[5] odlicno vladanje i naklonost velikog kneza, podigli su ga na prvo mesto medju drugovima – junkerima[6]; krajem 1823. godine, prelaskom u najvisi nadzornicki razred, on je odredjen za narednika sprovodnicke cete; godine 1824. prebacen je iz junkerskog razreda u nizi oficirski (danas je to Nikolajevska inzenjerska akademija) i 13. decembra je imenovan za inzenjera-zastavnika. Izuzetne umne sposobnosti i moralne osobine Dimitrija Aleksanrovica, privlacile su skolske profesore i predavace; svi oni su se prema njemu odnosili sa velikom blagonaklonoscu, otvoreno mu dajuci prvenstvo nad ostalim ucenicima.
Pored sluzbeno-naucne delatnosti, Dimitrije Aleksandrovic je imao uspeha i u svetskom drustvu, zbog svojih licnih vrlina. Rodbinske veze uvele su ga u dom tadasnjeg predsednika Akademije umetnosti, Olenjina. Tamo je na knjizevnim vecerima postao omiljeni recitator, a poetskim i uopste knjizevnim talentom zadobio je paznju tadasnjih znamenitih licnosti knjizevnog sveta: Gnjedica, Krilova, Batjuskova i Puskina. Takvo drustvo, naravno, imalo je dobar uticaj na literarni razvoj buduceg pisca. Preosveceni Ignjatije se do kraja zivota saosecajno secao saveta koje su mu tada davale neke od ovih licnosti.
Pomenuti krug svetskih poznanstava, kome je pripadala i tetka Dimitrija Aleksandrovica A. M. Suhareva, koja je imala znacajna poznanstva, samo je spolja delovao na zivot mladog coveka, ciji se unutrasnji zivot razvijao samostalno, nezavisno od rodbinskih i drustvenih veza. Dimitrije Aleksandrovic je, uprkos larmi prestonickog zivota, ostao veran svojim duhovnim stremljenjima, koja je iskusio u samoci dalekog zavicaja: on je uvek u religiji trazio zivo, opitno znanje i, cuvan blagodacu, nije se predavao ni truleznom uticaju tudjih ucenja ni mamcima svetskih zadovoljstava. Evo kako podrobno on sam, u gorenavedenom clanku “Plac moj”, opisuje svoje tadasnje dusevno stanje: “Stupio sam u vojnu i ujedno naucnu sluzbu, ne po svom izboru i zelji. Tada ja nisam smeo – nisam umeo da zelim nista; jer jos nisam bio nasao Istinu, jos je nisam jasno video kako bih je mogao pozeleti! Ljudske nauke, pronalazak palog ljudskog razuma, postale su predmet moje paznje: na njih sam se ustremio svim silama duse; neodredjena religiozna interesovanja i osecanja ostala su po strani. Prosle su gotovo dve godine u zemaljskim interesovanjima: u mojoj dusi se rodila, i vec izrasla, nekakva strasna pustos, javila se glad, javila se nepodnosljiva ceznja za Bogom. Poceo sam da oplakujem svoju nemarnost, da oplakujem taj zaborav kome sam predao svoju veru, da oplakujem sladosnu tisinu koju sam izgubio, da oplakujem tu prazninu koju sam stekao, koja me je pritiskala, uzasavala, ispunjavajuci me osecajem siromastva, gubitka zivota! I tacno, bila je to patnja duse koja se udaljila od svog istinskog zivota, Boga. Secam se: hodam ulicama Petrograda u uniformi junkera, gradom lijem suze iz svojih ociju…”
“Moja shvatanja su bila vec zrela, trazio sam objasnjenja u religiji. Nehoticna religiozna osecanja nisu mi bila dovoljna, hteo sam da vidim verno, jasno, Istinu. U to vreme, razlicite religiozne ideje su uzburkavale severnu prestonicu, sukobljavale su se, borile medju sobom. Ni jedna ni druga strana nisu se dopale mom srcu; ono im nije verovalo, ono ih se plasilo. U strogim mislima, ja sam sanjao uniformu junkera, i dodelu uniforme oficira. Zalio sam za junkerskom uniformom: u njoj se moglo, kada dodjes u hram Boziji, stati u gomilu vojnika, stati u gomilu prostih ljudi, i moliti se, i ridati koliko ti dusa hoce. Mladicu nije bilo do veselja, ni do zabave! Svet za mene nije predstavljao nista primamljivo: ja sam prema njemu bio tako hladan, kao da je svet bio sasvim bez iskusenja! Kao da za mene ona nisu postojala: moj um je sav bio pogruzen u nauke, i ujedno je goreo od zelje da sazna gde se krije istinska vera, gde se krije istinsko ucenje u njoj, daleko od dogmatskih i moralnih zabluda.”[7]
NAPOMENE:
1. Tj. seljaka (prim. prev.).
2. U toku citavog svog zivota, u potpunosti je izdrzavao dvorazrednu skolu u selu Pokrovsko, koju je pohadjalo oko pedesetoro seoske dece.
3. Asketski ogledi, tom 1
4. Te godine, za 30 slobodnih mesta konkurisalo je 130 konkurenata. Od svih njih, Brjancaninov ne samo da je bio prvi nego je jedino on odgovorio na zahteve za upis u drugi nadzornicki razred.
5. U kratkom periodu, Brjancaninov je postao prvi ucenik u svom razredu, i to mesto u naukama sacuvao je do samog napustanja skole.
6. Junker – pitomac vojne skole u carskoj Rusiji (prim. prev.).
7. Asketski ogledi, tom 1.
SVETI IGNJATIJE BRJANČANINOV 